Naslovni baner
Ponuda Tema

Zanimljiva Nauka - No 3

    Sve o suzama, mačkini skokovi, sve o satovima, narodni lekovi, nuklearni rat, gusenice, rekorderi među životinjama... Nauka (latinski; scientia - znanje; grčki - episteme) je skup svih metodički sakupljenih i sistematski sređenih znanja, kako opštih tako i onih u nekom specifičnom području ili aspektu stvarnosti. Nauka je jedinstvo otkrića i dokaza, metoda i sistema, istraživanja i izlaganja. Nauka je objektivno, logički argumentovano i sistematizovano znanje o zakonitostima, činjenicama, uzrocima i pojavama u stvarnosti, stečeno i provereno egzaktnim posmatranjem, ponovljivim eksperimentom i valjanim razmišljanjem. Pokušaćemo ovde da vam dočaramo nauku, ali ne onu ekstra ozbiljnu nauku, već jednu njenu zanimljiviju stranu.
 MAČKIN SKOK

   Da i mačke mogu da budu nesmotrene dokazuje 'Džesika' koja se sa 32. sprata sunovratila u ambis. Njen let je trajao tridesetak sekundi i završio se 100 metara niže na asfaltnom pločniku.
Uzbuđena vlasnica odnela je svoju ljubimicu kod veterinara, koji je konstatovao da se mačka samo lakše ugruvala. Slučaj se dogodio u Njujorku, a veterinar Vejn Vitni, koji je pružio prvu pomoć 'Džesiki', kaže da takvi incidenti nisu retki na Menhetnu. Zainteresovan, on je počeo da proučava osobenosti pada mačaka i o tome objavio ozbiljnu studiju.
    Od 115 mačaka - to je Vitnijev proučeni uzorak - koje su pale sa visine od 6 do 100 metara, 'samo' jedanaest je uginulo zbog zadobijenih povreda, uglavnom grudnog koša. Dakle, 104 ili 90% ih je preživelo, što je deset puta više nego što bi se moglo očekivati kod pada ljudi. Analize su pokazale da se broj i ozbiljnost povreda mačaka povećavaju sa visinom pada. Ali, gle iznenađenja: pravilo važi za mačke koje su pale sa visine od približno 21 metar (sedmi sprat). Od te granice, što je visina veća, posledice su manje!
    Kako objasniti ovaj paradoks? Sve životinje iz porodice mačaka su sposobne da se veru uz drveće. Ta gimnastika je podstakla kod njihovih predaka evoluciju sistema, smeštenog u unutrašnjem uhu, koji 'meri' ubrzanje i položaj tela; dakle, omogućava kontrolu ravnoteže. Ova sposobnost se izražava nizom brzih, savršeno koordiniranih pokreta koji dovode životinju u horizontalni položaj, s nogama usmerenim naniže. zahvaljujući ovom neuro-muskulatornom žiroskopu, mačka aterira na svoje šape bez obzira na brzinu pada; inače, posle 30 metara brzina je obično 100 kilometara na čas, ali se ona posle toga ne povećava zbog nekoliko ograničavajućih faktora. U međuvremenu dok pada, mačka se adaptira na novo iskustvo i spremno dočekuje kontakt sa tlom. Čovek, na žalost, nema taj usavršeni žiroskopski refleks i najčešće pada na noge ili glavu. Izuzetno je da on preživi pad sa 7. sprata na čvrstu površinu. Retke osobe su ostale u životu i posle pada sa većih visina, ali su ih spasili nanos snega, mulj ili krošnja drveta.
    U zaključku svoje studije, njujorški veterinar kaže da od deset mačaka koje bi pale sa visine od 1000 metara, verovatno je da bi devet preživelo. Nadamo se da niko neće praktično proveravati ove tvrdnje.

 IZDAJNIČKE SUZE

  Suze sadrže tako mnogo informacija o hemiji organizma i tako ih je lako sakupiti da su mnogi istraživači verovali da će one jednog dana zameniti krv i urin u svim vrstama laboratorijskih testova. To se, međutim, do sada nije ostvarilo, jer sam čin sakupljanja suza aktivira reakciju koja menja njihovu fizionomiju. 'U cilju podmazivanja, vi sve vreme imate u svojim očima ono što nazivamo bazalnim suzama', kaže jedan od stručnjaka  koji rade u specijalnoj laboratoriji za analizu suza. 'Međutim, u trenutku kada se udarite, ili počnete da plačete zbog nečeg žalosnog, druga vrsta suza - nazvana refleksne suze, čiji je sastav drugačiji - razblažuje bazalne suze'.
    Istraživači su sigurni da su suze u stanju da budu pogodna mera za neke očne probleme. Tako se, na primer, proučavaju reakcije pacijenata na kontaktna sočiva. Nekim osobama ta sočiva smetaju, čak i kada im ne nadražuju oči. Suze bi trebalo da otkriju metaboličke procese koji se odvijaju u rožnjači, što može da ukaže na potrebne mere. Očekuje se, takođe , da se preko suza prati proces lečenja posle operacije katarakte ili transplatacije rožnjače. Na kraju bi možda bilo moguće proceniti sadržaj alkohola u krvi, meriti izloženost osobe toksičnim zagađivačima ili otkriti oboljenja.
    Kada je u pitanju slanje uzoraka u specijalizovane laboratorije, prednost suza je i u tome što, dok telesne tečnosti moraju da budu zamrznute i slate uz veoma složene mere predostrožnosti, suze sakupljene na komadiću hartije za ceđenje, mogu se jednostavno staviti u koverat i poslati poštom.

 EVOLUCIJA ČASOVNIKA

  Od svog nastanka ljudi su bili svesni protoka vremena, mada je koncept vremena razvijen tek mnogo kasnije. Praistorijski čovek je nalazio vremenske putokaze u prirodi koja ga je okruživala, u smeni dana i noći, zime i leta, kao i u kretanju zvezda i Meseca.
    Naravno, primitivni lovci i ratari mogli su imati samo približne predstave; Homerovi junaci, recimo, zadovoljavali su se sa šest vremenskih razdeoka - zora, jutro, podne, smiraj, veče i noć. Kasnije,  u rimskom carstvu, prihvaćeno je osam segmenata - četiri za dan, četiri za noć. To su, u stvari, bili intervali kada su se smenjivali stražari.
    Vojnici su raspolagali specijalnim napravama za čitanje vremena - gnomonima i klepsidrama. Gnomon nije ništa drugo nego jedan vertikalni stub određene visine, postavljen na vodoravnoj ravni, čije senke svojim pravcima i dužinama omogućavaju utvrđivanje doba dana. Ovaj sunčani časovnik potiče iz Vavilona, gde su ga astrolozi koristili već pre četrdeset vekova.
    Tokom noći i kada su dani bili oblačni koristila se klepsidra, to jest vodeni časovnik. Sastojao se od poduže uspravne posude s malim otvorom pri dnu, iz kojeg je isticao tanak mlaz vode. Opadanjem nivoa vode (ili neke druge tečnosti) u posudi - obeležene reckama duž svoje visine - ukazivalo je na razmake protoka vremena.
    U ranom srednjem veku pojavili su se peščani časovnici, najpre kao instrument alhemičara, a zatim u manastirima i plemićkim kućama. Obični ljudi su merili vreme sagorevanjem ivera, uz pomoć upaljene sveće ili fitilja u uljanoj lampi.
    Rudimentarni mehanički časovnici pojavili su se prvo u manastirima. To nije bilo slučajno, jer su kaluđeri, koji se od davnina pridržavaju striktne rutine u svojim molitvama i baštenskim radovima, osetili potrebu za nekim pouzdanim pokazivačem vremena. Smatra se da su se prvi mehanizmi sastojali od vratila sa kojeg se lagano odmotavalo uže sa tegom, povremeno oslobađajući polugu povezanu vrpcom s jednim zvoncetom. Mada je taj merač bio neprecizan, i nije pokazivao časove već ih je samo 'otkucavao', njegova pojava označila je novu fazu u metodama očitavanja vremena. Kretanje mehaničkih časovnika nisu mogli da ometu ni oblaci (kao kod sunčanika), ni mrazevi (koji su ledili vodu u klepsidrama). Oni su radili danonoćno, i leti i zimi. Veoma dugo su ostali zatočeni među manastirskim zidovima.
    S burnim razvojem srednjevekovnih gradova, potrebu tačnijeg merenja vremena osetili su trgovci i zanatlije. Konačno, sredinom 14. veka, nemački majstor Hajnrih van Vik, koji je radio u PArizu, konstruisao je časovnik na bazi zupčanika, sa cifarnikom i kazaljkama. Vreme koje je ranije bilo čujno, sada je postalo i vidljivo posredstvom 'nebesko-zemaljskih simbola', indikatora časova. Tako su se preteče današnjih časovnika pojavile na zvonicima gradskih većnica i crkava, zatim kod bogatih trgovaca i vlasnika radionica, pa kod imućnijih građana. Mehanički časovnici su počeli da kontrolišu ritam života ljudi. Časovnik na zvoniku bio je ne samo korisna već i veoma živopisna naprava. Ali, on se nije mogao nositi na put. Časovnik na ploči iznad kamina, obično sa klatnom, takođe je bio nezgrapan i težajk za nošenje. Godine 1500. nirnberški majstor Peter Henlajn je konstruisao prvi portabl časovnik sa čeličnom oprugom. To je početak istorije svih modernih časovnika. Prvi modeli, još nedovoljno precizni ali znatno smanjenog obima, postali su pogodni za nošenje. U tom cilju je izmišljen džep!
    U početku, džepni časovnici bili su načinjeni od zlata, a uz to ukrašeni dragim kamenjem i minijaturnim muzičkim mehanizmom. Imućni ljudi su ih kupovali pre kao luksuzne predmete nego kao indikatore tačnog vremena. KAsnije, džepni časovnici su izgubili svoju dekorativnu funkciju, dobili svoju ručnu verziju i, sniženjem cene, postali dostupni širokom krugu korisnika.
    Danas, većina ljudi nosi časovnik od jutra do mraka. Nije neobično da u kući postoji nekoliko časovnika (u spavaćoj sobi, kuhinji, zidni u dnevnoj sobi), a tu su i časovnici na javnim zgradama, trgovima. Mobilne telefone i automobile da ne spominjemo. A mnogi su skriveni od ljudskog pogleda - oni ugrađeni u mašinama pod zemljom, u moru, u kosmičkim orbitama. Najmanji je kao zrno graška, a oni veliki imaju po nekoliko metara u prečniku.
    Unutrašnja struktura časovnika takođe je izmenjena. Neki modeli se čak ne mogu nazvati mehanički, jer se u njima ništa ne kreće mehanički (razni tipovi elektronskih i atomskih časovnika). Razlike u izgledu časovnika i njihovim sistemima sve više se razlikuju, pa je teško reći kako će oni izgledati u budućnosti.

 OPREZNO SA NARODNIM LEKOVIMA

    Narodni lekovi su veoma popularni danas. Međutim, ima nekih sa kojima treba biti veoma oprezan, jer su jednostavno rečeno, opasni. Tako, na primer, uzimanje nekog žestokog pića kao antidota (protivotrova) kod zmijskog ujeda, može da usmrti čoveka. Takvo piće ubrzava srčani ritam i širi krvne sudove, ubrzavajući tako protok otrova kroz organizam. Pravilno postavljena poveska za stezanje krvnih žila i antivenin serum jedina su poznata sredstva protiv zmijskog ujeda.
    Loše je i stavljanje blatne obloge na mesto ujeda insekta. Zemlja može, doduše, da sadrži antibiotične mikroorganizme, ali isto tako i spore tetanusa, potencijalno smrtonosne infektivne bolesti.
    Isto tako, zamrzline ne treba trljati snegom. Sneg usporava odmrzavanje, što rezultuje većim oštećenjem tkiva, a osim toga trljanje pogoršava povredu. Brzo zagrevanje u vodi od 40 stepeni Celzijusa, idealan je metod za saniranje ozeblina.
    Kod čira, nije preporučljivo piti navodno blagotvoran čaj od gaveza kao lek jer ta biljka sadrži kancerogene alkaloide. Postoje mnoga oprobana efikasna sredstva za čir i druga oboljenja, pa nije opravdano mišljenje da je ono što daju nauka i tehnologija rđavo samo stoga što ima tako mnogo dobrih prirodnih stvari.

 GUSENICE MESOŽDERI

    Pre 20 godina, istraživač sa univerziteta na Havajima, S.Montgomeri, izučavao je voćne mušice u šumi Hualalai blizu Kone, kad je spazio kako 'bezazlena' gusenica proždire jednu njegovu mušicu. Kako je tada vladalo opšte mišljenje da su gusenice isključivo biljožderi, Montgomeri je nasilničko ponašanje gusenice objasnio nekim njenim šizofreničnim stanjem. Međutim, malo kasnije je ovaj doktor identifikovao 18 vrsta gusenica mesoždera. Članovi jedne familije majušnih ali smrtonosnih crva, dužine ne veće od dva ili tri centimetra, u stanju su da uhvate i pojedu plen koji je dvostruko veći od njih samih. Pauci, muve i drugi insekti lak su plen munjevitog napada gusenica i njenih oštrih čeljusti nalik na mengele.
    Skrivajući se u lišću i vrebajući na insekte, crv ubica može da izbegne bezbrojne price grabljivice koje nastanjuju Havajska ostrva. Pa ipak, on doživljava malo mesožderskih dana. Jednom kad završi svoju metamorfozu, insekt napušta svoju ishranu bogatu mesom, zadovoljavajući se vegetarijanskom zamenom koju mu pružaju voće i nektar.

 'ŽENSTVENI' MUŠKARCI - DOBRI MUŽEVI

  Kod muškaraca u srećnim brakovima postoji tendencija ka neočekivanoj osobini, koju inače dele sa suprugama: ka ženstvenosti. Džon Entil, psiholog sa Makvorijevog univerziteta u Sidneju, u Australiji, intervjuisao je 108 bračnih parova interesujući se za njihove odnose. Taj pregled je uključio procenu 'ženstvenosti' i 'muževnosti' svakog supruga. (Ženstvenost je bila određena pojmovima saosećanja, blagosti, osetljivosti i odanosti, a muževnost - pojmovima samopouzdanja, dominantnosti, ambicije i smisla za vođstvo). Psiholog Džon Entil bio je iznenađen. Očekivao je da će njegovo istraživanje potvrditi rezultate dveju ranijih studija, od kojih se u jednoj tvrdilo da su 'muževni' muškarci i 'ženstvene' žene psihološki srećniji kao jedinke, dok je druga sugerisala da psihološka androginija - prisustvo podjednakih količina muških i ženskih obeležja - doprinosi dobroti supružnika.
    'Mesto toga', kaže Entil, 'Izgleda ne samo da su ženske osobine od najveće koristi za jedan odnos, nego i da muške karakteristike nisu ni od kakvog značaja za njegov uspeh'.

 NUKLEARNI RAT BEZ UTOČIŠTA

   Svi naučnici na planeti složni su u jednom: da bi nuklearni rat značio izumiranje ljudske rase.Oni su svi svoja otkrića bazirali na podacima i proračunima o mogućim klimatskim, biološkim uticajima na životnu sredinu u slučaju opšteg nuklearnog rata između država koje poseduju ovakvo naoružanje, a kojih je danas priličan broj.  Svi naučnici su se saglasili da dokazi jasno pokazuju da bi nuklearni napad bio samoubistvo za naciju koja bi ga otpočela, čak i kada ne bi bilo uzvratnog udara. Svi se slažu da bi čak i 'mali' nuklearni rat bio katastrofalan. Takav rat, u kojem bi se koristio samo mali deo postojećih projektila, prouzrokovao bi 'nuklearnu zimu', pošto bi dim i čađ blokirali sunčevu svetlost. Temperature bi pale ispod tačke smrzavanja čak i tokom leta. Usevi i ostali ekološki sistemi bili bi uništeni. Radijacija od radioaktivnih padavina bila bi mnogo intenzivnija nego što je iko do sada predviđao. Ultraljubičasti sunčevi zraci dostigli bi veoma visok stepen posle podizanja oblaka. Došlo bi i do stvaranja globalnog 'toksičnog smoga'.
    Svi su zaključili da je hitno neophodno da se zamrzne izgradnja novih nuklearnih oružja i da počnu da se smanjuju njihove postojeće zalihe. Sada se kategorički može reći da od nuklearnog rata nema utočišta. Prema tome, vodite ljubav, a ne rat.

 REKORDERI U ŽIVOTINJSKOM SVETU

  Priroda je hiljadama godina usavršavala zemaljsku faunu, omogućujući najjačima i najsposobnijima da prežive. Prvo mesto u skoku udalj drži antilopa, koja pravi skokove od 12 metara  da bi umakla apsolutnom rekorderu u trčanju na kratke staze - gepardu. On naravno, mora da stigne antilopu ako hoće da ruča.
    Treba odmah reći da većina životinja trči brže od čoveka. Zahvaljujući izuzetno dugim i snažnim nogama, kengur koji beži od neprijatelja razvija brzinu od 30 kilometara na čas, a povremeno je u stanju da postigne i 50 kilometara. Žirafe, koje se zbog visine čine sporim, u stvari su brze koliko i kenguri. Priroda je lišila noja sposobnosti da leti, ali je, s druge strane, obeštetila tu pticu dajući joj moćne noge. Sa najvećom brzinom od 80 kilometara na čas, on ima malo suparnika među životinjama. Jedan od njih je gnu antilopa, koja prelazi 90 kilometara na čas.
    Kao što je ranije rečeno, apsolutni rekorder u sprintu među životinjama nesumnjivo je gepard. U jednom dokumentovanom slučaju, on je za 20 sekundi prešao rastojanje od 650 metara, razvijajući prosečnu brzinu od 120 kilometara na čas.
Zanimljivo je takođe da u sposobnosti ubrzanja, gepard nadmašuje ne samo najbržeg čoveka nego isto tako i najsnažniji takački automobil. Za dve sekunde od trenutka kada je pojurio, ovaj grabljivac dostiže brzinu od 72 kilometra na čas. Izuzetna gipkost njegove kičme, i noge poput najjačih opruga, omogućuju mu da se kreće moćnim skokovima.
    Čovek nije bolji od životinja ni u skakanju udalj i uvis. Ako bi čovek u skoku udalj hteo da se izjednači sa običnom buvom, koja preskače rastojanje šestdeset puta veće od njene veličine, čovek visok dva metra morao bi da skoči udalj 120 metara. Ako bismo hteli da dužinu skoka dovedemo u korelaciju sa veličinom skakača, utvrdili bismo da rekord među sisarima očigledno drži skočimiš. To minijaturno stvorenje dugo samo 15 centimetara, pravi skokove od četiri metra.
    U apsolutnim dužinama, prvenstvo u skakanju ima, kao što smo već rekli, antilopa. Drugo mesto drži kengur. Sa nekih 90 kilograma, u stanju je da skoči devet metara udalj. Kengur može da konkuriše i u skakanju uvis - sa 2.5 metra. Suočen sa kakvom opasnošću, sivi kengur je kadar da preskoči ogradu visoku tri metra.
    Impala, koja živi u Africi, skače 7.5 metara udalj i 2.5 metara uvis. Zavidno mesto među skakačima uvis pripada lososu koji na svom putu ka mrestilištu ponekad savladava brzake visoke 3.65 metara. Među grabljivcima, najbolji skakač uvis je puma, koja je u stanju da preskoči četiri metra.
    Rekorder je crnomorski delfin, koji, igrajući se, skače i do šest metara uvis iznad površine vode. U celini uzev, čovek u vodi beznadežno zaostaje za životinjama. Rekorder među vodenim životinjama po brzini je riba sabljarka, koja je u stanju da razvije brzinu od 135 kilometara na čas. Spektakularne brzine postižu, isto tako, tuna i jedna vrsta morskog psa. Jureći za plenom kroz morske dubine, one dostižu i sto kilometara na čas. Delfin je nešto sporiji, 60 kilometara je najviše što može da razvije. Čak i pingvini, koji se na kopnu nespretno gegaju, u vodi mogu da se kreću brzinom od 37 kilometara na čas. A kitovi su brzi koliko i dobri brodovi, sa svojih 40 kilometara na čas.

Twiter dugme Facebook dugme Linkedin Dugme RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT NAJBOLJA WEB SKOLA NAJBOLJI SAJT SA BESPLATNIM SLIKAMA