Sekte - Lovci na Ljudske Duše

    Javni život danas prosto vrvi od svakojakih mudraca i gurua, posvećenika i nebeskih izaslanika, apostola i usrećitelja najrazličitijih boja. Ima tu istočnih i zapadnih formula, modernizovanih i ultramodernih, okultnih, magijskih, satanističkih, pseudohrišćanskih, judaističkih, paganskih i svih drugih, tako da svako danas može da bira po meri svojih sklonosti, svoga znanja (neznanja) ili svoga straha.

    Za one najužurbanije smišljeni su jednostavni recepti za brzometno očišćenje duše na raznim vikend seansama, a sve to može se postići i na još praktičniji način - upotrebom 'mašine za mozak' kod kuće, u časovima dokolice. A, tek sada u doba Interneta, mogućnosti su neslućene ... Pud do neba, reklo bi se, nije više naročito naporan, niti neizvestan. Dovoljno je izabrati 'agenciju', učlaniti se i držati se njihovih spasonosnih uputstava i vašoj 'sreći' neće biti kraja.
    Slike tog šarenila mogućnosti, sa raznim nudiocima smirenja, egzotičnim posednicima tajnih moći, najrazličitijim trgovncima instant prosvetljenja i vodičima direktno u raj, ni uz najbolju volju ne mogu se dovesti u vezu sa ozbiljnošću najbitnijeg pitanja čovekove egzistencije - suštinom postojanja i matičnom vezom sa Onim koji ga je stvorio.
    Jer, Bog je jedan i Istina je jedna. Put je jedan. Ovo sluđujuće i zbunjujuće mnoštvo 'istina' i mnoštvo puteva, pa čak i bogova, ukazuje na tužnu činjenicu da smo od Boga daleko odstupili. Ovo odstupništvo nije niti današnje niti skorašnje, ono se samo neprestano preslikava. Biblija ovo odstupništo, kao 'iskonski greh', vezuje za Adama i Evu, u čijem je postupku simbolički prikazan čovekov pad: od bezgrešnog Božjeg bića nastalo je grešno, i sav trud potonjih generacija da se oslobode i odreknu greha i ponovo postanu čista i savršena bića, nije urodio plodom. Ono ljudsko u čoveku stalno je nadmašivalo ono božansko, konkretna vremenost izgledala je stvarnija od nesagledive večnosti, zahtevi tela bili su preči od zahteva duha, a um, kao nosilac svesti zemaljskog bića, nadređivao se božanskoj svesti duše.

    Tako se čovek stalno odeljivao od Celine, ograđivao se i obziđivao svojom sebičnošću i svojim strahovima. Njegov prvobitni greh - samoisključenje i podvajanje - nikada nije prestao. Odelivši se od Boga, on je nastavio da se odeljuje od svega, pa i od bližnjih, verujući da je svako svakome neprijatelj. Izgledalo mu je da je jeedino bitno održati se, a to znači nametnuti se bližnjima, izboriti se sa svima, ovladati sudbinom, postati moćan - bogat, jak i važan - i sve prilagoditi sebi.ž
    To osećanje podvojenosti i težnju da se ona očuva, čovek iskazuje i kao kolektivno biće: zatvara se u države, nacije, kulture, religije, partije, klubove ..., gde se oseća bezbednijim, a sve izvan tih grupa doživljava kao strance, kao drugačije, kao potencijalno opasne.
    I sad stiženo do pitanja sekti. Sektaštvo u svakom, pa i u religijskom pogledu, izraz je one pragrešne želje za podvajanjem iz postojeće celine. Za takav postupak uvek se nađe mnoštvo opravdanja, ali on je neizbežno u sukobu sa Božijim principom svejedinstva. On je uvek pobuna protiv dela bližnjih, iza koje se krije oholo uverenje uma da je otkrio Istinu, dok su svi drugi u zabludi.
    Kako je u zemaljskim uslovima pitanje istine uvek problematično, jer je jedini arbitar nesavršeni um, ona postaje lična stvar uverenja. Umesto da Božije zakone uzme za merilo, čovek radije uzima svoje. Na planu religije to se očituje u zaokruživanju raznolikih teoloških sistema koji se - shodno onom tako nam dragom principu odeljivanja - jedan porema drugom odnose sa netrpeljivođću. Svaki od njih samtra se vlasnikom prava na Istinu. Umesto da se okreće i prilagođava Božijim zakonima, čovečanstvo se tako uputilo u 1000-godišnje rasprave o tome ko je Bogu bliži. Svako Ga je svojatao, a to ne prestaje ni danas. U ime BOžje počinjeni su i najstrašniji zločini.
    Zakon božiji jedinstven je i večan, a ljudska glupost je ogromna i nadajmo se, prolazna. Kako čovek, sluđen tolikim raznolikim ponudama spasonosnih puteva, da izabere onu pravu? Ma koliko to paradoksalno izgledalo, izbor i nije toliko težak. Ako Zakon BOžiji uzmemo kao merilo i odbacima sva druga, počećemo da razaznajemo šta je prevarno i lažno.
    U Deset zapovesti, recimo, dati su nam izvodi iz Zakona. Svako odstupanje od njih dovoljno kazuje o želji nekog ljudskog uma da se stavi iznad Božijeg. Da sebi i svojim slabostima prilagodi večno i nepromenjivo. Takvi pokušaji nikuda ne vode, jer nesavršeno i nečisto, već po definiciji, nikada ne može dospeti u savršeno i čisto, pa ni uz milione godina truda. Hristos je obznanio jedan jedini Put - spoznati svoju grehovnost, pokajati se, oprostiti, zamoliti za oproštaj i ono spoznato, a očišćeno, više ne ponavljati. Smireno podneti posledice onoga što smo nekada počinili i ne gubiti svest o tome da nas BOg voli i vodi, pa i kad padnemo oprostiće nam se ako se iskreno pokajemo.

    To jeste dug put, ispunjen borbom sa sopstvenom ogrehovljenom prirodom, ponekad i patnjom, ali jedino se tako može izađi iz mraka na svetlost i u čistotu. Unutarnja radost i smirenost pouzdani su znakovi da napredujemo. Svi ostali putevi, među kojima se mnogi reklamirajui kao svojevrsne prečice, vode u bestragiju, u dalje zapetljavanje i muku. Ovaj Hristov put, vodi do ponovnog svejedinstva sa celokupnim Postojanjem, u izgubljeni rajski vrt kojem, inficirani grehom, nismo mogli pripadati. Time se okončava naša podvojenost. Nestaje usamljenosti, strahova, osećanja krivice, sebičnosti, samovolje - svega onoga što je nosio naš ego, naše ljudsko 'ja' sa kojim smo se tak odugo poistovećivali, a koje je zaklanjalo i potiskivalo našu istinsku i božansku prirodu.
    Svako bi rado da mu se kaže koja to konkretna religija najpouzdanije vodi do cilja, Takva pitanja su, međutim, pogrešna, jer odvode u beskonačne teološke rasprave. Dobra je ona religija koja je zasnovana na zakonima Božijim. A svako, prema jednom od tih zakona - Zakonu slobodne volje - mora dolučivati sam. Ako i ne odluči, nego pusti da ga vode - opet je odlučio.
    Mnogi prigovaraju konfesijama kojima pripadaju ili koje su upoznali, da u ponečemu ne ispovedaju Zakon Božji dosledno. Da u dogmi ima raznih nebožanskih primesa, da poneka tumačenja nisu u skladu sa jasno postavljenim temeljnim principima vere. Valja imati u vidu činjenicu da su konfesije, na osnovu početnih božanskih impulsa, oblikovali ljudi, sa svim svojim predrasudama i ograničenostima, a ne baš ni bez gore pominjane želje da sebi prilagode nemerljivo. Veliki religijski sistemi nastajali su davno, dugo se uobličavajući kroz mnoštvo unutarnjih rasprava, a kada su se institucionalizovali, nastojali su da postanu ekskluzivni. Srastali su sa svetovnom vlašću, sa državama, ponekada se stavljajući i iznad njih. Doboko su se ukorenjivali u kolektivnu svest, u tradicije, kulture i običaje. Sve to je zahtevalo i određene kompromise. Tako se u dogmu nužno uvuklo i ono što ne bi trebalo da tamo ima mesta.
    Ta činjenica, uz razne druge motivacije - socijalne, političke, nacionalne - inspirisala je mnoge da odbace deo tradicionalnog učenja ili prakse, i da zametnu 'jeresi' koje su se oblikovale kao sekte. Protiv tih pokušaja crkve su uvek reagovale svom raspoloživima sredstvima kako bi očuvale vlastitu ekskluzivnost. Karakteristično je da su pri tome često odstupale i od temeljnih načela svoje vere (ljubav prema bližnjima, zabrana ubijanja ...) i, kad su raspolagale takvom mogućnošću, pokretale su vojske na jeretike. Setimo se samo istrebljenja bogumila ognjem i mačem, pa Vartolomejske noći i niza katoličko - protestantskih ratova. A vekovima je trajala potraga za skrivenim odstupnicima koja je paranoidno iskazana u krvavom delovanju inkvizicije.

    Konfesionalnu netrpeljivost prema drugačijem shvatanju samo hrišćanstvo nosi kao najtežu i najbolniju ranu na svojoj začetnoj tački - krst na Golgodi podignut je za Isusa trudom zaštitnika Mojsijeve starozavetne vere. I prva naredna glava pala je ne od Rimljana, koji su gospodarili tim oblastima, nego od jevrejskih prvosveštenika koji su osufili kamenovanje jednog od 'malih spostola', arhiđakona Stefana.
    Ali, eto, ni samo hrišćanstvo nije odustalo od uništavanja istomišljenika u sopstvenim redovima. Kroz celu istoriju pitanje posedništva Istine rešavano je bogoslovskim polemikama, ali i kontretnim prolivanjem krvi. To su ljudska posla. I najbezazleniji pokušaj da se brutalni postupci opravdaju potiče iz čovekove bogootpadnosti. Onaj ko želi da ide Božijim putem prihvataće samo ono što je u sskladu sa Božijim Zakonom. Sve drugo fa neće zanimati. On neće prevideti i omalovažavati ono što, kao zračenje Istine, počiva u srži religije. Neumni i tome suprotni postupci pojedinaca, pa makar oni bili i velikodostojnici, ne optužuju suštinu vere, niti sve vernike. Isto tako, nanosi ljudskog umovanja ne kompromituju Istinu.


    Ovo su činjenice koje vernik treba da ima u vidu ako ga oneraspoloži ponašanje nekog sveštenika ili visokog crkvenog poglavara. Mnogi, razočarani tako nečim, počeli su da traže neku drugu veru. Izgubili su iz vida činjenicu da veru ne čine pojedini ljudi, nego njena unutarnja sadržina - Reč Božija u njoj. Sekte najbolje i niču na podlozi ljudskog razočarenja. Ali, i kad obuhvataju Reč Božiju, one svojim podvajanjem, ulivanjem lažnog obećanja posvećenosti i negiranjem postojanja Reči Božije u drugim konfesijama - a naročito matičnoj - odvode u bespuća zabluda.
    Na našim prostorim, kažu, deluje ih 60-tak, svakoraznih. Dolaze uglavnom iz Amerike, ali i sa Istoka, okupljaju nevelike skupine sledbenika i, po proceni, za sada imaju zanemarljiv uticaj. Možemo ih razvrsstati na raznolike načine. Među hrišćanskim ubedljivo preovladavaju potestantske, i to pristigle uglavnom iz Amerike, u kojoj deluje preko 2.000 sekti. Među nehrišćanskim najuočljivije su one koje su na Zapadu osnovali pojedini indijski gurui, a najskrivenije su crno-magijske-satanske. Mnoge od njih privdno ispovedaju Božiju nauku, a suštinski su okrenute na suprotnu stranu.
    Neke deluju agresivno, stalnim pritiskom na kolebljivu svest pojedinaca. To što time krše Božji Zakon slobodne volje opravdavaju ljubavlju prema bližnjima, koje, eto čuda, spasavaju i kada oni to ne bi. Mnoge, naročito novije, izrazito se negativno odnose prema tradicionalnom i nacionalnom. One su, po pravilu, duhovni instrument inspiratora 'novog svetskog poretka', koji nastoji da potre ono što mu se najžilavije, svojom prirodom, opire. Da bi bio uspostavljen jedinstven poredak, potrebne su jedinstvena - denacionalizovana kultura, jedinstvena ideologija (profita i lagodnog života) i jedinstvena religija. Zato je na udaru hrišćanstvo, kao nosilac tradicionalne svesti u najrazvijenijim zemljama današnjeg sveta.
     Na pravoslavnim prostorima delovanje te duhovne prethodnice 'novog svetskog poretka' olakšano je duštvenom krizom posle sloma komunističkog sistema, ali i nespremnošću Crkve da, na način primeren prilikama, decenijama sistematski ateizovane i duhovno zapuštene mase ljudi uputi u suštinu svoga učenja. Iz ovih razloga, a svakako i drugih, prisustvujemo vašarskom nadmetanju raznovrsnih lovaca na zbunjene ljudske duše.
    Država, koja je u svoja najviša pravna akta ugradila norme iz člana 18 Univerzlane deklaracije o ljudskim pravima (koji zabranjuje širenje verske mržnje, diskriminacije, neprijateljstva i nasilja), ne može zakonom zabraniti sekte, mada to od nje mnogi očekuju. Ona može da interveniše samo ako delovanje neke od njih krši propise ili ugrožava ljude.
    Najbolnije je pitanje satansko-magijskih pokreta, nesumnjivo usmerenih protiv Boga - a samim tim i protiv čoveka, ali koje su pokrivene opštim ljudskim pravom na lično ubeđenje. Tek kada se njihova praksa iskaže nekim zločinom, tek onda državsa interveniše, aa tad je naravno kasno. To su paradoski ovog našeg vremena.
    Sve u svemu, svakome ostaje da se, po svojoj pameti i po svome srcu, snalazi u ovom duhovnmom metežu, dodatno opterećenom ratovima, siromaštvom i opštom neizvesnošću. Sada je uteha potrebnija nego ikada, ali ona istinska. Takva jedino dolazi sa nebesa, i nikada nije prestajala da dolazi, niti je ikada napuštala one koji joj otvore srce.
    Isus Hristos je rekao: 'Ja sam Život, Istinja i Put'. U tim rečima je sadržano sve. Ko se na njih osloni, osigurao je oslonac, pa ma kroz šta sve prolazio. Ko pak to ne uvidi, nego oslonac traži u ljudskom, posrnuće, jer ljudsko je prevarno i nemoćno. A ko misli da će se spasiti samim pripadništvom nekoj duhovnoj zajednici, pogotovo sekti, biće takođe razočaran. Samo pripadništvo, kao ni samo znanje, kao ni golo ispovewdanje - nikuda ne vodi.
    Iskrena vera zahteva da se živi, to jest ostvaruje, da motiviše srce i um, a shodno tome i sve postupke. U tome je suština čovekovog preobraženja i smisao zemaljskog života, privremenog pred večnošću.     Autor: Vidan Arsenijević