Rafting Tara

     Ovo ludilo od plovidbe u gumenim čamcima, koje je nabijeno adrenalinom, pravo je osveženje, kako psihičko, tako i fizičko. Ko voli da uživa u ovakvoj vrsti straha, nema šta da čeka, pakovanje stvari i pravac Tara ...

    Koliko li smo samo puta planirali ići na splavarenje... Ali sada je odlučeno. Idemo na more, i naravno, na splavarenje. Otišli smo prvo na more. Inače, cela obala Budve bila je oblepljena plakatima i ponudama raznih agencija koje nude jednodnevni odlazak na rafting i povratak nazad u noćnim satima. Pošto smo bili svojim kolima, odlučili smo da je bolje otići u našoj režiji. Nismo se prevarili. U jednoj turističkoj agenciji u Kotoru dobili smo broj telefona jednog od organizatora, koga smo odmah i kontaktirali. Dogovor je bio da se u 17 časova nađemo u Šćepan Polju. Šćepan Polje je inače mesto na tromeđi Crne Gore, Srbije i BiH, i kada smo ga našli na auto karti mislili smo da je to stvarno mesto. Međutim, kasnije je ispalo da ima tri kuće i granični kontejner.
    More je završilo i krenuli smo iz Budve. Do Šćepan Polja stvarno ima šta da se vidi. Predeli su fantastični. Pogled sa visine na Pivsko jezero je neverovatan, nešto stvarno što se mora videti. Kao i brana preko koje smo prelazili, pod kojom je kanjon kojem se tako reći nevidi korito reke. Sve u svemu, digitalac i kameru u ruke i snimajte ove lepote. Biće vam kasnije žao ako nešto propustite, kao i nama što nismo stali na sred brane i slikali svu tu lepotu.
    U Šćepan Polje stigli smo tačno oko 17 časova. Tamo su nas već čekali ljudi iz kampa i ostalo je još samo da sačekamo džip koji će nas prevesti 17 kilometara uzvodno do kampa. Inače da znate, ako dođete sopstvenim prevozom, tada kola parkirate tu u Šćepan Polju, a zatim vas džip vozi kroz šumu do kampa.

    Džip je došao i jedva smo čekali da krenemo, jer nismo uopšte znali gde idemo ni šta nas čeka, gde ćemo spavati i šta ćemo jesti. Inače da odmah napomenem da smo se odlučili za opciju, gde smo imali: večeru, spavanje, doručak, splavarenje i ručak. Taj aranžman će vas koštati 60 eura po osobi.
    Potrpali smo se u džip i krenuli uskim putem kroz šumu. Uzbuđenje je počelo već tada. Put je bio prilično visoko od korita Tare, tako da je pogled dole bio prilično zanimljiv. Isto kao i vožnja vozača džipa, koji je po šumi vozio kao da vozi auto putem. Možda je i vožnja bila deo repertoara za uživanje u adrenalinskoj groznici.
    Inače, zajedno sa nama je u džipu bila i žena koja je bila kuvarica u kampu. U jednoj kesi je nosila paštete, a u drugoj paprike. Kada sam to video, kroz glavu mi je samo proletela misao: 'Ajme meni, gde smo mi to došli. Mi gladni, a pogledaj sa čim će da nas hrane'. Tako smo posle ne znam kog vremena stigli na mesto gde se džip zaustavio. Kiša je padala kao iz kabla i vreme je bilo sumorno kao pred sumrak. Vozač je otvorio vrata i jako zvižduknuo, a posle par sekundi čuo se drugi zvižduk, negde iz šume sa druge strane reke. Ovo me je odmah podsetilo na partizanske filmove, a i na ovaj zadnji nesretni rat koji se vodio na tim prostorima.
    Mi smo tu bili sa crnogorske strane, a druga strana reke i šuma pripadaju već BiH. Pomislio sam: 'Bože dragi, šta je ovo, pa jesmo li mi to došli na neki ilegalni rafting, kad se ovde sporazumevaju zviždanjem'. Rekli su nam da izađemo napolje. Izašli smo iz džipa, kampa nigde. Jedino što sam ugledao bila je čistina na ovoj obali Tare. Kao što sam ranije napomenuo, nismo znali šta nas čeka, i kada sam video ovu čistinu, jedino što sam pomislio bilo je da će sad neko doneti one malo šatore koje ćemo tu postaviti i onda kako se ko snađe. Kada tu dodam kišu, mi obučeni samo u šorc i majice i naravno kuvaricu sa kesom paštete i paprike, sigurno pretpostavljate šta mi se motalo po glavi.
    AAllliiii....kakva zabluda !!! Sa druge strane odnekud, stizao je žuti gumeni čamac. Spustili smo se do same reke i skroz levo na drugoj obali ugledali obrise kampa. Tek kada dođemo, videćemo šta je to. Čamac je pristao i mi smo se ukrcali. Kiša je padala - pokisli smo gore, pošto smo morali sedeti - smokrili smo zadnjice, a pošto je u čamac napadala kiša - obuća nam je bila sva mokra. Sve u svemu, mokri tuto kompleto. Sam prelazak preko reke bio je već u startu pravi doživljaj.
    Došli smo na drugu stranu i popeli se u predivan kamp, sa svih strana okružen šumom. Bio je to pravi lek za sve. Ovako nešto, van civilizacije, u šumi.

    Došli smo na drugu stranu i popeli se u predivan kamp, sa svih strana okružen šumom. Bio je to pravi lek za sve. Ovako nešto, van civilizacije, u šumi. Prizor za pamćenje. Odmah smo seli pored vatre koja je polako tinjala. Počelo je i sušenje svih delova odeće i obuće uz vatru.
    Ova vatra se tako reći, uopšte ne gasi i nalazi se pod velikom nastrešnicom gde su bili i stolovi gde se posluživalo jelo. Svi u kampu paze na nju, skupljajući i donoseći drva sa obale Tare. Pošto je uvek neko mokar, naravno da dobro dođe. Moje 'starke' su se prilično sušile, pa ako nećete da tumarate okolo bosi, ponesite bar još i papuče.
    Kamp je bio predivno uređen, od šatora do lepih drvenih kućica. Na vama je da odlučite i izaberete gde ćete da spavate. Tu je i velika koliba sa kuhinjom, a ispred nje šank gde se posluživalo svakakvo piće. Naravno, pivo je bilo na prvom mesto. Točeno, u limenci, u flaši. Birajte. Posebna lepota je uveče kada se upale baklje duž staze u kampu. Prizor koji se neda opisati.
   Veče je dolazilo i pošto smo prilično ogladneli, otišao sam do kolibe da pitam kada će večera, uz put razmišljajući o onoj pašteti i paprici. Tamo su ljubazno rekli da to od nas zavisi, jede se kad koja grupa hoće i da možemo odmah da dobijemo večeru. Skupili smo se oko stola kod vatre i čekali. Iznenađenje je stizalo. Nismo se nadali da će ovako nešto da bude. Od najkvalitetnijeg domaćeg pršuta, sira, kajmaka, kulena, jaja, barene paprike, pa sve do onih famoznih pašteta.
   Nije služeno u porcijama po osobi, već je to sve bilo doneto na sto i jede ko koliko može. Za nas četvoro oko stola, koliko nas je u tom trenutku bilo gladnih, bilo je doneseno hrane da se deset osoba komotno može najesti i još da ostane. Tako da od straha da ne ostanemo gladni, desilo se potpuno suprotno. Moram odmah spomenuti osoblje kampa koje je stvarno gostoljubivo i komunikativno i uvek na usluzi.
    Inače ovde u kamp dolaze sa svih strana stare Juge. Sa nama za stolom na večeri bio je čovek iz Hrvatske, a posle večere smo se upoznali i sa dve porodice iz Slovenije sa kojima smo do kasno u noć pričali pored vatre. Naravno, mi i još neki iz Srbije, pa Crnogorci i Bosanci. Kasno uveče stigla je i grupa Šveđana predvođena devojkom iz Beograda i jednim lepim kučetom. Hvala dragom Bogu, ovo je bilo mesto gde politika nije imala šta da traži.
    Kasno je bilo uveče, ispričali smo se sa svima i odabrali smo kolibu za spavanje. Pre spavanja su nas samo upozorili da obavezno zatvorimo vrata kolibe, da slučajno ne uđe divlja svinja. Ostali smo bez komentara.

     Moram reći da, doći ovde i provesti vreme u spavanju je prava grehota. Da nismo bili umorni od puta, možda ne bi ni spavali. Tako da ovde nemojte propustiti da ustanete na prve znake svanuća. To su ovde fenomenalni prizori. Mir, tišina, magla koja se spustila do reke, oblaci koji obavijaju susedne planine i brda. Tara koja na ovom mestu tiho huči stopila se sa povremenim zvucima iz šume. I ja sam ustao odmah, izvalio se u ležaljku (da se primetiti na slici dole) i jednostavno uživao. Ovde vam samo preostaje da pustite mozak na pašu i prepustite se prirodi. Gosti kampa su polako ustajali i spremali se za doručak. Doručak je bio fenomenalan kao i večera. Nije bilo šta da fali. Naravno posle takvog doručka, trebalo je ponovo malo prileći uz samu reku, čisto da sve malo slegne, pre nego se krene u obilazak kampa i okoline. Voda u Tari je biserno čista i hladna. Možete slobodno da je pijete i to je jedan mali doživljaj. Zubi trnu, ali je voda iz Tare bolja od bilo kog energetskog napitka.
    Malo kasnije, već posle deset sati pored našeg kampa prošao je prvi čamac na raftingu sa splavarima koji su krenuli iz nekog kampa koji je bio još višlje uzvodno od našeg. Pojava ovog čamca punog splavara u crnim ronilačkim odelima izazvala je prave trnce u stomaku, navalu adrenalina i misao u glavi: 'Za sat, dva i mi ćemo ovako'. Posle prolaska i drugog čamca, nestrpljenje je već počelo da nas drma.
     Priličnu zanimaciju činili su nam Šveđani. Pitate se zašto. Tara je toliko hladna, da je meni tada najveći podvig bio što sam ušao do kolena u vodu, ali i brže bolje izašao. A da ste samo videli Šveđane. Odrasli i deca, skakali su u vodu i kupali se, isto kao što smo se i mi par dana ranije kupali u moru. Vrištali su od sreće i rukama davali znake da im je fantastično. E, pa neće moći. Kad možete vi, mogu i ja. Ali malo kasnije o tome.
    U kampu su tada javili da naš organizator stiže sa opremom, a ubrzo smo ga i videli na drugoj strani obale kako trpa opremu u čamac. Jedva smo čekali da pristane na našu stranu. 
    Čim je stao, došli smo da mu pomognemo oko istovara opreme. Naravno, bili su tu i Šveđani. Moram odmah da kažem da smo imali fenomenalnog organizatora, Krdžo iz Nikšića, kao i izuzetnog skipera - osoba koja upravlja čamcem tokom raftinga. Biti ovde skiper, ne može svako. Morate proći tešku obuku i steći veliko iskustvo, jer životi ljudi su u vašim rukama. Kada smo došli ovde, mislili smo da ćemo morati da se vraćamo nazad za Podgoricu da bi prešli u Srbiju, što je prilična kilometraža. Međutim, tu smo saznali da kroz Federaciju BiH možemo sa ličnom kartom i zelenim kartonom. Pošto nismo imali zeleni karton, naš organizator Krdžo sredio je u pola deset uveče u Nikšiću zeleni karton za nas i doneo nam ga sutradan na ruke. Svaka mu čast.
    Oprema je istovarena i odmah tu uz obalu nam i podeljena. Jedva smo čekali da je obučemo. To je u stvari nepromočivo ronilačko odelo i čizme, kao i sigurnosni pojasevi za spasavanje. Organizator je procenio da nam kacige ne trebaju. E, tu ste trebali da vidite Šveđane i njihove face kada im je devojka prevodilac rekla da ćemo se spustiti bez kaciga. Jednostavno su zanemeli i samo su se međusobno gledali. Nama je bilo svejedno, sa kacigama ili bez kaciga, samo smo čekali da krenemo.
    Uskoro se i to desilo. Ulazak u čamac, raspored koji je skiper odredio, podela vesala onima koji su hteli veslati, i sve je bilo spremno za polazak. U čamcu su i sigurnosna užad u koja treba da upletete noge, da ne bi ispali van. Ja sam sedeo nazad sa skiperom, Dejan je bio zadužen za prednji deo čamca, a Dada je bila zadužena za slikanje. Pošto nismo imali vodootporni digitalac, slikanje je bilo moguće samo na mestima gde je Tara mirno tekla.
  Skiper je vešto upravljao čamcem, a kad bi viknuo 'SVI' tada smo svi veslali. Počelo je mirno, da bi ubrzo došli prvi brzaci. Adrenalin je počeo da navire, a čamac sve više da odskače. 
    Ludnica u čamcu, Šveđani u početku razrogačenih očiju samo ćute, ali posle su se prilagodili, pa im se i osmeh na licu pojavio. Predeo okolo je nestvaran, lepota kakvu možete videti samo ako dođete na rafting i spustite se u čamcu. Tu su skriveni vodopadi neviđene lepote koje inače ne možete nikako da vidite, ostaci starog mosta od ko zna kad i štošta još. Pored jednog takvog vodopada bilo je i naše prvo pristajanje uz obalu.
     Ovu pauzu ovde Šveđani su takođe iskoristili da skoče u hladnu Taru. E vala, kad možete vi možemo i mi. Rekao sam Dadi: 'Ja skačem, imaš tri sekunde vremena da me uslikaš, a onda izlećem iz vode'. Tako je i bilo. Skočio sam i naravno, utrnuo od hladnoće. I Dada i Dejan su naravno bili hrabri kao ja. Probali su, utrnuli i izašli napolje. A šta bi tek bilo skočiti bez opreme, samo u šorcu? E, Šveđani, nećete me više zeznuti!
    Pauza je završena i krenuli smo dalje. Brzaci su bili sve brži i brži, da bi u jednom momentu naleteli na takve brzake, gde je čamac toliko skočio da sam nas sve već video kako letimo u vodu. Na svu sreću, izbegli smo prevrtanje, ali su nas brzaci nosili na jednu veliku stenu. Skiper je vikao 'SVI, SVI'. Zapeli smo ko pravi, i izbegli stenu na nepun metar od nje. Došli smo odmah posle toga u mirni tok Tare, što nam je baš trebalo da se malo smirimo.
    Uskoro smo prošli još par brzaka i stigli do kampa na levoj obali gde nas je čekao ručak. I to kakav! Na ulazu u kamp stajao je čovek sa domaćom rakijom i dočekivao goste. Ovde su već bile druge ekipe čamaca koje su došle pre nas. Smestili smo se za sto i navalili da jedemo. Bili smo oduševljeni hranom, da bi nam u jednom momentu rekli da se malo čuvamo i za glavno jelo? Ispalo je da je ovo samo predjelo! Za glavno jelo čekala nas je prvo čorba, a posle nje pečenje i krompiri ispod sača. Za desert lubenica, a posle ko je hteo, točeno pivo. Ljudi moji, pa ko posle ovoga može veslati, a čekalo nas je još pola puta niz nemirnu Taru. Dok smo sedeli i odmarali malo, ni sam ne znam koliko ekipa sa čamcima je prošlo. Samo smo pozdravljali jedne druge, a svi u čamcima su vrištali od zadovoljstva.
    Polako smo se primicali Šćepan Polju. Ekipe koje su došle pre nas polako su se pakovale, što smo i mi činili kad smo došli. Skinuli smo i vratili opremu organizatoru, platili račun, pozdravili se i izrazili želju da bi bilo lepo ovde se vratiti svake godine.
       Seli smo u kola, preko mosta prešli u Federaciju BiH i polako krenuli kući. Još dugo nas je držao neverovatni osećaj svega proživljenog u ovih par sati. Ovakav adrenalin osetio sam još samo kada sam skakao na bandži džampingu. Evo i sad, dok ovo pišem hvataju me trnci i želja da ovog momenta uskočim u čamac za rafting.