Smeh Je Najbolji Lek

   Ali, zašto se mi smejemo? Filozof  Tomas Hobs bio je siguran da zna odgovor: 'Smejanje nije ništa do iznenadno likovanje proisteklo iz neočekivane spoznaje o nekom visokom dosegu u nama sa mima naspram slabosti drugih'.

   Mnogi savremeni psiholozi i antropolozi slažu se sa mudrim mišljenjem filozofa i pesnika iz ranijih vekova. Smeh je, kažu oni, način izražavanja zadovoljstva zbog naše vlastite bistrine, kao kada ukapiramo vic ili igru reči - ili način ispoljavanja nadmoći nad drugima, kao kada se nasmejemo zato što se ponata ličnost saplela na stepenicama. Gotovo je nemoguće da se nasmejemo sami sebi  zbog vlastitih mana. Štaviše, malo ko je u stanju da se ne naljiti, čak i ako ume da kontoliše svoja osećanja, kada mu se drugi podsmehnu.
    Stručnjaci koji proučavaju smeh nastoje da ovaj vid ljudskog ponašanja objasne iz dva različita aspekta. Prvi je proučavanje evolucije smeha u pojmovima antropologije. Naučnici, naime, pokušavaju da otkriju koji mišići se koriste kod smejanja. Neobične grimase i zvučne provale kod smeha oni upoređuju sa sličnim izrazima lica i groktanjem koje šimpanze - inače naši bliski srodnici - upotrebljavaju za razne potrebe.
    Drugi aspekt je psihološki. Naučnici, naime, teže da ustanove šta to u našem umu stvara potrebu da se smejemo. I bez obzira na to koliko je ljudska psihologija važna za razumevanje enigme smeha, nema sumnje da je naša anatomija, koja je razvila svoje vlastite varijacije u toku evolucije, u tom pogledu starija. Doista, zašto se mi smejemo? Mnoge naučnike koji su uzalud pokušavali da otkriju poreklo smeha, ovo pitanje je primoravalo da se namršte - što je reakcija u osnovi suprotna smehu. Tragove evolucije osmeha nije lako pratiti, jer, za razliku od zuba ili kostiju, izrazi lica ne mogu da se sačuvaju tokom vekova. Jednom naučniku koji je poredio ponašanje različitih vrsta, međutim, uspelo je da postavi novu teoriju.


    Profesor lingvistike Džon Ohala sa Kalifornijskog univerziteta došao je do zaključka da smeh potiče, direktno iz životinjskog sveta. A životinje, objašnjava, smeh koriste ne po tome kako on izgleda nego kako zvuči. Osmeh - povlačenje uglova usta i otkrivanje zuba - nekim životinjskim vrstama omogućuje da promene zvuk uzvika koji ispuštaju, tako da cviljenje ili kevtanje dobija jedan viši ton nego inače. Namera im je da se na taj način pokažu manjim nego što su, i mogućem protivniku poruče: 'Ja sam mali i bespomoćan i od mene ti ne preti opasnost. Slobodno me ostavi na miru'.
    Prema tome, uzvik sa osmehom predstavlja signal umirenja, potčinjenosti i odsustva neprijateljstva. Kod nekih vrsta, kao kod naše vlastite, signal je evoluirao u čisto vizuelni. Zvuk je iščezao, a sam osmeh postao je signal neagresivnosti. Neke druge vrste, naročito majmuni, zadržale su i zvuk. Mrštenje kod životinja, je postupak obrnuto od smeha: uglovi usana se stežu da bi se proizvelo režanje nižeg tona. Takvo skupljanje usana omogućuje da režanje zvuči kao da dolazi od mnogo veće životinje, što treba da uplaši protivnika.
    Osmehivanje i mrštenje postali su važno oruđe komuniciranja među ljudima. Osmeh je obogaćen ćitavom skalom značenja. To je jedna od nekoliko signala za komuniciranje koji je univerzalan. On se održava ne kulturnim nego genetičkim razvojem. Profesor Ohala navodi primer kuglaša koji se kada promaši kegle osmejuje saigračima, tražeći zapravo oproštaj za grešku ili primer prodavca koji se umirujuće osmehuje kupcu koji je došao da protestvuje. Ljudi se, dakle, slično kao i životinje, osmehuju ili mršte da bi svoju oklinu umirili ili joj pripretili. Kao što danas na kutijama cigara piše 'Pušenje cigareta je opasno za vaše zdravlje', tako bi mogla da se propagira parola 'Smejanje je opasno - za vašu bolest'.

    Naučnici se danas ne bave toliko proučavanjem uzroka smeha koliko njegovim tokom i posledicama. Oni su već dokazali da kikotanje i grohotno smejanje mogu da predstavljaju blagotvoran lek, naročito za neutralisanje stresa. Smeh pomaže i kod nekih vrsta glavobolje, u borbi protiv infekcija i olakšava stanje hipertenzije.
    Pisac i izdavač Norman Kazins veruje u smeh najviše zbog toga što je njemu lično spasao život. Godine 1964. naime, Kazinsu je lekar saopštio da pati od paralizujuće bolesti kičme i da su mu šanse da preživi minimalne, svega 0,002%! Pisac se prvo uplašio, a onda je odlučio da sam preduzme radikalne mere lečenja i pokuša da savlada ovu opasnu bolest i to na taj način što će se zatvarati u hotelsku sobu i čitati šaljive knjige i gledati filmske komedije.

    Ubrzo je ustanovio da redovno smejanje 'od srca' deluje kao anestetik. Nakon smejanja uspevao je da spava po dva sata bez ikakvog pratećeg bola. U toku samo nekoliko godina sasvim se izlečio.


    Ovaj slučaj naveo je lekare da sličan postupak lečenja primene na pacijente koji su smatrani beznadežnim. Terapija smeha primenjena je, na primer, na 12-godišnjoj devojčici koja je bolovala od katatonične shizofrenije - gubljenja kontakta sa stvarnošću i sa okolinom i sloma ličnosti. Pošto je jedan klovn proveo nekoliko časova uz njen krevet, devojčica se vratila u stvarnost. Počela je da izgovara njegovo ime i ponavljala ga više puta. Uskoro je došlo do gotovo potpunog oporavka. Smeh je sasvim ozbiljna stvar - korisno prirodno sredstvo za umirenje.
    Čovek se u proseku smeje petnaest puta dnevno, bez obzira da li je reč o kratkotrajnom kikotu ili višeminutnoj provali grohotnog smejanja. U naročito dobrom raspoloženju čovek se smeje i 100 do 200 puta u toku dana. Svi mi se zapravo smejemo dosta često i retko kome se nije dogodilo da izgubi kontrolu i bukvalno padne na pod od gotovo histeričnog smeha. Ako vam se dogodilo da zbog bujice smeha nakratko izgubite moć govora, možda ste se uplašili da je posredi histerični napad. No, preživeli ste ga i verovali ili ne, zahvaljujući takvom smenjanju - postali ste zdraviji.

    Polako ali sigurno, istraživači počinju da shvataju pravu prirodu smeha i njegov uticaj na organizam. Zahvaljujući gelotologiji, nauci o smehu (na grčkom, gelos - smeh), naučnici su dokazali ono što su mnogi dugo verovali: svakodnevni smeh može da nas poštedi ponekog odlaska lekaru. Ideja o korišćenju smeha za poboljšavanje zdravlja nije nova. još u XIII veku francuski hrurg Anri de Mondvil pričao je svojim pacijentima posle operacije viceve da bi im olakšao bol.


    Engleski pedagog iz XVI veka Ričard Malkaster prepisivao je pacijentima za lečenje protiv nazeba i depresije - smeh. Naročito je savetovao golicanje ispod pazuha. A Indijanci iz plemena Odžibvat imali su vračeve-klonove zvane 'vindigokan', koji su u lečenju obolelih saplemenika primenjivali svakojake šale.
    Smejanje za mnoge organe u ljudskom telu predstavlja jednu zdravu vrstu treninga. Ono u mnogome podseća na vežbanje aerobika. Zdravo smejanja primorava mišiće u stomaku, ramenima i grudima da se sabijaju. Smeh od srca pruža lepu vežbu za dijafragmu, grudni koš, srce, pluća, pa čak i jetru. U napadu smejanja puls može da poraste sa 60 na 120 u minuti. A sistolni krvni pritisak - koji deluje na zidove srterija svaki put kada se srce steže - može sa normalnih 120 da se popne na 200.
    Pojedinačna dejstva smejanja na organizam treba posmatrati integralno, pošto je posredi zapravo čitav niz promena. Evo kako smeh deluje na pojedine organe:

■ Hipofiza oslobađa endorfine, koji ublažavaju bol.
■ Oči izlučuju suze iz suznih žlezda.
■ Usta izbacuju vazduh brzinom od 100 kilometara na sat.
■ Glasne žice izložene su grčevima koji onemogućavaju govor.
■ Arterije se opuštaju posle kontrakcije.
■ Srce udara brže da bi udovoljilo povećanom zahtevu za kiseonikom.
■ Pluća su izložena većem pritisku pre nego što izbace vazduh.
■ Dijafragma se zateže.
■ Trbušni mišići se stežu.
■ Nervni sistem odašilje mnogo adrenalina, što dovodi do jačanja osećaja ugodnosti.
■ Noge mogu da 'popuste' zbog slabljenja skeletnih mišića

    Stručnjaci su smeh opisali ako jednu vrstu 'džoginga u mestu'. Poput ostalih tipova vežbanja, napad smejanja pruža dugotrajne koristi. Kad osoba prestane da se smeje, mišići joj se opuštaju više nego pre smeha. Puls i krvni pritisak takođe padaju ispod normalnih vrednosti. To su znaci redukovanog stresa. Smeh je u hemijskom smislu stimulativno sredstvo. On podstiče aktivnost većine fizičkih sistema ljudskog tela. Ne samo da stimuliše cirkulatorni, disajni i mišićni sistem nego takođe podstiče i nervni sistem, mozak i hormonalni sistem.
    Hemikalije po svoj prilici igraju veliku ulogu u onome što se događa za vreme smejanja. Kada se osoba smeje, njen endokrini sistem - sistem žlezda koje luče hormone - dolazi u pobuđeno stanje. Hipofiza - mala žlezda u bazi mozga - na primer, oslobađa hormone koji uzrokuju stanje pozornosti - kateholamine, to jest, dopamin, epinerfin i norepinerfin. Kada ovi hormoni prodru u krvne sudove, proizvode smeh, na taj način što stimulišu rad srca, drugih žlezda i hormona i disanje. Smeh steže i opušta arterije, zbog čega se čovek ponekad oseća kao da nikada neće prestati da se smeje. Hipofiza takođe podstiče oslobađanje prirodnih opijata (sredstava protiv bola), koji se nazivaju endorfini i enkefalan. Oni su srodni opijatima kao što je morfijum.
   

    Smeh je naročito koristan za stanje disajnih funkcija, pošto poboljšava ventilaciju - cirkulisanje vazduha kroz te organe. Navodi se primer jedne žene lekara koja je svojim pacijentima obolelim od emfizeme (stanje pluća kod koga je disanje teško) priča viceve. Smeh pacijente primorava da kašlju i tako izbace sluz nakupljenu usled bolesti. Pošto su takva pluća izgubila elestičnost, sposobnost da povrate veličinu i oblik, smejanje smanjuje količinu vodene pare u plućima i pomaže da se lakše diše. Ova lekarka, dakle, priča viceve, a njeni pacijenti praskaju u smeh... Mnoge medicinske ustanove počele su da koriste saznanja o vezi smejanja i zdravlja.
    Naučnici smatraju da smeh blokira takozvani 'ciklus panike' time što otežava sužavanje krvnih sudova i negativne hemijske promene. Humor - kao i čitav niz pozitivnih emocija, kao što su poverenje i nada - može da igra važnu ulogu u lečenju. Ali štetno je ohrabrivati bilo koga da smeh posmtra kao 'panaceju' - hipotetički lek protiv svih bolesti - ili kao zamenu za uobičajene postupke lečenja.