Naslovni baner
Ponuda Tema

Zanimljiva Nauka - No 2

     Objekti u orbiti, produktivnije krave uz hlađenje, kosmički orkani, kalcijum i muška sterilnost, ren protiv fenola, virusi protiv mraza, zašto muškarci ne plaču... Nauka (latinski; scientia - znanje; grčki - episteme) je skup svih metodički sakupljenih i sistematski sređenih znanja, kako opštih tako i onih u nekom specifičnom području ili aspektu stvarnosti. Nauka je jedinstvo otkrića i dokaza, metoda i sistema, istraživanja i izlaganja. Nauka je objektivno, logički argumentovano i sistematizovano znanje o zakonitostima, činjenicama, uzrocima i pojavama u stvarnosti, stečeno i provereno egzaktnim posmatranjem, ponovljivim eksperimentom i valjanim razmišljanjem. Pokušaćemo ovde da vam dočaramo nauku, ali ne onu ekstra ozbiljnu nauku, već jednu njenu zanimljiviju stranu.
 PRODUKTIVNIJE KRAVE - UZ HLAĐENJE

      Metabolizam krave je preopterećen ako ona treba da održi svoju normalnu dnevnu proizvodnju. Od 25 do 50 litara mleka leti, kada toplota može njenu telesnu temperaturu da podigne sa normalnih 38,5 na 40 stepeni.
Stvar je još gora, ako su krave stišnjene u stajama gde čekaju i po 45 minuta da dođu na red za mužu. Kako kaže jedan stočarski stručnjak: 'Ne znam da li ste se ikada našli nasred jedne kravlje staje nekog vrućeg dana, ali vas uveravam da je to na samoj granici podnošljivog'.
    Uočivši ovaj problem, ovaj stručnjak je najpre u otvorenim stajama postavio hladnjake na isparavanje, snižavajući tako okolnu temperaturu sa 41 na 32 stepena. U tim uslovima, krave su davale oko 600 litara mleka godišnje više od krava koje su držane u 'normalnim' uslovima.
   Zatim je pokušano da se krave u pregrejanim stajama stave pod hladan tuš. Proizvodnja je ponovo bila veća, ovaj put do 350 litara mleka godišnje po kravi. Vrednost mleka daleko je prevazilazila troškove sistema za hlađenje.
    Prednosti ovakvog sistema, međutim, nisu ograničene na užarena pustinjska leta. Iako povećanje prinosa može da bude nešto manje u vlažnoj klimi, sistem je dobar svuda gde se muža vrši po vrućem vremenu.

 KOSMIČKI ORKANI

  Mi na Zemlji živimo bezbedni, zaštićeni atmosferom. Tek u kosmičkoj eri počeli smo da shvatamo kako opasan može da bude spoljni svemir. Na Zemlji, gama-zraci se proizvode u nuklearnim reaktorima ili nuklearnim eksplozijama; u kosmosu, oni su njegov sastavni deo.
  Donedavno, mi nismo bili ni svesni da gama-zraci uveliko prožimaju svemir. Gornji slojevi Zemljine atmosfere te zrake vrlo efikasno apsorbuju. Bio je to pravi šok, kada su 1973. godine naučnici u Los Alamosu objavili da gama-zraci neprekidno prolaze kroz Sunčev sistem, izlažući povremeno i nas svom bombardovanju.
   Slično talasima na okeanskoj obali, koji su glasnici žestokih oluja na otvorenom moru, bleskovi gama-zraka ukazuju na to da se negde u kosmosu dešavaju eksplozije ogromne snage. Ali, gde su mesta tih kosmičkih orkana?
     To pitanje mučilo je astronome sedamdesetih godina. Zemaljski satelitski detektori nisu bili selektivni u pogledu pravca. Delujući poput Gajgerovih brojača, a ne poput teleskopa, oni su registrovali celokupno zračenje koje su primali, ne kazujući ništa o njegovom poreklu.
    Petog marta 1979. učinjen je veliki korak napred u razjašnjavanju tog problema. Tada je uočen jedan 'superblesak', koji je trajao samo 0.2 sekunde i dostigao maksimum intenziteta veći od bilo kog gama-pulsa uočenog ranije ili kasnije. Srećom, Zemljani su bili spremni. SAD i u to vreme SSSR, imali su devet satelita i sondi opremljenih detektorima gama-zraka. Neki od njih nalazili su se u Zemljinoj orbiti. Sovjetske sonde Venera 11 i 12 pošto su obavile misiju nadletanja Venere, obilazile su oko Sunca, a orbiter Pionir agencije NASA kružio je oko jedne druge planete.
   Kako je superblesak gama-zraka pulsirao kroz Sunčev sistem brzinom svetlosti, aktivirao je jedan po jedan detektor. Pažljivim merenjem napredovanja pulsa ka raznim tačkama međuplanetske mreže, fizičari su mogli sasvim tačno da ukažu na mesto u kosmosu sa koga su gama-zraci emitovani.
   Rezultat je predstavljao iznenađenje. Superblesak nije poticao iz naše galaksije, već negde iz magličaste svtlosne mrlje poznate kao N-49, locirane u nama najbližoj galaksiji, Velikom Magelanovom Oblaku. Gama -zraci su prešli oko 170.000 svetlosnih godina da bi stigli do nas. Da bi se pojavili u jačini u kojoj su se pojavili, objekat u maglini N-49 morao je da za nekoliko minuta oslobodi toliko energije kojiko bi Sunce oslobodilo za 10 milijardi godina !!!
   Šta može da proizvede toliku energiju i, što je još važnije, da je najvećim delom oslobodi za 0.1 sekundu? Na važan trag uputila je sama maglina N-49. Radi se o ostatku jedne supernove, kosmičkom otpatku jedne zvezdane eksplozije - masivnoj, neverovatno gustoj neutronskoj zvezdi. Ovi bizarni krajnji proizvodi zvezdane evolucije sadrže ekvivalent od miliona Zemljinih masa u kugli prečnika samo 15 kilometara. Njihova mala veličina i površinska gravitacija do 300 puta veća od Zemljine, čini ih jedinstvenim u pogledu mogućnosti trenutnog emitovanja enormnih količina energije.
    Ne zna se tačno šta je izazvalo neutronsku zvezdu u maglini N-49 da pre nekih 170.000 godina izbaci prema nama blesak gama-zraka.Jedna mogućnost je zvezdani potres (kao zemljotres na Zemlji). Nešto, ponovo ne možemo da kažemo šta, moglo je izazvati neutronsku zvezdu da naglo preformira svoju strukturu, kao što se dešava sa Zemljom za vreme zemljotresa, samo na neuporedivo većoj skali.
    Da li je to zaista pravo objašnjenje za superblesak od 5.marta 1979. Ako se i otkrije, čak ni tada nećemo biti sigurni da je superblesak proizveden istim mehanizmom koji izaziva manje bleskove gama-zraka kakve obično vidimo.

OBJEKTI U ORBITI

     Oko Zemlje trenutno kruži više hiljada objekata izrađenih čovekovom rukom. Da bi se ti objekti držali u orbiti moraju se tačno uravnotežiti dve suprotne sile: gravitacija, koja neprekidno vuče predmete nadole, i inercija - težnja svakog tela koje se kreće da nastavi kretanje po pravoj liniji.
    Za nas obične smrtnike vezane za Zemlju, gravitacija je daleko najjača sila. Samo astronauti imaju mogućnost da se kreću tako brzo da se sila njihove inercije izjednači sa silom gravitacije. Pri brzini koja od 7.2 kilometra u sekundi (prva kosmička brzina) rakete, komunikacioni (i naravno špijunski) sateliti i astronauti dostižu 'tačku bez povratka'. Dok moment  vasionskog broda teži da brod zadrži u pravolinijskom kretanju od Zemlje, gravitacija nastoji da ga vrati. Inercija je sada, međutim, tako jaka da je gravitacija ne može da nadvlada. Dve sile se jednostavno izjednačuju, iz čega rezultuje kretanje u orbiti.
    Bez dodatnog podstreka, koje može dobiti od svojih motora, vasionski brod se ne može još više udaljiti od Zemlje, ali ni Zemljina gravitacija ga ne može privući bliže. Brod 'pada' u orbiti, u tom smislu da ga dve sile u ravnoteži beskonačno usmeravaju oko Zemlje. Na visini od 320 kilometara, na primer, pad usled gravitacije iznosi 1.9 metara na svakih 16 kilometara. Kada satelit pada, Zemljina površina se stalno savijanjem udaljava, čime se orbita održava konstantnom. Viši sateliti, pod slabijim uticajem gravitacije, padaju manje, pa i kruže laganije.
    Sateliti će kružiti večno ukoliko ne naiđu na prepreku koja će ih usporiti. Na visini do 160 kilometara, na primer, usled trenja u gornjim slojevima atmosfere, njihovo kruženje na toj visini trajalo bi samo nekoliko nedelja.

 KALCIJUM I MUŠKA STERILNOST

  Vrat i rep spermatozoida bogati su mišićnim vlaknima; ta vlakna imaju potrebe za kalcijumom. Jedno staro otkriće tima naučnika sa univerziteta u Edinburgu, pruža značajan doprinos boljem razumevanju sterilnosti kod muškaraca.
    Kada spermatozoidi prodru u jajovod da bi sreli jajašce, oni moraju biti u stanju da prodru kroz ovojnu membranu jajašca. Tu sposobnost oni postižu zahvaljujući kalcijumu kojim se obogaćuju za vreme prolaska u epididim. Jedan jedini spermatozoid treba tada da izvrši poslednji napor koji se sastoji u tome da pocepa jednu kesicu na svojoj glavi i oslobodi enzime koji rastvaraju spoljnu membranu jajašca. To mu omogućava da prodre u jajašce, koje se ponovno zatvara jednim mehanizmom koji još nije dovoljno poznat.
    Prema nalazima britanskih naučnika, kalcijum stimuliše enzim ATPazu, koji razlaže ATP (adenozin-trifosfat) mišićnih vlakana u ADP (adenozin-difosfat), proces pri kome se oslobađa energija. Ta energija izaziva kontrakciju mišića spermatozoida na isti način kao i drugih mišića u organizmu. Mišićne kontrakcije spermatozoida bitne su za njegovo kretanje u semenskoj tečnosti.
    Kod muškarca koji pati od nedostatka kalcijuma, spermatozoidi su, dakle, slabo tonični i imaju malih izgleda da obave svoju misiju. Ostaje, prema tome, da se identifikuju enzimi potrebni za prenos kalcijuma, koji nedostaju čoveku.
    U Edinburgu je učinjeno još jedno otkriće. Već se i ranije znalo za destruktivno dejstvo koje imuni sistem žene ima na spermatozoide. Pokazuje se, međutim, da sterilnost kod muškarca može da potiče i od imune smetnje usled koje organizam uništava sopstvene spermatozoide, kao što kod drugih autoimunih oboljenja, na primer, reumatizma, on razara rskavicu ili druga tkiva. Autoimuna sterilnost mogla bi da pogađa nekih pet odsto sterilnih muškaraca.

 REN PROTIV FENOLA

  Izlaz iz energetske krize može biti rešen samo pronalaženjem novih izvora energije, a jedan od načina je pretvaranje uglja u tečno gorivo ili gas i to sa boljim svojstvima od samog uglja. Već postoje i fabrike za preradu kamenog uglja, ali nevolja je u tome što pri tome u otpadne vode stiže velika količina fenola - vrlo štetne materije za živi svet. Još odavno su američki hemičari sa Masačusetskog tehnološkog instituta, o čemu se malo zna,  pronašli čudnog saveznika za borbu sa fenolom, a to je - običan ren.
    Ispostavilo se da biljni ferment peroksidaza, koji proizvodi ren, zajedno sa hiperoksidom vodonika vezuje oko 99 procenata nataloženog fenola i lako ga uklanja iz otpadnih voda. Što je najlepše, eksperimenti su pokazali da ren uništava ne samo fenol već i neke druge materije koje zagađuju vodu. Znači, pravo u baštu po ren.

 VIRUSI PROTIV MRAZA

  Svake godine mraz načini veliku štetu. Na primer američki farmeri gube više od milijardu dolara zbog prvog mraza koji više od ostalog voća naškodi pomorandžama, mandarinama i limunu.
A ono bi (ne baš sve) potpuno sigurno moglo da izdrži temperature i do minus šest stepeni Celzijusa kad se na njegovom lišću na bi razmnožavale bakterije koje imaju zaista lepa imena - Ervinija herbikola i Psudomonas siringa.
    Na niskim temperaturama one postaju centri oko kojih se stvaraju ledeni kristali što su u stanju da unište tkivo biljke. Botaničari sa univerziteta u Koloradu i Kaliforniji već su pronašli devet virusa koji se 'hrane' upravo ovim bakterijama - ledilicama. Zapravo, oni prodiru u bakterije i pretvaraju je u fabriku istih tih virusa! Samo za pola sata stvara se novih dvesta virusa, od kojih svaki sledeći uništava novu bakteriju... Brzinom lavine bakterije su uskoro potpuno razorene. Ovaj pronalazak je od pre 20 godina, a zašto se danas ne primenjuje, barem ne kod nas, to je veliko pitanje. Mraz i dalje predstavlja strah i trepet za voće i povrće, kao i za ljude koji se bave ovim delatnostima.

 ZAŠTO MUŠKARCI NE PLAČU?

   Muškarci ne samo da plaču ređe nego žene, već to čine i na nešto drugačiji način. Prema studiji objavljenoj u časopisu Integrative psychiatry, istraživanje nad 300 osoba pokazalo je da muškarci plaču jedanput, a žene pet puta mesečno, u proseku. Dok se kod muškarca suze samo zacakle u očima, kod žena one slobodno teku. Za razliku od nežnijeg pola, kod jačeg pola retko je osećanje 'knedle u grlu'. Pored toga, mnogi muškarci su sposobni da se snagom svoje volje uzdrže od plakanja.
    Biohemičar Viljem Frej iz Minesote vidi razlod ovim razlikama u tome što muškarci mogu da suspregnu suze i onda kada im se plače. Međutim, Frej smatra da je to štetno, pošto, po njemu, plač oslobađa još nedefinisane hemijske materije, koje se stvaraju u organizmu za vreme svakog stresa. Stoga, zadržavajući suze, čovek zapravo atakuje na sopstveno zdravlje. Time se i objašnjava veća podložnost muškaraca stresnim oboljenjima, kao što je čir, na primer.
    Mada još nije ustanovljena čvrsta veza između plakanja i bolesti, ne bi bilo mudro prigušivati sopstvenu potrebu za prirodnim plačom.

Twiter dugme Facebook dugme Linkedin Dugme RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT NAJBOLJA WEB SKOLA NAJBOLJI SAJT SA BESPLATNIM SLIKAMA