Propaganda Ispiranja Mozga

      Savremena PR industrija (odnosi sa javnošću), rođena je u trenutku kada je Amerika ušla u Prvi svetski rat.

Tadašnji predsednik, Vudro Vilson je smesta osnovao organizaciju za odnose sa javnošću (PR), sa zadatkom da rat proda Amerikancima.
   Sa Džordžom Krilom na čelu, Komitet za javne informacije je počeo da regrutuje vojnike, da prodaje ratne obveznice i prikuplja novac za Crveni Krst. Krilov tim je štampao postere, letke i snimao filmove sa patriotskim temama. Smišljani su slogani koji su navodili obične ljude da reaguju i uključe se u rat, poput onoga: 'Rat da bi se zaustavio rat'. Svoj rad Kril je opisao kao 'jednostavan publicitet, širok obim prodaje i najveću svetsku avanturu na reklamnom tržištu'.
    Komitet je postigao ogroman uspeh i smatran je značajnim činiocem američkog uspeha. Ako je PR bio dobar za Vudra Vilsona, onda je dobar i za sve ostale. Kada su čitavi korpusi pametnih mladih ljudi obučeni u umetnosti odnosa sajavnošću, PR industrija je procvetala punom snagom u poslovnom svetu. Među poklonicima je bio i Edvard L. Birnajs, nećak Zigmunda Frojda čije je ideje beskrupulozno prigrabio i popularisao u SAD. Ponekad nazivan 'otac odnosa sa javnošću', Birnajsu je palo na pamet da 'iscenira medijske događaje'. Fabrika duvana je otkrila da se žene stide da puše u javnosti jer se pušenje smatralo muškom navikom.
    Bernajs je jednostavno vezao pravo pušenja na javnom mestu sa pravom glasanja i unajmio pobornice ženskog prava glasa da marširaju ulicama sa upaljenim cigaretama koje su simbolizovale 'baklje slobode'.


   Ono što je uradio, Birnajs je nazvao propagandom. Ta reč je dobila daleko mračniju konotaciju kada je Josef Mengele (slika levo dole) sebe proglasio ministrom javnog prosvećivanja i propagande. PR postaje osnovno oružje nacističke partije, kojom je više nego uspešno potom zadojena nemačka psiha.
     Birnajs, austrijski jevrej po rođenju, bio je užasnut otrkrićem da Gebels koristi njegovu knjigu 'Kristalisanje javnog mišljenja' kao obrazac za kreiranje nacističke propagandne kampanje. Potpuna kontrola medija, zasićenost radio programa i javni događaji poput marša nacista sa upaljenim bakljama (monstruozni pandan 'baklje slobode'), osigurali su nacističkoj ratnoj mašineriji apsolutnu podršku javnosti.
    U Americi, propagiranje Drugog svetskog rata je palo u zadatak Haroldu Lesvilu, direktoru Odeljenja za istraživanje ratne komunikacije. Lesvil je razvio 'sofisticirani model komunikacije' ne bi li stvorio ubedljiviju propagandu, model toliko moćan da je klasifikovan pod oznakom 'Vrhunska vojna tajna'. Oznaka tajnosti je skinuta 1948. godine. Javnost je mogla da sazna mnogo toga o Lesvilovom modelu koji je, osim pravila ponašanja i konkretnih propagandnih planova i priručnika, uključivao i potpuno nov set oruđa za oblikovanje uma po diktatu PR industrije. Tokom istog rata, predsednik Ruzvelt je Holivud proglasio 'ratnom industrijom od vitalnog značaja za SAD', što je uloga koju je simbol filmske industrije zadržao do dana današnjeg. Ratovi koje Amerika izaziva širom sveta donose joj bogatstva iz mnogo izvora, a filmska industrija je jedno od njih. Vratite film u nazad i setite se da je svaki američki rat kasnije bio propraćen mnoštvom filmova holivudske produkcije koji su Americi donele milijarde!

    Tokom hladnog rata, PR industrija je dokazala svoj značaj vrhunskog oružja. Poreklo mita o visokoj stopi samoubistava u Skandinaviji, može se pratiti sve do govora predsednika Ajzenhauera. Švedska je uspešno usvojila varijantu socijalizma koja je predstavljala zanimljivu alternativu takozvanom 'američkom načinu života'. Pokušavaljući da omalovaži ono što mu nije odgovaralo, Ajzenhauer je u svom govoru tvrdio da uprkos očiglednom napretku, Šveđani imaju najvišu stopu samoubistava na svetu. Ta tvrdnja je bila laž u trenutku kada je izrečena prvi put, a laž je i dan danas. Ipak, veliki broj Amerikanaca i dalje veruje u nju. Švedska je trenutno na 14.mestu u svetu po broju samoubistava, iza Francuske, Novog Zelanda i Australije, između ostalih.
    Amerikanci jednostavno odbijaju da veruju kako su drugi narodi srećniji od njih. To je oblik takozvane kognitivne disonance, kada čovek teži da u startu odbaci svaku spoznaju i novo znanje koji prete njegovim duboko ukorenjenim verovanjima.
    Verovanje da su srećniji od drugih, mnogim ljudima u SAD je važan deo ličnog imidža i samo bi se veoma mali broj menjao sa nasumice odabranim strancem. Umesto da prihvate da Skandinavci možda imaju superiorniji društveni i ekonomski sistem, oni će radije verovati da su Šveđani suicidno depresivni ljudi. Na taj način, Amerikanci su odvraćeni da preispituju američki način života.
    Pre 10 godina, list Njujork Tajms je objavio da Odeljenje za strateški uticaj Pentagona (OSI), te 2002. godine 'razvija planove koji uključuju kreiranje novinskih natpisa, najverovatnije lažnih, koji bi bili prosleđeni stranim medijskim organizacijama, ne bi li se tako uticalo na javni sentiment i kreatore politike i u prijateljskim i u neprijateljskim zemljama'. Nedelju dana kasnije OSI je zvanično ukinut zbog negativnih reakcija koje je izazvao tekst u Njujork Tajmsu. Mesecima kasnije, ministar odbrane SAD Donald Ramsfeld je pojasnio svoj doprinos ukidanju OSI: 'Otišao sam tamo sledećeg dana i rekao OK, ako vi želite da spasavate ovu stvar, onda u redu, ali je ću uraditi sve što je u mojoj moći da vas sredim - i to sam i učinio!' OSI je zaista ukinut, ali je ono na čemu se tamo radilo najverovatnije preuzela neka druga organizacija ili vladina agencija.

    Takođe je nemoguće osloniti se na mas medije da zadrže objektivnost u odnosu na vojne manifestacije. To je dostiglo sasvim nove aspekte onoga trenutka kada je počela praksa 'uglavljivanja' novinara. Svaki reporter je dodeljen jednoj vojnoj jedinici. Nedeljama i mesecima živi sa tim vojnicima i razvija sa njima veoma blizak prijateljski odnos. Baš kao i žrtava kidnapovanja koje se solidarišu sa svojim otmičarima (štokholmski sindrom), 'uglavljeni' novinari se identifikuju sa 'svojom' jedinicom. Objektivnost tu više ne postoji. Umesto objektivnog izveštavanja, oni jednostrano podržavaju svoje nove prijatelje, nasuprot protivniku čije lice uopšte ne vide.
    Zahvaljujući televiziji, vojska je u stanju da iscenira medijske događaje. Jedan od poznatijih je svakako spašavanje redova Džesike Linč (slika desno), koje su snimali lično pripadnici specijalnih snaga SAD. Prvobitna priča glasi da je redov Linč bila zarobljena posle razmene vatre i obostanog puškaranja. Kasnije se ispostavilo da oni nije ispalila ni jedan jedini hitac, a da su njene povrede posledica prevrtanja džipa u kome se vozila. Sama Džesika Linč je porekla priče da je u zarobljeništvu maltretirana, a ispostavilo se i da 'odvažna' spasilačka misija tokom operacije spasavanja nije naišla ni na kakav otpor. Ipak, tokom nekoliko dana, Pentagon je uporno lansirao dramatičnu priču o herojskom spasavanju američke heroine koju muči sli neprijatelj, odvlačeći pažnju običnih ljudi sa drugih događaja.


    Svaki rat iznedri urbane legende, koje se namerno zloupotrebljavaju još od Drugog svetskog rata kada su obaveštajne jedinice širile kojekakve priče. Jedna od njih je tada bila i ona da Adolf Hitler nema testise. U vreme neposredno pre prvog zalivskog rata, Amerikanci su lansirali priču da su Iračani ubijali kuvajtske bebe u inkubatorima. O tome je pred kongresnim komitetom SAD, sva u suzama svedočila jedna neimenovana devojka koja je, po sopstvenom priznanju, u to vreme bila u bolnici gde se zločin dogodio. Kada su Amerikanci nagovoreni da krenu u rat i prihvate to kao patriotsku dužnost, otkriveno je da je čitava ta priča bila ništa drugo do namerno lansirana laž, a dotična devojka je bila kćerka kuvajtskog ambasadora u SAD.
    Podstrekavanja straha od globalnog terorizma je još jedan način manipulisanja amaeričkom nacijom. Sistematski se raznim 'preventivnim' merama vlade podiže nivo straha, sve do trenutka kada će ljudi progutati svaki predlog ne bi li stekli kakav takav povoljan utisak o sopstvenoj bezbednosti. Takozvani Patriotski akt - zakon donet u SAD koji omogućava vladi i njenim agencijama apsolutnu kontrolu nad privatnošću građana ove zemlje. Da bi došli do ovog zakona nisu prezali ni da napadnu sami sebe - rušenje kula Svetskog trgovinskog centra i napad na Pentagon.
    Strah takođe snižava nivo tolerancije, pa je ljude jednostavno ubediti u sve i svašta. Za bombaški našad u Oklahoma Sitijum, smesta su bili optuženi tadašnji svetski neprijatelji broj 1 - Srbi. Kasnije se pokazalo da je bombaš, Timoti Mekvej, zapravo bivši pripadnik američke vojske. Neki pažljiviji istraživači čak pominju mogućnost da je Mekvej bio unapred programiran ispiranjem mozga. Da bi skrenuli pažnju javnosti sa širom otvorenog šlica svoga predsednika, članovi administracije Bila Klintona su pokrenuli bombardovanje Srbije. I zaista, na kratko su zaboravljeni i Monika Levinski i sklonosti prvog čoveka Amerike da vara svoju ženu, nipodaštava sopstvenu porodicu i poverenje ljudi koji su za njega glasali i iskorišćava one koji su mu podređeni. Američki način života se mesecima naslađivao bombardovanjem Srbije i srbskih civila.

    A da bi se dočepali strateškog položaja u Aziji i pristupa naftovodima, Amerikanci su lansirali propagandnu laž bez ikakvih dokaza da je Avganistan odgovoran za rušenje svetskog trgovinskog centra. Ono što se dalje događalo i još uvek se događa je dobro poznato, mada se propagandna mašinerija SAD iz petnih žila trudi da skrene pažnju javnosti sa Avganistana i čitavu neuspešnu kampanju gurne pod tepih.
    Još jedna od propagandnih laži koja je obeležila nedavni period je i ona da Irak na čelu sa Sadamom Huseinom poseduje oružje za masovno uništenje. Laž je razotrkrivena, baš kao i namera SAD da se bez naknade dočepa iranske nafte. Umesto obećanog mira i 'demokratske' stabilnosti, Amerikanci su stanovnicima ove zemlje doneli smrt, razaranje, bezvlašće i urušavanje kompletnog društvenog i ekonosmskog sistema. Na isti način je sređena Libija, sledi Sirija... Ipak, Pentagon ne odustaje od raznih metoda manipulacije ne bi li opravdao svoje akcije, koliko god to bilo nemoguće.
    Naravno, postoje još jače metode manipulacije. Savremene metode saslušavanja zarobljenika duguju mnogo toga tehnici pod imenom reforma misli koju je u svojoj knjizi 'Ispiranje mozga u crvenoj Kini' iz 1951. godine, opisao Edvard Hanter. Priča je dospela u javnost kada su neki američki vojnici tokom korejskog rata snimljeni kako daju antiameričke izjave: neki od njih su čak radije izabrali da ostanu u Severnoj Koreji, umesto da se vrate kući. Hanter je tvrdio da ispiranje mozga koje su Kinezi primenjivali na američkim vojnicima u Koreji, uspešno deluje na kompletno menjanje njihovih stavova i verovanja i pretvara zarobljenike u poslušne robove.
    Hanterova verzija ispiranja mozga je doživela potpuni holivudski tretman u filmu 'Mandžurijski kandidat' iz 1962. godine, u kome je proslavljeni heroj zapravo neprijateljski špijun. Bez sopstvenog znanja, bespomoćni američki veteran je bio programiran da sledi naređenja koja je dobio od svojih komunističkih gospodara u učestvuje u zaveri čiji je cilj ubistvo predsednika.
    Amerikanci su zaključili da tehnike ispiranja mozga korišćene u Koreji zavise od apsolutne kontrole nad subjektom. Jednom izolovan od ostalih i održavan u stanju konstantne anksioznosti i neizvesnosti, čovekom se daleko lakše manipuliše. Mentalna i fizička iscrpljenost kombinovane sa uskraćivanjem sna, definitivno ubijaju svaki otpor. Neprekidna i agresivna propaganda kojom se manjaju uobičajeni standardi, navike i način razmišljanja zatvorenika, daju izuzetne rezultate.


    Zanimljivo je da osnovne vojne tehnike obuke američkih vojnika sadrže elemente ispiranja mozga. Konstantna dreka nadređenih i insistiranje na surovoj disciplini, uskraćivanje sna, apsolutna kontrola i iscrpljivanje regruta - usmereno je da slomi psihu sa kojom su regruti došli i pretvori ih u vojnike sa vojsci prihvatljivim stavovima i vrednostima. Sve dok se precizno održavaju okruženje i disciplina, vojnici ostaju bezrezervno pokorni. Kontrola uma je neophodna ukoliko pojedinci treba da postanu obični mali zupčanici u velikoj borbenoj mašini.
    Priručnici vojske SAD sa kojih je skinuta oznaka tajnosti opisuju tehnike ispiranja mozga kao standardne u ispitivanju zarobljenika. Priručnici preporučuju uskraćivanje sna, potpunu kontrolu ishrane zatvorenika, uskraćivanje izvora svestlosti stavljanjem, na primer, vreće na glavu. Tortura zvanično nije dozvoljena, ali zatvorenici mogu biti naterani da stoje ili sede u neudobnim, stresnim položajima duže vreme.
    U Americi posle 11. septembra, definicija onoga što se podrazumeva pod torturom je postala daleko fleksibilnija. Cilj je stvoriti stanje dezorijentacije i naterati zatvorenika da se oseća bespomoćnim, uplašenim i spremnim na sve što se od njega traži. Ljubavno ponižavanje je efikasno sredstvo.
    Dolazak ispitivača označava zatvoreniku predah od fizičke i psihičke torture. Kad ga ispitivač ponudi da sedne i ljubazno, sa puno razumevanja razgovara sa njim, zatvorenik počinje da sarađuje. Povišeni nivo sofisticiranosti i prefinjenosti tehnika ispitivanja, znače i da je praksa primene starih metoda mučenja napuštena. Nove metode ne ostavljaju vidljive fizičke ožiljke, ali psihički ožiljci možda nikada više neće zaceliti.
    Američka vojska već godinama razvija metode ubeđivanja i prisile. Većina metoda je, nakon završetka svetskih ratova, pronašla svoju primenu i u civilnom društvu. U budućnosti, kompanije možda neće morati da ućutkuju radoznale novinare, već da ih samo pozovu da se na nekoliko nedelja 'uglave' u organizaciju. Vrsta urbane legende koja je iskorišćena da bi se slomio neprijatelj, možda će se iskoristiti za napad na konkurenciju. Možemo očekivati varijacije ispiranja mozga koje će lansirati svi oni na pozicijama moći: vlasti, političari, kompanije, velike korporacije, pojedinci.
    U Iraku, u zloglasnom zatvoru Abu Graib, kao ispomoć američko-britanskim okupacionim snagama, ispitivače koji su ispitivali zarobljenike poslala je civilna kompanija CACI (slogan im je: 'Uvek budni'), U Velikoj Britaniji, podružnica kompanije CACI nudi 'pametna rešenja za inteligentne marketinške i informacione sisteme'.
    Informacioni rat više nije lokalno ograničen na provincije i pojedine vlade, on je svuda oko nas. U međuvremenu, sasvim je izvesno da je - koliko god se trudili da držimo korak, vojna mašinerija već daleko ispred najluđih predviđanja koja se tiču tehnika manipulisanja ljudskim umom.