Psihoterapija Primitivnih Plemena
Primitivni narodi psihička oboljenja leče na jedan sasvim drugačiji način od našega. Njima u savladavanju bolesti pomaže njihovo verovanje u demoni i duhove. Često su u lečenju duševnih bolesti opremljeni kopljima i ritualnim plaštevima, gde pokušavaju da pronađu izgubljenu dušu bolesnika. Zapaljeni komadi slame u ruci treba da povrate izgubljenu dušu. Da li je uopšte delotvorna medicina primitivnih plemena?
Osmeh na lice:
Kako to izgleda, pokazaćemo odmah na jednom primeru. Jedan seljak se osećagrozno i žali se na slabost, lupanje srca i druge tegobe. I ponos mu je povređen. Tvrdi da ga njegovo pleme zapostavlja. Zapadni antropolog koji se u tom momentu zatekao u tom selu u Zimbabveu, utvrđuje da je reč o neurozi. Pojam neuroze obuhvate sve psihičke smetnje, koje ne počivaju na oboljenju nervnog sistema.
Stanovnicima toga sela jedan takva dijagnopza ne znači ama baš ništa, te oni odlučuju da pozovu svog 'medicinara'. Dolazi Ihembi, 70-godišnji starac sede kose, koji svojim saplemenicima uliva veliko poštovanje, ima svoje objašnjenje ovog problema, objašnjenje koje je mnogo bliskije shvatanjima ovog plemena, a to je - rasrđeni duh nekog predaka ujeo je jadnog seljaka i pomutio mu razum. Ali krivicu zasrdžbu tog predaka ne snosi samo bolesni seljak. Nesloga i intrige među seljanima izazvali su bes velikog broja predaka.
Ceremonija lečenja u plemenu je javna. Svi stanovnici sela moraju da učestvuju, da daju svoj doprinos izlečenju izmučenog saplemenika. Pri tome stalno lupaju bubnjevima i pevaju. Telo bolesnika se trza i izvija usled grčeva. Na njegovoj koži vide male kupice za puštanje krvi. Svi među sobom govore o svojim međusobnim razmiricama, a i sam pacijent izražava sve što ga tišti. I konačno oprašta svim svojim protivnicima. Ritam bubnjanja postaje sve brži i smenjuju se pesme i molitve. Kupice na telu bolesnika se pune krvlju. Samo još jedna misao zaokuplja stanovnike sela. Bolesniku se mora pomoći i patnje moraju prestati. Kada izbuđenje i napetost dostignu vrhunac, iscelitelj trijumfalno podiže ruku u vis - u ruci drži zub duha rasrđenog predaka. Zub više nije u bolesnikovom mesu, svi seljani likuju i bacaju se jedan drugom u zagrljaj. Nesloga i mržnja su prebrođeni.
Neki psihijatar iz naših krajeva bi ovo iscelenje objasnio ovako: kod bolesnog seljaka se razvio jedan oblik neuroze, jer je došlo do poremećaja u njegovom odnosu prema okolini. Neuroza vodi psihosomatskim poremećajima, dakle tegobama, koje ne počivaju na organskim oboljenjima. Kroz razgovor se otkrivaju uzroci neuroze, koji se kroz potonju grupnu terapiju konačno otklanjaju.
Za ovo pleme iz Zimbabvea ovakvo objašnjenje nema nikakvog smisla. Kao i većina drugih primitivnih naroda, oni žive u jednom svetu u kojem duhovi predaka, demoni i vradžbine predstavljaju realnost, istu realnost kakvu za nas predstavlja mogućnost da sednemo u avion i negde odletimo. Zbog toga isključivog krivca za bolest njihovog saplemenika, pleme vidi u zubu duha nekog predaka. Prodro je u telo bolesnika i ananosi mu bol i patnju. I severnoamerički Navahi indijanci predstave ludila povezuju sa prodiranjem nekog stranog tela - prema njihovom shvatanju, lepršanje nekih buba pomućuje duh i razum bolesnika.
Duševna oboljenja se u celom svetu razvijaju na sličan način. I simptomi su im relativno slični - bolesnik doživljava halucinacije, vidi slike ili čuje glasove. Svaka kultura pokušava da uznemirujuće doživljaje duševnog bolesnika uklopi u svoju sliku sveta. Zbog toga različiti narodi, na različit način iobjašnjavaju predstave ludila, razvijajući forme terapije, prilagođene njihovom viđenju sveta. Već sami uroci duševnih oboljenja se tumače na različite načine. U najrasprostranjenija objašnjenja se ubraja koncept smanjenja životne snage. Među indijanskim plemenima Latinske Amerike ona se naziva 'bolest straha' ili 'Susto', kako je zovu sami Indijanci. Njena poijava je česta. Pogođena žrtva gubi dušu iznenadnim 'ključanjem' nekog osećaja kao što je strah, slabi životna snaga, a duh se pomućuje. Ali duša može da ode i po sopstvenoj odluci, recimo, da nekog mrtvog srodnika otprati u carstvo mrtvih. A može i neki duh da je otme i odvede. Rezultat je uvek isti. Indijanac, koga je napustila njegova duša, postaje duševni bolesnik.
Jednom stanovniku Jave je savetovano da izbegava jaka osećanja, jer ona bi mogla da iscrpe njegovu životnu snagu. Naročito su oprezni naprezanje duha, na primer, tokom studiranja - tako bar govori tamošnja medicina. U Indiji i istočnoj Aziji, medicinari za gubitak životne snage navode čvrste razloge - tamo se nosiocem životne snage smatra sperma, a njeno rasipanje neizbežno vodi duhovnoj slabosti.
Pored mističnih razloga duševnih oboljenja, čitav niz naroda je spoznao i fizičke uzročnike. Takvo nešto, međutim odudara od našeg zapadnjačkog utemeljenog gledišta. Za tradicionalne kulture su mistični razlozi oboljenja podjednako realni kao i fizičke tegobe. na mnogim ostrvima Indonezije se veruje da se pomućenost razuma može objasniti viškom toplote u telu. Radi uspostavljanja poremećene ravnoteže toplog i hladnog, bolesniku se prepisuje dijeta rashlađivanjem! Mnogi narodi Jave, južne Idnije, Filipina, ako i Eskimi, poznaju problem naslednih psihičkih smetnji. U ovim kulturama, žene koje potiču iz proodica obeleženih slučajem ili slučajevima duševnih poremećaja, nemaju skoro nikakve šanse da sebi nađu muža.
Nerazumljivi i uznemirujući simptomi pomućivanja razuma se mogu smisleno približiti čovekovoj svakodnevnici i njegovoj predstavi sveta. U tradicionalnim uslovimaa, iscelitelj bolesnicima daje objašnjenja, koja oni shvataju i koja im pomažu. Takva objašnjenja prokrčuju put ka ozdravljenju. Ovakvo razumevanje bolesti u mnogo čemu pošteđuje bolesnika i njegovu prodicu. Veliki nedostatak psihijatrije zapadnog kulturnog sveta predstavlja saznanje da ona jednom šizofrenom bolesniku niti pojašnjava uzrok njegovih ahalucinacija, niti ga ih može osloboditi. Povrh svega, i bolesnik i nejgova porodica ovde bivaju žigosani kao 'ćaknuti i udareni' i na njih se gleda sa podozrenjem.
Jedan sasvim drugačiji pristup srećemo kod tradiconalnih naroda - duševne smetnje oni smatraju vradžbinama, opsednutošću ili rasrđenim predacima. Nije čovek bolestan, ngo ga muči neki demon. Zbog toga duševne bolesti tu ne vode neizbežno u izolaciju. Da li je neko slomio nogu ili je poludeo, ne predstavlja bitnu razliku. Ono što je važno, jeste to, da je takav čovek vredan žaljenja i da mu se mora pomoći. Takav odnos okoline prema duševnom bolesniku, ako i samo bolesnikovo shvatanje sopstvene bolesti, utiru put i daju nadu izlečenju.
Psihoterapija primirivnih naroda, međutim, ima smisla samo u njihovom specifičnom okruženju. Njihove metode funkcionišu po pravilu samo u jednom smeru, ukojem je natprirodno sastvani deo svakodnevnog života. Prolazne krize ili psihosomatske smetnje se dosta uspešno leče metodama tradiconalnih medicinara. Međutim ukoliko stanja i napradi ludila ne jenjavaju, bolesnike obično očekuje surova sudbina. Još u bliskoj prošlosti su Tanali, pleme sa Madagaskara, jednostvno ubijali agresivne bolesnike. Iz njihove perspektive , to nije predstavljalo ništa strašno, jer su umobplnici već i tako izgubili svoju dušu. Čak i danas se primenjuju drastične metode. Tako je u jednom indeonežanskom selu nađen šizofreni čovek koji je godinama bio zatvoren u kavezu. Često se takvi bolesnici vezuju za kočeve ili se drže u jamama.
U Kini, Vijetnamu, Nigeriji i Tajlandu uobičajena je pojava da seljaci pretuku beznadežne slučajeve i da im u oći stavljaju zgnječene mahune bibera. Teško je reći da se ovakva mučenja mogu smatrati bilo kakvom terapijom. Ukoliko se posle telesne torture ne pokažu nikakvi znaci poboljšanja, bolesnik biva odbačen od zajednice i porodice. Tako danas u afričkim zemljama živi veliki broj hroničnih duševnih bolesnika, poludivljih i iznurenih. Njihova sudbina je odbačenost, glad i rano umiranje. Koliko je dobro što ljudi sa lakšim duševnim smetnjama ostaju skoro potpuno integrisani, toliko je jeziva sudbina teško obolelih.
Alternativna Medicina - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
Ceremonija lečenja u plemenu je javna. Svi stanovnici sela moraju da učestvuju, da daju svoj doprinos izlečenju izmučenog saplemenika. Pri tome stalno lupaju bubnjevima i pevaju. Telo bolesnika se trza i izvija usled grčeva. Na njegovoj koži vide male kupice za puštanje krvi. Svi među sobom govore o svojim međusobnim razmiricama, a i sam pacijent izražava sve što ga tišti. I konačno oprašta svim svojim protivnicima. Ritam bubnjanja postaje sve brži i smenjuju se pesme i molitve. Kupice na telu bolesnika se pune krvlju. Samo još jedna misao zaokuplja stanovnike sela. Bolesniku se mora pomoći i patnje moraju prestati. Kada izbuđenje i napetost dostignu vrhunac, iscelitelj trijumfalno podiže ruku u vis - u ruci drži zub duha rasrđenog predaka. Zub više nije u bolesnikovom mesu, svi seljani likuju i bacaju se jedan drugom u zagrljaj. Nesloga i mržnja su prebrođeni.
Neki psihijatar iz naših krajeva bi ovo iscelenje objasnio ovako: kod bolesnog seljaka se razvio jedan oblik neuroze, jer je došlo do poremećaja u njegovom odnosu prema okolini. Neuroza vodi psihosomatskim poremećajima, dakle tegobama, koje ne počivaju na organskim oboljenjima. Kroz razgovor se otkrivaju uzroci neuroze, koji se kroz potonju grupnu terapiju konačno otklanjaju.
Za ovo pleme iz Zimbabvea ovakvo objašnjenje nema nikakvog smisla. Kao i većina drugih primitivnih naroda, oni žive u jednom svetu u kojem duhovi predaka, demoni i vradžbine predstavljaju realnost, istu realnost kakvu za nas predstavlja mogućnost da sednemo u avion i negde odletimo. Zbog toga isključivog krivca za bolest njihovog saplemenika, pleme vidi u zubu duha nekog predaka. Prodro je u telo bolesnika i ananosi mu bol i patnju. I severnoamerički Navahi indijanci predstave ludila povezuju sa prodiranjem nekog stranog tela - prema njihovom shvatanju, lepršanje nekih buba pomućuje duh i razum bolesnika.
Duševna oboljenja se u celom svetu razvijaju na sličan način. I simptomi su im relativno slični - bolesnik doživljava halucinacije, vidi slike ili čuje glasove. Svaka kultura pokušava da uznemirujuće doživljaje duševnog bolesnika uklopi u svoju sliku sveta. Zbog toga različiti narodi, na različit način iobjašnjavaju predstave ludila, razvijajući forme terapije, prilagođene njihovom viđenju sveta. Već sami uroci duševnih oboljenja se tumače na različite načine. U najrasprostranjenija objašnjenja se ubraja koncept smanjenja životne snage. Među indijanskim plemenima Latinske Amerike ona se naziva 'bolest straha' ili 'Susto', kako je zovu sami Indijanci. Njena poijava je česta. Pogođena žrtva gubi dušu iznenadnim 'ključanjem' nekog osećaja kao što je strah, slabi životna snaga, a duh se pomućuje. Ali duša može da ode i po sopstvenoj odluci, recimo, da nekog mrtvog srodnika otprati u carstvo mrtvih. A može i neki duh da je otme i odvede. Rezultat je uvek isti. Indijanac, koga je napustila njegova duša, postaje duševni bolesnik.
Jednom stanovniku Jave je savetovano da izbegava jaka osećanja, jer ona bi mogla da iscrpe njegovu životnu snagu. Naročito su oprezni naprezanje duha, na primer, tokom studiranja - tako bar govori tamošnja medicina. U Indiji i istočnoj Aziji, medicinari za gubitak životne snage navode čvrste razloge - tamo se nosiocem životne snage smatra sperma, a njeno rasipanje neizbežno vodi duhovnoj slabosti.
Pored mističnih razloga duševnih oboljenja, čitav niz naroda je spoznao i fizičke uzročnike. Takvo nešto, međutim odudara od našeg zapadnjačkog utemeljenog gledišta. Za tradicionalne kulture su mistični razlozi oboljenja podjednako realni kao i fizičke tegobe. na mnogim ostrvima Indonezije se veruje da se pomućenost razuma može objasniti viškom toplote u telu. Radi uspostavljanja poremećene ravnoteže toplog i hladnog, bolesniku se prepisuje dijeta rashlađivanjem! Mnogi narodi Jave, južne Idnije, Filipina, ako i Eskimi, poznaju problem naslednih psihičkih smetnji. U ovim kulturama, žene koje potiču iz proodica obeleženih slučajem ili slučajevima duševnih poremećaja, nemaju skoro nikakve šanse da sebi nađu muža.
Jedan sasvim drugačiji pristup srećemo kod tradiconalnih naroda - duševne smetnje oni smatraju vradžbinama, opsednutošću ili rasrđenim predacima. Nije čovek bolestan, ngo ga muči neki demon. Zbog toga duševne bolesti tu ne vode neizbežno u izolaciju. Da li je neko slomio nogu ili je poludeo, ne predstavlja bitnu razliku. Ono što je važno, jeste to, da je takav čovek vredan žaljenja i da mu se mora pomoći. Takav odnos okoline prema duševnom bolesniku, ako i samo bolesnikovo shvatanje sopstvene bolesti, utiru put i daju nadu izlečenju.
Psihoterapija primirivnih naroda, međutim, ima smisla samo u njihovom specifičnom okruženju. Njihove metode funkcionišu po pravilu samo u jednom smeru, ukojem je natprirodno sastvani deo svakodnevnog života. Prolazne krize ili psihosomatske smetnje se dosta uspešno leče metodama tradiconalnih medicinara. Međutim ukoliko stanja i napradi ludila ne jenjavaju, bolesnike obično očekuje surova sudbina. Još u bliskoj prošlosti su Tanali, pleme sa Madagaskara, jednostvno ubijali agresivne bolesnike. Iz njihove perspektive , to nije predstavljalo ništa strašno, jer su umobplnici već i tako izgubili svoju dušu. Čak i danas se primenjuju drastične metode. Tako je u jednom indeonežanskom selu nađen šizofreni čovek koji je godinama bio zatvoren u kavezu. Često se takvi bolesnici vezuju za kočeve ili se drže u jamama.
U Kini, Vijetnamu, Nigeriji i Tajlandu uobičajena je pojava da seljaci pretuku beznadežne slučajeve i da im u oći stavljaju zgnječene mahune bibera. Teško je reći da se ovakva mučenja mogu smatrati bilo kakvom terapijom. Ukoliko se posle telesne torture ne pokažu nikakvi znaci poboljšanja, bolesnik biva odbačen od zajednice i porodice. Tako danas u afričkim zemljama živi veliki broj hroničnih duševnih bolesnika, poludivljih i iznurenih. Njihova sudbina je odbačenost, glad i rano umiranje. Koliko je dobro što ljudi sa lakšim duševnim smetnjama ostaju skoro potpuno integrisani, toliko je jeziva sudbina teško obolelih.
¦ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ¦ Ponovni Klik - Brisanje
Alternativna Medicina - Ostali TekstoviPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
