Ptice
Univerzalna poruka civilizaciji: Spasite ptice - spasićete život! Priču o pticama i njihovom očuvanju valjalo bi početi svetskim rekordom. Svetski rekord u udaljenosti migracije drži arktička čigra (Sterna paradisaea). Ova malena, bela ptica, sa crnom glavom i rašljastim repom, provodi najveći deo godine u letu, saobraćajući između područja Arktika i Antarktika. Za godinu dana ona prevaljuje udaljenost od oko 40.000 kilometara.
Osmeh na lice:
Svake godine mi spaljujemo ogromne količine fosilnog goriva - organskih zaliha koje su se akumulirale milionima godina - samo da bi smo se prevozili kroz vazduh u 'velikim gvozdenim pticama'. Doduše, san o podražavanju ptica inspirisao nas je za gradnju čuda tehnologije, pa ipak, u poređenju sa letom ptice, naša najbolja dostignuća izgledaju samo kao čista mehanička improvizacija.
Ptice lete prirodno, a vazduh koji jepotreban njihovim krilima, kao gorivo za ove vrhunske leteće mašine, isti je onaj vazduh koji mi izrabljujemo i zagađujemo bez razmišljanja. Spaljujemo ogromne količine kerozina i benzina da bismo živeli kao Arktička čigra i putovali s kraja na kraj sveta. Ali, sa kakvim posledicama?
Procenjuje se da danas u svetu postoji oko milijardu automobila, a možda i više. Ako uzmemo da je samo jedna desetina od ovog broja svakog trenutka u upotrebi, onda svakog sekunda nekih sto miliona motora zagađuje vazduh svojim izduvnim gasovima. Nekima ljudima ovo možda ne zvuči zastrašujuće, ali treba imati na umu da biosfera - tanjušni životni omotač oko naše planete - ima ograničenu gustinu. Ona je, bukvalno 'zatvoreni prostor'. Ako nastavimo sa ispuštanjem otrovnih gasova u atmosferu ovim tempom, desiće se ono što bi se desilo kada biste dovezli kola u garažu, i shvatili da su se vrata zalupila i zaklkjučala spolja, a da pritom ne možete ugasiti motor.
Ovaj primer možda se može učiniti preteranim, ali koliko nam ostaje vremena da shvatimo kakvo ponižavajuće dejstvo ima zagađenje vazduha na celokupan život naše planete?
Saznanje o razmerama atmosferskog zagađenja i štete koja je načinjena zaštitnom omotaču visoko iznad zemlje, trebalo bi da nas ozbiljno zabrine i u nama stvori odlučnost da se borimo protiv ove pošasti. Oštećenje ozonskog omotača ima dalekosežne i katastrofalne posledice, jer Zemlja nemonovno biva sve više izložena štetnim sunčevim zračenjima. Možemo preduhitriti ovu opasnost, proučiti je i opisati. Pa ipak, mi ne činimo ništa. Ideja o milionima ljudi koji umiru od posledica radijacije deluje nam tako neverovatno, da je jednostavno odbacujemo.
Okrenimo se, onda, onome što je blisko našem svakodnevnom iskustvu. Svi smo videli slike morskih ptica, pocrnelih tela, masnih od nafte, kako na gomilama leže po obalama. Šta one u stvari predstavljaju? Samo nekoliko mrtvih ptica? Ništa više? Oni koji umeju da prepoznaju alarmna svetla svuda oko nas - jezera puna kiseline, zagađene reke, umiruće šume, pustinje koje gutaju sve pred sobom videće u tim pticama znamenje smrtne opasnosti, kakvu HOMO SAPIENS danas predstavlja za sav život na zemlji - uključujući i samog sebe.
Za većinu ljudi smrt Arktičke Čigre potpuno je nevažna stvar. A nije li, možda, takav stav potpuno opravdan kada je poznato da svaki dan umire 40.000 dece od gladi i neuhranjenosti. Da li je nekoliko mrtvih ptica cena progresa? Ovo odista može biti mišljenje samo onih koji još uvek mere progres u kilovat-časovima, dolarima, eurima ili cenom sirove nafte i zlata. Cena je postala jedino merilo u današnjem izopačenom svetu. Znamo cene svega i svačega, ali nam vrednost većine stvari nije poznata. Moramo ponovo naučiti da mnoge stvari nemaju cenu, ali je njihova vrednost neizmerna.
Poznato je da su tropske džungle nezamenljivi regulatori klime na zemlji i da sadrže više genetskih bogatstava nego većina drugih staništa zajedno. Ali, isto tako nam je poznata cena drveta tropskih džungli. To je ono što je bitno! Siromašnijim zemljama u svetu potrebna je jednostavna, nisko-tehnološka ekonomija da bi postale nezavisne. Isto tako one imaju vrednost kao izvozno tržište za agrohemiju i mašine visoke tehnologije. I to je ono što je bitno! Poznato nam je da se danas svakog dana na naoružanje troše desetine milijardi dolara. Taj bi novac pomogao da se reši većina ozbiljnih problema u svetu. Znamo, međutim, kakav ogroman profit donosi ova svetska trgovina straha i ugnjetavanja. Da, i to je ono što je bitno!
Ustupili smo veliki deo svog zdravog razuma i morala ekonomistima, menadžerima i bankarima, koji nam nameću mišljenje da se manipulacijom cena i robe svet, ili bar svetsko tržište, može spasiti. Ako nastavimo ovim pravcem, malo će toga moći da se spase. Da bismo spasili bar sebe, moramo početi sa spašavanjem Arktičke Čigre! A ako želimo da eliminišemo akumulaciju pesticida i drugih otrova u ribama kojima se hrani Arktička Čigra, moramo pročistiti poljoprivredu od agro-hemije, čiji je ona danas težak ovisnik.
Milioni tona pesticida i hebicida seje se po svetskim oranicama svake godine. Ovi otrovi mnogo su delotvorniji nego što to misle poljoprivrednici. Od njih se očekuje da zaštite useve od insekata, gljivica i korova, i oni to, naravno, i čine. Istovremeno, ovi otrovi uništavaju i brojna korisna, nevina stvorenja. Ptice koje žive na kultivisanim područjima često su prve, i očigledne, žrtve.
Današnja poljoprivredna farmacija izopačila je stari medicinski princip da lek ne sme prouzrokovati više štete od same bolesti. Ogroman deo obradive površine na zemlji u tolikoj je meri tretiran veštačkim đubrivima da je izgubio prirodnu sposobnost obnavljanja. Ovakvo, nasilno đubrenje tla može biti korisno neko vreme, ali će polja postati neplodna čim hemijska đubriva, zbog svoje previsoke cene, prestanu da se koriste. Jer, sve dok je plodno, tlo se izrabljuje bez milosti, do krajnjih granica. Neizbežni rezultat: više monokulture, veća upotreba hemikalija i sve veće površine zemlje opustošene erozijom koju vrši vetar i voda.
Poljoprivredni sistem čiji je jedini zahtev visok profit, već neko vreme nalazi se u škripcu. Ekonomisti znaju da i priroda ima svoju cenu, i da će se u budućnosti veliki deo nacionalnog budžeta nužno trošiti na prirodna bogatstva koja su nekada bila besplatna. Voda, najosnovniji od svih prirodnih bogatstava, danas je skup 'artikal' i izvor ogromnog bogaćenja onih koji je flaširaju. Što više rastu potrebe naših gradova za vodom, to je više vode potrebno pročistiti i reciklirati. A što su više naše zalihe vode zagađene poljoprivrednim i industrijskim hemikalijama, to je skuplji proces prečišćavanja. U mnogim, gusto naseljenim područjima, izvori vode davno su izgubili sposobnost da se prečišćavaju i obnavljaju prirodnim putem.
Veliki gradovi i metropole od cigle i betona, u bogatijim krajevima, kao i sirotnjske barake, podjednako su neprivlačni najvećem broju divljih stvorenja. Među pticama, samo one najprilagodljivije, golubovi, vrabci, galebovi i još par drugih, nađu u njima poneku mogućnost za život i opstanak. Ali, ima li za nas 'ptičija perspektiva' ikakvog značaja? Od kakve važnosti nam može biti povlačenje ptica, kada razmotrimo razmere borbe za opstanak koja se danas odvija širom sveta?
Vrednost ljudskog života jasno je definisana u većini civilizacija. Vrednost životinjskog retko se uzima u razmatranje. U svojoj potrazi za strategijama opstanka u budućnosti moramo uravnotežiti obožavanje prve i zanemarivanje druge vrednosti. Političari, zagovornici očuvanja prirodnih bogatstava (samo pred TV kamerama i drugim medijima), moraće da shvate da nema očuvanja životinja bez brige o potrebama ljudske populacije, a isto tako, programi razvoja i humanitarne organizacije ne mogu se nadati uspehu ukoliko ne uzmu u obzir i potrebe životinjskog i biljnog sveta. Poslednjih godina ova međusobna zavisnost postala je očigledna u područjima Afrike koje je pogodila suša. Kada je opstanak u opasnosti, nema tog drveta ili grma koje bi odolelo očajničkoj potrebi čoveka za gorivom ili hranom za stoku. Svaki pokušaj da se očuva flora takvog područja bio bi potpuno apsurdan i osuđen na propast, ako ne bi uzeo u obzir potrebe ljudi koji na njemu žive. U prekomerno eksploatisanom svetu, čovek ne može nastaviti sa svojim napretkom na račun prirode. Očuvanje prirode mora postati sastavni deo naših napora za rešavanje svetskih problema.
Međutim, da li ekolog koji se posvetio spasavanju Afričke Čigre i drugih ugroženih vrsta ptica, zaista mora da se pozabavi globalnom ekonomijom? Zar ogromne razmere problema ne čine uzaludnim tako mali doprinos? Mora se, naravno učiniti prvi korak, nužna je suštinska tačka zaokreta. Preduzimanje tog prvog koraka, može izložiti pojedinca i instituciju kritici, ponekad čak i podsmehu, pa ipak, koliko se samo puta dogodilo da je prvi korak preduzet prekasno, ili čak nije ni preduzet, zbog toga što nije postojala volja?
Mnogi naučnici veruju da je eksplozija ljudske populacije najosnovniji od svih problema, suštinski uzrok mnogih nesreća na planeti. Više od sedam milijardi ljudi živi na zemlji, od toga više od milijarde gladuje, a više od milijarde jedva uspeva da preživi. I dok je ljudskoj populaciji bilo potrebno 150 godina, od 1750. do 1900. da udvostruči svoj broj, danas je dovoljno manje od 40 godina da bi se to dogodilo. A populacija Trećeg sveta još duplo brže udvostruči svoj broj!
Čak ni najzagriženiji optimisti ne mogu biti sigurni da ćemo uspeti da uspostavimo trajnu i tolerantnu ravnotežu na ovoj planeti. Već sada nismo u mogućnosti da hranimo svoju brojnu populaciju, a porast eksploatacije preti da ugrozi i poslednje ostatke prirodnih bogatstava na planeti. U siromašnim zemljama, velika porodica pruža jedinu sigurnost za poteškoće koje donosi starost. Pa ipak, da bi ubedili ljude u zemljama Trećeg sveta da rađaju manje dece, mora im se ponuditi realna i praktična alternativa. Možda u vezi pitanja: 'Ko će hraniti siromašne', treba postaviti pitanje: 'Koliko dugo će naša planeta moći da hrani bilo koga od nas?'
Po grubim proračunima, jedanaest odsto površine zemlje koja nije pokrivena ledom obrađuje se na razne načine, a što se više opterećuje, ova zemlja postaje neplodnija. Svake godine izgubi se jedanaest miliona hektara obradive zemlje, usled erozije, opustošenja, kontaminacije, ili gradnje novih stambenih naselja. Dolazi do toga da sve više i više ljudi mora da deli sve manje i manje zemlje, a sa povećanjem ovog pritiska, šanse za opstanak velikog broja divljih životinja nezadrživo se smanjuju.
Ali, koga je briga za to? Mi mislimo samo na sebe, i na opstanak ptica malo polažemo, verujući da je to isključivo stvar kulture i etike. Još jedna zabluda i to velika! Stanište Arktičke Čigre je ceo svet. Ona nadleće okean, a industrijski zagađena obala Severnog Mora samo je na nekoliko desetina sati letenja od sprženih udžerica južne Afrike. Tek sada počinjemo da shvatamo te globalne veze, a ipak, ako ozbiljno želimo da se pozabavimo očuvanjem prirodne sredine, moramo postati svesni dalekosežnih posledica onih odluka koje donosimo u svakodnevnom životu.
Da bismo uticali na smanjenje ogromne količine pesticida koje se koriste u Bangladešu, počećemo tako što ćemo odbiti da kupujemo uvezene žablje batake. Žabe su prirodni regulatori štete od insekata i još kako su potrebne svojim rodnim, suptropskim močvarnim krajevima. Što se više žaba ubije za izvoz (noge im se čupaju dok su još žive), to je više hemijskih pesticida potrebno da se nadoknadi prirodna uloga žaba - uništavanje insekata.
Da bismo doprineli očuvanju Amazonske džungle, koja predstavlja najznačajniji izvor kiseonika na zemlji, ne treba da kupujemo luksuzni nameštaj od tropskog Južnoameričkog drveta. Samoposluge i robne kuće industrijalizovanog sveta anketne su stanice na kojima odlučujemo o sudbini prirodnih staništa i životinjskih vrsta na drugom kraju sveta. Moramo usvojiti moto: 'Razmišljaj globalno, gledaj lokalno', jer naša planeta je mnogo manja i beskrajno ranjivija nego što smo to mislili.
Deluje nam neverovatno da je zemlja ranjiva. Izvesno je da su se istrebljenja dešavala milionima godina, pa ipak, nije li se priroda uvek pobrinula da nadoknadi gubitak? Očajnički tražimo opravdanja i alibi za svoju krivicu, ali po koju cenu? Do je u prošlosti po jedna životinjska ili biljna vrsta odumirala na svakih 190 ili više godina, danas se to dešava na svakih 20 minuta! Koliko će 'plava planeta' još moći da podnese tolike gubitke? Ako svaka ugrožena vrsta predstavlja alarmno svetlo za upozorenje, onda svet mora da blješti svetlima biljnih i životinjskih vrsta kojima preti istrebljenje.
Ali gledamo li mi ta svetla upozorenja? Da li nam je sve veći broj jezivih vesti o kiselim kišama i naftnim mrljama otupeo čula, pa tako lako okrećemo leđa ovoj mračnoj realnosti? Ima i onih koji ne žele ništa da čuju o tome i govore: 'Imam i svojih problema koje treba da rešavam'.
Ako i zatvorimo oči ovim činjenicama, one neće nestati. Možda svetske razmere ovog problema i pritisak koji on danas vrši na nas još uvek mogu podstaći na akciju. Sam problem ne zana za granice on zahteva međusobnu saradnju. Postoječu politiku koju svaka zemlja vodi prema inostranstvu treba zameniti novom, globalom, zajedničkom politikom koju će prihvatiti sve nacije u cilju spasenja planete. Nuklearne nesreće i hemijske katastrofe u svetu jasno su pokazale nužnost takve međunarodne saradnje. Da li je ovo povoljan trenutak da počnemo iz početka?
Uslovi za početak nikada nisu bili povoljniji. Imamo totalnu, globalnu komunikaciju gde vesti i informacije putuju sa kraja na kraj sveta u roku od par sekundi. Pa opet, i ova tehnologija se zloupotrebljava. Veliko i malo, vitalno i trivijalno, sve je izmešano. Reči koje objavljuju rat ili mir čuju se na dnevniku zajedno sa tračevima o privatnom životu ljudi koji svoju popularnost duguju upravo neograničenoj lakoći komunikacije. Ponekad smo zasuti bujicom mračnih i zastrašujućih vesti, i tada često reagujemo - i delamo - sa brigom i stvarnom velikodušnošću i humanošću. Vremenom, međutim, koža nam odeblja i postajemo imuni. A sećanja brzo izblede.
Ko pravi i režira ovakve vesti? Nekih 90% vesti iz inostranstva objavljuju četiri zapadnoevropske agencije, dok se 80% posla oko obrade informacija i njihove distribucije obavlja u SAD, Japanu i Zapadnoj Evropi. Očigledno je da Treći svet nikada ne dobija šansu da nešto kaže u informativnim emisijama širom sveta.
Postoji, međutim, neko ko nema baš nikakvo pravo glasa! A, to je priroda! Postoje banke podataka za bukvalno sve vrste informacija, pa ipak do danas nije napravljena kompletna globalna baza podataka koja bi se ticala stanja životne okoline na svetu. Možda se to ne bi isplatilo? Možda takva potreba ne postoji? Zar je naše interesovanje ograničeno na filmove o prirodi i prelepim predelima? Kome smo prepustili ozbiljna pitanja kao što je budućnost našeg sveta?
ne smemo dozvoliti da na tome i ostane. Nije u opasnosti samo kraljevski let orla ili graciozna snaga geparda. Budućnost čovečanstva je u opasnosti. Stoga je potrebno korenito promeniti postojeće stavove.Sredstva informisanja morala bi u stanju naše životne okline videti izazov na koji mogu da odgovore - širenjem ideja, promovisanjem istraživanja i razmatranjem opcija i mogućih rešenja. Mi, kao publika moramo biti bolje obavešteni o globalnim vezama koje spajaju, u uzročno posledičnom odnosu, naše akcije sa ljudima na drugom kraju sveta, sa životnim prostorima, biljkama i životinjama tih udaljenih mesta. Apeli mogu biti izuzetno delotvorni, ali samo onda kada ljudi razumeju uzroke problema, i vide da su praktična rešenja moguća.
Mogućnosti za saradnju svetskih razmera danas su bolje nego ikada. Dosta smo naučili na svojim prošlim greškama. Danas živi i radi više naučnika i tehnologa, ekonomista i agronoma nego što ih je postojalo tokom prethodnih sto godina. Imamo mogućnost momentalne svetske komunikacije i kompjutere koji su ustanju da obrade i najsloćenije statističke podatke da bi nam pružili prave odgovore. Ukratko, imamo sva sredstva koja su nam potrebna. Sve što nam je sada potrebno je - volja.
Spasite ptice - spasite svet! Da, to je postalo tako jednostavno, jer trajno očuvanje ptica na svetu moguće je samo uz preduzimanje koraka u cilju zaštite i očuvanja ekološkog zdravlja čitave planete. Tako jednostavno, a opet tako složeno. Kada tako skromno smeštamo čoveka na vrh evolucijske lestvice, ne razmišljamo mnogo o tome da su ptice kada se radi o raznolikosti, jedna od najuspešnijih životinjskih vrsta, a zahvaljujućisvojoj izuzetnoj prilagodljivosti, one žive na svim mogućim prostorima na zemlji. Iako su pre svega obdarene veštinom letenja, one mogu, manje ili više uspešno i, hodati, trčati, penjati se, plivsti i roniti.
Čovek je, naprotiv, životinja koja hoda. On ne može da leti, a njegove mogućnosti plivanja smešno su ograničene. Pa ipak, u roku od nekoliko hiljada godina, on je preuzeo kompletnu vlast nad svetom prirode.
Tehnološka dostignuća učinila su ga gospodarem vazduha, zemlje i vode. Danas je njegov uticaj globalnih razmera. I dokle god ovaj uticaj bude rastao, ptice će biti izloženije stalnoj pretnji koju čak ni njihova sposobnost prilagođavanja neće moći još dugo izdržati. A kad nestane ptica, počinje i nestanak čoveka.
Divni Svet Životinja - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
UGASITE MOTOR U GARAŽI
Procenjuje se da danas u svetu postoji oko milijardu automobila, a možda i više. Ako uzmemo da je samo jedna desetina od ovog broja svakog trenutka u upotrebi, onda svakog sekunda nekih sto miliona motora zagađuje vazduh svojim izduvnim gasovima. Nekima ljudima ovo možda ne zvuči zastrašujuće, ali treba imati na umu da biosfera - tanjušni životni omotač oko naše planete - ima ograničenu gustinu. Ona je, bukvalno 'zatvoreni prostor'. Ako nastavimo sa ispuštanjem otrovnih gasova u atmosferu ovim tempom, desiće se ono što bi se desilo kada biste dovezli kola u garažu, i shvatili da su se vrata zalupila i zaklkjučala spolja, a da pritom ne možete ugasiti motor.
Ovaj primer možda se može učiniti preteranim, ali koliko nam ostaje vremena da shvatimo kakvo ponižavajuće dejstvo ima zagađenje vazduha na celokupan život naše planete?
Saznanje o razmerama atmosferskog zagađenja i štete koja je načinjena zaštitnom omotaču visoko iznad zemlje, trebalo bi da nas ozbiljno zabrine i u nama stvori odlučnost da se borimo protiv ove pošasti. Oštećenje ozonskog omotača ima dalekosežne i katastrofalne posledice, jer Zemlja nemonovno biva sve više izložena štetnim sunčevim zračenjima. Možemo preduhitriti ovu opasnost, proučiti je i opisati. Pa ipak, mi ne činimo ništa. Ideja o milionima ljudi koji umiru od posledica radijacije deluje nam tako neverovatno, da je jednostavno odbacujemo.
Okrenimo se, onda, onome što je blisko našem svakodnevnom iskustvu. Svi smo videli slike morskih ptica, pocrnelih tela, masnih od nafte, kako na gomilama leže po obalama. Šta one u stvari predstavljaju? Samo nekoliko mrtvih ptica? Ništa više? Oni koji umeju da prepoznaju alarmna svetla svuda oko nas - jezera puna kiseline, zagađene reke, umiruće šume, pustinje koje gutaju sve pred sobom videće u tim pticama znamenje smrtne opasnosti, kakvu HOMO SAPIENS danas predstavlja za sav život na zemlji - uključujući i samog sebe.
Za većinu ljudi smrt Arktičke Čigre potpuno je nevažna stvar. A nije li, možda, takav stav potpuno opravdan kada je poznato da svaki dan umire 40.000 dece od gladi i neuhranjenosti. Da li je nekoliko mrtvih ptica cena progresa? Ovo odista može biti mišljenje samo onih koji još uvek mere progres u kilovat-časovima, dolarima, eurima ili cenom sirove nafte i zlata. Cena je postala jedino merilo u današnjem izopačenom svetu. Znamo cene svega i svačega, ali nam vrednost većine stvari nije poznata. Moramo ponovo naučiti da mnoge stvari nemaju cenu, ali je njihova vrednost neizmerna.
HOMO PESTICIDIS
Poznato je da su tropske džungle nezamenljivi regulatori klime na zemlji i da sadrže više genetskih bogatstava nego većina drugih staništa zajedno. Ali, isto tako nam je poznata cena drveta tropskih džungli. To je ono što je bitno! Siromašnijim zemljama u svetu potrebna je jednostavna, nisko-tehnološka ekonomija da bi postale nezavisne. Isto tako one imaju vrednost kao izvozno tržište za agrohemiju i mašine visoke tehnologije. I to je ono što je bitno! Poznato nam je da se danas svakog dana na naoružanje troše desetine milijardi dolara. Taj bi novac pomogao da se reši većina ozbiljnih problema u svetu. Znamo, međutim, kakav ogroman profit donosi ova svetska trgovina straha i ugnjetavanja. Da, i to je ono što je bitno!
Ustupili smo veliki deo svog zdravog razuma i morala ekonomistima, menadžerima i bankarima, koji nam nameću mišljenje da se manipulacijom cena i robe svet, ili bar svetsko tržište, može spasiti. Ako nastavimo ovim pravcem, malo će toga moći da se spase. Da bismo spasili bar sebe, moramo početi sa spašavanjem Arktičke Čigre! A ako želimo da eliminišemo akumulaciju pesticida i drugih otrova u ribama kojima se hrani Arktička Čigra, moramo pročistiti poljoprivredu od agro-hemije, čiji je ona danas težak ovisnik.
Milioni tona pesticida i hebicida seje se po svetskim oranicama svake godine. Ovi otrovi mnogo su delotvorniji nego što to misle poljoprivrednici. Od njih se očekuje da zaštite useve od insekata, gljivica i korova, i oni to, naravno, i čine. Istovremeno, ovi otrovi uništavaju i brojna korisna, nevina stvorenja. Ptice koje žive na kultivisanim područjima često su prve, i očigledne, žrtve.
Današnja poljoprivredna farmacija izopačila je stari medicinski princip da lek ne sme prouzrokovati više štete od same bolesti. Ogroman deo obradive površine na zemlji u tolikoj je meri tretiran veštačkim đubrivima da je izgubio prirodnu sposobnost obnavljanja. Ovakvo, nasilno đubrenje tla može biti korisno neko vreme, ali će polja postati neplodna čim hemijska đubriva, zbog svoje previsoke cene, prestanu da se koriste. Jer, sve dok je plodno, tlo se izrabljuje bez milosti, do krajnjih granica. Neizbežni rezultat: više monokulture, veća upotreba hemikalija i sve veće površine zemlje opustošene erozijom koju vrši vetar i voda.
BORBA ZA OPSTANAK IZ PTIČIJE PERSPEKTIVE
Poljoprivredni sistem čiji je jedini zahtev visok profit, već neko vreme nalazi se u škripcu. Ekonomisti znaju da i priroda ima svoju cenu, i da će se u budućnosti veliki deo nacionalnog budžeta nužno trošiti na prirodna bogatstva koja su nekada bila besplatna. Voda, najosnovniji od svih prirodnih bogatstava, danas je skup 'artikal' i izvor ogromnog bogaćenja onih koji je flaširaju. Što više rastu potrebe naših gradova za vodom, to je više vode potrebno pročistiti i reciklirati. A što su više naše zalihe vode zagađene poljoprivrednim i industrijskim hemikalijama, to je skuplji proces prečišćavanja. U mnogim, gusto naseljenim područjima, izvori vode davno su izgubili sposobnost da se prečišćavaju i obnavljaju prirodnim putem.
Veliki gradovi i metropole od cigle i betona, u bogatijim krajevima, kao i sirotnjske barake, podjednako su neprivlačni najvećem broju divljih stvorenja. Među pticama, samo one najprilagodljivije, golubovi, vrabci, galebovi i još par drugih, nađu u njima poneku mogućnost za život i opstanak. Ali, ima li za nas 'ptičija perspektiva' ikakvog značaja? Od kakve važnosti nam može biti povlačenje ptica, kada razmotrimo razmere borbe za opstanak koja se danas odvija širom sveta?
Vrednost ljudskog života jasno je definisana u većini civilizacija. Vrednost životinjskog retko se uzima u razmatranje. U svojoj potrazi za strategijama opstanka u budućnosti moramo uravnotežiti obožavanje prve i zanemarivanje druge vrednosti. Političari, zagovornici očuvanja prirodnih bogatstava (samo pred TV kamerama i drugim medijima), moraće da shvate da nema očuvanja životinja bez brige o potrebama ljudske populacije, a isto tako, programi razvoja i humanitarne organizacije ne mogu se nadati uspehu ukoliko ne uzmu u obzir i potrebe životinjskog i biljnog sveta. Poslednjih godina ova međusobna zavisnost postala je očigledna u područjima Afrike koje je pogodila suša. Kada je opstanak u opasnosti, nema tog drveta ili grma koje bi odolelo očajničkoj potrebi čoveka za gorivom ili hranom za stoku. Svaki pokušaj da se očuva flora takvog područja bio bi potpuno apsurdan i osuđen na propast, ako ne bi uzeo u obzir potrebe ljudi koji na njemu žive. U prekomerno eksploatisanom svetu, čovek ne može nastaviti sa svojim napretkom na račun prirode. Očuvanje prirode mora postati sastavni deo naših napora za rešavanje svetskih problema.
Međutim, da li ekolog koji se posvetio spasavanju Afričke Čigre i drugih ugroženih vrsta ptica, zaista mora da se pozabavi globalnom ekonomijom? Zar ogromne razmere problema ne čine uzaludnim tako mali doprinos? Mora se, naravno učiniti prvi korak, nužna je suštinska tačka zaokreta. Preduzimanje tog prvog koraka, može izložiti pojedinca i instituciju kritici, ponekad čak i podsmehu, pa ipak, koliko se samo puta dogodilo da je prvi korak preduzet prekasno, ili čak nije ni preduzet, zbog toga što nije postojala volja?
KO ĆE NAS HRANITI
Mnogi naučnici veruju da je eksplozija ljudske populacije najosnovniji od svih problema, suštinski uzrok mnogih nesreća na planeti. Više od sedam milijardi ljudi živi na zemlji, od toga više od milijarde gladuje, a više od milijarde jedva uspeva da preživi. I dok je ljudskoj populaciji bilo potrebno 150 godina, od 1750. do 1900. da udvostruči svoj broj, danas je dovoljno manje od 40 godina da bi se to dogodilo. A populacija Trećeg sveta još duplo brže udvostruči svoj broj!
Čak ni najzagriženiji optimisti ne mogu biti sigurni da ćemo uspeti da uspostavimo trajnu i tolerantnu ravnotežu na ovoj planeti. Već sada nismo u mogućnosti da hranimo svoju brojnu populaciju, a porast eksploatacije preti da ugrozi i poslednje ostatke prirodnih bogatstava na planeti. U siromašnim zemljama, velika porodica pruža jedinu sigurnost za poteškoće koje donosi starost. Pa ipak, da bi ubedili ljude u zemljama Trećeg sveta da rađaju manje dece, mora im se ponuditi realna i praktična alternativa. Možda u vezi pitanja: 'Ko će hraniti siromašne', treba postaviti pitanje: 'Koliko dugo će naša planeta moći da hrani bilo koga od nas?'
Po grubim proračunima, jedanaest odsto površine zemlje koja nije pokrivena ledom obrađuje se na razne načine, a što se više opterećuje, ova zemlja postaje neplodnija. Svake godine izgubi se jedanaest miliona hektara obradive zemlje, usled erozije, opustošenja, kontaminacije, ili gradnje novih stambenih naselja. Dolazi do toga da sve više i više ljudi mora da deli sve manje i manje zemlje, a sa povećanjem ovog pritiska, šanse za opstanak velikog broja divljih životinja nezadrživo se smanjuju.
Ali, koga je briga za to? Mi mislimo samo na sebe, i na opstanak ptica malo polažemo, verujući da je to isključivo stvar kulture i etike. Još jedna zabluda i to velika! Stanište Arktičke Čigre je ceo svet. Ona nadleće okean, a industrijski zagađena obala Severnog Mora samo je na nekoliko desetina sati letenja od sprženih udžerica južne Afrike. Tek sada počinjemo da shvatamo te globalne veze, a ipak, ako ozbiljno želimo da se pozabavimo očuvanjem prirodne sredine, moramo postati svesni dalekosežnih posledica onih odluka koje donosimo u svakodnevnom životu.
PLAČ RANJIVE PLANETE
Da bismo uticali na smanjenje ogromne količine pesticida koje se koriste u Bangladešu, počećemo tako što ćemo odbiti da kupujemo uvezene žablje batake. Žabe su prirodni regulatori štete od insekata i još kako su potrebne svojim rodnim, suptropskim močvarnim krajevima. Što se više žaba ubije za izvoz (noge im se čupaju dok su još žive), to je više hemijskih pesticida potrebno da se nadoknadi prirodna uloga žaba - uništavanje insekata.
Da bismo doprineli očuvanju Amazonske džungle, koja predstavlja najznačajniji izvor kiseonika na zemlji, ne treba da kupujemo luksuzni nameštaj od tropskog Južnoameričkog drveta. Samoposluge i robne kuće industrijalizovanog sveta anketne su stanice na kojima odlučujemo o sudbini prirodnih staništa i životinjskih vrsta na drugom kraju sveta. Moramo usvojiti moto: 'Razmišljaj globalno, gledaj lokalno', jer naša planeta je mnogo manja i beskrajno ranjivija nego što smo to mislili.
Deluje nam neverovatno da je zemlja ranjiva. Izvesno je da su se istrebljenja dešavala milionima godina, pa ipak, nije li se priroda uvek pobrinula da nadoknadi gubitak? Očajnički tražimo opravdanja i alibi za svoju krivicu, ali po koju cenu? Do je u prošlosti po jedna životinjska ili biljna vrsta odumirala na svakih 190 ili više godina, danas se to dešava na svakih 20 minuta! Koliko će 'plava planeta' još moći da podnese tolike gubitke? Ako svaka ugrožena vrsta predstavlja alarmno svetlo za upozorenje, onda svet mora da blješti svetlima biljnih i životinjskih vrsta kojima preti istrebljenje.
Ali gledamo li mi ta svetla upozorenja? Da li nam je sve veći broj jezivih vesti o kiselim kišama i naftnim mrljama otupeo čula, pa tako lako okrećemo leđa ovoj mračnoj realnosti? Ima i onih koji ne žele ništa da čuju o tome i govore: 'Imam i svojih problema koje treba da rešavam'.
Ako i zatvorimo oči ovim činjenicama, one neće nestati. Možda svetske razmere ovog problema i pritisak koji on danas vrši na nas još uvek mogu podstaći na akciju. Sam problem ne zana za granice on zahteva međusobnu saradnju. Postoječu politiku koju svaka zemlja vodi prema inostranstvu treba zameniti novom, globalom, zajedničkom politikom koju će prihvatiti sve nacije u cilju spasenja planete. Nuklearne nesreće i hemijske katastrofe u svetu jasno su pokazale nužnost takve međunarodne saradnje. Da li je ovo povoljan trenutak da počnemo iz početka?
KO NAS TO NEŽNO LAŽE
Uslovi za početak nikada nisu bili povoljniji. Imamo totalnu, globalnu komunikaciju gde vesti i informacije putuju sa kraja na kraj sveta u roku od par sekundi. Pa opet, i ova tehnologija se zloupotrebljava. Veliko i malo, vitalno i trivijalno, sve je izmešano. Reči koje objavljuju rat ili mir čuju se na dnevniku zajedno sa tračevima o privatnom životu ljudi koji svoju popularnost duguju upravo neograničenoj lakoći komunikacije. Ponekad smo zasuti bujicom mračnih i zastrašujućih vesti, i tada često reagujemo - i delamo - sa brigom i stvarnom velikodušnošću i humanošću. Vremenom, međutim, koža nam odeblja i postajemo imuni. A sećanja brzo izblede.
Ko pravi i režira ovakve vesti? Nekih 90% vesti iz inostranstva objavljuju četiri zapadnoevropske agencije, dok se 80% posla oko obrade informacija i njihove distribucije obavlja u SAD, Japanu i Zapadnoj Evropi. Očigledno je da Treći svet nikada ne dobija šansu da nešto kaže u informativnim emisijama širom sveta.
Postoji, međutim, neko ko nema baš nikakvo pravo glasa! A, to je priroda! Postoje banke podataka za bukvalno sve vrste informacija, pa ipak do danas nije napravljena kompletna globalna baza podataka koja bi se ticala stanja životne okoline na svetu. Možda se to ne bi isplatilo? Možda takva potreba ne postoji? Zar je naše interesovanje ograničeno na filmove o prirodi i prelepim predelima? Kome smo prepustili ozbiljna pitanja kao što je budućnost našeg sveta?
ne smemo dozvoliti da na tome i ostane. Nije u opasnosti samo kraljevski let orla ili graciozna snaga geparda. Budućnost čovečanstva je u opasnosti. Stoga je potrebno korenito promeniti postojeće stavove.Sredstva informisanja morala bi u stanju naše životne okline videti izazov na koji mogu da odgovore - širenjem ideja, promovisanjem istraživanja i razmatranjem opcija i mogućih rešenja. Mi, kao publika moramo biti bolje obavešteni o globalnim vezama koje spajaju, u uzročno posledičnom odnosu, naše akcije sa ljudima na drugom kraju sveta, sa životnim prostorima, biljkama i životinjama tih udaljenih mesta. Apeli mogu biti izuzetno delotvorni, ali samo onda kada ljudi razumeju uzroke problema, i vide da su praktična rešenja moguća.
ZEMLJANI - ČOVEK NE LETI
Mogućnosti za saradnju svetskih razmera danas su bolje nego ikada. Dosta smo naučili na svojim prošlim greškama. Danas živi i radi više naučnika i tehnologa, ekonomista i agronoma nego što ih je postojalo tokom prethodnih sto godina. Imamo mogućnost momentalne svetske komunikacije i kompjutere koji su ustanju da obrade i najsloćenije statističke podatke da bi nam pružili prave odgovore. Ukratko, imamo sva sredstva koja su nam potrebna. Sve što nam je sada potrebno je - volja.
Spasite ptice - spasite svet! Da, to je postalo tako jednostavno, jer trajno očuvanje ptica na svetu moguće je samo uz preduzimanje koraka u cilju zaštite i očuvanja ekološkog zdravlja čitave planete. Tako jednostavno, a opet tako složeno. Kada tako skromno smeštamo čoveka na vrh evolucijske lestvice, ne razmišljamo mnogo o tome da su ptice kada se radi o raznolikosti, jedna od najuspešnijih životinjskih vrsta, a zahvaljujućisvojoj izuzetnoj prilagodljivosti, one žive na svim mogućim prostorima na zemlji. Iako su pre svega obdarene veštinom letenja, one mogu, manje ili više uspešno i, hodati, trčati, penjati se, plivsti i roniti.
Čovek je, naprotiv, životinja koja hoda. On ne može da leti, a njegove mogućnosti plivanja smešno su ograničene. Pa ipak, u roku od nekoliko hiljada godina, on je preuzeo kompletnu vlast nad svetom prirode.
Tehnološka dostignuća učinila su ga gospodarem vazduha, zemlje i vode. Danas je njegov uticaj globalnih razmera. I dokle god ovaj uticaj bude rastao, ptice će biti izloženije stalnoj pretnji koju čak ni njihova sposobnost prilagođavanja neće moći još dugo izdržati. A kad nestane ptica, počinje i nestanak čoveka.
¦ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ¦ Ponovni Klik - Brisanje
Divni Svet Životinja - Ostali TekstoviPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
