Ramazanski Bajram i Ramazanski Post
Među glavne muslimanske verske praznike svrstava se i ramazanski Bajram, koji se slavi tri dana. Samo ime Bajram, znači praznik. Otkuda ramazanski post i zašto se ispaljivao top na kraju te svetkovine, na osnovu čega je nastala i izreka 'Top puče, Bajram prođe' ...
Osmeh na lice: 
U islamskoj religiji postoje dve vrste temelja n a kojima se zasniva islam. Jedna grupa temelja (šartova) su iz domena verovanja (akaida) i ima ih šest, a to su: 1. verovanje u Boga; 2. verovanje u božije anđele i meleke; 3. verovanje u božije knjige i objave koje su dolazile raznim profetima (prorocima); 4. verovanje u božije profete (proroke); 5. verovanje u sudnji dan i 6. verovanje da sve što se događa, da se događa po Božjoj volji. Druga vrsta temelja su iz domena praktičnih obaveza i praktičnih dužnosti muslimana. To je obredoslovlje - ibadat. Odredbe obredoslovlja ili temelji islama sastoje se od šartova, a to su: 1. iskreno verovanje i izgovaranje da je Allah jedan i da je Muhamed njegov rob i profet; 2. obavljanje dnevnih molitvi ili namaza: 3. obavljanje posta u mesecu ramazanu; 4. davanje određenog procenta na imovinu u korist siromašnih ili zekat; 5. Hodočašće Kabe u Meki ili hadž.
Znači, post u mesecu ramazanu je kao treća glacna islamska obaveza. Ovaj post je muslimanima propisan druge hidžeretske godine, to jest, 623. godine naše ere i to kur'anskim tekstom koji glasi: 'O vernici! Propisuje vam se ovaj post, kao što je bio propisan onima prije vas, da biste se greha klonili i to neznatan broj dana... to je mesec ramazan u kome je počelo objavljivanje kur'ana koji je putokaz ljudima i jasan dokaz pravog puta i razlikovanja dobra od zla. '
Ime meseca u kome je propisan post, na arapskom jeziku glasi rama - dan, u našem izgovoru ramazan. Ovaj izgovor prihvaćen je od Turaka koji, takođe, ime ovog meseca izgovaraju kao ramazan. U arapskom kalendaru to je po redu deveti mesec. Sama reč ramadan, znači - jaka vrućina, Sunčeva pripeka, opaljeno i sagorelo zemljište, kao i jaka kiša ili pljusak koja se zna javiti u tom mesecu. Po tome se može zaključiti da je razaman spadao u letnje mesece. I imena ostalih meseci arapskog kalendara, u većini slučajeva, imaju značanje koja odgovaraju karakteristikama vremena, klime ili drugih pojava i događaja u tom mesecu.
Tako imamo da se mesec posle ramazana zove ševval, što doalzi od glagola ševvele, koji znači nestati mleka u kamile, presušiti, biti oskudno mleko u kamile. Jedanaesti mesec se zove zulka'de, a često dolazi sa atributom -haram, što znači da spada u četiri meseca u kojima je bilo zabranjeno ratovati, kada je vladao mir i kada se moglo ostati i sediti kod kuće. Doslovan prevod mogao bi glasiti - mesec sedenja.
Zadnji mesec arapskog kalendara zove se zulhidždže, a naziv dolazi otuda što se u doba paganstva, džahilijeta i pre Muhameda, u ovom mesecu obavljalo hodočašće - hadždž, Kabe u meki. Znači, to je bio mesec hadždža, što on u stvari i jeste i danas, jer se hodočašće obavlja desetog dana ovog meseca. A to i jest bilo pogodno vreme za okupljanje kada prođu velike vružćine devetog meseca ramazana i počnu umereniji i hladniji dani 12. meseca.
Ali, ovde se odmah može postaviti pitanje: Kakvi hladniji dani, kada arapski meseci 'hodaju' po čitavoj godini i da nijedan mesec nije fiksiran u određeno godišnje doba. To i jeste upravo tako kada je u pitanju sadađnji arapski lunarni kalendar koji se ravna po Mesecu i njegovim menama, a ne po Suncu. Međutim treba znati da su se Arapi nekada služili solarnim kalendarom, kada su i nastala imena meseci.
Neposredno pred pojavu islama, oni su taj solarni kalendar zamenili lunarnim, ali su i dalje zadržali stara imena meseci. A ta zamena kalendara bila je uslovljena određenim promenama u načinu življenja predislamskih Arapa. Naime, tokom vremene povećavao se broj stanovništva Arabijskog poluostrva, a time i potrebe za nivimpašnjacima. Osim toga, poznato je da su beuinski Arapi sa svojim šatorima i stadima, u potrazi za novim prebivalištima, bilistalno u pokretu i stalno su se selili iz mesta u mesto. Ta kretanja sa stadima lakše su se obavljala po prohladnim noćima, uz sjaj mesečine, nego danju po velikim vrućinama. Tako je Mesec, sa svojim blagim sjajemm, počeo da igra veoma važnu ulogu u njihovom životu, jer su prema jačini i trajanju njegove svetlosti određivali vreme kretanja, pa su i prema njegovim menama počeli da računaju vreme. Tako je došlo do upotreber lunarnog kalendara.
Pojavom islama zatečen je, dakle, taj lunarni sistem računanja vremena koji se i dalje zadržao. Za početak novog, islamskog računanja vremena biće kasnije, kao vrlo važna, uzeta godina Muhamedovog preseljenja iz Meke u medinu, što se na arapskom jeziku zove hidžret, a na ovim balkanskim prostorima se izgovara hidžra. Od tada počinje hidžretska era ili hidžretski kalendar, koji je 638. godine zvanično uveo u državnu upotrebu drugi halifa Omer Ibn al Hattab. Kao prva godina toga kalendara uzeta je 622. godina nove ere, a za početak prve hidžretske uzet je 16. juli te godine.
Taj početak, to jest, početni datum, padao je u petak, sedmični praznik muslimana. Svi verski praznici i u stanove, kao što su hadždž, post, bajrami - određivani su danima lunarnog kalenara, dok su se u administraciji, na primer, kod ubiranja poreza i u kontaktima sa drugim državama, Arapi koristili mesecima iranskog ili romejskog solarnog kalendara. Trajanje godine lunarnog kalandara kraće je oko 10 dana od godine solarnog kalendara i, otprilike, svakih 36 godina određeni mesec pada u isto vreme, sa mogućim odstupanjem od 2-3 dana. Zato se i mesec posta i svi muslimanskipraznici pomiču i dolaze po 10 dana ranije nego prethodne godine.
U vezi sa leksičkim značenjem naziva meseca post, ramazana, tradicionalna i savremena islamska tefsirologija - nauka o tumačenju Kur'ana, označava reč ramazan kao mesec u kojem se, uz post, sprže, to jest, unište gresi. U tom mesecu se sažižu ljudski gresi pomoću dobrih dela, odnaosno, da je mesec ramazan nazvan tako jer taj mesec sažiže grehe.
Post u islamu je verska dužnost svakog punoletnog i pametnog muslimana i muslimanke, gde treba da se susdrže od jela i pića, intimnog odnosa, pušenja i sličnih radnji, i to zore do zalaska Sunca, sa odlukom da se to čini u ime Allahovo. Takav post je obaveza u toku meseca ramazana i post za određeni prekršaj, takozvani saumi kefaret, to jest, post za iskupljenje od greha. Osim toga, u islamu postoje i postovi koje ne naređuje slovo Kur'ana, nao, na primer, post devetog i desetog dana meseca muharema, što je po islamu sunet, što znači Muhamedov običaj i preporuka, zatima je lepo (mendub) postiti po tri dana svakog meseca, onda ponedeljak i četvrtak u sedmici, šest dana desetog meseca ševvala i 'Davudov post' koji znači postiti svaki drugi dan tokom cele godine.
Nije lepo postiti za barjanske praznike, a strogo je zabranjeno ženi da posti za vreme krvarenja posle poroda i dok traje menstruacija. Postoje i olakšice kada se ne mora postiti, ali se post mora nadoknaditi ili platiti određene iznose za dane kada se nije postilo. Tako post nije obavezan za bolesnike kojima bi se postom pogoršala bolest, za putnike na putu od najmanje 18 sati pešačkog hoda - 86 kilometara, bez obzira na to kojim prevoznim vozilom se putuje, za dojilje i trudnice, ako se plaše da će im post naškoditi, za vojnike, zatvorenike, fizičke radnike koji su izloženi teškim naporima i kojima bi post ugrozio zdravlje.
Ove kategorije izuzetaka od posta dužne su u povoljnim uslovima napostiti propuštene dane. Međutim, starci i iznemogle osobe, koji takođe nisu dužnida poste, treba, ako su u materijalnoj mogućnosti, da za svaki propušteni dan posta daju po jedan iznos milostinje koja se zove sadakatu al fitr (vitre).
Tradicija posta mnogo je starija od Muhameda i Kur'ana. To potvrđuje i slovo Kur'ana gde se kaže da je obavezaa posta bila propisana i drugim narodima pre islama, što islamski teolozi tumače da je Allah i pre Muhameda slao poslanike i stavljao im u obavezu ovakav ili onakav način posta. Priznajući prethodne poslanike i njihove knjig, islamski teolozi nalaze da se post pominje u Starom (Tevrat) i Novom (Indžil) zavetu, koji je propisan za Jevreje i hrišćane. U 'Leksikonu svete knjige' - 'Kamus-i kitab-i mukaddes' stojisledeće: 'Post je bio uobičajen u svim vremenima i među svim plemenima, narodima i verama u trenucima kada ljude zadesi kakva iznenadna tuga ili teškoća'.
U Starom zavetu se spominje da je Mojsije postio 40 dana. Isto tako Jevreji su prilikom pokajanja i traženja božje samilosti i oprosta praktikovali post. U jevanđelima po Luki i Mateju, govori se da je Isus ili Isa, takođe postio. I svetovna nauka tvrdi da je post među starim narodima, kao što su Kinezi, Indusi i Egipćani, praktikovan u razne svrhe. Izgleda da je psot prvo preporučivan i propisivan kao medicinsko - tearapisko uzdržavanje od jela i pića, da bi tokom vremena dobio verski karakter. Na osnovu analiza nekih slika otkrivenih prilikom arheoloških iskopavanja u Egiptu i Vavilonu, naučnici su došli do zaključka da su stari narodi ovih krajeva praktikovali za jedan određen broj dana suzdržavanje od konzumiranja svih ili pak amo nekih vrsta jela kao kaznu za grehe koje su počinili njihovi umrli.
Stari narodi, Sabejci, semitski narod sa juga Arabije nazvan po prestonici Saba, koliko se zna do sada, prvi su na Istoku, praktikovali post od 30 dana u godini u cilju duhovnog pročišćenja. Samo nije poznato da li 30 dana zaredom ili 30 dana u više period u toku godine. Međutim, u zoroastrizmu se ne spominje ustanova posta ni na koji način. Predislamski Arapi, kao verski čin, praktikovali su post na dan ašure, to jest, na dan kada se po predanju, Nuh (Noje) iskrcao sa svoje lađe na kopno. To su praktikovali i prvi muslimani, pa i profet Muhamed. U islamu se dan ašure podudario sa danom smrti drugog šiitskog imama Husejina, pa danas muslimani, posebno šiiti, praktikuju post toga dana i prethodnog dana, to jest, devetog i desetog dana meseca muharema (tasua i ašura). Ovaj post nije obavezan, a prema nekim proračunima prvi mesec obaveznog posta svih dana u mesecu ramazanu kod muslimana bio je druge godine po hidžri -623. godine, krajem jeseni i početkom zime.
Na kraju se može zaključiti da je ustanova posta postojala mnogo pre islama i Muhameda, u čemu su saglasni istorija i tekst Kur'ana. Ta ustanova, na ovaj ili onaj način, zadržala se sve do danas i nosi smisao obaveznog verskog čina, iako se, na primer, kod hrišćanskog posta više nazire medicinsko - terapisjka dimenzija posta - suzdržavanje od konzumiranja masnih jela i konzumiranje samo posnih, nemasnih jela. Istina, i islamski teolozi govore o vaspitnim, medicinskim, društveni i duhovno asketskim dimenzijama ovog posta.
Sa početkom ramazanskog posta počinje i intenzivniji verski život muslimana. U raznim zemljama i od raznih naroda postoje i različiti ramazanski običaji koji često imaju korene i poreklo u predislamskih tradicijama određenih naroda. Kod muslimama post bi trebao da podstakne plemenite vrline. Osim jela i pića, kako veli prorod Muhamed, post može da pokvati i drugih pet stvari, a to su: laž, klevetanje, ogovaranje, krivokletstvo i strastveno gledanje.
U vezi sa ramazanskim postom i ramazanom, treba još spomenuti i sledeće ustanove: teravija, i'tikaf, 27. noć (lejletu al kadr), milostinju u povodu završetka posta i bajram. Pored pet redovnih dnevnih molitvi, muslimani, pristalice ortodoksnog islama ili suniti, praktikuju uz ramazan i dodatnu molitvu koja se zove teravija - teravih, a koja se obavlja oko sat i po do dva sata posle završetka dnevnog posta. Da bi se bolje shvatila medicinska suština teravije, treba prethodno ukratko reći o tehnici molitve.
Svaka molitva - namaz ima svoje sastavne delove koji se u muslimanskoj terminologiji zovu rekati. A svaki rekat se, pored obaveznog izgovaranja određenih kur'anskih tekstova, sastoji iz tačno određenih telesnih pokreta i to: stajanje, pregibanje, spuštanje lica na zemlju, sedenje, ponovno ustajanje, čime počinje sledeći rekat, što je svojevrsna gimnastika tela i odlična vežba.
Pet redovnih molitvi ili namaza u jednom danu imaju skupa 40 ovakvih delova rekata, a sama teravija kao dodatni deo uz ramazan ima takvih 20 delova. Kada se tome doda i 13 redovnih rekata večernje molitve - jacije, što se obavlja sve zajedno posle ramazanske večere ili iftara, onda je 33 dela, to jest, 33 puta stajanje, sedenje, pregibanje, spuštanje glave na zemlj, što se sve izvodi dosta ubrzanije nego inače. To navodi na pomisao da se teravija pored sakralnog obreda, može definisati i kao vrlo pogodna vežba kojom se želi pokrenuti i pospešiti varenje, najčešće vrlo obilnih ramazanskih iftara - večernji obrok tokom islamskog meseca ramazana, odnosno obrok koji se uzima u prvi sumrak, neposredno nakon zalaska sunca.
Teravija, inače, nije zapoveđena slovom Kur'ana, zato je neortodoksni muslimani šiiti ne obavljaju. Teraviju je praktikovao i preporučio prorok Muhamed sledećim rečima: 'Allah vam je ramazanski post učinio farzom (farza - islamski termin arapskog porekla koji označava strogu versku obavezu ili dužnost koju je naredio Alah), a ja vam propisujem teravih - namaz (teraviju), pa ko posti ramazan i klanja teravih -namaz, iskreno verujući i vodeći računa o svojim dužnostima prema Allahu, biće mu oprošteni određeni gresi koje je do tada počinio. Među muslimanima na balkanskom prostoru, teravija se klanja redovno i svi oni koji post nastoje da se pridruže zajedničkoj molitvi teravije u nekoj od džamija.
Od ramazana je neodvojih pojam 27. noći ovog meseca, koja se na arapskom jeziku zove Lejletu al - Kadr, što u prevodu znači noć sudbine, noć određenja. Po slovu Kur'ana, to je noć u kojoj je počelo objavljivanje Kur'ana, a to se dogodilo u mesecu ramazanu. Sintagma Lejletu al Kadr u ovoj se formi spominje samo u jednoj suri u Kur'anu i to u jednom ajetu (ajet označava jedan stih ili rečenicu u Kur'anu, a u doslovnom prevodu znači Božiji znak, znamenje ili čudo) tri puta. U ajetu stoji: 'mi smo ga (Kur'an) počeli objavljivati u noći Kadr, a šta ti misliš da je noć Kadr? Noć Kadr je bolja od hiljadu meseci'. Još se na jednom mesu aludira na tu noć, ali se ne spominje u formi gornje sintagme, nego kao 'blagoslovljena noć' - Lejletu al mubareketu. Tekst glasi: 'Mi smo počeli da je (knjigu Kur'an) u blagoslovljenoj noći objavljujemo, u kojoj se svaki mudri posao reši'.
Iz povezivanja kur'anskog teksta može se zaključiti da je noć Kadra u mesecu ramazanu. Naime, objavljivanje Kur'ana u jednom ajetu vezano je za ramazan, a u drugom za noć Kadr, pa je logički zaključak da je ta noć u mesecu ramazanu, mada ima i drugačijih mišljenja. Ali, iz teksta Kur'ana se ne može razabrati da li postoji samo jedna nioć Kadra u celom beskonačnom vremenu, ili se ta noć ponavlja svake godine. Pitanje se može postaviti iz razloga što je ta noć vredna zahvaljujući božjoj objavi, objavi Kur'ana u toj noći, što se više u istoriji neće ponoviti. No, upoređujući ovu noć sa fenomenom sličnih noći kod drugih naroda, može se reći da se ta noć ponavlja svake godine. Na primer, stari Vaviloci su verovali da svake godine postoji jedna noć u kojoj su određivanje sudbeine i nastajala druga određenja. isto tako Iranci zoroastrovske vere verovali su da u godini postoji pet dana kada duše umrlih vernika, takozvane feravešije, dolaze na ovaj svet među svoje potomke i donose im sreću i blagoslov.
Islamsli teolozi i istraživači Kur'ana, nastoje da odgovore na pitanje zašto je baš mesec ramazan izabran kao mesec u kome će biti objavljen ili početi a se objavljuje Kur'an, odnosno, zašto je izabran za mesec posta. Izbor meseca ramazana za mesec posta objašnjavaju činjenicom da je Kur'an u ovom mesecu objavljivan, a razlog zašto je u ramazanu počelo objavljivanje Kur'ana objašnjavaju faktima da su i druge neke poznate svete knjige prethodnih proroka objavljivane takođe u mesecu ramazanu. U vezi sa tim i VI šiitski imam Džafer Sadik Ibn Muhamed (umro 765. godine), piše sledeće: 'Tevrat (Tora) je objavljen 6. dana časnog meseca ramazana, Indžil (Jevanđelje) 12. dana meseca ramazana, Zebur (Davidovi psalmi) 18. dana ramazana, a Kur'an sveti u noći Kadra.
U vezi sa ovom noći iskrsava pitanje kako je određeno i ustanovljeno a je to baš 27. noć meseca ramazana. na osnovu nekih izreka proroka Muhameda, zaključeno je da je ta noć među poslednjih deset noći ramazana. Ali, to još ne pomaže da se zaključi i odredi da je to 27. noć. Neki šeriatski autoriteti su na osnovu toga što se u sintagmi Lejletu al Kadr, u arapskom alfabetu u kome ne postoje kratki vokali, nalazi devet slova, Lyltal-Kdr, a pošto je u istom ajetu ta sintagma spomenuta tri puta, što sve skupa iznosi 27 slova, došli na ideju da je to ključ da se reši o kjoj noći se radilo. Tako je prihvaćena 27. noć, kao nož Kadru u kojoj je počelo objavljivanje Kur'ana i koja, zahvaljujući tome, ima sve isticane odlike i prednosti nad drugim noćima.
U Sarajevu je do 50-tih godina XX veka bilo uobičajeno da se u Begovoj džamiji ove noći ljubi dlaka iz Muhamedove brade koju je turski sultan poklonio Bosni kao znak posebne pažnje. Dlaka se nalazi u posebnoj bočici koja se čuva u Gazi Hustefbegovom turbetu. Kako su stvarane velike gužve u džamiji, pomenuta procesija ljubljenja dlake je od tadašnjih verskih organa ukinuta.
Reč i'tikaf je oblik infinitiva u arapskom jeziku koji znači ostati zatvoren, biti neko vreme pored nečega, a kao glagolska imenica znači zadržavanje, očekivanje. u islamskoj terminologiji znači zadržavati se u džamiji danju i noću radi obavljanja molitve ispred sebe i ispred stanovnika nekog naselja i to u trajanju od najmanje tri dana. Ali, kod muslimana je običaj da to zadržavanje traje deset dana, i to poslednjih deset dana meseca ramazana među kojima je, po mišljenju većine islamskih teologa, i odabrana noć Lejletu al Kadr. U džamiju se po sopstvenoj volji povlači i boravi zdrava osoba koja posti, žena ili muškarac, gde boravi i danju i noću provodeći vreme najviše u molitvi i obraćanju Bogu - Allahu. Iz džamije može izaći samo radi obavljanja fizioloških potreba, ali nikako više od sat vremena.
Praksa je da se i'tikaf praktikuje u glavnoj gradskoj džamiji. Neki teološki pravci su mišljenja da se i'tikaf može održavati samo u četiri džamije na svetu, a to su: džamija u Meki, Profetova džamija u Medini, glavna džamija u Kufi i džamija u Basri. Za vreme boravka u džamiji mutekif, a tako se zove osoba koja boravi u i'tikafu, ne može ni u koje vreme imati intimne odnose sa ženom, a može po završetku posta jesti i piti. Ova vrsta ibadeta ili molitve, nije direktno postavljena obaveza kao u takstu Kur'ana, nego ima težinu preporuke. U Kur'anu se istina spominje, ali samo u kontekstu zabrane sastajanja sa ženama za vreme trajanja i'tikafa. Taj ajet glasi: 'Sa ženama ne smete imati snođaj dok st u i'tikafu u džamijama'. U Sarajevu se ova vrsta ibadeta obavlja u Begovoj džamiji u koju se zadnjih deset dana ramazana dobrovoljno povlači i zatvra pobožna osoba koja posti.
I'tikaf, pak, kod sufija i derviša nije u formi zatvaranja u bogomolju neke osobe koja je zastupnik pred Allahom ispred svim muslimana jednog mesta, nego tu vrstu ibadeta svako sprovodi individualno u smislu oslobađanja srca sufije od vezanosti i ljubavi za materijalna dobra ovog sveta i oslobađanj od telesnih strasti i uživanja uz istovremeno prepuštanje sufijskom prvaku - šejhu, na vođenje, vaspitanje i duhovno vaspitanje i pročišćenje.
Prorok Muhamed, kao verski i društveni reformator, preporučio je davanje ove milostinje siromašnim muslimanima kao pomoć za vreme bajramskih praznika, kako bi svi zajedno mogli osetiti radost bajramskog veselja. Ova milostinja nije naređena slovom Kur'ana i šeriatski autoriteti su je definisali kao drugostepenu islamsku dužnost koju je preporučio prorok Muhamed. Muhamed je u jednoj svojoj izreci - hadisu, vezao ovu obavezu kao uslov da ramazanski post muslimana bude prihvaćen kod Allaha. Taj hadis glasi: 'Ramazanski post će biti zaustavljen između zemlje i neba, sve dok vernik ne podeli sadekat al fitr.'
Prema ustanoivljenim propisima ovu milostinju dužni su davati svi muslimani i muslimanke kojima posle redovnih potreba za prvi dan ramazanskog bajrama, pretekne materijalnih dobara u vrednosti jednog sadekatu al fitra, a ta vrednost, približno iznosi jednu normalnu dnevnu ishranu za jednu prosečnu osobu. Po propisu, ovu milostinju daju i one osobe koje iz bilo kakvih razloga nisu postile. Isto tako, obaveza ove milostinje proteže se i na maloletne članove porodice. u ime dece, obavezu že izvršti njihovi roditelji ili staratelji. Znači punolestvo nije uslov za ovu obavezu. Ova vrsta milostinje ili sovijalnog davanja može se dati u toku čitavog meseca ramazana, ali se mora dati svakako preklanjanja bajramskog namaza.
Među glavne muslimanske verske praznike spada i ramazanski bajram koji se slavi tri dana. Sama reč bajram je turskog poreklai znači praznik, uopšte. Arapski naziv za ovaj praznik je f'd i al-fitr, što znači praznik povodom završetka posta. U nekim izvorima ovaj se praznik bajram naziva 'amlim bajramom', dok je hadžijski bajram 'veliki bajram'. Ramazanski bajram pada prvog ševvala, odnosno prvog dana desetog meseca hidžretskog lunarnog kalendara. Postoji i posebna molitva - namaz na bajram, koja nije Kur'anom određena. Zato je obavljaju samo suniti - ortodoksni muslimani, dok je šiiti ne praktikuju. Vreme te molitve je 45 minuta posle izlaska Sunca, pa sve do podne, posebno u seoskim sredinama u kojima meštani ne mogu brzo i rano doći u selo u kojem je džamija. U gradovima se klanja ranije, ali uvek posle jutarnje molitve, odnosno sabah namaza.
Za odlazak u džamiju treba se okupati, obući najbolje odelo - bajramsko odelo, namirisati se, držati se veselo, deliti što više milostinje, otići jednim putem u džamiju, a vratiti se drugim putem kući. Običaj je da prvi dan bajrama muškarci odlaze u kraće posete rodbini i komšijama na čestitanje bajrama. Čestitka se izgovara na turskom jeziku rečima 'Bajram mubarek olsun!'. U seoskim sredinama na bajramski ručak se pozivaju rodbina i poznanici iz udaljenihsela, a nakon ručka je obavezan bajramski teferidž (izlet, provod, zabava ili uživanje u prirodi, često uz pesmu, igru i hranu).
U svim sredinama nemoguće je zamisliti bajram bez bajramske baklave koja se po sastvavu i načinu spremanja donekle razlikuje od mesta do mesta. U mešanim nacionalnim sredinama, muslimanima na bajramsko slavlje i bajramsku baklavu dolaze prijatelji i poznanici i drugih veroispovesti. Kao što se nekada završetak posta oglašavao ispaljivanjem topa ili prangije, posebno u razbacanim seoskim sredninama, tako se i krajem trećeg dana ovog bajrama ili krajem četvrtog dana hadžijskog bajrama ispaljivao top kojim se oglašavao kraj bajramskih praznika. Otuda je i nastala poznata izreka - 'Top puče, bajram prođe'.
Pravoslavlje i Religija - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
Znači, post u mesecu ramazanu je kao treća glacna islamska obaveza. Ovaj post je muslimanima propisan druge hidžeretske godine, to jest, 623. godine naše ere i to kur'anskim tekstom koji glasi: 'O vernici! Propisuje vam se ovaj post, kao što je bio propisan onima prije vas, da biste se greha klonili i to neznatan broj dana... to je mesec ramazan u kome je počelo objavljivanje kur'ana koji je putokaz ljudima i jasan dokaz pravog puta i razlikovanja dobra od zla. '
Ime meseca u kome je propisan post, na arapskom jeziku glasi rama - dan, u našem izgovoru ramazan. Ovaj izgovor prihvaćen je od Turaka koji, takođe, ime ovog meseca izgovaraju kao ramazan. U arapskom kalendaru to je po redu deveti mesec. Sama reč ramadan, znači - jaka vrućina, Sunčeva pripeka, opaljeno i sagorelo zemljište, kao i jaka kiša ili pljusak koja se zna javiti u tom mesecu. Po tome se može zaključiti da je razaman spadao u letnje mesece. I imena ostalih meseci arapskog kalendara, u većini slučajeva, imaju značanje koja odgovaraju karakteristikama vremena, klime ili drugih pojava i događaja u tom mesecu.
Zadnji mesec arapskog kalendara zove se zulhidždže, a naziv dolazi otuda što se u doba paganstva, džahilijeta i pre Muhameda, u ovom mesecu obavljalo hodočašće - hadždž, Kabe u meki. Znači, to je bio mesec hadždža, što on u stvari i jeste i danas, jer se hodočašće obavlja desetog dana ovog meseca. A to i jest bilo pogodno vreme za okupljanje kada prođu velike vružćine devetog meseca ramazana i počnu umereniji i hladniji dani 12. meseca.
Ali, ovde se odmah može postaviti pitanje: Kakvi hladniji dani, kada arapski meseci 'hodaju' po čitavoj godini i da nijedan mesec nije fiksiran u određeno godišnje doba. To i jeste upravo tako kada je u pitanju sadađnji arapski lunarni kalendar koji se ravna po Mesecu i njegovim menama, a ne po Suncu. Međutim treba znati da su se Arapi nekada služili solarnim kalendarom, kada su i nastala imena meseci.
Neposredno pred pojavu islama, oni su taj solarni kalendar zamenili lunarnim, ali su i dalje zadržali stara imena meseci. A ta zamena kalendara bila je uslovljena određenim promenama u načinu življenja predislamskih Arapa. Naime, tokom vremene povećavao se broj stanovništva Arabijskog poluostrva, a time i potrebe za nivimpašnjacima. Osim toga, poznato je da su beuinski Arapi sa svojim šatorima i stadima, u potrazi za novim prebivalištima, bilistalno u pokretu i stalno su se selili iz mesta u mesto. Ta kretanja sa stadima lakše su se obavljala po prohladnim noćima, uz sjaj mesečine, nego danju po velikim vrućinama. Tako je Mesec, sa svojim blagim sjajemm, počeo da igra veoma važnu ulogu u njihovom životu, jer su prema jačini i trajanju njegove svetlosti određivali vreme kretanja, pa su i prema njegovim menama počeli da računaju vreme. Tako je došlo do upotreber lunarnog kalendara.
Pojavom islama zatečen je, dakle, taj lunarni sistem računanja vremena koji se i dalje zadržao. Za početak novog, islamskog računanja vremena biće kasnije, kao vrlo važna, uzeta godina Muhamedovog preseljenja iz Meke u medinu, što se na arapskom jeziku zove hidžret, a na ovim balkanskim prostorima se izgovara hidžra. Od tada počinje hidžretska era ili hidžretski kalendar, koji je 638. godine zvanično uveo u državnu upotrebu drugi halifa Omer Ibn al Hattab. Kao prva godina toga kalendara uzeta je 622. godina nove ere, a za početak prve hidžretske uzet je 16. juli te godine.
Taj početak, to jest, početni datum, padao je u petak, sedmični praznik muslimana. Svi verski praznici i u stanove, kao što su hadždž, post, bajrami - određivani su danima lunarnog kalenara, dok su se u administraciji, na primer, kod ubiranja poreza i u kontaktima sa drugim državama, Arapi koristili mesecima iranskog ili romejskog solarnog kalendara. Trajanje godine lunarnog kalandara kraće je oko 10 dana od godine solarnog kalendara i, otprilike, svakih 36 godina određeni mesec pada u isto vreme, sa mogućim odstupanjem od 2-3 dana. Zato se i mesec posta i svi muslimanskipraznici pomiču i dolaze po 10 dana ranije nego prethodne godine.
POST KAO DUŽNOST
U vezi sa leksičkim značenjem naziva meseca post, ramazana, tradicionalna i savremena islamska tefsirologija - nauka o tumačenju Kur'ana, označava reč ramazan kao mesec u kojem se, uz post, sprže, to jest, unište gresi. U tom mesecu se sažižu ljudski gresi pomoću dobrih dela, odnaosno, da je mesec ramazan nazvan tako jer taj mesec sažiže grehe.
Post u islamu je verska dužnost svakog punoletnog i pametnog muslimana i muslimanke, gde treba da se susdrže od jela i pića, intimnog odnosa, pušenja i sličnih radnji, i to zore do zalaska Sunca, sa odlukom da se to čini u ime Allahovo. Takav post je obaveza u toku meseca ramazana i post za određeni prekršaj, takozvani saumi kefaret, to jest, post za iskupljenje od greha. Osim toga, u islamu postoje i postovi koje ne naređuje slovo Kur'ana, nao, na primer, post devetog i desetog dana meseca muharema, što je po islamu sunet, što znači Muhamedov običaj i preporuka, zatima je lepo (mendub) postiti po tri dana svakog meseca, onda ponedeljak i četvrtak u sedmici, šest dana desetog meseca ševvala i 'Davudov post' koji znači postiti svaki drugi dan tokom cele godine.
Nije lepo postiti za barjanske praznike, a strogo je zabranjeno ženi da posti za vreme krvarenja posle poroda i dok traje menstruacija. Postoje i olakšice kada se ne mora postiti, ali se post mora nadoknaditi ili platiti određene iznose za dane kada se nije postilo. Tako post nije obavezan za bolesnike kojima bi se postom pogoršala bolest, za putnike na putu od najmanje 18 sati pešačkog hoda - 86 kilometara, bez obzira na to kojim prevoznim vozilom se putuje, za dojilje i trudnice, ako se plaše da će im post naškoditi, za vojnike, zatvorenike, fizičke radnike koji su izloženi teškim naporima i kojima bi post ugrozio zdravlje.
Ove kategorije izuzetaka od posta dužne su u povoljnim uslovima napostiti propuštene dane. Međutim, starci i iznemogle osobe, koji takođe nisu dužnida poste, treba, ako su u materijalnoj mogućnosti, da za svaki propušteni dan posta daju po jedan iznos milostinje koja se zove sadakatu al fitr (vitre).
Tradicija posta mnogo je starija od Muhameda i Kur'ana. To potvrđuje i slovo Kur'ana gde se kaže da je obavezaa posta bila propisana i drugim narodima pre islama, što islamski teolozi tumače da je Allah i pre Muhameda slao poslanike i stavljao im u obavezu ovakav ili onakav način posta. Priznajući prethodne poslanike i njihove knjig, islamski teolozi nalaze da se post pominje u Starom (Tevrat) i Novom (Indžil) zavetu, koji je propisan za Jevreje i hrišćane. U 'Leksikonu svete knjige' - 'Kamus-i kitab-i mukaddes' stojisledeće: 'Post je bio uobičajen u svim vremenima i među svim plemenima, narodima i verama u trenucima kada ljude zadesi kakva iznenadna tuga ili teškoća'.
U Starom zavetu se spominje da je Mojsije postio 40 dana. Isto tako Jevreji su prilikom pokajanja i traženja božje samilosti i oprosta praktikovali post. U jevanđelima po Luki i Mateju, govori se da je Isus ili Isa, takođe postio. I svetovna nauka tvrdi da je post među starim narodima, kao što su Kinezi, Indusi i Egipćani, praktikovan u razne svrhe. Izgleda da je psot prvo preporučivan i propisivan kao medicinsko - tearapisko uzdržavanje od jela i pića, da bi tokom vremena dobio verski karakter. Na osnovu analiza nekih slika otkrivenih prilikom arheoloških iskopavanja u Egiptu i Vavilonu, naučnici su došli do zaključka da su stari narodi ovih krajeva praktikovali za jedan određen broj dana suzdržavanje od konzumiranja svih ili pak amo nekih vrsta jela kao kaznu za grehe koje su počinili njihovi umrli.
Stari narodi, Sabejci, semitski narod sa juga Arabije nazvan po prestonici Saba, koliko se zna do sada, prvi su na Istoku, praktikovali post od 30 dana u godini u cilju duhovnog pročišćenja. Samo nije poznato da li 30 dana zaredom ili 30 dana u više period u toku godine. Međutim, u zoroastrizmu se ne spominje ustanova posta ni na koji način. Predislamski Arapi, kao verski čin, praktikovali su post na dan ašure, to jest, na dan kada se po predanju, Nuh (Noje) iskrcao sa svoje lađe na kopno. To su praktikovali i prvi muslimani, pa i profet Muhamed. U islamu se dan ašure podudario sa danom smrti drugog šiitskog imama Husejina, pa danas muslimani, posebno šiiti, praktikuju post toga dana i prethodnog dana, to jest, devetog i desetog dana meseca muharema (tasua i ašura). Ovaj post nije obavezan, a prema nekim proračunima prvi mesec obaveznog posta svih dana u mesecu ramazanu kod muslimana bio je druge godine po hidžri -623. godine, krajem jeseni i početkom zime.
Na kraju se može zaključiti da je ustanova posta postojala mnogo pre islama i Muhameda, u čemu su saglasni istorija i tekst Kur'ana. Ta ustanova, na ovaj ili onaj način, zadržala se sve do danas i nosi smisao obaveznog verskog čina, iako se, na primer, kod hrišćanskog posta više nazire medicinsko - terapisjka dimenzija posta - suzdržavanje od konzumiranja masnih jela i konzumiranje samo posnih, nemasnih jela. Istina, i islamski teolozi govore o vaspitnim, medicinskim, društveni i duhovno asketskim dimenzijama ovog posta.
PLEMENITE VRLINE
U vezi sa ramazanskim postom i ramazanom, treba još spomenuti i sledeće ustanove: teravija, i'tikaf, 27. noć (lejletu al kadr), milostinju u povodu završetka posta i bajram. Pored pet redovnih dnevnih molitvi, muslimani, pristalice ortodoksnog islama ili suniti, praktikuju uz ramazan i dodatnu molitvu koja se zove teravija - teravih, a koja se obavlja oko sat i po do dva sata posle završetka dnevnog posta. Da bi se bolje shvatila medicinska suština teravije, treba prethodno ukratko reći o tehnici molitve.
Svaka molitva - namaz ima svoje sastavne delove koji se u muslimanskoj terminologiji zovu rekati. A svaki rekat se, pored obaveznog izgovaranja određenih kur'anskih tekstova, sastoji iz tačno određenih telesnih pokreta i to: stajanje, pregibanje, spuštanje lica na zemlju, sedenje, ponovno ustajanje, čime počinje sledeći rekat, što je svojevrsna gimnastika tela i odlična vežba.
Pet redovnih molitvi ili namaza u jednom danu imaju skupa 40 ovakvih delova rekata, a sama teravija kao dodatni deo uz ramazan ima takvih 20 delova. Kada se tome doda i 13 redovnih rekata večernje molitve - jacije, što se obavlja sve zajedno posle ramazanske večere ili iftara, onda je 33 dela, to jest, 33 puta stajanje, sedenje, pregibanje, spuštanje glave na zemlj, što se sve izvodi dosta ubrzanije nego inače. To navodi na pomisao da se teravija pored sakralnog obreda, može definisati i kao vrlo pogodna vežba kojom se želi pokrenuti i pospešiti varenje, najčešće vrlo obilnih ramazanskih iftara - večernji obrok tokom islamskog meseca ramazana, odnosno obrok koji se uzima u prvi sumrak, neposredno nakon zalaska sunca.
Teravija, inače, nije zapoveđena slovom Kur'ana, zato je neortodoksni muslimani šiiti ne obavljaju. Teraviju je praktikovao i preporučio prorok Muhamed sledećim rečima: 'Allah vam je ramazanski post učinio farzom (farza - islamski termin arapskog porekla koji označava strogu versku obavezu ili dužnost koju je naredio Alah), a ja vam propisujem teravih - namaz (teraviju), pa ko posti ramazan i klanja teravih -namaz, iskreno verujući i vodeći računa o svojim dužnostima prema Allahu, biće mu oprošteni određeni gresi koje je do tada počinio. Među muslimanima na balkanskom prostoru, teravija se klanja redovno i svi oni koji post nastoje da se pridruže zajedničkoj molitvi teravije u nekoj od džamija.
Od ramazana je neodvojih pojam 27. noći ovog meseca, koja se na arapskom jeziku zove Lejletu al - Kadr, što u prevodu znači noć sudbine, noć određenja. Po slovu Kur'ana, to je noć u kojoj je počelo objavljivanje Kur'ana, a to se dogodilo u mesecu ramazanu. Sintagma Lejletu al Kadr u ovoj se formi spominje samo u jednoj suri u Kur'anu i to u jednom ajetu (ajet označava jedan stih ili rečenicu u Kur'anu, a u doslovnom prevodu znači Božiji znak, znamenje ili čudo) tri puta. U ajetu stoji: 'mi smo ga (Kur'an) počeli objavljivati u noći Kadr, a šta ti misliš da je noć Kadr? Noć Kadr je bolja od hiljadu meseci'. Još se na jednom mesu aludira na tu noć, ali se ne spominje u formi gornje sintagme, nego kao 'blagoslovljena noć' - Lejletu al mubareketu. Tekst glasi: 'Mi smo počeli da je (knjigu Kur'an) u blagoslovljenoj noći objavljujemo, u kojoj se svaki mudri posao reši'.
Iz povezivanja kur'anskog teksta može se zaključiti da je noć Kadra u mesecu ramazanu. Naime, objavljivanje Kur'ana u jednom ajetu vezano je za ramazan, a u drugom za noć Kadr, pa je logički zaključak da je ta noć u mesecu ramazanu, mada ima i drugačijih mišljenja. Ali, iz teksta Kur'ana se ne može razabrati da li postoji samo jedna nioć Kadra u celom beskonačnom vremenu, ili se ta noć ponavlja svake godine. Pitanje se može postaviti iz razloga što je ta noć vredna zahvaljujući božjoj objavi, objavi Kur'ana u toj noći, što se više u istoriji neće ponoviti. No, upoređujući ovu noć sa fenomenom sličnih noći kod drugih naroda, može se reći da se ta noć ponavlja svake godine. Na primer, stari Vaviloci su verovali da svake godine postoji jedna noć u kojoj su određivanje sudbeine i nastajala druga određenja. isto tako Iranci zoroastrovske vere verovali su da u godini postoji pet dana kada duše umrlih vernika, takozvane feravešije, dolaze na ovaj svet među svoje potomke i donose im sreću i blagoslov.
Islamsli teolozi i istraživači Kur'ana, nastoje da odgovore na pitanje zašto je baš mesec ramazan izabran kao mesec u kome će biti objavljen ili početi a se objavljuje Kur'an, odnosno, zašto je izabran za mesec posta. Izbor meseca ramazana za mesec posta objašnjavaju činjenicom da je Kur'an u ovom mesecu objavljivan, a razlog zašto je u ramazanu počelo objavljivanje Kur'ana objašnjavaju faktima da su i druge neke poznate svete knjige prethodnih proroka objavljivane takođe u mesecu ramazanu. U vezi sa tim i VI šiitski imam Džafer Sadik Ibn Muhamed (umro 765. godine), piše sledeće: 'Tevrat (Tora) je objavljen 6. dana časnog meseca ramazana, Indžil (Jevanđelje) 12. dana meseca ramazana, Zebur (Davidovi psalmi) 18. dana ramazana, a Kur'an sveti u noći Kadra.
U vezi sa ovom noći iskrsava pitanje kako je određeno i ustanovljeno a je to baš 27. noć meseca ramazana. na osnovu nekih izreka proroka Muhameda, zaključeno je da je ta noć među poslednjih deset noći ramazana. Ali, to još ne pomaže da se zaključi i odredi da je to 27. noć. Neki šeriatski autoriteti su na osnovu toga što se u sintagmi Lejletu al Kadr, u arapskom alfabetu u kome ne postoje kratki vokali, nalazi devet slova, Lyltal-Kdr, a pošto je u istom ajetu ta sintagma spomenuta tri puta, što sve skupa iznosi 27 slova, došli na ideju da je to ključ da se reši o kjoj noći se radilo. Tako je prihvaćena 27. noć, kao nož Kadru u kojoj je počelo objavljivanje Kur'ana i koja, zahvaljujući tome, ima sve isticane odlike i prednosti nad drugim noćima.
U Sarajevu je do 50-tih godina XX veka bilo uobičajeno da se u Begovoj džamiji ove noći ljubi dlaka iz Muhamedove brade koju je turski sultan poklonio Bosni kao znak posebne pažnje. Dlaka se nalazi u posebnoj bočici koja se čuva u Gazi Hustefbegovom turbetu. Kako su stvarane velike gužve u džamiji, pomenuta procesija ljubljenja dlake je od tadašnjih verskih organa ukinuta.
Reč i'tikaf je oblik infinitiva u arapskom jeziku koji znači ostati zatvoren, biti neko vreme pored nečega, a kao glagolska imenica znači zadržavanje, očekivanje. u islamskoj terminologiji znači zadržavati se u džamiji danju i noću radi obavljanja molitve ispred sebe i ispred stanovnika nekog naselja i to u trajanju od najmanje tri dana. Ali, kod muslimana je običaj da to zadržavanje traje deset dana, i to poslednjih deset dana meseca ramazana među kojima je, po mišljenju većine islamskih teologa, i odabrana noć Lejletu al Kadr. U džamiju se po sopstvenoj volji povlači i boravi zdrava osoba koja posti, žena ili muškarac, gde boravi i danju i noću provodeći vreme najviše u molitvi i obraćanju Bogu - Allahu. Iz džamije može izaći samo radi obavljanja fizioloških potreba, ali nikako više od sat vremena.
Praksa je da se i'tikaf praktikuje u glavnoj gradskoj džamiji. Neki teološki pravci su mišljenja da se i'tikaf može održavati samo u četiri džamije na svetu, a to su: džamija u Meki, Profetova džamija u Medini, glavna džamija u Kufi i džamija u Basri. Za vreme boravka u džamiji mutekif, a tako se zove osoba koja boravi u i'tikafu, ne može ni u koje vreme imati intimne odnose sa ženom, a može po završetku posta jesti i piti. Ova vrsta ibadeta ili molitve, nije direktno postavljena obaveza kao u takstu Kur'ana, nego ima težinu preporuke. U Kur'anu se istina spominje, ali samo u kontekstu zabrane sastajanja sa ženama za vreme trajanja i'tikafa. Taj ajet glasi: 'Sa ženama ne smete imati snođaj dok st u i'tikafu u džamijama'. U Sarajevu se ova vrsta ibadeta obavlja u Begovoj džamiji u koju se zadnjih deset dana ramazana dobrovoljno povlači i zatvra pobožna osoba koja posti.
I'tikaf, pak, kod sufija i derviša nije u formi zatvaranja u bogomolju neke osobe koja je zastupnik pred Allahom ispred svim muslimana jednog mesta, nego tu vrstu ibadeta svako sprovodi individualno u smislu oslobađanja srca sufije od vezanosti i ljubavi za materijalna dobra ovog sveta i oslobađanj od telesnih strasti i uživanja uz istovremeno prepuštanje sufijskom prvaku - šejhu, na vođenje, vaspitanje i duhovno vaspitanje i pročišćenje.
Prorok Muhamed, kao verski i društveni reformator, preporučio je davanje ove milostinje siromašnim muslimanima kao pomoć za vreme bajramskih praznika, kako bi svi zajedno mogli osetiti radost bajramskog veselja. Ova milostinja nije naređena slovom Kur'ana i šeriatski autoriteti su je definisali kao drugostepenu islamsku dužnost koju je preporučio prorok Muhamed. Muhamed je u jednoj svojoj izreci - hadisu, vezao ovu obavezu kao uslov da ramazanski post muslimana bude prihvaćen kod Allaha. Taj hadis glasi: 'Ramazanski post će biti zaustavljen između zemlje i neba, sve dok vernik ne podeli sadekat al fitr.'
Prema ustanoivljenim propisima ovu milostinju dužni su davati svi muslimani i muslimanke kojima posle redovnih potreba za prvi dan ramazanskog bajrama, pretekne materijalnih dobara u vrednosti jednog sadekatu al fitra, a ta vrednost, približno iznosi jednu normalnu dnevnu ishranu za jednu prosečnu osobu. Po propisu, ovu milostinju daju i one osobe koje iz bilo kakvih razloga nisu postile. Isto tako, obaveza ove milostinje proteže se i na maloletne članove porodice. u ime dece, obavezu že izvršti njihovi roditelji ili staratelji. Znači punolestvo nije uslov za ovu obavezu. Ova vrsta milostinje ili sovijalnog davanja može se dati u toku čitavog meseca ramazana, ali se mora dati svakako preklanjanja bajramskog namaza.
Među glavne muslimanske verske praznike spada i ramazanski bajram koji se slavi tri dana. Sama reč bajram je turskog poreklai znači praznik, uopšte. Arapski naziv za ovaj praznik je f'd i al-fitr, što znači praznik povodom završetka posta. U nekim izvorima ovaj se praznik bajram naziva 'amlim bajramom', dok je hadžijski bajram 'veliki bajram'. Ramazanski bajram pada prvog ševvala, odnosno prvog dana desetog meseca hidžretskog lunarnog kalendara. Postoji i posebna molitva - namaz na bajram, koja nije Kur'anom određena. Zato je obavljaju samo suniti - ortodoksni muslimani, dok je šiiti ne praktikuju. Vreme te molitve je 45 minuta posle izlaska Sunca, pa sve do podne, posebno u seoskim sredinama u kojima meštani ne mogu brzo i rano doći u selo u kojem je džamija. U gradovima se klanja ranije, ali uvek posle jutarnje molitve, odnosno sabah namaza.
Za odlazak u džamiju treba se okupati, obući najbolje odelo - bajramsko odelo, namirisati se, držati se veselo, deliti što više milostinje, otići jednim putem u džamiju, a vratiti se drugim putem kući. Običaj je da prvi dan bajrama muškarci odlaze u kraće posete rodbini i komšijama na čestitanje bajrama. Čestitka se izgovara na turskom jeziku rečima 'Bajram mubarek olsun!'. U seoskim sredinama na bajramski ručak se pozivaju rodbina i poznanici iz udaljenihsela, a nakon ručka je obavezan bajramski teferidž (izlet, provod, zabava ili uživanje u prirodi, često uz pesmu, igru i hranu).
¦ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ¦ Ponovni Klik - Brisanje
Pravoslavlje i Religija - Ostali TekstoviPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
