Sindrom zalivskog Rata

    Nešto slično desilo se i u Iraku za vreme takozvanog 'Zalivskog rata'. O njegovim posledicama po učesnike u tom ratu dosta se nagađalo, šuškalo, a ponegde i pisalo. Pokušava se sa odgonetanjem šta se sve tamo dešavalo i kakve su delekosežne posledice te njihove neslavne avanture. Veterani Zalivskog rata vratili su se kućama s čitavim nizom misterioznih bolesti opasnih po život.

   Neki od njih uporno su pokušavali da zainteresuju svoje vlade da obelodane uzročnike tih bolesti i provere njihove tvrdnje, ali su uglavnom nailazili na odbijanje i zataškavanje. Kada je sirena za opasnost počela da zavija u Daranu, mestu u Južnoj Arabiji, jedna obližnja raketna jedinica ispalila je hitac i pogodila iračku Skadd raketu koja nije eksplodirala. Raketa Skad je pala samo 365 metara daleko od kaplara Ričija Ternbila i izdubila krater dubok 2,5 metara. Pošto je kaplar Ternbil bio viši elektroničar za nuklearno, biološko i hemijsko ratovanje (HBO), on je, kao iskusni instruktor za korišćenje BHC zaštitne opreme, čuo kako se detektor za nervne agense ozvučio i signaliztirao prisustvo hemijskog i biološkog nervnog gasa. On i ostalo osoblje brzo su navukli zaštitna odela. Posle dvadesetak minuta čuli su karakterističan signal da je sve čisto.
    Ljudi su skinuli specijalna zaštitna odela i razišli su se na svoje zadatke po rasporedu. Naknadno izvršene tri analize tih odela potvrdile su prisustvo G-agensa, smrtonosnog nervnog gasa sarina. Sledeća tri testa poznata kao 'rezidualno-isparljivi detektor test' dali su iste rezultate. Sve u svemu, 33 dela opreme pokazali su alarmantno stanje, tako da su svi bili ubeđeni da je to bio napad hemijskim oružjem.

    Zanimljivo je da su tri agensa - sarin, soman i tabun - proizveli još nacistički hemičari tokom Drugog svetskog rata i navodno ih isprobavali na logorašima u koncentracionim logorima. Ovi sastojci napadaju nervni sistem čoveka, pa ako se primeni u dovoljno visokim dozama, dovodi do paralizirajuće smrti za nekoliko minuta. Evidentno je da je njegova upotreba u Zalivskom ratu - obično kao 'kokte' sa drugim gasovima i hemikalijama - namerno bila dozirana u dovoljno niskim procentima, tako da nisu bila ubistvena. Zarobljeni irački poznavaoci hemijskog i biološkog ratovanja otkrili su da male, ali ponavljane doze, mogu da izazovu dugotrajno oštećenje kod pripadnika trupa koje su im bile izložene. Takođe su ovi zarobljenici izjavili da se Sadam Husein, irački predsednik, plašeći se osvete i pretnji tadašnjeg američkog predsednika Buša da će uzvratiti termonuklearnim udarom ako upotrebe biološko-hemijsko oružje - odlučio za niske doze sastojaka u svom oružju.
    Zato su se kod hiljada veterana Zalivskog rata po povratku pokazali simptomi od upravo takve upotrebe tog oružja - u vidu emfizema, angine, astme, arterioskleroze, artritisa, kratkotrajnog gubljenja pamćenja i brojnih simptoma iznurenosti organizma i podložnosti raznim bolestima. Razumljivo je da su oni insistirali kod svojih vlada da se njihovi slučajevi ispitaju, ali zbog nečeg nijedna vlada država koje su učestvovale u tom ratu nije ništa preduzela u tom pravcu, a pogotovo da pruži neko objašnjenje, ili bar sasluša ispovesti veterana i izveštaje o biohemijskim napadima u Zalivu.


    Istina je da i američka i britanska vlada nisu čak ni spremne da prihvate činjenicu da se to uopšte i dogodilo. Predstavnik britanksog ministarstva odbrane čak je izjavio reporteru jednog australijskog časopisa da i britanski i američki zvaničan stav jeste da 'nije bilo namerne upotrebe hemijskog oružja u Zalivskom ratu'. Poricanje upotrebe ovog oružja istovremeno znači i potpuno odbacivanje mogućnosti postojanja 'sindroma Zalivskog rata' - uprkos brojnim svedočenjima povratnika iz rata.
    Neizbežno je pitanje razloga tog protivljenja i odbacivanja da se suoče sa evidentnim činjenicama. Neki veruju da pomenuri sindrom možda i nije izazvan izlaganjem hemijsko - biološkim oružjem (HBO), već da su tajanstvene bolesti možda u vezi sa eksperimentalnim vakcinama koje su pripadnici pojedinih savezničkih armija primali prema uputstvu svojih vlada!
    Ove vakcine zamišljene su kao protivsredstvo od mogućeg učinka eventualnog biohemijskog napada, mada je i dugotrajno dejstvo vakcina moglo potencijalno da bude isto tako opasno.

    Mnogi isluženi borci i dalje tvrde da su i protiv svoje volje bili prinuđeni da prime te vakcine i izjavljuju da 'u tom grmu leži zec'. Tako je i Rej Bristou, sada pozorišni tehničar, takođe služio 20 godina u Teritorijalnoj armiji, da bi nakon unapređenja, u decembru 1990. godine bio poslat u 32. poljsku bolnicu - specijalizovanu jedinicu za lečenje od bolesti izazvanih biohemijskim oružjem - koja je bila smeštena blizu Vadi al Batina u Saudijskoj Arabiji. Artiljerijski napadi i raketiranje Skad raketama bili su uobičajeni tokom njegove tromesečne službe u Zalivu. Jednom prilikom, kako tvrdi on, za vreme napada na Hafa ali Batin - grad najbliži jedinici  Reja Bristoua - on i njegovi drugovi videli su kako se iznad njih rasprsnuo projektil Skad. Nakon eksplozije usledio je oblak gasa koji je trenutno izazvao zavijanje specijalnih 'protivotrovnih' sirena.

    I Rej Bristou je primio tipičnu 'koktel' vakcinu i preventivne tablete, a zatim i dve vakcine označene samo kao 'biološke'. Obe su bile obavijene tajnom i njihov je sastav ostao nepoznat. Bristou veruje da su obe ove supstance bile citokini - 'porodica' od šest eksperimentalnih lekova spravljenih, kako se pretpostavlja, u sedištu britanskog Centra za istraživanje hemijsko-biološkog oružja u Porton Daumu. Citokini su hemijski 'glasnici' koji putuju između ćelija u organizmu. Oni su sposobni da prepoznaju strani biološki organizam kad počne da napada telo i da ubrzo 'upregnu' ćelije imunog sistema da se bore protiv tog 'stranca'.
    Bristou smatra da su ti lekovi bili čisto eksperimentalni i da je mnoštvo vojnika primilo po dve, ili tri injekcije raznih citokina. Njegova sopstvena bolest verovatno je rezultat kombinacije hemijskog oružja i nedozvoljenih eksperimentalnih droga.


    Ovakve tvrdnje slažu se i sa izjavom Angusa Parkera, takođe zalivskog veterana. I on je dugo služio u teritorijalnim trupama. Pošto je bio laboratorijski tehničar u lokalnoj bolnici, njegov premeštaj u Zaliv bio je odložen zbog alergijske reakcije posle primljenih vakcina pred sam njegov premeštaj.
    Angus Parker je, u stvari, poslat u Prvu poljsku laboratorijsku jedinicu u pomenutom  Portom Daunu - jedinicu koja zvanično ne postoji - a u kojoj radi osam timova od po pet specijalista. Kao vodnik, Parker je, kao drugi odgovorni u jednom od tih timova, bio zadužen za otkrivanje i analiziranje činjenica u vezi sa biohemijskim načinom ratovanja u Zalivu. Njegova poljska tehnika identifikovala je četiri biološka organizma koji su upotrebljeni protiv koalicionih trupa - antraks, bubonska kuga i otrovi A i B botulizma. Ove analize u potpunosti su u suprotnosti sa izjavama ministra odbrane o (ne)upotrebi biohemijskog oružja u Zalivu.
    Parker je kategorički tvrdio da je 'ljudstvo britanskih odreda bilo zaraženo sporama antraksa'. Isto kao i Bristou, Parker je bio ubeđen da su izraženi simptomi bolesti kod veterana bili pogoršani zbog anti-nervnih agenasa vakcina koje su davane savezničkim trupama. Parker veruje da su citokini dati pripadnicima trupa predstavljali zaista odbranu od biološkog oružja. Problem je samo što nije bilo dovoljno tih vakcina da bi ih primio svaki vojnik. Zbog toga je odlučeno da se uvedu i primene i druge, neispitane komponente koje su udvostručile delovanje citokina. Parker tvrdi da je ova druga komponenta bio, u stvari, gen HIV-a (side)!
     Ipak, on priznaje da je možda postojao dobar operativni razlog za njegovo izdvajanje, pošto gen HIV-a udvostručava rad nekih vakcina citokina. Problem je samo što, za razliku od citokina koji se prirodno i bezbedno eliminišu iz organizma, posledica davanja HIV gena - koji prouzokuje virus side - nisu poznate.

   A najgore je što neki tvrde da su koalicione trupe možda bile zaražene agensima koji dozvoljavaju razvoj side, samo je problem kako dokazati te tvdnje. Pošto ta takozvana ekperimentalna vakcina nikada nije zvanično zavedena - vlasti mogu da poreknu da znaju bilo šta o njenom postojanju, pa shodno tome, i o njenim potencijalnim kontraindikacijama.
    Ako se Parkerove tvrdnje pokažu tačnim, onda je verodostojno njegovo objašnjenje zašto je britanska vlada bila tako neodređena i izbegavala da ispita tvrdnje i zdravstveno stanje zalivskih veterana, te famoznog sindroma Zalivskog rata.
    Pat Edington, raniji analizator CIA, kojem je bila poznata operacija u Zalivu, veruje da zna razlog odugovlačenja u vezi sa ovim problemom. Naime, obe vlade snabdevale su Sadama Huseina i znanjem i komponentama potrebnim za izradu bio-hemijskog oružja, koje su upotrebljene protiv njihovih sopstvenih trupa! Priznanje tako nečega bilo bi veoma politički opasno po obe vlade te otuda tolika nepopustljivost da se otkrije istina o sindromu Zalivskog rata.
    Eksport bioloških materijala u Irak - pre Zalivskog rata - ostaje i dalje najsporiji predmet debate oko sindroma Zalivskog rata. U svom svedočenju pred američkim Kongresom februara 1993. godine, američki senator Donald V. Rigli, naveo je ni manje ni više nego 61 biološku kulturu kojom su snabdevali Irak između 1985. i 1989. godine. Na tom spisku nalaze se i botulizam, antraks i drugi otrovi koji izazivaju razne bolesti. Takođe su bili otposlani i genetski materijali uključujući i DNK za koju se tvrdi da je klonirana od ljudskih bića. Upravo ova DNK doprinosi tvrdnjama veterana da su bili izloženi napadu genetski isplaniranim organizmima i klicama čije učinke su oni preneli svojoj deci rođenoj po njihovom povratku iz ovog rata.


    Robin Velbern, služio je u zalivu u oklopnim jedinicama. Po povratku kući patio je od disajnih problema i promena na koži. Imao je psiholoških problema - česte promene ćudi, agresija, iracionalnost - zbog čega se razveo od žene. Godine 1996. dobio je jake ekceme po celom telu i veruje da su to ne samo posledice izloženosti BHO, već i primanja anti-nervne vakcine na 'dobrovoljnoj bazi'. Njegov sinčić Metju, rođen desetak meseci po njegovom povratku iz rata, od rođenja ima ozbiljne zdravstvene probleme. Mališan boluje od Petijeve bolesti - krune mu se zglobovi i moraće da mu se ugradi veštački kuk. Takođe ima i hroničnu astmu. Robin Velbern pretpostavlja da su se njegove smetnje genetski prenele i na njegovog sina Metjua. Usput samo da napomenemo da su samo u Britaniji, dosad 33 veterana Zalivskog rata, obolelih od istoimenog sindroma, izvršili samoubistvo.