Ponuda Tema

Šesto Čulo Kod Životinja

   Ljudsko iskustvo oduvek kazuje da životinje poseduju čudesne mogućnosti, ali tek u novije vreme to potvrđuje i zvanična nauka. naučnici su sve bliže i rešenju zagonetke kako to životinje predosećaju nadolazeće zemljotrese.
 
        Jedna od najčudnijih oblasti parapsihologije jeste proučavanje ponašanja životinja. Sve veći broj parapsihologa misli da 'psi faktor' postoji i kod životinja isto kao i kod čoveka, a ogledi koji se obavljaju na njima pokazuju ne samo postojanje telepatskih već i fenomena telekineze. Otkrivanje 'životinjske telepatije', međutim, tek je prvi korak ka proučavanju psiholoških osobina kod životinja, a oni koji se time bave biće suočeni ne samo sa tehničkim problemima, kao što je nemogućnost sporazumevanja, već će im teškoće zadavati i savršenost životinjskih čula.
    Kako kaže francuski istraživač psiholoških fenomena kod životinja, Remi Sovan, tokom eksperimenata vrlo je teško isključiti svaku mogućnost da, recimo, pas dođe do rešenja na neki sebi svojstven, 'njemu 'običan' način, odnosno, naterati ga da koristi svoje psi-spospobnosti. Dovoljno je, recimo, da samo dva sata držite štap i pas će posle osam dana na njemu prepoznati vaš miris.

OSETLJIVI KONJI

    Odgajivači konja uznemirene životinje smiruju tako što u njihov boks uvedu mirnog konja. Odavno se zna, a tako piše i u priručnicima, da društvo na konje deluje smirujuće. Jedan od odgajivača konja, primetio je, međutim, nešto veoma neobično. Kad bi se neki od konja uznemirio, a on nešto preduzeo da ga smiri, drugi konj, u drugom boksu, , koji je takođe bio uznemiren, smirivao se istovremeno sa prvim. U traganju za objašnjenjem ove neobične pojave, odgajivač je zaključio da se tako ne ponašaju sve životinje i izdvojio one koje su pokazivale ovu 'psihičku'osetljivost. Onda ih je podrvgnuo suptilnijim ogledima.
    On je vodio računa da isključi mogućnost bilo kakve zvučne komunikacije na frekvencijama koje ljudsko uvo ne registruje, kao što je ultrazvuk, tako da su konji koji su učestvovali u eksperimentu bili potpuno odvojeni. I otkrio je nešto veoma neobično: neki su bili sposobni da prenesu svoja osećanja i da prime informaciju od više konja, a drugi od manje. Broj 1 je bio, recimo, na istim talasima kao broj 2, ali nije mogao da dopre do brojeva 3 i 4. Broj 2 je kontaktirao sa 1 i 3, ali ne sa 4, dok je broj 3 kontaktirao sa 2 i 4, ali ne sa 1 i na kraju, 4 je bio povezan sa 3, ali ne i sa 1 i 2. Kada su sva četiri konja bili zajedno, svi su imali iste informacije jer su ih lančano prenosili jedni drugima. Tako je, recimo, 1 preko 2 bio obavešten o stanju 3 i 4, ali ako bi se 2 odstranio, on nije reagovao na ono što se događalo 3 i 4.
    Odgajivač je zaključio da konji koriste svoje psi-sposobnosti da prenesu fizičke osećaje, kao što su glad, žeđ ili bol, osećanja (bes, ljubav) i raspoloženje (mir ili uznemirenost). Poznato je, osim toga, da konji reaguju na agresivna raspoloženja drugih životinja i čoveka i pre nego što ih ugledaju, kao što, recimo, čoveka njegovo šesto čulo upozorava da ga neko prati.
    Istraživač Karlis Osis, iz američkog Društva za psihološka istraživanja izvršio je 1952. godine seriju ogleda na mačkama. Stavio bi istu količinu iste hrane u dve istovetne činije i pokušavao mački da sugeriše koju da odabere. Mačke su najčešće reagovale na njegovu naredbu izdatu mislima. Ruski parapsiholog Bekterev radio je 1920. godine slične, ali mnogo složenije eksperimente sa psima, kod jednog svog prijatelja dresera. Prvo im je, u prisustvu dresera, telepatski mislima naređivao da trče, skaču, sednu na određeno mesto i svaki put bi psi poslušali. Zatim je iz eksperimenta isključio dresera, a i sam je izlazio iz sobe čim bi dao narednu, dok je sa psima ostajao sam asistent, koji nije znao šta oni treba da urade. Evo kako je Bekterev opisao sam tok eksperimenta: 'Durov (dreser) nije prisutan. U sobi A zapisujem zadatak - da pas zubima uhvati jednu lopticu od papira koja se nalazi pod stolom. Asistent, koji ne zna šta pas treba da uradi, uvodi foks-terijera Dikija, stavlja ga na stolicu i drži mu glavu da se ne bi kretao. Ja stojim na vratima, a pas je oko metar dalje od mene. Na prvi njegov pokušaj da se oslobodi brzo izlazim i zatvaram vrata. Asistent kaže da je pas, čim se oslobodio, otrčao pod sto, dodirnuo lopticu njuškom, zatim otrčao ka drugim dvema lopticama i onjušio i njih (u sobi A se nalazilo sedam loptica od papira).'
    Drugi eksperimet tekao je ovako: 'Naredba je bila da otrči iz sobe A u sobu B, skoči na jednu fotelju i vrati se u sobu A. Pas je utrčao u sobu B, ali je asistent, koji jepratio psa i nije znao zadatak, zatvorio vrata. Zatim je pas skočio na divan koji se nalazio pored zadate fotelje i počeo da grebe po zidu između sobe B i sobe A.'
    Bekterev je smatrao da su ovi eksperimenti samo delimično uspeli. Rezultati druge serije eksperimenata bili su, kako je sam zapisao, mnogo manje uspešni od onih koji su rađeni u prisustvu dresera Durova. Da li su psi sa dreserom imali jače telepatske veze ili su reagovali na neke ljudima neprimetne znakove koje je dreser nehotice pružao uz telepatsko izdavnje naredbi, Bekterev nije uspeo da sazna.
   
MRAVLJA ZAGONETKA

    Moris Materlin je u svojim radovima primetio da košnica i mravinjak mogu da se uporede sa autonomnim živim organizmom gde svaki insekt ima ulogu jedne ćelije tela, a grupa insekata koja obavlja isti posao - ulogu jednog organa. Ako je tako, s obzirom na striknu podelu na maticu, čija je obaveza reprodukcija, radnike, vojnike i policiju, možemo sa razlogom da se upitamo gde je 'glava' koja koordinira sve te aktivnosti. Iz radova Karla fon Friša znamo da se pčele sporazumevajuveoma složenim jezikom - let u obliku osmice, recimo, pokazuje da je otkriven izvor hrane i gde se on nalazi!
    Dokazano je da insekti prenose informacije i hemijskim porukama. Mravi, recimo, luče jedno jedinjenje koje se u roku od 15 sekundi razliva u krug prečnika osam centimetara, a posle 32 sekunde nestaje. Taj krug ima ulogu zvona na uzbunu i stvara se u opsanim situacijama, recimo, kada neki uljez želi da uđe u mravinjak. nemoguće je, međutim, da su složene, zajedničke akcije kojima insekti reaguju na različite događaje, rezultat samo takvih poruka. Kohezija grupe u takvim situacijama može se objasniti samo nekom vrstom primitivne telepatije. Ivan Sanderson, koji je godinama proučavao ponašanje jedne vrste južnoamaričkih mrava, zaključio je da je telepatija jedino objašnjenje za brzinu i efikasnost niza njihovih reakcija.
    Ovi mravi grade složenu mrežu podzemnih puteva koja se proteže u osam kilometara širokom krugo oko njihovog mravinjaka i povezuje sve izvore hrane. Kada se na bilo kom delu mreže pojavi prepreka, 'mravlji saobraćaj' se prekida dok ne stignu mravi-policajci koji raskrče put ili prokopaju obilaznicu. Sanderson je bio zapanjen brzinom kojom su 'mravi policajci' stizali na zatvoreno mesto. uz pomoć nekoliko saradnika napravio je ogled: u unapred određeni čas zatvorio je nekoliko mravljih puteva a njegovi saradnici su zabeležili da je gotovo u isto vreme iz mravinjaka krenulo pedesetak mrava i to u formaciji dva po dva. Vreme koje je proteklo od namernog zatvaranja puteva do pokreta 'mrava policajaca' iz mravinjaka, nije bilo dovoljno da se lančano, od insekta do insekta, prenesu informacije o havariji. osim toga, vetar je duvao od mravinjaka ka Sandersonu, tako da nije bilo moguće da se informacija prenese nekim mirisom. Kako je bilo veče, a mravi ne vide daleko, ni neko vizuelno upozorenje nije dolazilo u obzir. Konačno, nije bilo ni nikakvog zvučnog signala. Sanderson je zaključio da mravi komuniciraju nekom vrstom rudimentarnog telepatskog jezika, svedenog na skup znakova koji su dovoljni da bi mravlji organizam funkcionisao besprekorno.
TELEPATIJA I EVOLUCIJA

    Ser Alister hardi, biolog i nekadašnji profesor zoologije na Oksfordu, još je 1949. godine zapanjio svoje kolege tvrdnjom da bi telepatija mogla da bude ključ osnovnog biološkog principa koji je odigrao jednu od najvažnijih uloga u evoluciji vrsta. On kaže da kordinacija nekih od nižih vrsta životinja, kao što su protozoe i sunđeri, može da se objasni samo postojanjem 'kolektivne svesti' koja je zajednička svim jedinkama, odnosno postojanjem 'psihičkog plana'. Hardi misli da bi novi način ponašanja, proširen pomoću telepatije, genetski mogao da se usadi svakoj vrsti. Možda bi se naši pogledi na evoluciju promenili kada bismo otkrili da je nešto kao telepatija predstavljalo značajan faktor u formiranju tipova ponašanja jedne vrste. Ako na planu nesvesnog postoji grupno ponašanje koje povezuje jedinke jedne vrste, organskom selekcijom mogao bi da se promeni tok evolucije.
    Direktor francuske laboratorije za evoluciju viših organizama P.P.Grase, opisala je u jednom od svojih radova evolucioni fenomen koji nije primećen kod današnjih vrsta - bilo da je nestao ili ne možemo da ga sagledamo. Ona kaže: 'Kod izvesnih sekundarnih reptila, nalazimo osobine koje su specifične za sisare i koje su se pojavljivale u različitim klimatskim uslovima, na različitim kontinentima i u različito vreme i to u razmaku od nekoliko miliona godina. Ta evolucija, koja se odvijala bez obzira na ekološke uslove, može da znači samo nesvesnu telepatsku vezu među pripadnicima iste vrste.'
   
ŽIVOTINJE KAO ŽIVI SEIZMOGRAFI

    Mnoge zemljotrese nagovestile su životinje i neki su se zahvaljujući tome spasili. Jednom su nekom rukovodiocu iz Turkmenije došli starci iz sela i reklu mu:
- Biće nesreće!
- Kakve nesreće? - začudio se čovek.
- Zemljotres!
- Otkud ste to saznali?
- Rekli su nam zmije i gušteri, napustili su svoje rupe.
    Dva dana kasnije, 5. oktobra 1948. godine, zemljotres je porušio Ašhabad. Jedna radnica iz staklare u Ašhabadu pričala je kako se pred sam zemljotres ponašao njen pas. Dok je spavala na terasi, pas joj je prišao, počeo da cvili, lizao joj lice i najzad je uhvatio za haljinu i pokušao da je svuče sa kreveta. Žena je ustala i pustila psa na ulicu, misleći da on to traži. Pas je zbilja odjurio, ali se odmah i vratio. Ponovo je zgrabio gazdaricu za haljinu i povukao je što dalje od kuće. Žena je izašla na trotoar i - tada je zadrhtala zemlja. Oko nje, a naročito iza nje, u trenutku sve se bilo porušilo.
    Godinu dana docnije, jedan putnik u vozu je pokazivao svoje porodične fotografije. Desio se tu i jedan dopisnik moskovskog lista. Iznenadio se kad je među slikama ugledao i snimak jednog psa šarplaninca. Čovek je objasnio:
- On je član naše porodice. Ja sam radio u Ašhabadu i kasno noću vratio se mući. Nismo odmah legli, već sam prebirao po nekim papirima, a žena je čitala knjigu. Kćerka je spavala u kolicima. odjednom, dogodilo se nešto što nikada se nije događalo . pas je skočio, uhvatio devojčicu za košulju i jurnuo sa njom na vrata. odmah sam pomisli da je pas pobesneo. Zgrabio sam pušku i izleteo sa ženom iz kuće. I tada se sve srušilo iza nas!
    Uoči zemljotresa životinje su oduvek menjale svoje ponašanje. To treba shvatiti kao posledicu promene temperature u utrobi zemlje i posebno kao pokrete magnetskih polja u zoni epicentra. Na ove pojave posebno su osetljive zmije. Izgleda da to predosećaju po slabim podzemnim udarima i vibracijama zemlje. One, naravno ne čuju podzemnu tutnjavu, jer ne mogu da registruju obične zvučne talase. Nemaju razvijen organ sluha, nemaju ušne školjke, pa ni slušne otovre. One samo osećaju vibracije tla i kako su utvrdili indijski naučnici, čuju tek nešto malo i to pomoću kostiju donje čeljusti. Zbog te njihove osobine, u Meksiku, gde su zemljotresi česti, zmije koje ih prognoziraju uživaju zaštitu tamošnjih ljudi.
    I neke ribe su predskazivači zemljotresa. Poznato je na primer, da je 1783. godine, pred zemljotres na Siciliji, mnoštvo riba isplivalo na površinu mora! U Japanu, koji zemljotresi ugrožavaju više nego bilo koji drugi kraj sveta, postoji akvarijumska ribica koja nadmašuje i najosetljivije seizmografe. Nekoliko sati pre zemljotresa te ribice se uznemire, vrte se u krug i besmisleno plivaju u akvarijumu. Japanski ihtiolog Jasa Suebira tvrdi da zemljotres mogu da predosete i ribe koje žive na velikim dubinama. Ribari na ostrvu Nidzima uhvatili su 1963. godine morsko čudovište, nepoznatu ribu iz velike dubine. Čim su čuli za to, novinari sa radija i televizije u Tokiju pozvali su profesora Suebiru  da otputuje sa njima na ostrvo i da objasni taj slučaj. Poznati ihtiolog je odgovorio da je veoma zauzet i da ne može da putuje i dodao je, da osim toga, na ostvru će uskoro doći do zemljotresa. Novinari su to shvatili kao šalu, ali zemljotres se zaista i dogodio - posle dva dana. Profesor Jasa Suebira štampao je o tim pojavama i knjigu pod nazivom 'Ribe i zemljotresi'. U njoj je opisao 127 slučajeva kad su ribe predskazale zemljotrese. Kako to ribe mogu da predskažu zemljotrese? Da li im u tome pomažu samo bočna površina i njihov mehur? Možda imaju i neke druge 'seizmografe' u telu?
    Novija nauka smatra da se, prema promeni koncentracije elektrona u atmosferi, može prognozirati zemljotres nekoliko časova unapred. Oni objašnjavaju da u vreme potresa jačaju električne struje koje nastaju u nedrima zemlje, prilikom deformacije naslaga. Tada iz dubine zemlje u atmosferu jurnu struje elektrona, a na nebu dolazi do blještanja. Očevici tvrde da je i nad Taškentom, nekoliko sekundi pre zemljotresa iz 1966. godine, zasvetlila neka rumena boja.
    Pobrojani primeri svakako pokazuju da je čovek veoma blizu saznanja koko to životinje predosećaju zemljotrese i da će mu to pomoći da ih spremnije dočekuje. Sigurno je i da čovek treba više da veruje živitinjskom šestom čulu.

   RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT NAJBOLJA WEB SKOLA NAJBOLJI SAJT SA BESPLATNIM SLIKAMA