Zanimljiva Nauka - No 21
Nauka (latinski; scientia - znanje; grčki - episteme) je skup svih metodički sakupljenih i sistematski sređenih znanja, kako opštih tako i onih u nekom specifičnom području ili aspektu stvarnosti.
Osmeh na lice:
ISTINA O ŽIVOM PESKU
Ova opasnost se prvi put pojavila u standardnom holivudskom scenariju: bespomoćna žrtva zakorači na tlo koje izgleda čvrsto i odjednom noge izgube oslonac.
Ali, nepotrebno. Jer, za naučnike dramatičnost te filmske scene je neosnovana. Moguće je da čovek potone u živi pesak, ali samo ako tome on sam doprinese svojim radom.
Živi pesak je bogato zasićen vodom koja stvara suspenziju - mešavinu u kojoj čvrste čestice neko vreme plutaju u tečnosti. Dok se te čestice ne stalože, suspenzija se ponaša kao gusta tečnost. Ranije se verovalo da se živi pesak formira samo kad su čestice zaobljene i glatke, jer tada zrnca lakše klize jedna pored drugih.Sada se međutim smatra da to čine i hrapava, odnosno rogljasta zrnca.
Živi pesak možete napraviti sami u šolji: nalijte pesak vodom a onda dobro izmešajte. Mešavina će izgledati čvrsta, ali kad u nju gurnete prst, on će lako prodreti. Mada je stanje suspenzije privremeno, tu i tamo se mogu formirati jezerca živog peska, koja će se održati i duže vreme.Kad pesak prekriva neki potok vode, recimo u proleće, pritisak odozdo ne dopušta peščanoj masi da se slegne.
Razlog što čovek ne može da potone čak ni u dubok sloj živog peska je u vodi koja ima veću gustinu od ljudskog tela, a pesak čak veću i od vode.Kombinacija peska i vode čini telo plovnijim nego kad je u plivačkom bazenu. Jedina opasnost je panika. Mlataranje rukama će doprineti da telo potone ispod površine, a tada ugroženoj osobi preti da je zaguši voda. Svako se može izvući iz živog peska ako prepusti telo plutanju, a zatim blagim pokretima otpliva prema čvrstom tlu.
Dugotrajne oaze živog peska se obično nalaze na rečnim ili morskim obalama. Jezerca živog peska kratkog veka stvaraju se gde god se rastresit pesak natopi vodom, a onda ga neka sila uzdrma, naprimer zemljotres.
Na ravnom, smirenom tlu pesak će se brzo staložiti. Ali ako dođe do obrušavanja peska natopljenog vodom niz neku padinu, to može da dovede do katastrofe, jer mnogo je gore ako se živi pesak sruči na vas, nego ako vi u njega ugazite.
ZAŠTO SMO GOLICLJIVI
Oko golicljivosti ima dosta kontradikcija. Osećaj golicanja istovremeno dovodi do smeha i uznemirenosti. Svako vas može zagolicati, ali vi sami sebe ne možete. Kad vas neko golica, fina nervna vlakna na površini kože se aktiviraju. Ta vlakna su naročito osetljiva na spore, razvučene stimulacije, kao što su blago milovanje ili kretanje insekta po telu. U odnosu na druge signale, impulsi golicavosti putuju sporo ka moždanim centrima. Reagovanje na golicanje, koje diktira mozak, slično je kao kad vas nešto zasvrbi. To je jedan spontani refleks, ali koji se može kontrolisati velikom koncentracijom. Stanje golicavosti izaziva, tokom nekoliko sekundi, promene u kardivaskularnom sistemu. Golicavost ubrzava puls i ritam srca, uz povećanje krvnog pritiska. Budnost mozga se povećava. Produžena reagovanja na golicanje, prema nekim studijama, mogu podstaći proizvodnju hormona rasta.
Ipak, nije sve u domenu fizičkih promena. Emocionalno reagovanje je takođe uvek prisutno. Golicanje koje je u početku prijatno, ako potraje, dovodi do zebnje i straha. Čak i mačka koja uživa kad joj se škaklja stomak, ako se u tome pretera, postaće razdražljiva. Na nekoj nevidljivoj granici golicljivost menja svoj karakter: umesto prijatnog osećanja, postaje izvor nelagodnosti i zebnje.
ZAŠTO JE POBEDILA DESNA RUKA
Do danas nije objašnjeno zašto većinu čovečanstva čine dešnjaci, dok procenat levaka u pojedinim zemljama iznosi od 6 do 12 odsto. U jednom istraživanju gde se izučavalo delovanje različitih psihoaktivnih lekova na encefalogram, otkriveno je da su kod levaka, koji su činili deo ispitanika dobrovoljaca, ova sredstva delovala jače na mozak nego kod dešnjaka.
Otud se rodila hipoteza po kojoj se može pretpostaviti da je među našim dalekim precima, bilo podjednako i levaka i dešnjaka.Čovek je u to vreme tek otkrivao oko sebe svet divljih životinja i drveće. Među tim rastinjem bilo je mnogo otrovnog čiji su toksini delovali na centralni nervni sistem. Levak koji bi pojeo određenu količinu otrovnih plodova ili korenja umirao je jer je njegov mozak bio podložniji dejstvu nervnih otrova. Dešnjaci su preživljavali.To što je danas više dešnjaka rezultat je prirodnog odabira koji je delovao još u praskozorje ljudske istorije.
Prirodno, postavlja se pitanje: zašto bi služenje ovom ili onom rukom bilo vezano sa reakcijom mozga na otrove? Desnorukost ili levorukost sama po sebi nema direktnu vezu sa otpornošću mozga na toksine. Jednostavno, gen levorukosti nalazi se u jednom od 46 čovečijih hromozoma čvrsto spojen sa genom koji izaziva pojačanu osetljivost na nervne otrove.Ovi spojeni geni se nasleđuju i uvek se javljaju zajedno.
KOFEIN KAO VITAMIN
Pre mnogo hiljada godina naš organizam je sam proizvodio vitamin C, ali je u toku evolucije čovek počeo da živi na mestima gde su rasli plodovi bogati ovim vitaminom, pa je 'zaboravio' da uzrađuje vitamin C. Zbog toga taj nedostatak sada moramo da nadoknađujemo ishranom i tabletama.Ovako je mislio naučnik Lajnus Poling, dobitnik Nobelove nagrade za hemiju.
Sličnu hipotezu, samo o kofeinu, izneo je njegov kolega Ron Rosenbaum. On smatra da je nekada kofein bio neka vrsta vitamina i naš ga je organizam proizvodio kao što, recimo, veliki mozak stvara endorfine. Ovaj naučnik je smatrao da oni koji popiju mnogo šoljica kafe dnevno, postepeno odučavaju svoj organizam od pravljenja sopstvenog 'endokofeina', materije neophodne kao stimulans za rad mozga.
KROMPIR NE BOLUJE OD GRIPA
Ko još ne zna da biljke ne oboljevaju od ljudskih bolesti, baš kao što mi ne bolujemo od njihovih. Ali, ima i zanimljivih stvari oko toga.
Interferon, belančevina koju proizvode ćelije sisara, pa i čoveka, u stanju je da leči biljke od čitavog niza virusnih oboljenja, kad ih napadnu virusi.
Ruski naučnici posmatrali su šta se dešava sa lišćem krompira zaraženog virusnom infekcijom, kad se stavi u rastvor čovečjeg interferona. Rezultati ogleda pokazali su da interferon odlučno suzbija razne viruse. Praktično, dešava se isto ono što i u ljudskom organizmu. Znači, interferon se može upotrebljavati za lečenje biljnih bolesti.Eto, šta znači jedinstvena priroda; mi se lečimo biljem, a bilje se leči nama...
INSEKTI I LJUDI
U životinjskom svetu veoma je rašireno korišćenje mirisa kao ljubavnog privlačnog sredstva. Supstance slatkog mirisa, koje imaju ljubavnu privlačnu moć, poznate kao feromoni, zaista su gotovo posvuda kao i sam odnos.
Istraživanja naučnika u Švajcarskoj i Japanu pokazala su sada da je bar jedan od tih feromona zajednički dvema vrstama koje inače nemaju ničeg zajedničkog: orijentalnoj voćnoj mušici i homo sapiensu, to jest nama.
Kada ženka orijentalne voćne mušice krene u potragu za ljubavlju, ona svoj interes najavljuje lučenjem niza feromona iz specijalnih žlezda u svom stomaku.
Mužjak odgovara ispuštanjem sopstvenog niza privlačnih sredstava. Jedno od njih je metil - jasmonat, široko rasprostranjena supstanca koja je nađena ne samo u voćnoj mušici, već i u jasminovom cvetu, semenju bundeve i limunovoj kori. Nađena je i u mnogim čovekovim najegzotičnijim mirisima, gde je toliko cenjena kao sastojak da je prati naziv kraljice aroma.
KOCKANJE - BOLJE OD LJUBAVI
Sjedinjene Američke Države su kolevka kocke i smatra se da je ogroman broj Amerikanaca podložan ovoj strasti. Naravno, većinom su to takozvani 'društveni kockari', koji se klade povremeno i rizikuju samo prihvatljive gubitke. Ali, veliki je broj onih koji se smatraju okorelim kockarima. Oni zanemaruju posao, otuđuju se od svoje porodice i gube kontrolu nad svojim finansijama. U stanju su da se zaduže na veliku količinu novca, a ne prezaju od toga da pronevere ili ukradu novac da bi nastavili dalje da se kockaju. Danas se strastveno, patološko kockanje smatra bolešću sa prepoznatljivim simptomima i mnogo je ustanova koje se bave lečenjem ovakvih zavisnika.
Ko su u stvari strastveni kockari? Sedamdeset pet odsto su muškarci. Tipično je da su to bistri i marljivi ljudi, energični i skloni nadmetanju. Kao maloletnici rano preuzimaju poslove starijih i zarađuju za porodicu. Izgledaju predodređeni za uspeh. Ali, u određenom trenutku, koji može uslediti jedne do 20 godina posle prvog neobaveznog kockanja, strast stupa u akciju. Žudnja za tim uzbuđenjem jača je od bilo čega, čak i od želje za ljubavnim odnosom, kako smatraju psiholozi. Najslađi na toj udici je ukus dobitka, koji može da traje godinama. Jedan bivši strastveni kockar je to ovako objasnio: 'Znao sam ljude koji su do kraja života bili u poteri za onim pravim dobitkom'. To je ona parola: 'Jednom mora', koja je omiljena među strastvenim kockarima.
Posle toga dolazi faza neizbežnih gubitaka. Kockar stalno podiže uloge ne bi li time poboljšao šanse da vrati izgubljeno. Ali, to mu nikada ne polazi za rukom. Troši ušteđevinu i nemilice pozajmljuje novac. Svaki drugi kockar počinje i da krade. Doduše, roditelji ili dračni partner mogu da pomognu kockaru da se otrgne od ove napasti, ali posle toga on obavezno pada u iskušenje. Ako se ponovo ne izvuče, potpuno će potonuti i jedini spas je u lečenju. Lečenje zahteva potpunu apstinenciju od kockanja i vraćanje svih dugova. U centrima za odvikavanje naglasak stavljaju na to da kockar povrati samopoštovanje i da izađe iz depresije.
U jednoj studiji se kaže da je 76 odsto od 50 pacijenata, inače strastvenih kockara, patilo od snažnih depresivnih poremećaja i samoubilačkih ideja. Psihijatri smatraju da su kockari veoma pogodni za lečenje, kao potencijalni radni udarnici, jer je primećeno da u rad ulažu sebe sa istom strašću koju ispoljavaju prilikom kockanja, tako da im valja samo pružiti mogućnost da dobijaju i u nekim drugim stvarima.
¦ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ¦ Ponovni Klik - Brisanje
Zanimljiva Nauka - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
