vrh
Meni



Smrt Nije Kraj Života

   U toku najobičnije operacije vađenja krajnika, Virdžiniji Fols zaustavilo se srce. 'Odjednom sam se počela dizati uvis kroz belu izmaglicu. Zatim je nastao potpuni mrak. Nisam bila uplašena, možda malo začuđena. Imala sam osećaj da me zahvataju ljubav i mir koji su navirali iz užarenog kruga svetlosti. Ne idem u crkvu - ne verujem u to. No, znala sam da je to svetlo Bog i bilo je tako ispunjeno ljubavlju i radošću da sam poželela pripasti mu zauvek. Zatim se setih da imam dvoje dece. Imala sam zadatak i morala sam se vratiti'.

         U bolničku dokumentaciju upisano je da su lekari intervenisali istog časa. Folsovoj je otvoren grudni koš kako bi joj mogli masirati srce rukom. Ona dalje kaže: 'Sledeća stvar koje se sećam, bila je medicinska sestra nagnuta na mene, a posle su mi dolazili lekari i sestre i pitali me kakav je osećaj umiranja'.
    I zbunjen i učaran ovakvim iskazima, psiholog Kenet Ring, profesor univerziteta Konektikat, počeo je proučavati nove grupe ljudi koji su se našli nadomak smrti s namerom da prikupi i naučno proveri podatke o tim slučajevima. U toku istraživanja Ring je otkrio da svi njegovi ispitanici, muškarci i žene različitih starosti, obrazovanja, prošlosti i karaktera, govore o nečemu što je nazvao 'jezgrom iskustva', a što su doživeli na ivici smrti ili klinički mrtvi. Govorili su o tome kako su napuštali svoje telo ili se odvajali od njega, o tome kako su razgovarali sa voljenim pokojnicima, kako su klizili kroz mračni tunel prema nekom bleštavom svetlu, kako su stizali do nekog prolaza, ali i povlačili se s njega, ponekad zbog nekakvog osećaja odgovornosti prema drugima. Premda je bilo raznolikosti u iskazima, odgovori su uvek bili slični: bio je to osećaj velikog olakšanja, čak i blaženstva, koji su želeli zadržati i čiji povoljan intenzitet im se vraćao utičući na ostatak njihovog zemaljskog života.
    Bez obzira na to kakvi su im stavovi bili pre toga i koliko su njihova religiozna uverenja bila raznolika, većina tih ljudi bila je uverena da se suočila s nekom natprirodnom silom, obuzetom ljubavlju, i da je krajičkom oka zavirila u život koji je tek pred njima. Profesor Ring je proveravo da li su te ispovesti mogle biti podstaknute lekovima ili anesteticima? Mogle su, ali u mnogim slučajevima ispitanici nisu bili uopšte pod lekovima, dok u drugim slučajevima anestezija i primena lekova baš i nisu mogle izazvati reakcije poput opisanih. Ring je smatrao da će lekovi i anestetici pre navesti čoveka da zaboravi predsmrtne doživljaje.
    Jesu li ti doživljaji halucinantne slike izazvane toksičkim šokom? I to bi mogao biti jedan od činilaca, ali halucinacije su rasplinute, nepovezane i veoma raznolike, zavisno od pojedinca. Te ispovesti bile su, međutim, jasne, povezane i utemeljene na osećaju realnosti. Jedan lekarka koja je takođe doživela takvo iskustvo, rekla je Ringu kako ona 'zna i te kako šta sadrži san ili halucinacija - a to nije bilo ni jedno ni drugo'.

DA LI SE SVEST MOŽE IZBRISATI

    Da li ljudi, suočeni sa smrću, vide ono što bi želeli da vide? Neki od Ringovih ispitanika nisu imali nikakvo prethodno upozorenje da im je život u opasnosti, a mnogi od njih nisu ni pomišljali na nekakav ugodan zagrobni život. To se dogodilo u 36 pokušaja samoubistva koje je proučavao Ring i u većini kojih je bila očita želja da se izbriše svest.
    I najzad, je li to zavirivanje u smrt bilo samo kratka, neobična epizoda - nešto poput bleska izvančulnog opažanja pre nego što se oglasi zvono? Očigledno da nije. Čini se da su ta iskustva izazvala pravi preobražaj u životu onih koji su ih doživeli, promenu stavova i preispitivanje vrednosti, sklonost ljubavi i pomaganje drugih. To su nesumnjivo autentični doživljaji.
    Možda je najviše medicinski obrađenih slučajeva skupio dr Fred Šonmejker, šef službe za kardiovaskularnu negu bolnice Sv.Luka u Denveru. Za 19 godina rada Šonmejker je prikupio bolesničke kartone i istorije bolesti 2.300 ljudi koji su se našli na ivici smrti. Među njima, više od 1.400 govorilo je o predsmrtnim doživljajima koji su bili slični onima iz Ringovog istraživanja.
    Skeptici odbacuju neka od tih svedočenja i kao uzrok navode cerebralnu anoksiju - nedostatak kiseonika u mozgu. No, u bolnici Sv.Luka bila je upotrebljena veoma složena oprema za praćenje znakova života bolesnika. Zapisi pokazuju da je uvek bilo dovoljno kiseonika za odgovarajuće funkcije mozga. Neretko se i nenormalni električni impulsi koji struje mozgom u poslednjim trenutcima njegovog rada navode kao mogući uzrok predsmrtnih doživljaja. Ipak, u više Šonmejkerovih slučajeva elektroencefalografski zapisi koji beleže rad mozga bili su ravni ili ih nije bilo u periodima od trideset minuta do tri sata, daleko preko granice za koju se smatra da označava kliničku smrt - iz koje su se, međutim, bolesnici osvešćivali, kadkad neobjašnjivo, i govorili o doživljajima mira i lepote.
    Doktror Mihael Sabom, docent kardiologije na Univerzitetu Emori u Atlanti kaže: 'Većina lekara ne čuje te ispovesti. Ljudi se plaše da će ih ismejati lekari i ostali, pa ćute o svojim doživljajima'. Sam doktor Samom bio je jedan od prih koji bi ih odbacili, a onda kaže: 'Pročitao sam knjigu doktora Rejmonda Mudija 'Život posle života'  čim je bila objavljena i bio sam veoma skeptičan. No, u to doba prolazio sam kardiovaskularnu specijalizaciju na klinici Medicinskog fakulteta univerziteta Floride i susretao se rutinski sa slučajevima prestanka rada srca, pa smo jedan psihijatrijski socijalni radnik i ja, počeli i sami proučavati te pojave'.

    Sabom je ispitao 120 slučajeva bolesnika koji su imali kratak susret sa smrću. Zanimala su ga posebno izvantelesna iskustva, o kojima su ljudi govorili kao o napuštanju svojih besvesnih tela da bi iz povoljnijeg položaja, po pravilu odozgo, posmatrali šta se događa. Dr Sabom kaže dalje: 'Kad sam počeo proveravati te ispovesti, otkrio sam da su mi neki bolesnici mogli ispričati detaljno i po tačnom redosledu, šta se događalo sa njihovim telima na operacionom stolu. Neki čovek mi je opisao kako je lebdeo iznad svoga tela i posmatrao rad hirurške ekipe. Opisao je instrumente, izgled srca i sam tok operacije. Bio sam zaprepašćen - nije bilo ničega u njegovoj prošlosti što bi upozoravalo na to da je svoje medicinsko znanje mogao pokupiti drugde. U drugom slučaju, čovekovo srce je prestalo raditi četiri do pet minuta, a on je opisao - i to tačno - šta se događalo za to vreme. Za mene je to najjači dokaz da to nisu bile puke halucinacije ili izmišljotine. Nešto se ovde događa i ne može se objasniti na tradicionalan način'.

ODBRANA UMA

    Skeptici teoretišu o tome da osećaj isključenosti i teskobe tera um u neku vrstu odbrambenog šoka, da ego suočen sa uništenjem odgovara na nepodnošljiv stres poslednjim snažnim činom odbijanja. Neki tvrde da snažna trauma smrti priziva isto tako snažnu uspomenu rođenja i da je kretanje niz mračni tunel prema svetlu koje čeka samo vraćanje u jedno drugo doba preobražaja. Ozbiljni istraživači predsmrtnih pojava kažu da su takva objašnjenja površna i pojednostavljena. Tačno je da se neki slučajevi mogu možda objasniti biohemijskim ili psihološkim uslovima. Tome se, međutim, ne može pripisati veliki broj i raznolikost tih iskustava.
    Jedna od posledica tih iskustava jeste da se ljudi vraćaju uvereni kako je čovekov život dragocen, kako je pogrešno narušavati prirodni red stvari namernim skončavanjem vlastitog života. Doktor Brus Grejson, docent psihijatrije na univerzitetu Mičigen, proučio je više od 150 predsmrtnih ispovesti na području savezne države Mičigen. Njegovo zanimanje bilo je usmereno na pokušaje samuobistva, a otkrio je da ljudi koji dožive takva iskustva izlaze iz njih s pravom spoznajom svrhe u životu. Premda se smrti više ne plaše, život im dobija smisao.
    Lekari i psiholozi u Holandiji prvo strogo naučno razmatranje najstarijeg pitanja sveta - da li ima život posle smrti - završili su još 1995. godine. Doktor Pim van Lomel, specijalista za kardiologiju Rajnšatske bolnice u Arnhemu, i Rud van Ves, psiholog na Utrehtskom univerzitetu, kažu da je odgovor na to pitanje skoro sasvim potvrdan. Njihovo četvorogodišnje proučavanje srčanih bolesnika u deset holandskih bolnica ne dokazuje nesumnjivo da mi nastavljamo život i u nekom novom svetu, ali je dalo značajan naučni doprinos religijskom verovanju da smrt nije poslednje poglavlje života.
    Od svakih pet bolesnika, po jedan je davao grafički prikaz događaja koji su se ređali dok su oni bili u kliničkoj smrti. Nekolicina njih bila je zapala u nekako vizionarsko stanje blisko snu, nimalo slično stanjima koja su registrovana u dosadašnim istraživanjima. Mnogi su ostili da im je to iskustvo izmenilo život. Stanje blisko smrti - SBS, na raskrsnici je mnogih puteva - medicine, nauke, filozofije, religije i parapsihologije. Ovo proučavanje povezuje sve te discipline i pokazuje da ima mnogo vrsta SBS-a. Ljudi imaju svoje lične i neponovljive priče o tome.
  Dr Peter Fenvik, savetnik za neuropsihijatriju u londonskoj bolnici 'Rojal Modli', kaže: 'Galilej je prvi postavio pitanje da li je misao zarobljena u mozgu ili je razdeljena u obliku duše. Naučnici danas ne priznaju zamisao o duši jer smatraju da je mozak taj koji kontroliše svest - kad je mozak mrtav, s njim umire i sve drugo, kažu oni. Mozak je sličan TV aparatu, koji prenosi programe - dakle našu svest o životnom iskustvu. Kad se TV aparat pokvari, program se više ne prenosi, ali je on i dalje prisutan na talasima. Slično tome i naša svest živi i dalje u izmenjenom stanju. Ako bi naučno moglo biti dokazano da pacijent može odlučiti da se vrati u telo, to jest, kada je mozak biološki mrtav, naučnici bi bili primorani da ozbiljno revidiraju svoje teorije'.
    Holandski tim je izabrao homogenu grupu koja će proučavati srčane bolesnike čije je srce prestalo raditi najviše nedelju dana posle prijema u bolnicu zbog srčanog napada. Ti bolesnici bili su pod stalnim nadzorom bolničkog i lekarskog osoblja ne samo pre, već i za vreme i posle napada. Za razliku od drugih proučavanja, u ovima niko od njih nije dobio lekove, niti anastetike, niti pre, niti za vreme prestanka rada srca. U prošlosti, jedan od razloga zbog kojih je odbačen fenomen SBS bio je taj što su naučnici verovali da su to samo halucinacije izazvane lekovima.

PRIGRLILI VERU

    Prvi put otkako se proučava SBS, klinička smrt bila je jasno definisana - kao 'kada zbog nedovoljnog priliva krvi u mozak nastupi gubljenje svesti kao posledica disajnih i cirkularnih smetnji'. Upotrebom EKG monitora trajanje kliničke smrti može biti i vremenski tačno određeno - između 45 sekundi i dva minuta.
    Tim je odlučio da se pacijenti ispituju što pre posle nihovog vraćanja u život. Lekarsko osoblje ih je pitalo da li imaju bilo kakvo sećanje na period njihovog besvesnog stanja, i ako imaju, kakve pojedinosti o tome mogu da kažu. Godinu dana kasnije, tim ih je ponovo ispitivao da bi ustanovio da je SBS uticao na njihove živote.
    Prema njihovom istraživanju, od 62 bolesnika koji su prijavili SBS (49 muškaraca i 13 žena), u prvom razgovoru većina se setila nekih klasičnih elemenata fenomena SBS - osećanja spokojstva, napuštanje tela, posmatranje sopstvenog vaskrsenja odozgo, ulaska u tunel, susreta sa suštinom svetlosti, viđenja preminulih rođaka i onda donošenja svesne odluke o povratku u telo. Trideset petoro pacijenata doživelo je ono što se naziva 'duboki SBS' - prošli su kroz nekoliko klasičnih elemenata, ali precizno su se setili detalja svega što se događalo.
    U narednom razgovoru godinu dana kasnije, novih 18 pacijenata je prijavilo SBS. Istraživači kažu da su ti pacijenti osećali da je njihovo iskustvo bilo suviše lično da bi ga prepričavali odmah posle događaja i da su tu priču zadržali za sebe. Doktor Van Lomel je zaključio da dužina iskustva nije u vezi sa dužinom prestanka rada srca, niti ličnost pacijenta ima neke veze s kvalitetom iskustva. To protivreči teoriji britanskih skeptika kakav je i dr Sjuzan Blekmor. Ona smatra da ekstrovertne ličnosti i one koje se sećaju svojih snova pre mogu dati podrobne izveštaje o SBS-u, ali za koje ona misli da je to stanje verovatno proizvod previše razvijene mašte.
    Iako naučnici kažu da je prerano prosuđivati o tome da li takva vrsta iskustva menja živote pacijenata, činjenica je da su neki ateisti posle toga prigrlili veru, a mnogi prethodni pacijenti postali su društveno svesni i počeli su raditi za razne dobrotvorne organizacije. Na život, smrt i druge ljude sada gledaju mnogo pozitivnije.
    Holandski lekari su ovim istraživanjem stavili pod sumnju jedan od osnovnih  postulata fiziologije - da je naša spoznaja jedna od najvažnijih funkcija mozga. Oni uporno i sa sigurnošću tvrde: kada mozak prestane funkcionisati, spoznaja nastavlja svoje postojanje. Sigurno je da mozak nije nikakva misleća materija i verovatno takva materija i ne postoji.   
    Poznato je da prilikom prelaska u drugi svet, mnogi ljudi vide i osete neobične stvari i dožive vizije. Statistički podaci izvedeni iz desetogodišneg istraživanja govore sledeće: od 344 pacijenta i 509 reanimacija, samo su 62 osobe (18%) govorile o nekim sećanjima. Holanđani su odredili deset znakova SBS i odredili učestalost pojave. Više od 56% od grupe ispitanih iskusili su za vreme kliničke smrti pozitivne emocije. U 50% slučajeva nastupa spoznaja o sopstvenoj smrti, dok je susrete sa umrlim ljudima doživelo 32% ispitanika, a 31% onih koji su preživeli kliničku smrt govori o putovanju kroz tunel. Slike zvezdanog neba videlo je 29% pacijenata, a samog sebe 24% 'umrlih'. O bleštavom svetlu govori 23% ispitanih, a samo jedan čovek je video jarke boje. Slike iz prošlog ćivota koje se smenjuju videlo je 13% pacijenata, a 8% njih govori o tome da su jasno videli poznatu granicu između svetova života i smrti. Niko od ispitanika nije osetio negativne niti bilo kakve emocije koje bi ih uplašile. Upečatljivo je i to što o vizuelnim utiscima pričaju i ljudi slepi od rođenja, gotovo do reči ponavljajući priče onih koji mogu videti.

I SLEPI IMAJU ISTE SLIKE

    Klinička smrt nastupa kao rezultat prestanka rada srca, prestankom disanja i hipoksije mozga - nedostatak kiseonika u njemu. Deset sekundi nakon prestanka rada srca mozak se 'zaključava' - elektroencefalogram pkazuje ravnu liniju. Glavni problem prilikom istraživanja posmrtnih uspomena jeste taj što ni pacijent ni doktori ne mogu da utvrde kada se tačno desilo iskustvo bliske smrti.
    Doktor Van Lomel je sebi postavio konkretan zadatak - da s maksimalnom uverljivošću objasni da je SBS bilo iskušano u vreme kliničke smrti, pri ravnoj lini elektroencefalograma, a ne u onom momentu kada se mozak 'uključuje'. To znači da spoznaja funkcioniše nazavisno od rada mozga. Kao jedan od najupečatljivijih primera, Lomel ističe slučaj koji je ispitala njegova saradnica. U klinikusu doveli pacijenta u komi. Veštačko disanje, masaža srca i defibrilacija nisu davali rezultate. Mozak je umro, a elektroencefalogram je prikazivao ravnu liniju. Kada su odlučili da primene intubaciju, pokazalo se da pacijent ima zubnu protezu. Saradnica ju je izvadila i stavila na stolicu. Kroz pola sata pacijentu se normalizovao ritam srca i pritisak. Nakon nedelju dana, kada je ista saradnica raznosila lekove, 'vakrsrnuli' ju je video i rekao: 'Vi znate gde je moja proteza. Vi ste je izvadili i stavili na stolicu'. Prilikom daljeg ispitivanja, ostalo je jasno da je čovek video sebe kako leži na krevetu. On je do najsitnijeg detalja opisao salu i ponašanje svih koji su prisustvovali njegovoj 'smrti'. On se bojao da će doktori obustaviti reanimaciju i očajno se trudio da im da neki znak da je još živ.
    SBS se pojavljuje sve češće, zato što sa primenom savremenih metoda reanimacije ljudi češće ostaju živi. Sadržaj vizija onih koji su imali iskustvo kliničke smrti, jedinstven je u celom svetu. Subjektivan karakter preživljavanja, ličnost, kulturni i religiozni faktori opredeljuju samo način izražavanja i bogatstvo rečnika, stil i interpretaciju doživljaja. Doktor Van Lomel je sa svojim kolegama i istomišljenicima uveren u to da je saznanje sposobno samostalno da obitava. Da bi se isključile mogućnosti lažnih sećanja, religiozne egzaltacije i slične stvari, naučnici su pažljivo izučili sve faktore koji utiču na pacijente. Svi ispitanici su bili psihički zdravi. Među njima su bili ljudi starosti od 26 do 92 godine, žene i muškarci, različitog stepena obrazovanja i religioznosti, upoznati ili ne sa SBS. Zaključci dr Lomela su bezuslovni. SBS se pojavljuje u momentu prestanka rada mozga: iskustvo smrti se ne objašnjava fiziološkim uzrocima, kao što je nedostatak kiseonika u mozgu. Na dubinu doživljenog iskustva utiču pol pacijenta (žene po pravilu imaju dublja osećanja nego muškarci) i uzrast. Većina pacijenata koji su imali najdublje iskustvo smrti ipak  ipak umire u narednih 30 dana nakon reanimacije, a vizuelni doživljaji slepih pacijenata se se razlikuju od onih koji vide.
 
DRVO ŽIVOTA

    Meri Eringtnon, iz Njukasla u Velikoj Britaniji, udata, majka troje dece, doživela je SBS za vreme operacije na mozgu zbog aneurizma i kaže: 'Imala sam 36 godina i mladu porodicu kada sam zbog hitne hirurške intervencije odvezena u bolnicu. Lekari su saopštili mom mužu da verovatno neću preživeti. Sećam se da sam bila u nekoj maloj sobi. Odjednom sam se našla na stropu gledajući ispod sebe bolničarke kako se naginju nad mene.
Nisam mogla da vidim tačno šta rade, niti da čujem bilo šta. Tada sam se odvojila od tavanice i prošla kroz mračni tunel s bledunjavom svetlošću na drugom kraju.
    Dok sam se približavala izlazu, svetlost je postajala sve bleštavija, dok nisam izbila na prekrasnu osunčanu livadu koja se kupala u srebrnastoj svetlosti. Videla sam usamljeno drvo na livadi s granama ispruženim prema meni kao rukama. Lebdela sam prema drvetu kroz magleni veo, a ono mi je govorili: 'Priđi mi, dođi, ovde si na sigurnom'. Sve je bilo lepo i ozareno, osećala sam se kao da se vraćam kući. Kada sam dotakla drvo, osetila sam kako se njegove grane kao ruke savijaju oko mene. A onda, odjednom, ponovo sam prošla kroz tunel i našla se kako lebdim na tavanici bolničke sobe. Osetila sam vrpcu, koja je bila poput pupčane vrpce, a koja me vuče ka mom telu u koje sam uletela uz jedno 'buić'. Bolničarke su mi ispirale oči.
    Neko me je povukao nazad, rekla sam doktoru koji je stajao podno kreveta. 'Sigurno vaš anđeo čuvar', odgovorio je i udaljio se. Šest nedelja sam ostala u bolnici, a bilo mi je potrebno još dve godine da bih ponovo naučila da hodam i pričam. Noću sam razmišljala o svom doživljaju, a i danas je on jasan kao što je bio i pre 33 godine. Sve je tako kao da mi je namenjeno da se sećam toga - a opet, mnogi ljudi imaju tako upečatljive snove i onda ih zaboravljaju već sat kasnije. Sada se pitam nije li ono što sam videla bilo drvo života. U mladosti sam bila vrlo društvena, ali sada uživam u samoći. Molim se Bodu kod kuće i postala sam mnogo manje posesivna. Strah od smrti nemam - znam da postoji mirno, bajkoliko i svetlošću okupano mesto koje me čeka. Pakao je ovde na zemlji, ne na onom svetu.
    I šta sad? Iako mnogi istraživači veruju da svest nadživljava ljude i nastavlja postojati negde drugde, uporni su u tome da se svaki čovek mora opredeliti sam. Na svakom je pojedincu da uklopi tu spoznaju u vlastiti život. Nastavljaju li se ta iskustva i posle neke tačke, potpuno je nagađanje. Oni koji su se približili pravoj fizičkoj smrti, nema sumnje - uvereni su da su zavirili u ono što će doći. Sve je više dokaza da doista živimo i posle smrti i treba se pripremiti za tu mogućnost.


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane