Psihometrija - Paranormal No 27

    O čemu se tu radi? Da li se u našim genima pohranjuju svi naši osećaji, a tada se odande ponovo vraćaju kada ih pokrene susret sa nečim za čega su ti osećaji povezani. Ili se možda skladište u nekom kolektivno nesvesnom polju, pa se onda odande crpe?

Ovde ćete videti čuvene slučajeve psihometrije. U vreme kada svet trijumfalno osvaja nove tehnologije i kada se proširuju znanja o prirodi polja, umeće 'viđenja' događaja povezanih sa bilo kakvim predmetom ostaje još uvek u domenu paranormalnog. Šta je jednom Južnoamerikancu 'ispričala' drevna statueta od crnog bazalta. Živo sećanje komadića vulkanske stene na najpogubniju erupciju Vezuva ...
    U istoriji je bilo dosta onih koji su posedovali ovaj dar, ali poznata su samo dva slučaja da je neko zaronio hiljadama godina duboko u prolost. Oba ova slučaja odnose se na globalne katastrofe, a to su, propast Atlantide pre 20.000 godina i Pompeje, koja se odigrala na početku XX veka.
    Jednom je engleski istraživač P.G.Fosit dobio na dar statuetu isklesanu od komada crnog bazalta. To je bila prestava ljudske figure koja je na grudima držala ploču išaranu hijeroglifima. Ova figura je imala veoma čudno svojstvo - svako ko bi je uzeo u ruke smesta bi osetio nešto poput električnog pražnjenja. Ovaj udar je bio toliko jak, da je ljudima ruka trnula. Poreklo ove statue nisu mogli da utvrde čak ni eksperti Britanskog muzeja. Tada je Fosit pronašao čoveka koji je imao dar da sagledava sudbinu datog predmeta. Ta veština se naziva psihometrija. Ko bi mogao i da pretpostavi da ovaj tajanstveni ideo pripada toliko udaljenoj prošlosti. Istraživač Fosit nije hteo da otkrije ime čoveka koji je posedovao ovaj neverovatni talenat. Ali kod njega je ostao zapis koji je ovaj čovek sačinio u potpunom mraku nalistu papira, držeći u ruci tajanstvenu relikviju.
    Pred njim se pojavio kontinent koji se prostirao od severne obale Afrike pa do Južne Amerike. U njegovom zapadnom delu je ugledao hramove koji su bili umetnički uklesani u stenje i sveštenike koji obavljaju svoje obrede. Jedan od njih, verovatno prvosveštenik, nosio je na grudima ploču istu kao na bazaltnoj statueti. Najverovatnije je da je ona prestavljala lik nekog vrhovnog sveštenika. Čovek je video kako je prvosveštenik uzeo figuru i predao je drugom svešteniku uz naredbu da je brižljivo čuva i da j u određeno vreme preda nasledniku, koji će zatim predati svetinju drugom posvećeniku. Tako je trebalo postupati sve dok se, na kraju, u ovom seocetu ne ovaploti onaj koga predstavlja svetinja, i koji onda treba da bude njen zakoniti vlasnik. Ovaj posmatrač je utvrdio da su se ovi sveštenici, još uvek nepoznate civilizacije, bavili magijom, čak i crnom. Zatim je začuo glas: 'Gledaj sudbinu koja sustiže one ohole! Oni smatraju da je Tvorac zavisan od njihovog uticaja i da se nalazi u njihovoj vlasti, ali došao je dan odmazde. Ne treba puno čekati, gledaj!'
    I probudiše se vulkani. Zemlja se tresla od njihove zaglušujuće tutnjave. More se uzdiglo i progutalo deo kopna. Veliki deo stanovnika kontinenta je ili potonui ili stradao od zemljotresa. Sveštenik, koji je dobio idola na čuvanje, uputio se u brda i sakrio posvećenu relikviju na sigurno mesto, a zatim je krenuo dalje na istok.
    Čovek je zabeležio: 'Neki ljudi, naviknuti na more ukrcavaju se u čamce i otplovljavaju, a drugi beže u brda u centru kontinenta'. I ponovo se začuo glas sveštenika: 'Kazna Atlantide će sustići svakoga ko se usudi da vlasti pripiše božansku moć!' Čovek je dodao: 'Ne mogu tačno da odredim datum ove katastrofe, ali dogodila se mnogo pre uzdizanja Egipta, zatim je bila zaboravljena i uspomena o njoj ostala je samo u zapisanim legendama. Što se tiče samog idola, on može da donese nesreću onome ko nije sa njim u srodstvu'.
    Ostaje velika zagonetka kako je ovaj čovek mogao, ne samo da vidi, već i da čuje, i to baš ono što se odnosi na samu smisao ovog događaja. Istraživač Gosit je stradao dvadesetih godina XX veka u džunglama Južne Amerike, gde je po 'sugestijama' ovog idola tražio izgubljenu Atlantidu. A ovaj događaj je sačuvan u njegovim beleškama, koje je posle njegove smrti izdao njegov sin.
    Fenomenalni dar viđenja događaja povezanih sa prošlošću nekog predmeta imala je i žena američkog naučnika iz XIX veka Džona Dentona - Elizabeta. Jednom joj je Džon predložio da po fragmentu olovne rude uzete iz jednog okna opiše kako izgleda žila u kojoj se sadrži ova ruda. Elizabeta ne samo da je do najsitnijih pojedinosti opisala karakteristične osobenosti same žile, nego je kazala i ime mesta sa kojeg je donet uzorak. Kroz neko vreme Džon je obišao ovo mesto i uverio se u apsolutnu preciznost Elizabetinog iskaza.   
    Od nezapamćenih vremena, u porodici je sačuvano nekoliko komadića vulkanske stene iz ruševina Pompeje, koja je nastradala i ostala zauvek sahranjena ispod sloja pepela za vreme erupcije Vezuva. Moguće je da je ova činjenica navela supružnike na pomisao da izvedu smeli eksperiment - pokušaj da se 'prenesu' u 24. august 79. godine XX veka, dan koji je bio poslednji za Pompeju i njene stanovnike.
    Treba napomenuti da se Elizabetin metod rada bitno razlikovao od onoga koji je primenjivao psihometričar koji je prodro u stradanje Atlantide. Pošto je nasumice uzela jedan od komadaića vulkanske stene, Elizabeta je zatvorila oči. Sekretar je bio spreman da zapisuje njene reči. Ispočetka je Elizabeta bila dovedena u zabunu. Ništa nije bila videla zato što joj je nešto zaklanjalo vidik.


    To nešto je bio sam Vezuv, u čiju je gigantsku masu bio bukvalno prikovan njen pogled. Morala je da promeni ugao posmatranja. Panorama, koja se tada otkrila pred njenim očima, potresla ju je sa svojom zastrašujućom veličanstvenošću. Zanimljivo je da se stanje u kojem je bila Elizabeta nije moglo nazvati transom, ona nije zaboravljala na svoj zadatak da, kako bi se sada reklo, ozvučava i komentariše ono što vidi.

    U cilju veće verodostojnosti navodimo njene reči koje je zapisao njen sekretar: 'Tamo, na samom vrhu je dim, kamenje, pepeo i prašina, gotovo kompaktna masa. Sve to obrazuje vertikalni stub koji podseća na visoki kameni odžak. Ali, eto on se raspada na sve strane! Masa koja je izbačena je prosto ogromna. Ovo ne liči na lavu i širi se slično velikom crnom oblaku, koji juri brzinom lavine. Teško mogu da poverujem da je to stvarnost. izgleda da ovo ima nedokučivu nameru da sahrani sve oko sebe. Oblak se širi, peni, valja padinom planine kao veliki crni potok i nastavlja da se nazaustavljivo izliva...' U nastavku svog iskaza, Elizabeta opisuje divlji užas koji je zadesio stanovnike Pompeje, koje guta ova crna masa.
    Zatim su joj da li drugi uzorak koji je njen pogled preneo na gradske ulice pre nego što je erupcija došla do vrhunca. Elizabeta je videla gomile ljudi na trgu, zagledala je u kuće i mesta za zabavu. Govorila je: 'S vremena na vreme čujem oštar, siktav šum, zatim sve utihne i gomila se, kako se čini, oporavlja od straha'. Znači da je i Elizabeta, kao i nepoznati psihometričar, koji se igrom slučaja našao u nestajućoj Atlantidi, mogla da, ne samo da vidi, nego i da čuje segmente zvukova koji su pratili taj događaj.
    Sledeći komadić vulkanske stene preneo je Elizabetu na početak događaja. Ona je videla amfiteatar pun gledalaca koji su posmatrali ženu koja je jahala konja. Oni koji nisu uspeli da uđu na tribine, skupili su se pored ulaza. Oni su prvo osetili da nešto nije u redu. Njihovi pogledi okrenuti su prema Vezuvu. Sa ulica su se čuli razni krici, a glas o erpuciji Vezuva širio se brzinom munje. Već je i sav amfiteatar bio u pokretu. I tada se nastupa najgore - javlja se purpurni sumrak.
    Na žalost, nije nam poznata dalja sudbina eksperimentatora, Možda su se ohrabreni uspehom, odlučili na neko novo putovanje vremenom.