Scenario Buduće Apokalipse

    U Rimu je u ponoć, dok se 999. godina primicala svome kraju, papa stajao nepomično sa uzdignutim rukama pred vernicima, da pozdravi očekivani Strašni sud.

    Kad je kobni čas otkucao, gomila je stajala kao paralisana, jedva se usuđujući da diše, a nemali broj je umro od straha, predajući Gospodu na licu mesta svoju dušu.
    Danas sa sigurnošću znamo da našu planetu, a verovatno i ceo Sunčev sistem periodično bombarduju grupe kometa pristiglih iz dalekih prostora svemira. Međutim, zašto se to dešava i šta izaziva ove događaje, čime je određen njihov pravilan i još uvek tajanstveni ritam?
    U istoriji naše planete, postoje tragovi o periodima katastrofa, kada su istovremeno izumirale mnoge vrste životinja i biljaka. Sled ovih događaja imao je određeni ritmički tok. Naime, u intervalu od oko 26 miliona godina, 'nešto' je izazivalo ponovne katastrofe nezamislivog obima. Do ovog zaključak došli su D. M. Rop i U. Sepkoski, paleontolozi sa Univerziteta u Čikagu. Oni su ustanovili da je u tom periodu izumiralo oko 150-300 vrsta svakih milion godina, i uočili dvanaest vremenskih razdoblja, kada je izumiranjem bilo obuhvaćeno više od 2000 vrsta. Prema mišljenju paleontologa, nije poznat nijedan ritmom određeni geološki fenomen koji bi objasnio ove pojave, što znači da uzrok treba tražiti u vanzemaljskim faktorima - u nekom kosmičkom, ritmičkom kretanju koje periodično donosi smrt i uništenje na našu planetu.
    Jedan od najpoznatijih perioda masovnog izumiranja više od polovine svih životinjskih vrsta, bio je period od pre 65 miliona godina, na prelasku iz druge ere u tercijar. Tada su nestali svi dinosaurusi, mnogi gmizavci i sve životinje teže od 25 kilograma. Bilo je teško poverovati da je istovremeno došlo do postepenog fiziološkog izumiranja svih ovih životinjskih vrsta, te je uzrok trebalo potražiti u spoljašnjim faktorima. Kasnije se došlo do zaključka da je za pomor na Zemlji bila kriva meteorska kiša, to jest, pravo bombardovanje nebeskim predmetima. Međutim, i dalje ostaje tajna kako je moguće da se to smrtonosno zasipanje s neba događa u tako neverovatno pravilnim vremenskim razmacima.
    Astronomi i astrofizičari su postavili razne hipoteze koje bi trebalo da objasne epizode masovnog izumiranja i katastrofa. Dvojica naučnika sa instituta za kosmička istraživanja Godard i dvojica fizičara sa univerziteta u Misuriju,smatraju da bi uzrok pomenutih katastrofa mogla biti oscilacija Sunčevog sistema duž vertikalne osovine u odnosu na galaktičku ravan. Ako tu ravan zamislite kao stanjeni disk, Sunčev  sistem postaje mala tačka koja skoro na ivici diska kruži oko centra. Pored ovog kretanja, Sunčev sistem, prema mišljenju pomenutih naučnika, oscilira gore-dole u odnosu na ravan diska.
    Prelazeći galaktičku ravan, Sunce verovatno nailazi na veće grupe kosmičkih oblika srednje gustine koji remete orbite kometa zgusnutih oko Sunčevog sistema, što izaziva pravu kišu kometa unutar planetarnog sistema. Posledice takvih događanja iz prošlosti primećene su na svim planetama, uključujući i Zemlju.
    Astronomi sa univerziteta Luizijana su pokušali da daju drugačije objašnjenje za periodična masovna izumiranja na Zemlji polazeći od pretpostavke da Sunce ima ugašenog brata blizanca u jednom paralelnom sistemu. Po toj pretpostavci, Sunčev ugašeni blizanac bi imao veoma eliptičnu orbitu i prolazio bi svakih 26 miliona godina pored skupine kometa Sunčevog sistema. Tom prilikom bi orbite mnogih kometa bile poremećene, tako da bi se na Sunčev sistem obrušilo oko 109 kometa, od kojih bi neke sasvim sigurno pogodile i našu Zemlju s katastrofalnim ishodom. Ugašeni Sunčev brat blizanac trebalo bi da bude vidljiv pod infracrvenim zracima i predloženo je da se nazove 'Nemezis', kao grčka boginja osvete.

    Postojanje Nemezisa donedavno je bila samo maglovita pretpostavka. Međutim, 2000. godine, grupa astronoma sa univerziteta u Luizijani objavila je da je otkrila daleko iza Plutona jedan gigantski objekat, koji je možda tamni Sunčev brat, a najmanje je tri puta veći od Jupitera i kreće se retrogradnom i izuzetno eliptičnom putanjom oko naše zvezde. Da li je to zlokobni Nemezis, za sada je nemoguće sa sigurnošću tvrditi.
    Za one koji se istinski plaše apokalipse postoji nekoliko verodostojnih katastrofa koje bi mogle da označe smak sveta.


    Najverovatniji mogući uzrok našeg nestanka sa lica Zemlje smo mi sami. Globalni nuklearni rat je po prognozama kladioničara naosporni favorit broj jedan za našu eventualnu propast. Šanse za totalni rat između svetskih velesila uvek postoje, mada ima mišljenja da su veća opasnost teroristi koji bi upotrebili neizlečive viruse ili druga sredstva za masovno uništavanje. Na Zemlji još ima raznog nuklearnog oružja kadrog da proizvede detonaciju milion puta jaču od one koju je izazvala bomba bačena na Hirošimu, što bi imalo za posledicu nuklearnu zimu koja bi uništila život na planeti.
    Bilo je više incidenata u toku hladnog rata, kako slučajnih tako i namernih, koji nas umalo nisu doveli do ivice ponora. Poslednji se desio u januaru 1995. godine, kada su naučnici lansirali jednu raketu od šest tona sa obale Norveške da bi proučavali polarnu svetlost. Jaki vetrovi skrenuli su je prema Sankt Peterburgu, a ruski radarski operateri, kojima njihovi kontrolori nisu ništa rekli o raketi, pomislili su da je u pitanju nuklearni projektil 'Trajdent' natovaren sa osam bojevih glava. Čitav nuklearni arsenal bio je stavljen u stanje najviše pripravnosti, a predsedniku Jeljcinu bio je uručen njegov 'nuklearni kovčežić' sa šiframa za lansiranje. Tokom nekoliko minuta svet je zurio u ambis, ali panični telefonski pozivi ubedili su Jeljcina da ne pritiska dugme.

   
    Strašni sud nas čeka u decembru 2012. godine, ako je verovati predviđanjima da će se Zemljina kora dramatično pomeriti, izazivajući mnogobrojne smrti i razaranja, a možda čak i kraj ljudske rase. Tvrdi se da je oko 10500. godine stare ere, pre poslednjeg doba, jedna napredna rasa živela na 'izgubljenom' kontinentu u Atlantiku, ali onda se zemljina kora pomerila i kontinent je skliznuo prema jugu da bi postao Antarktik. Veruje se da su oni koji su preživeli katastrofu pobegli preko vode u Egipat i Južnu Ameriku, gde su gradili piramide i negovali svoje memoare. Drevne Maje, potomci te napredne rase, ostavili su nam kalendar koji nas upozorava na periodično pomeranje zemljinih tektonskih ploča, i čak nam navode tačan datum sledeće katastrofe: 23. decembar 2012. godine. Sačekaćemo i to...

    Neka džinovska vulkanska erupcija mogla bi da dovede od našeg izumiranja. To se umalo nije desilo pre 71.000 godina kada je planina Toba na Sumtri, po nekim procenama, izbacila u vazduh 800 kubnih kilometara pepela, zagnjurivši veći deo Indije u tu materiju i zamračivši nebo iznad jedne trećine hemisfere tokom nekoliko nedelja. Stručnjaci kažu da su čestice sumpora koje odbijaju sunčevu svetlost, a koje su zaostale u atmosferi, dovele do šestogodišnje vulkanske zime sa prosečnim letnjim temperaturama nižim i za sedam stepeni na većim visinama. Čak do tri četvrtine biljaka na severnoj hemisferi verovatno je zbog toga izumrlo.
    I druge opasnosti možda se komešaju ispod naših stopala. Neki geolozi veruju da se ogromne mase supervrele stene povremeno uzdižu iz Zemljinog jezgra. Prema toj teoriji, super-vrela stena, koja može da bude veličine neke veće države, postepeno probija sebi put iz zemljine utrobe, da bi dovela do ključanja vode u okeanu i izbacila u atmosferu smrtonosni ugljen-dioksid. Mada zvuči prilično nategnuto, ta teorija možda bi mogla da predstavlja objašnjenje za neka izuzetno žarka toplotna stanja u periodu krede pre 130 miliona godina.


    Pre oko 65 miliona godina jedan veliki asteroid zario se u Zemlju kod Čikskuluba u Meksiku, i to takvom silinom da je načinio krater širok 190 kilometara i pretvorio milione tona zemlje i stena u nešto slično zgusnutoj lavi. Oblak lave i prašine bio je izbačen u nebo. Lava je izazivala požare svugde gde bi pala, dok su oblaci prašine blokirali sunčevu svetlost tokom nekoliko godina. To je dramatično izmenilo klimu i zbrisalo veći deo života sa lica Zemlje, uključujući i dinosauruse. Dak i danas jedan tanak crni sloj sedimenta, uključujući i primese vanzemaljskog iridijuma, može da se pronađe u stenama između sedimenata iz perioda krede i tercijara.
    Imajući u vidu ovakve istorijske činjenice, naučnici sve češće gledaju u nebo, nastojeći da blagovremeno uoče upozorenja za eventualnu sledeću katastrofu. Zloslutnici Sudnjeg dana mora da su pomislili da je taj čas najavljen 1998. godine, kada je Međunarodna astronomska unija, koja vodi računa o Zemlji bliskim objektima, obznanila da bi jedan asteroid (oznaka 1997xF11) širok kilometar i po, mogao da udari u našu planetu 26. oktobra 2028. godine u 6:30 popodne. Neki asteroid samo za kilometar širi gotovo bi sigurno uništio 75 odsto planetarne populacije tokom svega nekoliko časova. Srećom, NASA je posle toga ponovo proanalizirala podatke o 1997xF11 i objasnila da će on proleteti pored Zemlje na daljini od 960.000 kilometara. U astronomskim pojmovima to je dosta blizu, jer, na primer, 1997. godine Hejl-Bepova kometa bila je udaljena oko 200 miliona kilometara.
    Ali, nemojmo previše da se uljuljkujemo optimizmom. Jer, kao što je čuveni astronom iz 17. veka Johanes Kepler rekao: 'Ima više kometa na nebu nego riba u moru'.


  Nove bolesti prete da unište čitavu ljudsku rasu. Neki od njihovih uzročnika, kao što je jedna vrsta antraksa rezistentnog na sve antibiotike, bile su stvorene namerno; druge su nastale zbog ksenotransplantacija - presađivanja životinjskih organa na ljude; a veliki broj je nastao zbog prekomernog oslanjanja na jednostavne antibiotike, što je imalo za posledicu viruse i bakterije koji menjaju svoju genetsku građu, te ih je zato teže pobediti.

    Procenat klica otpornih na penicilin povećao se sa šest na 44 odsto u periodu između 1980. i 1990. godine. Gotovo je sigurno da će se tokom narednih decenija pojaviti nove bakterije koje prkose svim poznatim antibioticima. One su već dovoljno smrtonosne: SIDA je do sada ubila oko 20 miliona ljudi; tu je Afrika sa svojim virusima, a očekuje se da će klimatske promene dovesti do ogromnog povećanja slučajeva malarije.


  Jedan od uzroka straha od apokalipse bili su i rezultati naučnih istraživanja o efektima globalnog zagrevanja, odnosno o zagrevanju atmosfere izazvanom sagorevanjem fosilnih goriva. Još pre 60 godina čula su se upozorenja da atmosferski procenat ugljen-dioksida postaje sve veći, ali tek pre nekih 50 godina neosporno je ustanovljeno da su fosilna goriva uzrok te pojave. Izvestan broj naučnika još izražava sumnju u efekat staklene bašte, ali kod najvećeg broja pripadnika međunarodne naučne zajednice postoji mišljenje da je to nepobitna stvarnost.
    Međunarodni panel Ujedinjenih Nacija o klimatskim promenama smatra da postoji 'uočljiv ljudski uticaj' na klimu, a čak i po konzervativnim procenama izazvane štete su zastrašujuće velike. Ako se sadašnji tempo štetnih emisija nastavi, globalna temperatura će se tokom sledećeg veka povećati za 2,5 stepena, zbog čega će nivo okeana porasti za najmanje 1,2 metra. To bi dovelo do poplavljivanja velikih komada kopna i rezultiralo bi ekonomskim i socijalnim haosom.


    Efektu staklene bašte možda će biti potrebne decenije da bi prekomerno zagrejao našu planetu, ali Sunce bi moglo da nas pretvori u ugljevlje prilično brzo. Satelitske fotogrfije pokazuju da se na Suncu redovno dešavaju eksplozije zbog kojih sa površine naše zvezde sukljaju mlazevi plamena koji sadrže energiju jako kao 200 miliona atomskih bombi.
    Ti solarni mlazevi stalno utiču na našu klimu i stvaraju električne probleme koje naučnici još ne razumeju dovoljno. Ali, oni veruju da bi moglo doći do katastrofe ukoliko ti solarni mlazevi ikada postanu još moćniji. Za sada, energija koju izbacuje Sunce varira maksimalno dva odsto, ali neki naučnici veruju da se na Suncu povremeno odigrava procez zvani 'konvektivno mešanje', stvarajući solarne mlazeve hiljadu puta jače od uobičajenih.
    Jedan od takvih supermoćnih mlazeva bio bi dovoljan da za svega nekoliko časova izazove otapanje polarnih kapa. Većina ljudi utopila bi se za svega nekoliko dana.


   Uništenje ljudske vrste našom sopstvenom krivicom omiljena je tema naučnika. Verovanje u ekološku apokalipsu veoma je popularno, a ima mnogo podataka i dokaza koji potkrepljuju tvrdnje da zagađivanje razara našu planetu. Najmanje 100.000 hemikalija načinjenih ljudskom rukom sada je u širokoj upotrebi, a dugoročna šteta i propratni efekti gotovo 40 odsto tih hemikalija nikada nisu ni bili proučeni.
    Mala je verovatnoća da će zagađivanje uništiti preko noći našu vrstu, ali sve je veći broj dokaza da hemikalije dovode do raznih deformiteta i nepolodnosti kod žaba, jedne od 'stražarskih vrsta' koje deluju kao sistem blagovremenog upozoravanja za ostatak života na Zemlji. Pozivajuči se na te dokaze, Tea Kolborn u knjizi 'Naša ukradena budućnost', tvrdi da upotreba mnogih hemikalija može da poremeti ljudske hormone. Ako one ne budu postepeno smanjene ili zabranjene, neplodnost bi mogla poprimiti široke razmere, a već sredinom ovog veka ljudi bi mogli postati potpuno neplodni, što bi dovelo do našeg izumiranja jednu generaciju kasnije.


  Apokalipsa će garantovano uslediti kad naše Sunce umre. Srećom, to se neće desiti još barem pet milijardi godina. A kad kraj dođe, Sunce će se naduvati i postati mnogo puta veće nego što je sada, uništavajući svoje najbliže susede, verovatno i Zemlju, a zatim će se skupiti i postati samotni komad stene u svemiru. Naša planeta će ili proključati ili će se zalediti. Čak i ako bismo, nekim čudom, preživeli agoniju Sunca, Zemlja bi ubrzo postala mrtva bez 300 miliona-triliona vata energije i toplote koju naša zvezda proizvodi svake sekunde.
    Ima i mnoštvo drugih vanzemaljskih pretnji, uključujući crne rupe ili zvezdane eksplozije u svemiru, koje bi mogle da zbrišu život sa naše planete. Naučnici ne znaju tačno kolika je stabilnost zvezda u obližnjim solarnim sistemima, ali radijacija i kosmički zraci sa neke kolabirajuće zvezde udaljene manje od 50 svetlosnih godina razorili bi naš ozonski omotač i izazvali genetske mutacije i globalnu epidemiju raka.