vrh
Meni

Projekat Menhetn

    Umalo propast atomske bombe! Vest je bila toliko senzacionalna da je SS general Valter Šelenberg, odnedavno šef hitlerovske kontrađpijunaže, zatražio da ga feldmaršal Kajtl odmah primi, uprkos tome što je bio 25.decembar 1944. godine, sam dan njihovog Božića. Njegov ađutant je objasnio da je feldmaršal Kjtl na sednici Vrhovne komande gde komandanti pojedinih frontova upravo podnose izveštaje.
 
      

   Međutim, mladi SS general bio je odlučan i povišenim glasom rekao ađutantu da feldmaršalu kaže da je ovo najvažnije obaveštenje do koga je uspeo da dođe u toku ovog rata.
    Petnaest minuta ksnije šef nemačkog Generalštaba, feldmaršal Kajtl dao je u svom kabinetu rukom znak Valteru Šelenbergu da sedne u fotelju preko puta nega. Šelenberg je odmah počeo da govori:
    - Upravo sam primio šifrovanu poruku iz Njujorka od našeg agenta Erika Gimpela. Amerikanci se nalaze pred velikim uspehom koji može dovesti našu ratnu pobedu u pitanje. Molim vas pročitajte sami.
    Kajtl je sumnjičavo pogladao svog ambicioznog pomoćnika. U stvari, dešifrovani tekst bio je vrlo kratak, ali je mnogo značio:

    AMERIČKA ATOMSKA BOMBA BIĆE GOTOVA ZA NEKOLIKO MESECI. U TENEDIJU JE PODIGNUTA OGROMNA FABRIKA ZA NJENU PROIZVODNJU. PRVA EKSPERIMENTALNA EKSPLOZIJA BIĆE IZVRŠENA ZA DVA-TRI MESECA. LETEĆE TVRĐAVE B-52 SE UVEŽBAVAJU ZA BACANJE BOMBE. MOGUĆE JE POKUŠATI SABOTAŽU

    Nekoliko trenutaka vladala je ledena tišina. Feldmaršal je nervozno grickao usne, a onda je najzad prasnuo:
    - Zaista lep božićni poklon! Posle podne ću referisati fireru o ratnoj situaciji. Znate li šta imam da mu javim? Naša ofanziva na zapadu u Ardenima, zaustavljena je, a Sovjeti su na svega pedesetak kilometara od Varšave. Pa sada još i ovo! Čujte, ne bismo li to trebali ostaviti za sutra?
    Šelenberg je znao da je Kajtl bio stari lisac, ali sad je bio iznenađen koliko je neodlučan. Jasno, trebalo je izdržatio provalu Hitlerovog ludačkog besa.
   - Pa, firer če to pre ili kasnije morati da sazna. Zar vam se ne čini bolje da celu buru pregrmite u jedan mah? - poručio mu je šef kontrašpijunaže.
    Feldmaršal je dugo razmišljao i na kraju pitao:
    - Imate li baš toliko poverenja u tog vašeg Gimpela. Možda su to samo preterivanja ili nagađanja sa kojima se ne bih smeo pojaviti pred našim firerom. Šta ako je pao u ruke Amerikancima, pa sada seje kod nas strah?
     Šelenber mu je na ovo odgovorio:
    - Erik Gimpel je jedan od mojih najboljih ljudi. Sva njegova dosadašnja obaveštenja bila su izuzetno značajna Hitleru. Dozvolite meni da ga posetim i iznesem mu svoj plan kako da uništimo američku atomsku bombu još u začetku. To je naša jedina šansa. Zar me ne shvatate?

ZOVEM SE EDVARD GRIN

    Početkom oktobra 1944. nemačka podmornica U-1230 krenula je iz norveške luke Horten preko Atlantika, prema Americi. Punih 46 dana probijala se pored savezničkih konvoja, kroz brojna minska polja, ploveći stalno ispod površine mora kako je niko ne bi mogao omesti u njenoj tajnoj misiji.
    Kasno noću, uoči 29. novembra, kapetan podmornice Hilbih ugledao je kroz periskop američku obalu. Na 350 metara od nje, snažni motori su zaustavljeni da se ne bi čuli na kopnu, i podmornica se nečujna i nevidljiva, u pomračini približila obali na svega šesdesetak metara. U vodu je spušten čamac sa veslima. Prvo su u njega ušla dva mornara, a za njima dva civila u kišnim kabanicama i sa torbama u rukama. Kapetan podmornice im je davao poslednja uputstva i napomenuo da ako neko pokuša da ih omete pri iskrcavanju, da pucaju i brzo se vrate nazad.
    Mornari su bez teškoća iskrcali dvojicu ćutljivih ljudi na američku obalu i vratili se u podmornicu koja je odmah krenula nartag. Dvojica neznanaca stajali su nekoliko trenutaka na pustom terenu, nedaleko od Njujorka, dok ih je kiša zalivala. Morali su da se priberu, smire i odluče šta će dalje. Bili su to ljudi SS generala Valtera Šelenberga.
    Prvi, Erik Gimpel, slavan pod tajnim imenom 'Agent 146', bio je već nekoliko puta u SAD jer je odlično govorio engleski. On je rukovodio ovim poduhvatom. Njegov saradnik, onaj drugi, bio je Vilijem Kouplo, dezerter iz američke vojske koga su hitlerovci uspeli lako da zavrbuju, čas ga zastrašujući, čas obasipajući obećanjima.

    Stigli su ubrzo do druma, ali su se zaputili peške jer su hteli da izbegnu dodir sa ljudima i vozilima. Posle dvočasovnog lutanja po kiši i skrivanja po jarugama, dospeli su do jednog motela. Tu su ostali desetak dana, da se odmore i snabdeju svim potrebnim stvarima, počev od onih najsitnijih pa do odeće: nisu smeli koristiti nijedan predmet izrađen u Evropi. Erik Gimpel je imao težak zadatak. Morao se potpuno preobraziti u svakoj sitnici, čak i najmanjoj - morao je postati Amerikanac, jer bi čak i površni dodir sa bilo kojim građaninom SAD za njega mogao postati koban.
    Šetajući po sobi motela neprekidno je učio svoju lekciju:
    - Zovem se Edvard Grin. Imam 31 godinu. Nisam uzet u američku vojsku jer sam slabog zdravlja. Rođen sam u Bridžportu, u saveznoj državi Konektikat. Zovem se Edvar Grin...
     To ponavljanje naglas išlo je u beskraj. Druga osoba, Vilijem Kouplo nije imao teškoća oko adaptiranja na američku sredinu, ali njegova kukavička priroda pravila mu je na svakom koraku probleme. Uostalom, imao je razloga za strah. On je bio izdajnik svoje zemlje i z slučaju da ga nanjuše bio bi odmah streljan. Zato je Vilijam, kad god bi pošao u nabavku, svraćao da alkoholom ulije minimum hrabrosti.

ČARLS BRAUN PROKLINJE SUDBINU

    Gimpel i Kouplo su potom prešli u Njujork. Zakupili su stan na osamnaestom spratu jednog oblakodera. Sa sobom su doneli prtljag: četiri revolveera, 100.000 dolara u dijamantima u kožnoj kesi, 60.000 dolara u lažnim novčanicama koje su se pravile u Nemačkoj i malu ali veoma snažnu emisionu radio-stanicu koju su odmah montirali.
    Svakog dana Gimpel je čitao po desetak američkih novina, gledao po nekoliko filmova, slušao radio, sve u cilju da bi se što bolje osposobio za susrete sa Amerikancima. Već se usuđivao da stupiu razgovor sa konobaricama i kondukterkama u autobusu, pa čak i da se šali sa policajcima.
    Vilijemu očigledno nije bilo stalo da dobije Hitlerov orden za zasuge. Sve svoje vreme koristio je za sitna zadovoljstva obilato trošeći dolare koje su doneli iz Berlina. Jednom je čak, onako pripit rekao Gimpelu:
    - Ma neka se nosi taj rat! Baš me briga kako že završiti! Zar ne bi bilo pametnije da nas dvojica podelimo sve ove pare, pa svako da ide na svoju stranu?
    Gimpelu je još na početku bilo jasno da od VIlijama neće imati naročite koristi, ali sada je shvatio da mu od njega preti i velika opasnost. Morao je stalno da ga drži na oku. Onda je odlučio: ubiće ga u prvoj zgodnoj prilici.
    Najzad je Gimpel dešifrovao adresu svog glavnog čoveka na koga ga je uputio Valter Šelenberg. Bila je to jedan velika poslovna zgrada u 41. ulici. Čovek od koga se mnogo očekivalo zvao se Čarls Braun i držao je malu trgovačku agenciju na osmom spratu.
    Čarls Braun je bio nizak debeljuškast čovek, tamnoput, srednjih godina. Priupitao je pridošlice:
    - Šta mogu da učinim za vas?
    - Pre svega, odvedite me negde gde možemo razgovarati na miru
- odvratio mu je Gimpel oštrim tonom koji nije trpeo pogovora.
    Na licu Čarlsa Brauna pojavilo se čuđenje i negodovanje. Onda je, zbunjen, promucao:
    - Ja nemam nikakvih tajni. Ne pada mi na pamet da se krijem. Ko ste vi uopšte?
    - Polako, polako. Vi ste između 1936. i 1942. radili za nemačku špijunažu. Za usluge ste dobili 64.293 dolara. Vi ste to i zaslužili jer ste pribavljali obaveštenja od najveće važnosti. Ali, kao što već znate, svemu dođe kraj. Vaša grupa je pohapšena, a vi ste jedini ostali na slobodi, neuznemiravani...

    Braun je bledeo i znojio se, a oči su mu iskočile iz duplje i jedva da je skupio snage da se brani.
    - To je bilo ranije, davno. Onda je sve bilo drugačije. Nemačka gubi rat...
    Gimpel se na to proderao:
    - Dolazim direktno iz Berlina da se obračunam sa vama. Ako hoćete da mi pomognete, ne bojte se ničega! Novca ima napretek...
    Na sve ovo, Braun je prišao telefonu i podigao slušalicu:
    - Vi ste potpuno ludi! Ako smesta ne odete, pozvaću policiju.
    Na sve ovo Gimpel se samo nasmešio i rekao:
    - Ne bih vam to preporučio. Naravno, ja ne bih dobro prošao, ali šta bi bilo sa vama?
    Braun je drhtao, kršio prste i sručio se u najbližu fotelju. Očigledno, nije imao nikakvih šansi da se izvuče. A Gimpel mu je tada napomenuo:
    - Sve što sada imate stekli ste pomoću naših dolara. Ako želite svoj mir, moraćete da me povežete sa ljudima koji mi mogu sve reći o Projektu Menhetn. Mislim da vi vrlo dobro znate o čemu se radi.
    Naravno, Čarls Braun je sve znao o projektu atomske bombe i mnogim drugim manje poznatim stvarima, kao i to da ko jednom stupi u špijunsku mrežu teško se od nje otkida do kraja života. Na kraju je rekao:
    - U redu. javite mi se kroz deset dana. Dotle ću vam prikupiti sva obaveštenja.

DOSIJE JE TU

    Dok je čekao na izveštaj Čarlsa Brauna, Gimpel je obišao i niz drugih 'saradnika' nemačke špijunaže. Zahtevao je, pretio, dobro plaćao - kako je kad bilo potrebno. Tek, na njegovom stolu su se gomilala obaveštenja. On ih je svake noći, u ugovoreno vreme, šifrovanim kodom slao centrali u Berlin.
    U ugovoreno vreme došao je u snek-bar u 31. ulici, gde ga je već čekao Čarls Braun koji mu je odmah rekao:
    - Napolju su moja kola. U njima imam obiman dosije o 'Projektu Menhetn'. Mislim da je u njemu sve što treba znati o tome. Ali, možete li mi garantovati da je ovo naš poslednji sastanak?
    - Da, ako vaš izveštaj bude potpuno zadovoljavajući. I naravno, ako mi više ne budete potrebni.
    U kolima je Braun predao Gimpelu doista obiman dosije, sa svim potrebnim tehničkim detaljima o najstrože čuvanoj američkoj tajni - proizvodnji atomske bombe. Zauzvrat, Gimpel je njemu dao podebeo koverat sa krupnim dolarskim novčanicama.
    Te noći Gimpelovo emitovanje izveštaja Berlinu trajalo je izuzetno dugo. Bio je gotov tek pred zoru. Presrećan zbog uspeha, dobro se napio pre nego što je legao da spava. U stao je u podne, osvežen i zadovoljan. Istuširao se, obrijao, a potom bacio na obilan doručak. Za to vreme je razmišljao o pijanduri Vilijamu Kouplou. Već dva dana nije dolazio kući. Sigurno se negde smuca sa devojkama ili pijanči. Razmišljao je da će morati što pre da ga se otarasi, jer taj nevaljalac može da mu pokvari šanse za najveći uspeh u životu.
    Dok se spuštao liftom, Gimpel nije znao da sve američke radio-stanice već puna sat svaki čas prekidaju program da bi objavile specijalno obaveštenje:

    PAŽNJA SVIM VOJNIM I CIVILNIM VLASTIMA! TRAŽI SE EDVARD GRIN, ODNOSNO OPPASNI NEMAČKI ŠPIJUN ERIK GIMPEL.

PIŠTOLJ U REBRA

    Kako se sve to odigralo, šta to nije bilo u redu, šta je pošlo naopako? Gimpel nije imao pojma da je njegov kompanjon VIlijem Kouplo pretprošle noći, po svom običaju, pijančio u nekom baru i što ga je alkohol više savladavao, postajao je sve brbljiviji.
    Na početku pijanke te noći zapazio ga je jedan agent Federalnog istražnog biroa i priključio mu se u piću. Nije mu bilo teško da do zore sve izvuče od Vilijema Koupla. Punih šesnaest sati saslušavali su nesrećnog Vilijema najveštiji američki agenti, držeći mu reflektor neprekidno upravljen u oči. Kako Vilijem i inače nije imao ništa herojskog u sebi, on je pričao, i pričao...
    Kad je, sišavši na trotoar, Gimpel prišao kiosku sa novinama i kupio desetak raznih listova, čovek koji je stajao desno od njega, upitao ga je osmehujući se:
    - Mister Edvard Grin, ako se ne varam?
    - Ne, ja se zovem Frenk Miler
- takođe se osmehujući uzvratio je Gimpel.
    - Svejedno, poći ćete sa mnom - rekao mu je nepoznati, a Gimpel je osetio kako mu je gurnuo u rebra ogroman pištolj. Istog trenutka prišao je i drugi čovek, a u blizini su ih čekala kola.
    Bio je to kraj špijunske karijere Erika Gimpela, 31. decembra 1944. godine. Istraga je bila opsežna, jer je slučaj bio od najvećeg značaja, najinteresantniji u američkoj istoriji. Optuženi su, naravno, priznali krivicu. Posle kratog sudskog procesa Erik Gimpel i Vilijem Kouplo osuđeni su na smrt.
    Po američkim zakonima, trebalo je da budu pogubljeni petnaest dana po izricanju pravosnažne. Međutim, 12. aprila 1945. umro je američki predsednik Ruzvelt. Prema američkim običajima, smrtne presude se ne izvršavaju četiri nedelje po predsednikovoj smrti, što je značilo da će Gimpel i Kouplo biti pogubljeni 10. maja. Dva dana ranije je, međutim, kapitulirala Hitlerova Nemačka. U pobedničkom oduševljenju, Amerikanci su pomilovali sve osuđenike na smrt.
    Gimpel je tamnovao u poznatom Alkatrazu sve do 25. jula 1955. kad je pomilovan. Nastanio se u Minhenu, gde je nastavio da živi kao trgovački putnik. Interesantno je da Čarls Braun nikada nije uhvaćen, niti je utvrđen njegov identitet, tako da se ni dan danas ne zna kako je on došao do najstrože čuvane tajne u istoriji SAD.


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane