Proroci i Vlast

    Naoružavši se tablicama, astrolozi su brižljivo izračunavali datume i izveštavali vlastelina. On se smeškao i izdavao naredbu straži da smesta pogube proricatelja. A ipak se među njima našao jedan o kojem se nemilosrdni i podmukli samodržac brinuo gotovo kao o sebi samome, starajujći se da mu ne padne ni dlaka sa glave.

Za toliku čast drskom proroku bio je dovoljan tek jedan kratak, ali promućuran odgovor na uobičajeno pitanje: 'O gospodaru! Umrećeš sledećeg dana posle moje smrti!'
    Istorija je ponovila tu legendu u tragičnoj varijanti. Mnogo prljavih reči, među kojima je bilo i istinitih, pušteno je, poput strela, u leđa Grigorija Raspućina, koji je sticao sve više vlasti na poslednjem ruskom imperatorskom dvoru. Žena Nikolaja II bukvalno se zaklinjala u njega: 'Pa jedino je taj ogromni, divlji čovek, koji se pojavio niotkuda, umeo da leči naslednika Alekseja od i danas neizlečive bolesti, hemofilije.'
    Ali, Raspućin je posedovao i ar predviđanja. On je molio cara da ne pušta genijalnog premijera Stolipina u Kijev, jer će ga tamo ubiti. Stolipin je bio ubijen u Kijevu, a Raspući n je jednom rekao carici: 'Dok sam ja živ, svima vam i dinastiji ništa se nećedogoditi. Kada mene ne bude - nestaće i vas.' Uskoro posle obraćuna kneza Jusupova i drugih zaverenika sa Raspućinom, car Nikolaj II izgubio jepresto, a kroz godinu dana, zajedno sa celom porodicom bio jestreljan od strane boljševika u podrumu vile sopstvenog rudnika zlata Ipatijeva u Jekaterinburgu.
    Veliki Napoleon, kada je bio tek mali kaplar, dospeo je slučajno na tavan monaha Pjera le Klera, gde je video astrološku kartu svog budućeg života. On je bio toliko zaprepašten slikomsvoje budućnosti, koja se prostrla pred njim, da nije mogao da je zaboravi do poslednjeg dana. Nekoliko dana pre državnog prevrata, koji je učinio Napoleona prvim konzulom, on je najdetaljnije ispitivao monaha koji će dan biti najpogodniji za pokušaj od kojeg je zavisilo mnogo, ako ne i sve. Napoleon je bio ne samo hrabar, nego i izvanredno zahvalan čovek. Pošto je postao imperator, naredio je da se pronađe stari monah kako bi ga nagradio doživotnom penzijom i komfornom kućom u Versaju.
    Zbog svojih predskazanja nisu izbegli zatičeništvo veliki Paracelzus, ali i mnogi manje poznati astrolozi. U jeku francuske revolucije Mara, Sen Žist i Robespjer posetili su jedne noći salon pariske vidovnjakinje madam Lenorman. Ona je svoj trojici predskazala da će umreti nasilnom smrću, pre nego što prođe godina dana od tog susreta. Mara će, po njenim rečima, umreti prvi. Kada je Šarlota Korde udarcem noža prekinula Maraov život, jedne noći je Robespjer posetio madam Lenorman.
    Vadeći iz špila nasumice tri karte koje je trebalo da otkriju njegovu sudbinu, Robespjer je zatvorio oči i otvorio ih tek pošto je izvukao poslednju. Nemilosrdni revolucionar ugledao je pred sobom zlokobnu pikovu devetku. Ujutro se Robespjer odužio za predskazanje - madam Lenorman je zatočena u tamnicu Pti Fors kao opaka kontrarevolucionarka.  Ali ipak, madam je imala mnogo više sreće nego nesrećni Kazot, koji je bio poslat na gubilište samo zbog toga što je u jesen 1788. godine predskazao pogubljenje budućih lidera Konventa, a pre toga pogubljenje Ljuja XVI i nekoliko njegovih dvorjana. Proricatelj je stradao odmah, ali sve do jedne 'žrtve' njegovog predskazanja pošle su za njim.
    U Rusiji su se oštro obračunavali sa prorocima. Jednom, osetivši strah i nesigurnost, car Nikolaj je ikognito, u starom oficirskom šinjelu, posetio na periferiji Peterburga ubogu izbu poznate gatare Marfuše. Dočekala je imperatora jednostavno i rekla mu:
- Sedi na klupu,ne uznemiravaj se. Jeste da nije tron, ali je na njoj bezopasnije i mirnije.
    Nikolaj, iznenađen što ga je gatara smesta prepoznala, natmureno je ćutao, a ona je nastavila da govori:
- Ti bi da znaš koliko ti je ostalo da živiš. E, pa slušaj. Pre nego što proleće grane nastupiće tvoj sudnji čas.
    Imperator je ključao od gneva, ali je sedeo kao ukopan, slušajući sve o svojoj prošlosti. Marfuša ga je 'čitala' kao otvorenu knjigu, nižući datelje koji su bili poznati jedino samodršcu. Odgurnuvši nogom klupu, car je izleteo napolje. Rešivši da je gatari poznato suviše, osvetoljubivi imperator hitno je pozvao šefa tajne policije i već kroz jedan sat ispred neugledne kućice zaustavile su se zloslutne crne kočije. Dželati su zakasnili. Marfuša ili 'kijevksa veštica', kako su je nazivali u narodu, bila bi  rđava proročica da nije predosetila takav tok događaja. Uzela je otrov odmah po imperatorovom odlasku. Mogla je da sačuva život da mu je obećala zlatna brda i doline, ali nije umela da laže, ili je pak smatrala da će, ako jednom slaže, zauvek izgubiti svoje dar. I izabrala je smrt. A njeno predskazanje se, naravno, ostvarilo.

    Imena onih koji su se usudili da posvete svoj prorčki dar drskim predskazanjima istorijskih događaja, ne bojeći se velmoža i njihovih favorita, danas sve češće izranjaju iz sudskih spisa prošlih vremena. Ali, iako se vreme promenilo, predskazanja, ako se tiču vladara, ostala su opasna stvar. U Moskvi se januara 1789. godine pojavio čovek 60-tih godina, u monaškoj odeći. Zvao se Login Kočkarjov. Prolazeći pored kuće trgovca Ahlopkova u Zamoskvorečju, bacio je grudvicu u prozor i rekao:
- U ovoj kući će izbiti požar.
    Kočkarjova su odmah uhapsili kao sumnjivog čoveka koji širi štetne glasove. Sledećeg dana trgovčeva kuća stvarno je izgorela. O događanju je izvešten moskovski guvernator Eropkin. Lično je general ispitivao Kočkarjova:
- Ko si ti?
- Božji putnik.
- Kako si znao da će kuća da izgori?
    Uhapšeni je odgovorio da ne zna ni sam, ali da je još onda, dan pre požara, video da kuća gori. Eropkin se zainteresovao šta čeka njega lično u skoroj budućnosti. Kočkarjov, bez razmišljanja odlučno izjavi:
- Vas čeka velika radost i to već od sutra.
    Sledećeg dana general Eropkin dobio je neprocenjiv dar iz Peterburga, zlatnu tabakeru sa imperatorkinom slikom, ukrašenom dragim kamenjem. General se, naravno, jako obradovao, ali je shvatio da treba da izbegava dalja putnikova predskazanja i zatvorio ga je u tajnu odaju. Ali je samo imperatorki napisao o čudnom čoveku. Ona je naredila da ga hitno pošalju njoj u pratnji specijalnog kurira. Kasnije je pisala Eropkinu sledeće:
- Kočkarjov, koga ste mi poslali, vrlo je neobičan čovek. On je predskazao da će 1812. godine biti rata sa razaranjem Moskve i da će se taj rat završiti našom pobedom. On još predskazuje rat početkom XX veka sa mnogim narodima.
    Dalja sudbina samog Kočkarjeva je neizvesna. Da li je ubijen ili je istrulio u nekom kazamatu, niko ne zna.
    Zbog čega su se silnici ovog sveta toliko plašili i tako surovo obračunavali sa astrolozima, prorocima i vidovnjacima? Istraživači dokazuju da je još u starom Rimu vladalo uverenje da proricatelj svojim predskazanjem utiče na događaje. Kasnije su proroci bili proganjani, spaljivani ili bacani divljim zverima. Naročito oni čija su se proročanstva ticala vladarskih osoba. Taj nesuvisli strah da predskazatelj svojom rečju utiče na realnost menjajući je prema svom shvatanju, prešao je, kao tamni oblak i u naše vreme.
    Tek sada su ta uverenja splasnula. Čak je 1993.godine predskazanje izvesnog Pavla Globe o smrti predsednika Rusije ostalo bez ikakvih posledica po predskazatelja. Nisu li to svi izgubili poverenje u astrologiju? Neće baš biti tako! U astrologiji je svakako mnogo manje utopije i slatkih priča o budućnosti nego u osnovama naučnog komunizma ili u dijalektičkom materijalizmu. A nisu valjda bili debili veliki matematičar Isak Njutn, koji je bio snažno zanesen astrologijom, ili otac medicine HIpokrat, koji je rekao da čovek koji ignoriše astrologiju po zaslugama može biti nazvan budalom, a ne lakarom!