Svet Misterija i Paranormalnog - No 24

    Bio je to letnji dan u Parizu. Eni Mobirl, rektorka na koledžu St. Hju u Oksfordu i njena koleginica dr Eleonora Fransis Džordan izlaze iz versajskog dvorca i niz široke stepenice spuštaju se u park.

Idu prema malom Trianonu, malom dvorcu u kojem je nesrećna kraljica Marija Antoaneta živela nekoliko godina pred Francusku revoluciju 1789. godine. Poljskim putem dospevaju do pustog salaša ispred kojeg je stajao zarđali plug. U susret im dolaze dva čoveka u dugačkim zelenim ogrtačima i sa trorogim šeširima na glavi. Doktorka Džordan ih pita za put i oni bez reči pokazuju pravo.
    Smatrajući neobičnu odeću neznanaca za dodatnu turističku atrakciju, dve žene više ne razmišljaju o ovom susretu. Nakon izvesnog vremena dolaze do usamljene kuće. Na stepeništu prema ulazu u kuću stoji neka žena sa vrčom vode u ruci. Naginje se prema 14-godišnjoj devojčici koja ispruža ruku prema vrču. I žena i devojčica izgledaju kao da su se skamenile u toj kretnji. Prvi put dve Engleskinje zahtvata neko neprijatno osećanje. One slute da tu nešto nije u redu i da nisu čista posla.
    Pomalo nesigune one nastavljaju svoj put. Stižu i do nekog paviljona usred ograđenog prostora. Tu sedi neki čovek u ogrtaču i sa sombrerom na glavi. Lice mu je užasno unakaženo ožiljcima od boginja. Čini se kao da on ni ne primećuje ove dve žene. U svakom slučaju, uopšte ne obraća pažnju na njih dve, kao da ne postoje. Odnekud odjednom pristiže mlad momak sa dugačim tamnim ogrtačem i sa cipelama na kopče. Dovikuje dvema ženama:
- Ovamo nije dozvoljen pristup - i rukom pokazuje desno, govoreći im - Tamo ćete naći kuću.
    Mada su znale francuski, dve profesorice samo su delimično razumele ovog mladića. On im se naklanja i iščezava. Dve žene nemo nastavljaju put. Tako stižu i do malog drvenog mosta preko jaruge. S druge strane staza vijuga preko livade, oivičena stablima, a nešto dalje stoji seoska kuća sa zatvorenim žaluzinama na prozorima. Levo i desno nalaze se terase. Na livadi sedi neka dama, leđima okrenuta kući. To je veoma privlačna, ne više sasvim mlada žena, u ljetnoj haljini u struk. Prizor je zaista neobičan. Preko ramena joj je prebačen zeleni šal, a plavu kosu pokriva beli šešir sa širokim obodom.
    Dok se Engleskinje približavaju jednoj kući što se nalazi na rubu terasa, neočekivano se otvaraju jedna vrata da bi se odmah potom sa treskom zatvorila. Pojavljuje se čovek koji se ponaša kao sluga, mada nije. Dvema ženama iz Oksforda se čini da su nedozvoljeno ušle na nečije imanje, one slede ovog čoveka i za čas posla se ponovo nalaze među skupinom ljudi. Njima se činilo da su to svatovi.
    Vrativši se kući, dve profesorice ponovo razgovaraju o svojim doživljajima sa puta. Na njihovo čuđenje, ispostavilo se da je svaka od njih voidela nešto drugo. Eni Mobirli videla je damu na livadi, a Eleonora Džordan videla je zarđali plug ispred salaša.
    Pošto nemaju objašnjenje za svoja različita zapažanja, ove dve žene odlučuju da prikupe sve dostupne informacije o Malom Trianonu. Ponovo putuju u Versaj. Na svoje veliko čuđenje, ovog puta konstatuju da je sve drugačije nego ranije. Parkovne površine kao da su se smanjile. Više nema drvenog mosta a ni jaruge.
    Tokom dugogodišnjeg sistematičnog istraživanja Engleskinje pokušavaju da unesu malo svetla u ovu zagonetku. Nabavljaju karte sa nacrtima objekata i površina u Versaju, studiraju u Francuskoj nacionalnoj biblioteci dokumanta i traže savete od istoričara. Malo po malo stvara se sledeća slika: Plug koji je videla Eleonora Džorda, nije dodoše pripadao Malom Trianonu, ali je dokazano tamo stajao i da je neakon Francuske revolucije prodan.

    U Versaju su u XVIII veku samo zaposleni u drvocu nosili zelenu odeždu. Dva čoveka us zelenim ogrtačima i trorogim šeširima na glavi identifikovani su kao braća Bersi. Oni su 5. oktobra 1789. godine, kada je kraljica Marija Antoaneta boravila u malom Trianonu, bili u noćnoj službi. Prema istorisjkim izvorima se moglo dokazati da je pomenuta 14-godišnja devojčica u stvari bila baštovanova kćerka Marion, a čovek sa ožiljcima od boginja i sa sombrerom (koji je upravo 1789. godine došao u modu)  grof Vandrej, koji je uveliko učestvovao  obaranju Marije Antoanete.
    U slučaju čoveka sa cipelama na kopče mora da se radilo o nekom pažu. Prema istorijskim materijalima, naime, drvorski upravitelj je poslao jdnog paža u Mali Trianon, kako bi rekao kraljici da odmah beži pred narodom koji je nagrnuo iz Pariza.  Istorisjki je, osim toga, dokazano da je marija Antoaneta 5. oktobra 1789. preko jednog glasnika dobija vest da će iz Malog Trianona biti odvedena na sigurno mesto.
    Na osnovu arhivskog materijala čak se moglo utvrditi da je kraljičina modistica madam Elof još 1789. izradila za nju dva zelena šala od svila za ramena. Eni Mobirli je potvrdila da je upravo takav šal nosila žena koju su videli. A nakon što je prostudirala istorisjku sliku kraljice Marije Antoanete, bila je potpuno sigurna da je ta žena bila upravo kraljica. Šta se tu zapravo dogodilo? najbliže objašnjenje bi bilo da su žene usnile dnevni san. Ali, teško je poverovati u slučajnost da obe sanjaju u isto vreme na istom mestu o istoj temi, osim ako svesno ili nesvesno nisu uticale jedna na drugu. Naravno, moguiće bi bilo i to da su dve Engleskinje izmislile ove doživljaje iz potrebe da se istaknu. međutim, protiv ovakve pretpostavke govori činjenica da su one tek mnogo godina kasnije objavile događaje o Malom Trianonu, kao i da ove pedagoške radnice važe kao apsolutno ozbiljne osobe.
    Ostalo bi još jedno, mada prilično neobično objašnjenje - iz nepoznatih razloga njih dve su mogle da budu prebačene u drugu vremensku dimenziju, u kojoj su doživele i delić ovog prohujalog vremena. Evidentno je da su na dan njihovog neverovatnog susreta nad Evropom registrovane električne oluje!?

    Već je kasno i 52-godišnja Marija Lehner odlazi u svoju sobu na drugom spratu dvesta godina starog trospratnog hotela u mestu Keselberg koje se nalazi iznad gornjebavarskog jezera Kohelze. Usred noći mariju iz sna budi nekakav šum. To je prigušeni ton koji se stalno ponavlja. Bunovna žena pokušava da se razbudi.

Rukom opipava prema mestu gde je noćna lampa i pali svetlo. Zablesnuta svetlosti ona se okreće i gleda po sobi. Ponovo se čuje taj čudnovati šum. Sva napeta i uzdrhtala, Marija nastoji da otkrije odakle dolazi. Pogled joj ide od tavanice pa preko zatvorenih prozora i zavesa, zaustavlja se na uglovima u sobi, prelazi preko poda i tepiha - i tamo se zapanjeno zaustavlja na ogromnoj lokvi krvi. Marija misli da sanja i nekoliko puta trlja oči.. Njen mozak konačno registruje ono što i oči vide - lokvu krvi i krv što navire iz tepiha i poprskane kapi krvi okolo!
    Od staha ne može ni glasa da pusti. Kao paralizovana sedi na krevetu i zuri u jezivu sliku pred sobom. najzad uspeva da krikne, sva prestravljena i užasnuta. Jedino o čemu je tada razmišljala je bilo kako da izađe napolje iz ove sobe u kojoj mora da se dogodio neki zločin. Njena sledeća misao bila je upućena njenom 25-godišnjem nećaku koji je trebutno boravio u hotelu. Nekako se doteturala do njegove sobe u uletela u sobu. Njen nećak je mirno spavao u svom hotelu. Probudila ga je i ispričala mu šta se desilo, ali joj on u prvi mah ne veruje i ubeđuje da je sigurno ružno sanjala. Nećak želi da sa njom ode do njene sobe, ali kad su došli do vrata i on zastaje kao ukopan, čvrsto se pridržavajući za drhtavu mariju. I on se uverio da to ipak nije bio plod njene mašte, nego - jezovita stvarnost. Tu, ispred njega na tepihu, zaista je izbijala krv...
    U zoru, njih dvoje je obavestilo policiju o čudnovatom događaju u hotelu. Policajci su bili krajnje skeptični i pitaju se da nisu marija i njen nećak prethodno veče malo više popili. Međutim, na njeno navaljivanje policija se ipak odlučuje da ispita čudnu stvar. Kada su došli, i policijski službenici su morali da konstatuju da se na tepihu zaista nalazi ogromna lokva krvi, mada krv više ne izvire.
    Analize pokazuju da se radi o čovečjoj krvi. Policija je pred velikom zagonetkom, jer su Marija i njen nećak bili sami u kući, vrata i prozori su bili zatvoreni, a nisu ni oštećeni. Mariju ovaj događaj ne ostavlja na miru. Pošto je religiozna, rešenje ove misterije pokušava da nađe kod sveeštenika. Međutim, ni on nema objašnjenje za lokvu krvi na starom tepihu i na kraju odlučuje da se posavetuje sa H.Demlajterom, istoričarem i specijalistom za natprirodne pojave. I on otkriva jedan interesantan trag. Ovaj sotpričar priča:
- Predstavnici katoličke crkve koji su dobili nalog da ispitaju misteriju, nisu isključivali mogućnost da se pre mnogo vremena na tom mestu odigrao neki zločin. Po njihovom mišljenju, grešnik se možda sa 'onog sveta' putem izviranja krvi javljao stanarima kuće kako bi ih ponukao da svojim molitvama olakšaju njegovu sudbinu. Meni je ta argumentacija crkvenih vlasti bila prihvatljiva. Zato sam počeo da čeprkam po starim crkvenim i istorijskim spisima. Osim toga, trebalo je utvrditi kada se, to jest, u koje se vreme u toj kući dogodila nesreća ili zločin. Tragajući uporno i dugo, najzad sam mogao da rekonstruišem zagonetna zbivanja koja su se tamo odigrala u devedesetim godinama XIX veka.
    U crkvenim knjigama je bilo upisano jedno novorođenče, čije uzrok smrti nepoznat, a čija je majka služila u pomenutoj kući. Čodinu dana kasnije u knjige je uvedeno još jedno novorođenče, koje se ugušilo, a poticalo je iz iste kuće. Otprilike, dve godine kasnije, gospodarica imanja, izvučena je iz jezera - udavljena. A kad se ni punu godinu kasnije gospodar oženio svojom bivšom sluškinjom, u mestu su se među stanovnicima počele javljati određene slutnje. Nova bračna sreća nije bila dugog veka. Mlada supruga je ubrzo umrla pod zagonetnim okolnostima, a suprug je nestao i nikada se više nije pojavio. Prema ispitivanjima, u ovoj kući se do 1897. godine odigrao čitav niz nedela, koja su sada na čudan način počela da izbijaju na videlo.
    Da li je moguće da u nekim starim kućama prošlost nikada ne nalazi mira? Da ponovo oživljava za ljude koji su prijemčivi na nju, da se u krvavoj predstavi ponovo iskazuje? Ili su po sredi, zapravo, njihove vlastite nesvesno stvorene projekcije koje se zatim 'bude u život'. Sve sama pitanja i misterije...

    Čudo se događa u Azerbejdžanu, u istočnom delu Zakavkazja uz Kaspijsko jezero. na severnom delu Azerbejdžana je Visoki Kavkaz, a tu se nalazi i Kuško, omaleno selo, ali u kojem se uvek događa nešto čudno.

    Na primer, pada sneg iz vedra neba, ali i led. Rečica Bur i Zaka su tako hirovite da često menjaju mesto gde izviru, pa su im tokovi vrlo nesigurni. Osim toga, Bur ponekad kao da rikne od besa, praveći se da je veća reka nego što jeste, a drugi put se pojavi kao mirni, slabašni potočić. Ni to nije sve, ima godina kada nema ni Bura ni Zaka, ako da ih nikada nije ni bilo, pa se onda meštani klade gde će se sledeći put opet pojaviti.
    Međutim, sve ovo nije ništa naspram onoga šta se pored sela Kuška događa već dugo vremena. Jedna firma odlučila je testirati snoj novi kamion u najtežim mogućim uslovima, a pravo mnesto za to bile su ceste Azerbejdžana. Sve je bilo u redu dok su kamionom upravljali cestama u nizini reka Kura i Araksa i Tališkim gorjem na jugoistoku. Međutim, kad se kamion počeo uspinjati cestom prema selu Kušku, već su počele nezgode. Motor je slabo vukao, kamion nije postizao određenu brzinu, pa je probna posada bila očajna.
    No kada su izbili na treću okuku pre sela Kušku, šoferi su imali prvi razlog da ozbiljno trljaju oči - pred njima je rečica Bur tekla - uz brdo! Izašli su iz kabine i pošli peške, ustanovivši da rečica izvire iza brda, na mestu udaljenom oko pet stotina metara od puta. Izvire, teče, pa zaokreće, a kad je zaokrenula sa druge strane, rečica kao da staje, a onda nastavlja teći, ali - prema vrhu brda. Posada kamiona mislila je da će da izludi. Ali, šta se dalje dešavalo sa rekom koja je tekla prema vrhu brda? Kada je stigla do vrha brda, rečica se prelivala na drugu stranu, ali je sada tekla dole, oko dva kilometra udaljena od izvora, tako da bi neupućeni putnik mislio da se radi o dve reke.
    Onda se desilo još nešto gore. Kamion se sa mukom popeo cestom još pedesetak metara, pa su šoferi krenuli nizbrdo. S motorom je teretnjak jedva silazio, ali je bez motora jednostavno stao, iako bez aktiviranih kočnica. Ipak, nekako su prošli još jednu okuku, a onda je počelo čudo - kamio ne samo da je stao, već se sa ugašenim motorom počeo vraćati nazad !!! Drugim rečima, teretnjak je povučen nekom čudnom silom krenuo uzbrdo!
    Glavni vozač kamiona kaže da je u jednom trenutku hteo izjuriti iz kabine i potrčati dole. Odustao je, ali je njegova ispovest posle svega tako delovala na nadležne službe da je osnovana istražna komisija u kojoj su bili šef milicije i sekretak mesne političke organizacije, kao i novinari. Uz njih su, narano, bili i vozači kamiona, a pridružila su im se i dvojica fizičara iz Bakua. Svojim su očima utvrdili da nije reč o psihičkoj neuravnoteženosti svedoka, niti o nekim neproverenim glasinama, niti o optičkoj varci, već da tu deluje neka nepoznata sila. Čim su otpustili ručnu kočnicu, teretnjak pun opeke i bez vozača, krenuo je natrag uzbrdo.
    Komisija je učinila svoje, jer je isključila ljudski faktor u kojem god obliku. Činjenice su rekle svoje. Komisija je pozvala naučnike da kažu svoju reč o ovoj misteriji.