vrh
Meni

Tajni Projekat Psihošpijunaže

    Ovde se sredstva ne biraju. Pet Prajs je ćutao nekoliko minuta, a zatim je počeo da govori: 'Ležim na leđima, na krovu dvospratne ili trospratne zgrade od cigala. Vreme je sunčano i osećam se fantastično. Visoko iznad sebe vidim portalni kran koji se neprekidno pomera napred i nazad... Izgleda kao da je zajahao prugu - bar mi se tako čini, jer vidim šine sa obe strane zgrade...'


 
      


      Ljudima oko Prajsa koji su pažljivo pratili šta govori, njegove reči su zvučale zapanjujuće. Sve što su oni mogli da vide, bili su zidovi malene sobe u kojoj su se okupili. Prajsov opis delovao je krajnje bizarno, baš kao i crtež koji je uradio nakon seanse, a za koji je tvrdio da predstavlja ono što je video svojim mentalnim okom. Nekoliko dana kasnije, ispostavilo se da taj crtež itekako ima smisla, iako su implikacije bile zaprepašćujuće.
     Pet Prajs i ljudi okupljeni u toj maloj sobi bili su deo super tajnog projekta CIA. Cilj projekta - eksperimentalno proveriti mogu li se paranormalne moći iskoristiti za špijunažu. Da bi ga testirali, stručnjaci su Prajsu dali mapu sa koordinatama jednog strateškog objekta u tadašnjem SSSR-u za koje je CIA bila specijalno zainteresovana. Jedino mu nisu rekli dve stvari: da je reč o fabrici nuklearnog oružja u Semipalatinsku u Kazahstanu, i da su američki špijunski sateliti već detaljno snimili čitav objekat. Poređenje satelitskih snimaka sa Prajsovim opisom i crtežom, pokazalo je neobjašnjivu sličnost. Na špijunskim fotografijama se mogao videti ogroman portalni kran na osam točkova, kako se kreće centralnim delom kompleksa, blizu dvospratne zgrade smeštene između dva koloseka pruge!
    Kako je Prajs to mogao da zna? Da li je reč o slučajnom nagađanju? Ili je, možda, Prajs bio zaista obdaren paranoramlnim moćima koje su mu omogućile da vidi vojni kopleks udaljen 15.000 kilometara od mesta na kome se sam nalazio? Ova pitanja su postala izazov konvencionalnoj nauci ne samo zbog potencijalnog postojanja, već i zbog neobjašnjivog mehanizma funkcionisanja i preimućstva koje pruža jedan ovakav fenomen. Postoji ogroman broj svedočanstava ljudi koji su 'videli' neke događaje na daljinu - roditelji koje su iznenadne, neobjašnjive vizije navele da pojure u pomoć svojoj deci čiji su životi bili ugroženi, ali i 'psihičkih detektiva' koji su precizno mogli da opišu lik ubice o kome policija ništa nije znala. Za naučnike, međutim, ovo su samo uvrnute pričice daleko od zvaničnih tehnika i analiza koje bi potkrepile njihov stvarni značaj.
    U junu 1995. godine, u medijima širom sveta osvanula su priznanja stručnjaka CIA da je američka vlada potrošila desetine miliona dolara na istraživanje psihičkih fenomena, uključujući i gledanje na daljinu. Zvanična nauka je bukvalno ostala bez svojih potcenjivačkih argumenata.
    Ovo otkriće je samo potvrdilo glasine da je CIA dugo pokušavala da uhvati korak sa sličnim projektima u tadašnjem Sovjetskom Savezu, gde su naučnici uveliko razvijali mogućnost korišćenja paranormalnih moći u okviru tajnih operacija KGB-a. Takođe je nagoveštavalo i postojanje čvrstih naučnih dokaza vezanih za gledanje na daljinu, možda najčudniji od svih paranormalnih fenomena.
   Tokom nekoliko sledećih meseci, pojavilo se još dokaza o ovom neobičnom projektu CIA i postignutim rezultatima. Sve je krenulo 1972. godine, kada je dr Hal Putof, fizičar sa instituta Stenford, započeo eksperimente sa umetnikom iz Njujorka pod imenom Ingo Svon (slika levo).
Svon je tvrdio da bez problema može da vidi objekte nedostupne ljudskom oku. Rezultati eksperimenta su naveli dr Putofa da poveruje kako Ingo Svon zaista poseduje neku neobjašnjivu sposobnost. Nekoliko nedelja kasnije, u kanselariju dr Putofa su ušla dvojica oficira CIA. Objasnili su mu sve veću zabrinutost ljudi iz obaveštajnih službi SAD i njihovu sumnju da SSSR uspešno primenjuje psiho tehnike za špijuniranje neprijatelja.
    Ako bi se te sumnje pokazale isinitim, značilo bi da Sovjeti mogu veoma lako, zahvaljujući fenomenu gledanja na daljinu, da prate pokrete američke flote balističkih podmornica - formacije na kojoj je utemeljena zapadna politika nuklearnog zastrašivanja.

     Ljudi iz CIA su zamolili dr Putofa da detaljno ispita Svonove mogućnosti i ako se pokažu uspešnim, nagovestili mogućnost finansiranja istraživačkog programa daleko šireg opsega. Testovi su bili krajnje jednostavni. Svon je zamoljen da opiše predmete skrivene u kutiji. Rezultati su impresionirali stručnjake CIA i ubedili ih da smesta izdvoje novac za prvi u seriji sličnih projekata. Istraživanja su potrajala čitavih dvadeset godina. Na njih je potrošeno više od 20 miliona dolara.
    Ingo Svon je postao član male grupe pojedinaca koji su, izgleda, posedovali sposobnost da vide udaljene objekte, ponekad samo na osnovu mape i postojećih koordinata. Član ove grupe je bio i Pet Prajs, bivši načelnik policije grada Burbanka u Kaliforniji. Prajsov opis eksterijera sovjetskog nuklearnog kompleksa u Semipalatinsku i aktivnosti koje su se odvijale unutar postrojenja, kasnije je povezano sa projektom stvaranja oružja na bazi elementarnih čestica - ubrzanih elektrona i neutronskog oružja.
    U želji da objasne i razumeju fenomen gledanja na daljinu, naučnici CIA su osmislili seriju specifičnih testova. Jedna od teorija je nagoveštavala mogućnost da 'gledači' primenjuju neku vrstu čitanja misli skeniranjem umova drugih ljudi na mestu označenom kao cilj gledanja na daljinu. Ova teorija je, izgleda potvrđena 1973. godine, kada je eksperiment osmatranja na daljinu planete Jupiter u kome je učestvovao Ingo Svon, okončan neuspehom. Svon je opisao prsten oko gigantske planete, što je bilo potpuno suprotno postojećim astronomskim saznanjima i činjenicama. Istraživači su prihvatili njegovo objašnjenje da je najverovatnije pomešao Jupiter i Saturn. U izveštaju iz 1977. ovaj eksperiment je proglašen neuspehom.
    Dve godine kasnije NASA je gromoglasno objavila zapanjujuće otkriće. Sonda Vojadžer 1 je snimila do tada nevidljiv prsten oko Jupitera. Baš kako ga je Indo Svon opisao sedam godina ranije!

BEZ IKAKVOG UVIDA JAVNOSTI

    Da bi povećali pouzdanost tehnike, naučnici su ponekad organizovali panel diskusija 'gledača', uz mogućnost glasanja ne bi li se postigla saglasnost učesnika - procedura zastrašujuće nalik onoj koju je opisao Filip K.Dik u jednoj svojoj SF priči. Tokom jednog testa, od Svona i Prajsa je zahtevano da osmatraju udaljen objekt u Zapadnoj Virdžiniji, koji je CIA već držala pod prismotrom. Radeći zajedno, njih dvojica su uspešno 'videli' unutrašnjost zgrade i važeće šifre kojih su se obaveštajci CIA već dočepali prisluškivanjem.
    Iako intrigantan, ovakav uspeh eksperimenta bio je još daleko od naučnog dokaza kojim bi se potvrdilo postojanje fenomena gledanja na daljinu. Tokom projekta SCANATE (skraćenica za izraz 'skeniranje koordiniranjem'), dr Putof i njegovi saradnici sa Stenforda su razvili seriju rigoroznih testova za ispitivanje sposobnosti 'gledača'. Rezultat je tehnika nazvana - ocenjivanje rangiranjem. U svakom testu, lokacije cilja su odabrane nasumično iz gomile, a 'gledači' su dobili zadatak da opišu ono što vide. Opisi su prosleđeni nezavisnim ocenjivačima koji nisu znali šta je cilj. Oni su, potom, rangirali opise na osnovu sličnosti sa gomilom ponuđenih lokacija ciljeva, od kojih je samo jedan bio pravi.
    Do 1998. godine, tim sa Stenforda je obavio više do hiljadu testova gledanja na daljinu. U internom izveštaju o analizi rezultata, iznet je zaključak da su 'gledači' postizali uspeh daleko iznad nivoa očekivanih slučajnosti. Ti rezultati su uverili američke obaveštajne službe da je gledanje na daljinu genijalna mogućnost. Početkom devedesetih godina prošlog veka, jedan od najvećih kontraktora američke vlade na polju odbrane, kalifornijska kompanija SAIC, pokreće projekat nazvan Zvezdana Kapija. Timovi gledača na daljinu dobili su zadatak da osmatraju specifične ciljeve u okviru različitih socijalno-političkih grupa Amerikanaca, a njihov rad je koordinirala DIA - još jedna obaveštajna agencija američke vlade.
    Uprkos priznanju CIA iz 1995. godine o postojanju ovakvih projekata, detalji o načinu rada, ciljevima i spešnosti primene su i dalje najstrože čuvane tajne. Oznaka 'Vrhunska tajna', skinuta je samo sa jednog od brojnih izveštaja. Javnosti je dostupno svega 270 od preko 80 hiljada stranica dokumenata vezanih za istraživanja paranormalnih fenomena, posebno gledanja na daljinu. Uprkos tome, glasine o pojedinim tajnim operacijama su se širile. Tako se pominje i zahtev Nacionalnog saveta odbrane SAD iz 1979. godine, da bse provere mogućnosti novog tipa sovjetske podmornice. Gledači na daljinu su obavili zadatak - locirali su podmornicu i otkrili vitalne detalje o konstrukciji, vatrenoj moći projektila, čak i datum njenog porinuća.
    Pominje se i pokušaj da se istom metodom otkrije boravište pukovnika Viljema Higinsa, američkog oficira koga su teroristi kidnapovali na jugu Libana u februaru 1988. godine. Navodno, 'gledači' su ga pronašli u jednom udaljenom selu, ali je Higins ubijen pre nego što je spasilački tim stigao da interveniše.
    Šta god od ovih glasina bilo istina, CIA je 1995. godine stavila tačku na istraživanja gledanja na daljinu - barem za javnost. Pretpostavlja se da je projekt okončan nakon negativnih zaključaka grupe nezavisnih naučnika koje je Agencija angažovala da procene postignute rezultate.

BACANJE PRAŠINE U OČI

    Ipak, kada je izveštaj objavljen, ispostavilo se da je istina daleko kompleksnija. Tu grupu nezavisnih naučnika činilo je samo dvoje ljudi, a njihovi zaključci su daleko od negativne ocene. Profesorka Džesika Ats, statističar sa kalifornijskog univerziteta, napisala je u svom izveštaju sledeće: 'Primenjujući standarde koji važe za bilo koju drugu naučnu oblast, može se zaključiti da je funkcionisanje ekstrasenzorne percepcije veoma dobro dokazano, rezultati su daleko nadmašili ono što se može nazvati slučajnošću i nisu posledica bilo kakve pogrešne metodologije'.
    Drugi autor, profesor Rej Hajman, psiholog sa oregonskog univerziteta, složio se da se rezultati ne mogu nikako nazvati pukom slučajnošću i rekao: 'U ovim eksperimentima su se javili istinski efekti'. Hajman zaključuje da uspesi gledača na daljinu još uvek mogu biti rezultat kakvog suptilnog propusta u načinu testiranja, pa je potrebno uraditi dodatna istraživanja.
    Očigledno da CIA nije bila spremna da finansira dodatna istraživanja, pa je ukinula projekat. Ljudi koji su učestvovali u projektu, krivicu za takvu odluku svaljuju na aktere zakulisanih političkih igara, insistirajući da su se pomoću gledača na daljinu američke agencije dokopale vrhunskih obaveštajnih podataka. Međutim, teško je utvrditi ko je u pravu, pogotovo ako se oslonimo na dostupnu dokumentaciju koja čini manje od jednog procenta podataka vezanih za sam projekat.
    Ipak, intrigantan je detalj sa dodele jedne od najviših nagrada u SAD koju Američka legija (savez boraca) dodeljuje vojnom personalu u mirnodopskom periodu. Odlikovanje - Legija za zasluge za 1984. godinu dobio je Džozef Mekmonagi, pripadnik vojske SAD. U obrazloženju je navedeno Mekmonaglovo učešće u jedninstvenom obaveštajnom projektu kojim su obezbeđeni kritični obaveštajni podaci i dostavljeni najvišim instancama američke vojske i vlade. Inače, Džozef Mekmonagl je bio jedan od prvih 'gledača' na daljinu koje je angažovala američka vlada.

PSIHODROGE U SLUŽBI GLEDANJA NA DALJINU

    Kada je u pitanju psihologija u službi ratovanja ili bolje rečeno, njena zloubotreba u takve svrhe, treba napomenuti još jedan vid ataka na ljudsku psihu, a to su - psihodroge, koje u određenim situacijam mogu da izazovu moć gledanja na daljinu!
    Tajne službe počele su da se zanimaju za psihogene droge pedesetih godina prošlog, XX veka, u vreme kada su počeli i prvi naučni eksperimenti. Psihodroge su se malo-pomalo iza nuačnih laboratorija preselile u vojne arsenale i bitno izmenile dotadašnje metode delovanja njihovih tajnih službi.
    Pojedini eksperti tvrde da će ono što se još proučava u laboratorijam , čije lokacije znaju samo odabrani, nadmašiti i najsnažnija dosad proizvedena oružja. Eksperimenti o kojima je reč, naravno, strogu su čuvane tajne. Francuski lekar dr Fransoa Dažer dobio je zadatak da u Dominikanskoj Republici ispita drogu po imenu 'pega-palo', koja se smatrala jakim afrodizijakom i koja je još 1938. godine donela ogromne pare diktatoru Truhilju.
    Pega-palo je na Karipskim ostrvima poznata već četiri veka. Čarobnjaci Santa Dominga i Haitija služe se njome u vudu kultovima. Droga deluje čudesno ne samo na potenciju, a zahvaljujući Truhilju postupak ekstrakcije je industrijalizovan. U Americi je u tu svrhz osnovan 'Laboratorio Kuimiko Dominikano', a onda je, odjednom, sa najvišeg mesta - sve zabranjeno. Afrodizijak je odjednom postao - državna tajna!
    Ispostavilo se, naime, da pega-palo sadrži posebnu psihogenu drogu, koja je tretirana kao tajno oružje. Naravno, njeno primarno dejstvo bilo je dragoceno kada je nekog diplomatu trebalo kompromitovati ljubavnim aferama.
    Američke obaveštajne službe naročito su bile zainteresovane za drogu po imenu 'jaže', a koja je mnogo jača od sličnih poznatih droga. Po rečima dr Dažera, osoba koja je pod dejstvom droge 'jaže' pada u trans i stiče paranormalne sposobnosti.
    Izveštaji o eksperimentima sa ovom drogom su zapanjujući. Pod uticajem ove droge, testirana kelnerica koja je radila u kantini instituta u kome su izvođeni eksperimenti, pronašla je dete odvedeno iz kuće svojih roditelja i sakriveno 1.400 kilometara daleko odatle. Žena nije poznavala ni dete ni njegove roditelje, niti ih je ikada videla.
    Polupismeni 17-godišnji radnik u jednom šumarskom preduzeću, detaljno je opisao jednu igračicu u Las Vegasu i sve što je izvodila u programu od 23.15 pa do ponoći.
     Osamdesetogodišnji seljak koji nijednom za života nije napustio svoje selo 'komentarisao' je teniski meč koji se upravo odigravao u Sidneju. Ne samo da on nikada nije ni video teniski teren, već nije čuo ni za Sidnej, niti je znao da postoji australijski kontinent.
    Zadatak ribara iz jednog obližnjeg sela bio je da izbroji koliko novca i vrednosnih papira ima u trezoru vankuverske filijale 'Čejs banke'. U pitanju je bio čovek snažne građe, žive inteligencije, dobro je znao da čita i piše i prilično je dobro govorio engleski. Sam se javio na lekarski pregled i nije znao da se sa njim eksperimentiše. Jedino mu je rečeno da 12 sati posle pregleda ništa ne sme da jede.
    Eksperiment je uspeo toliko da su i eksperimentatori bili iznenađeni, a ribar je sve vreme ostao pri svesti. Kasnije, međutim, nije mogao da se seti onoga što mu se događalo dok je bio pod uticajem droge.

OPERACIJA LUDOST


    U sličnom eksperimentu, početkom šesdesetih godina u SAD, tri grupe od po 600 marinaca dobrovoljno su podvrgnute dejstvu 'veštačke magle'. Ceo eksperiment je sniman, a njime je rukovodio general Rouzbri iz baze Edžvud. Poduhvat je nosio ime 'Operacija ludost', a za svaku od tri grupe marinaca bila je predviđena drugačija 'magla'. Evo šta se događalo sa njima:
Prva grupa je bila drogirana 'maglom' koja je delovala kao snažno sredstvo za umirenje konzumirano u prekomernoj dozi.
Vojnici su lutali poljem pospani, bezvoljni, kao odsutni duhom. Naređenja su slepo izvršavali. Čak su i pukovnici slušali narednike. Nisu se žalili ni na glad ni na žeđ. Jeli su tek kada im je to naređeno. Kad je dejstvo droge prestalo, niko se nije sećao ničeg što se dešavalo za vreme eksperimenta.
Druga grupa je bila izložena delovanju LSD 25, drogom koja izaziva psihozu i halucinacije. Vojnici su reagovali kao da je preko njih prešao orkan. Zbijeni poput ovaca u toru, marinci su plakali i vikali skrivajući lica rukama. Kad bi ih zahvatila jača panika, bežali su besciljno ne obazirući se na komande koje su dobijali preko razglasa. Takvo stanje potrajalo je sedam-osam sati.
Treća grupa je bila izložena uticaju droge čiji se sastav drži u najvećoj tajnosti. Zna se samo da je u pitanju psihogena droga koja se unosi disanjem. Njeno dejstvo bilo je ravno pravoj magiji. Podsticani na brojna i besmislena i uzaludna junaštva, vojnici su neumorni, bez ikakvog osećanja straha. U ovom delu eksperimenta bilo je ranjenih, a neki su u bolnici duže 'uspostavljali duševnu ravnotežu'.
    Eksperimenti koji dosežu dimenzije fantastike su svakako oni u kojima se na ponašanje ljudi uticalo sa velike udaljenosti. Osoba uzima pilulu, ali ona počinje da deluje tek kada 'dobije' radio-signal! U tom trenutku, ova tempirana bomba, potpuno menja čovekovo psihičkostanje.
    Izveštaj o ovim eksperimentima pročitan je u američkom Kongresu, a dr Oto Šmit, direktor Instituta za biofiziku na Univerzitetu u Mineapolisu, svoje tadašnje izlaganje zaključio je ovim rečima: 'Nema više nikakve sumnje u to da smo u stanju da sa daljine utičemo na ponašanje nekog čoveka. Možemo ga učiniti brutalnim agresivnim ili vrlo miroljubivim. Ovoga trenutka, naš najvažniji zadatak jeste da razmišljamo o tome kako da taj pronalazak na najbolji način posluži čovečanstvu'. (Tačnije rečeno, onima koji pokušavaju da vladaju planetom)
    Paranormalne sposobnosti i ono što se nekada smatralo magijom, već više od pola veka su najstrože čuvane državne tajne zemalja koje vode tajne ratove za prevlast na ovoj našoj planeti.


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane