Reinkarnacija Kroz Istoriju

   Nesumnjivo, sve manji deo čovečanstva veruje da je duša smrtna i raspadljiva kao telo koje je nosi tokom njenog ovoživotnog puta. Evidentna propast 'svetskog komunističkog bloka', a zajedno sa njime i vrlo moćnog 'ateističkog raja', otvorila je vrata za upliv vrlo raznolikih religioznih uticaja. Među tim uticajima vrlo zapaženo mesto zauzimaju uticaji koji dolaze iz Indije.

Tek, i na ovim prostorima sve je veća popularnost nekih 'lakih tehnika za bezopasna putovanja u prošle živote', kao i slava nekih indijskih duhovnika čiji učenici osnivaju mnoge centre i hramove, u kojima se posebno naglašava zakon karme i reinkarnacije, kao suštinsko objašnjenje večne tajne života i smrti.


    Niko ne može sa sigurnošću tvrditi kada je, zapravo, teorija reinkarnacije stupila na evropske prostore, ali se, svakako, vrlo tačno može tvrditi da je ona stigla iz Indije. Ako se Vedama da epitet najstarijih svetih spisa čovečanstva, te ako se tragom vedskog uticaja krene po svetim spisima koji su usledili nakon Veda, onda nam neće preostati ništa drugo nego da konstatujemo kako je taj uticaj veliki, te da swe na tom tragu ovde posebno pozabavimo prisustvom teorije reinkarnacije u tim spisima, ako i, uopšte, u svim etapama razvoja evropske civilizacije i njene religijske i filozofske misli.
    Sokrat, Platon i Pitagora imali su vrlo jasan stav prema reinkarnaciji. Ako je u Pitagorinim tvrdnjama da se može lako setiti svih svojih prošlih života možda i prisutna poveća doza njegove bujne mašte, Sokratu i Platonu se takvo što nikako ne sme pripisati, jer se, naprosto, Platonovo učenje vrlo ozbiljno bavi reinkarnacijom, a Sokrat, opet, na kraju svog života govori: 'Uveren sam da zaista postoji takva stvar kakva je ponovno rađanje i da živi ustaju iz mrtvih'.
    Platonovo verovanje da izjelice i pijanice u budućim životima mogu postati magarci, da se nasilnici i nepravednici u budućnosti mogu roditi kao vukovi i jastrebovi, a da slepi poslušnici zaslužuju da u budućem životu postanu pčele ili mravi, sva je prilika da nije ništa drugo nego upravo dosledno tumačenje vedskih znanja, do kojih je ovaj slavni starogrčki filozof svakako mogao doći.
    Ovidije, Vrdilije, Lukijan i Ciceron bili su među najuglednijim ljudima Starog Rima, a svi su se usudili progovoriti na temu reinkarnacije. Pesnik Ovidije tako o duši piše sledeće: 'I svukuda neovaploćena duša leti, od stana do stana, iako bacana tamo-amo ona ista je, oblik njen samo se gubi. Besmrtna duša izleće u prostor prazni, da sreću svoju na drugom nekom mestu traži...'


    Kao istorijska pojava srednjevekovnog judaizma, Kabala je rođena u Provansi, te je tako odraz ili 'manifestacija židovskog života na hrišćanskom Zapadu'. Međutim, ona se uopšte ne libi da nam saopšti i sledeće: 'Duše moraju ponovo ući u apsolutnu supstancu iz koje su proizašle. Međutim, da bi to postigle one moraju razviti sva savršenstva čije su klice u njima usađene. Ako ovaj uslov ne ispune tokom jednog života, onda moraju započeti drugi, treći, i tako dalje ciklus, sve dok ne postignu stanje koje ih osposobljava za ponovno sjedinjenje sa Bogom. Ovakvo tumačenje reinkarnacije nije strano ni hasidskim Jevrejima.
    Iako judaizam, hrišćanstvo i islam, kao tri velike svetske religije, zvanično negiraju mogućnost postojanja ciklusa reinkarnacije, mnogi pripadnici ovih religija, pa čak i njihovi ugledni teoretičari, nemaju ništa protiv toga da se u Talmudu, Bibliji i Kuranu mogu pronaći naznake o seljenju duša. Čini se da tek manji deo pripadnika ovih religija odbija svaku pomisao da se duša pokojnika vraća na zemlju u neko novo telo, čvrsto se držeći verovanja da ona nakon jednog boravka na zemlji, prema zemaljskim zaslugama, večno odlazi na onaj svet - u Raj, ili u Pakao.

    Kroz istoriju hrišćanstva često se mogu susresti dileme u vezi sa reinkarnacijom, pa tako imamo one koji tvrdoglavo upiru prstom u pojedina poglavlja Biblije i koji tvrde: 'Biblija daje sasvim jasne dokaze da je i Isus Hrist bio svestan principa reinkarnacije'. Bilo kako bilo, takvi će čak samouvereno citirati pojedine stihove Biblije, tvrdeći kako je, recimo, Hrist znao da je Jovan Krstitelj reinkarnacija proroka Ilije. Njihovi glavni argumenti kriju se u Jevanđelju po svetom Matiji, gde stoji: - A Isus im odgovori: 'Ilija će najpre doći i ponovo sve urediti. Ali vam kažem, Ilija je već došao, ali ga niste poznali...' Tada njegovi učenici shvatiše da im Isus govori o Jovanu Krstitelju. (Ev. po Matiji, gl. 17. 11-13)
    Ili i ovaj deo: - A Isus im reče: 'Zaista vam kažem da ćete vi koji idete za mnom u drugom rođenju, kad sedne sin čovečiji na prestolu slave svoje... (Ev. po Matiji, gl. 19. 28.)


    Čak pola milenijuma posle Hrista hrišćani su sasvim slobodno mogli verovati u reinkarnaciju, pa su se mnogi toga i držali. Nekoliko svetaca iz tog perioda, sv. jeronim, sv. Avgustin i sv. Gregorije, otvoreno raspravljaju na tu temu, a sv. Georgije kaže: 'Apsolutno je neophodno da se duša izleči i pročisti, a ak ose to ne desi za vreme njenog života na zemlji, onda se mora dogoditi u sledećim životima.'
    Očigledno je ipak da u nekim od navedenim citata, a posebno u biblijskim, teško može biti reči o nedvosmislenim dokazima koji idu u prilog onima što tvrde da je Isus Hrist bio u Indiji pre nogo što je počeo da širi svoje učenje, ali i da, s obzirom na stalno prisustvo sporenja o reinkarnaciji u hrišćanstvu kroz istoriju, svi ovi citati, pa i mnogi drugi, imaju izuzetnu težinu u teorijskim raspravama, što se očituje i u savremenim raspravama katoličkih naučnika na temu zakonitosti Petog Saveta i 15 članova Prokletstva (Anateme). O čemu se ovde zapravo radi?
    Origen (slika levoi gore) je bio i ostao jedan od najuticajnijih hrišćanskih teologa svih vremena. On je snažno podržavao teoriju reinkarnacije. Govorio je: - Duša nema ni početka ni kraja... Svaka duša dolazi na ovaj svet ojačana pobedama ili oslabljena porazima svog prošlog života. Njeno mesto u ovom svetu kao broda određenog za slavu ili sramotu određeno je njeniom prošlim zaslugama ili gresima. Njeno delovanje u ovom svetu određuje joj mesto u svetu koji sledi nakon sadašnjeg.

    Međutim, vizantijski car Justinijan je ovakva učenja odlučio pod hitno zabraniti, te je sazvao Peti Ekumenski savet, i to na takav način da o ishodu ne bude nikakve sumnje. Pozvao je 159 biskupa iz Istočnog hrišćanskog sveta, a tek šest iz Zapadnog, gde su Origenova učenja bila široko prihvaćena. Savet je odlučio: - Ako neko prihvata neverovatno postojanje duše pre ovoga života, kao i čudovišnu reinkarnaciju neka koja sledi posle toga: NEKA BUDE PROKLET. Bilo je to 553. godine Hristovog doba. Bio je to signal za veliku čistku u hrišćanstvu, a mnogi veruju da je teorija reinkarnacije upravo tada definitivno izbačena iz zvaničnog hrišćanskog učenja.
    Možda su u prihvatanju reinkarnacijske teorije u hrišćanstvu najdalje otišli gnostici, koji su, možda i upravo zbog toga, spas od velikih čistki morali potražiti čak u arapskom svetu, gde je kudikamo blagonakloniji stav prema reinkarnaciji imao zvanični islam.


    Kur'an kaže: 'Bog stvara bića i vraća ih ponovo i ponovo, sve dok mu se ne vrate... I bio si mrtav i on te vratio u život. I učiniće da umreš i ponovo će te vratiti u život, i na kraju će te dovesti Sebi... Kažem ti zaista da će duše koje su sada srodne biti opet srodne, iako će se sresti u novim ličnostima i imenima'.
    Nije nikakva tajna, islamski mistici - sufiji, nipošto se ne plaše govoriti, pisati ili pevati o reinkarnaciji. Blizina Indije znajčajno je nadahnjivala njihovu poeziju. Mevlana Džalaludin Rumi peva: - Zašto da se bojim? Kad sam to šta izgubio umiranjem? Ipak, još jednom ću umreti kao čovek, da letim sa anđelima blaženim, ali čak i iz anđelstva moram ići dalje...
    Za preživljavanje učenja o reinkarnaciji na evropskim prostorima najveće zasluge ipak pripadaju tajnim društvima tipa Rozenkrojcera - Bratstvo Ružinog krsta, Slobodnih Zidara i Kabalista, koji su sve do renesanse i prosvetiteljstva bili gotovo jedini oponent crkvenoj cenzuri, čija je moć prosto brisala sve onoi što bi se usudilo pojaviti na slaboj svetlosti srednjevekovne jave. Pre nego što je osuđen na lomaču, filozof Đordano Bruno je, između ostalog, tvrdio: - Duša... nije telo, može biti u jednom telu ili u drugom i prelazi iz jednog tela u drugo.
    Frensis Bejkon, Viljem Šekspir, Edmund Spenser, Džon Don, henri Mur, Ralf Kadford, Džon Smit i mnogi drugi umni Britanci iz doba renesanse iskazali su veliko zanimanje za teoriju reinkarnacije, a to su potvrdili u svojim poznatim delima, pišući na tu temu, ili dohvatajući se nje, kad god se za to ukazala prilika.
    Teško je pobrojati sve ugledne Evropljane koji su se otad pa naovamo isticali u preferiranju reorije reinkarnacije, ale se neka imena svakako ne smeju zaobići. Pre svega, to su: Volter, Kant, Gete, Dikens, Tolstoj, Gogen, Hese, Jung, Singer, ...

    Kako nakon isticanja ovakvih zvučnih imena ne reći da je teorija reinkarnacije čvrsto vezana za evropsku civilizaciju i kulturu?  Kako onima koji uporno odbijaju svaku mogućnost postojanja ciklusne reinkarnacije ne reći da su čak i u hrišćanskoj Evropi u sve većoj defanzivi? Nije li upravo njihovo tvrdoglavo insistiranje na tezi da se i teorija reinkarnacije protura u slavu dolaska Antihrista dokaz i rezultat neminovnog uzmicanja stavova koje uporno brane?


    Ako se izuzmu neki slučajevi varljive koincidencije, onda se danas, sa vrlo velikom dozom sigurnosti, može reći da su sve poznate tehnike regresije, ili, kako ih nazvasmo 'lake tehnike za bezopasna putovanja u prošle živote', u smislu dokazivanja reinkarnacije postigle poprilično ništavne rezultate.
    Insistiranjem na preciznom iznošenju datuma, imena i pojmova koji se javljaju u toku grupnih i individualnih seansi regresije, vrlo lako se dolazi do dokaza da - regresija reinkarnaciju ne dokazuje. Otkud onda tolika popularnost ovih tehnika? Pa, u svakom slučaju veoma uzbudljiv, a ponekad i šokantan, doživljaj koji nam pružaju ove tehnike uspeva da nam koliko-toliko približi predstavu putovanja kroz vreme i prostor na način koji bi trebalo da je sasvim blizu istinskoj regresiji, te se u glavi 'putnika' najčešće javi osećanje slično onom koje imaju praktičari levitacije, koji, iako su tek 'skakutali', sebe nazivaju - letačima.
    Poklonici i branioci ovih tehnika kao 'nesumnjive' dokaze da se tokom seanse uistinu odlazi u prošli život navode primere u kojima ljudi podvrgnuti regresiji izgovaraju reči na jeziku svog prethodnog života, jeziku koji u ovom životu uopšte ne poznaju. koji čak nikada nisu ni čuli. Pretpostavimo ovde da su takva iskustva autentična, odnosno moguća. Šta je na osnovu toga moguće zaključiti? U zavisnosti od ugla gledanja, svakako, zaključak bi mogao da se kreće u rasponu od onoga da se tu zbilja radi o jeziku prethodnog života, zatim da je reč o glasu koji praktičaru posuđuju duhovi ili džini i slično, pa do vrlo osnovane teze da je poznavanje nepoznatog jezika pozajmljeno iz sveta 'kolektivne podsvesti' ili 'onostranog obilja'.
    Neophodno je napomenuti da se ovim 'lakim tehnikama' često pored rekreativne propagira i terapijska funkcija regresije, što se, takođe, neretko pokazuje neproverenim, a naročito kada je reč o slučajevima kada seansom upravlja manje iskusan vodič u regresiju.
     Kudikamo veći značaj u širenju verovanja u reinkarnaciju na ovim prostorima imaju, na početku teksta, pomenuta, učenja nekih indijskih duhovnika. Vaišnavska verksa zajednica, poznata je kao jedna od najortodoksinijih po strogosti i sleđenju takozvanih regulativnih principa, zahvaljujući velikom uspehu misije učenika Šrila Pabupada, mladih gurua sa severa Evrope, svoje nove vernike uspeva uglavnom da pronađe među mlađim Balkancima, što je vrlo lako objasniti upravo pomenutom strogišću, ali i beskompromisnim tumačenjem zakona karme - čovek koji je u ovom životu obilno jeo svinjsko meso, na primer, ako bi u sledećem mogao biti rođen kao svinja i slično.
   Nije teško naslutiti kakve reakcije ovakvo tumačenje proizvodi u glavama starijih Balkanaca, a naročito onih koji su tokom života, po tradiciji, uglavnom jeli svinjetinu.
    Reinkarnacija i dalje ostaje misterija, a za mnoge i tabu tema. Ali verovanje u reinkarnaciju, u prošle i buduće životu, daje čoveku jednu veliku dozu smirenosti i prestanak straha od smrti.