Progresija

    Jednog dana se udružio sa jednim starcem i počeo da ubeđuje ljude da je u planinama otkrio rudu zlata. Starac i Džejk su prodavali opremu i namirnice onima koji su krenuli u kopanje, iako su dobro znali da tamo nema nikakvog zlata.

Ovaj plan je dobro funkcionisao, ali je starac odlučio da napusti grad pre nego što rudari otkriju istinu. Tada je i Džejk otišao u San Francisko i zaposlio se u luci. Postao je pošten, vredan čovek, počinjući život ispočetka. Ali, 1906. godine veliki zemljotres je razorio grad i Džejk je poginuo kad je na njega pao zid jedne zgrade dok je pomagao vatrogascima da ugase požar.

    Ken je 12. marta 1982. godine po drugi put podvrgnut vraćanju u ranije živote pomoću hipnoze. Ovoga puta zvao se Pit Grant i otac mu je bio veoma moćan general u vojci Konfederacije. Pod očevim pritiskom, stupio je u vojnu akademiju i kad je diplomirao postao je potporučnik u armiji. Ubrzo se razočarao u stvar južnjaka i kad su njegov puk zarobili vojnici Unije, Pit se pridružio Severnjacima. U ratu se Pit dobro pokazao pa je za hrabrost u borbi dobio orden. Posle rata se oženio i podigao porodicu. Ključ tog života je njegova sposobnost da donosi sopstvene odluke i da se suprotstavlja da čini samo ono što otac želi od njega.
    Posle ove druge regresije, Kenovo interesovanje za istraživanje reinkarnacije je još više poraslo. Pomenuo je dr Goldbergu strah od munja i grmljavine i zamolio ga da u sledećim seansama istraži poreklo ovog straha. Dr Goldberg je zatim regresirao Kena još dva puta da bi ga oslobodio tog straha. U prvoj od tih regresija, Ken je oko 1820. godine živeo u Parizu kao uspešan biznismen po imenu Kalvin. Imao je ćerku, ali mu je žena umrla od tuberkuloze nekoliko godina pre toga. Kelvin nije verovao u banke, te je sav svoj novac i predmete od vrednosti držao u kući. Jedne letnje noći za vreme olujne kiše u kuću je udario grom i spalio je do temelja. Kalvin i njegova ćerka su uspeli da pobegnu, ali je celokupno njihovo bogatstvo propalo u požaru. Otišli su da žive kod rođaka, ali Kalvinov duh je bio slomljen i on je umro kao siromah.
    U drugom životu početkom prošlog veka Ken je bio bogati muškarac po imenu Rojston koji je živeo u Londonu. Za vreme jednog popodnevnog nedeljnog prijema, Rojston i njegova devojka Meri, otišli su da se kočijama provozaju po polju. Počelo je da grmi i Meri je zamolila Rojstona da je vrati kući. Rojstonu je grmljavina izgledala romantično pa je insistirao da ostanu još malo. Nekoliko minuta kasnije grom je udario u Meri i onesvestio je. Rojston ju je kočijama vratio kući, ali po povratku na prijem otkriva da je umrla. Gosti su bili šokirani. Rojston se osećao toliko krivim da je u očajanju puškom sam sebi oduzeo život.
    Izgleda da su ova dva života razrešila problem, jer kad je u proleće Ken doživeo svoju prvu grmljavinu, njegov strah je nestao. Sad se veoma zainteresovao za progresiranje u buduće živote, na šta je dr Goldberg rado pristao. U svojoj prvom progresiji Ken je otišao na kraj 21. veka. Već je bio student u koledžu i zvao se Skot. Živeo je u jednom podzemnom gradu u Arizoni. Grad se nalazio pod zemljom zbog pretnje od nuklearnog rata.

Dr G.:  Skot, ima li ljudi koji žive iznad zemlje?
Ken:  Da. Mi živimo ispod zemlje jer je moja porodica veoma bogata pa to sebi mogu da priušte.
Dr G.: Kako bi opisao taj grad?
Ken: Pa, sve je usmereno na nauku. po gradu nas prevoze pokretne trake. Kompjuteri su svuda i većinu mojih kurseva vode kompjuteri.

    Društvo je zaista bilo tehnološko. Trebalo je da Skot studira nauku, ali se njemu to nije dopadalo, pa je napustio školu. Kasnije je radio kao tehničar za jednu firmu koja je proizvodila robote. Obučio se na poslu i uživao u njemu.

   
Dr G.:  Gde si sada, Skot?
Ken:  Imam sastanak sa Suzanom za ručak.
Dr G.: Ko je Suzana?
Ken: Ona je moja verenica.
Dr G.: Kakvim poslom se bavi?
Ken: Ona je učiteljica.

    Skot je mrzeo život pod zemljom. On i Suzana su se venčali i preselili na površinu. Skotovi roditelji su ga se odrekli, a Suzan se zaposlila kao nastavnica iznad zemlje. Skot je počeo da prodaje solarne kuće.

Dr G.: Kako vam sada idu stvari, Skot?
Ken: Sve je super. Srećan sam. I Suzana je srećna. Imamo dvoje dece i zarađujemo puno para.
Dr G.: Da li sada imaš neke dugoročne ciljeve?
Ken: Da. Voleo bih da enki od siromašnih ljudi iznad zemlje dožive grad ispod zemlje. Želim da vidim da se kulture uzajamno mešaju.
Dr G.: Da li drugi misle poput tebe?
Ken: Da, ali ih nedostatak novca sprečava da dožive grad ispod zemlje.
Dr G.: Pošto si mrzeo grad ispod zemlje, zašto ti je sada toliko stalo do njega?
Ken: Život je bio dobar prema meni i mojoj porodici, pa bih voleo da mu se revanširam. Takođe, želeo bih da ponovo vidim savoje roditelje i da im pokažem da sam uspeo u životu.
Dr G.: Hajde da idemo do kulminacije ovod projekta, dok izbrojim do pet. Jedan... dva ... tri ... četiri ... pet. Šta se desilo, Skot?
Ken: Imali smo mnogo problema. Bogataši nisu voleli priliv siromašnih ljudi. Siromašni nisu razumevali snobovski stav bogatih.
Dr G.: A tvoj porodični život?
Ken: Suzana i ja dobro radimo zajedno, ali su svi ovi problemi prouzrokovali veliku napetost u našem odnosu.
Dr G.: Da li ona još uvek radi kao nastavnik?
Ken: Ne, radi kao socijalni radnik. Nije joj žao što je napustila nastavnički poziv.

    Dr Goldberg je progresirao Skota pet godina unapred i otkrio da je Skot prodao svoju firmu za proizvodnju solarnih kuća i penzionisao se. Njegov odnos sa Suzanom se poboljšao i bio je finansijski bezbedan. Skotovi roditelji su ga na kraju prihvatili i izvinili se zbog ranijeg ponašanja. Mnogo godina kasnije kada su Skotovi roditelji umrli, Skot je nasledio njihovu imovinu. Skot i Suzana su provodili najveći deo života u putovanjima. U svojoj 57-godini Skot je umro dok je bio na planinarenju u Evropi.
    Kada je dr Goldberg doveo Skota u supersvesno stanje uma, i upitao ga šta je naučio u svom životu kao Skot, rekao je da je naučio da deli i da bude porodičan čovek. Bio je nesrećan što nije uspeo da spoji ljude sa površine sa ljudima koji su živeli ispod zemlje. Ovaj život je predstavljao znatan napredak u odnosu na život Džejka Milera i njegove prevare kojima se bavio u prvom delu tog života.
    Poslednji budući život koji su istražili bio je krajnje neobičan. Dr Goldberg je dao Kenu instrukcije da ode u budući život koji bi predstavljao kulminaciju njegovog profesionalnog života. Opisao je da se nalazi na jednom asteroidu početkom 24. veka. Bio je odgovoran za šatl servis koji je prevozio turiste do mesta za odmor. Velike neonske cevi su služile kao oznake za pistu za sletanje. Kenovo ime je bilo Ksarva (Xarva) i on je nadzirao grupu tehničara. Asteroid je bio vlasništvo i pod upravom vlade Zemlje (Savez Jednog).

Dr G.: Ksarva, kako ste došli na asteroid?
Ken: Godinama sam radio za kosmički centar Saveza kao glavni tehničar. Jednog nesrećnog dana gadno sam povredio nogu dok sam radio na lansirnoj rampi. Povreda je bila permanentna pa mi je vlada ponudila ovu dužnost umesto penzionisanja. Pošto sam voleo da budem aktivan, prihvatio sam ovaj položaj.
Dr G.: Da li imaš porodicu na Zemlji?
Ken: Ne, živim sam.
Dr G.: Jesi li srećan ovde?
Ken: Recimo da sam zadovoljan. Imam mnogo da radim, ali mi još uvek ostaje slobodnog vremena da se bavim nekim svojim hobijima.
Dr G.: Šta su ti hobiji?
Ken: Ja sam neka vrsta amatera pronalazača.
Dr G.: Da li si već nešto pronašao?
Ken: Još ne, ali radim na jednom komunikacionom uređaju koji će omogućiti komuniciranje sa bićima sa drugih planeta.


    Ksarva je ostao na asteroidu mnogo godina, a tada se vratio na Zemlju da se penzioniše. Živeo je na Floridi i u 88-toj godini pronašao je uređaj koji je doveo do komuniciranja sa vanzemaljcima.

Dr G.: Šta se desilo sa tim pronalaskom?
 Ken: Savez je preuzeo primenu mog pronalaska. Za to sam dobio sva priznanja i bio dobro finansijski i profesionalno nagrađen.
Dr G.: Da li si nastavo da radiš za savez?
Ken: Da. Zadužili su me da rukovodim ovim projektom.
Dr G.: Zar nisi pomalo star za taj položaj?
Ken: Taman posla. Ljudi rade i kad imaju više od 100 godina.

Dr G.: Kakve vrste komunikacije primate iz svemira?
Ken: U početku smo primali samo neku čudnu buku. Kasnije smo shvatili da je to možda neki vanzemaljski jezik.
Dr G.: Kako ste ga preveli?
Ken: Koristili smo naše najsavršenije kompjutere da bi konačno otkrili neki smisao.
Dr G.: Kakva je bila poruka koju ste primili?
Ken: Stalno su nas upozoravali da prestanemo da zagađujemo vasionu.,
Dr G.: Šta su podrazumevali pod zagađivanjem?
Ken: Pre nekoliko godina imali smo jedan mali nuklearni rat. Sem toga, slali smo sonde u svemir i izbacivali nuklearni otpad.
Dr G.: Da li su ova upozorenja bila u formi pretnji?
Ken: U početku nisu, ali kada smo i dalje ignorisali njihove poruke, upozorenja su postala direktna pretnja.
Dr G.: Da li si pokušao da uveriš vladu da obrati pažnju na ova upozorenja?
Ken: Naravno da jesan, ali niko nije hteo da me sluša. Pokušao sam sve, ali jednino što sam dobio za svoj trud bilo je prisilno penzionisanje.

    Ksarva je bio frustriran i deprimiran. Napustio je vladu. Sada je imao gotovo 100 godina i osećao se iscrpljenim. Jedne noći umro je u snu - bar je mislio da je umro. Ono što se zatim desilo bilo je veoma čudno: u svakom slučaju nije bilo tipično iskustvo smrti. Ksarvina duša je poput zraka izletela iz njegovog tela i kroz kosmos je proletela iz jedne u drugu galaksiju. Vanzemaljci koji su to učinili izgledali su veoma ljutiti i razočarani u Ksarvu.

Dr G.: Kako izgledaju ti vanzemaljci?
Ken: Oni su čista svetlost i komuniciraju isključivo telepatski.
Dr G.: Zbog čega se ljute na tebe?
Ken: Rekli su da sam izabran da otvorim komuniciranje između naše i njihove galaksije i očekivali su od mene da ubedim vladu da obrati pažnju na njihova upozorenja.
Dr G.: Zar ih ti nisi obavestio o tvojim naporima?
Ken: Naravno da jesam, ali pokušajte da ubedite zelenu loptu svetlosti da ste učinili sve što ste mogli. Te stvari nisu baš najbolje razumeli.
Dr G.: Šta su zatim uradili?
Ken: Poslali su me na drugu planetu da pratim aktivnosti jedne kulture koja se brzo razvijala. To se smatralo kaznom.
Dr G.:  Kako si se pokazao?
Ken:  U stvari, vrlo dobro. Radio sam veoma vredno i telepatski savetovao ovo društvo u skladu sa instrukcijama koje su mi vanzemaljci dali. Napredovali su vrlo lepo i ja sam u tome uživao onoliko koliko u tome može da uživa zrak svetlosti.
Dr G.: Šta se zatim desilo?
Ken: Kao nagradu za svoje napore trebalo je da pratim predstavnika njihovih ljudi na Zemlju. To mi je zvučalo zaista čudno.
Dr G.:  I onda...?
Ken: Savez je pronašao alternativne načine zua deponovanje nuklearnog otpada. Nekako su me vratili u moje telo te sam se probudio iz ove hibernacije. Sledeće čega sam bio svestan je da me je Savez slavio kao heroja. Vanzemaljci su se pobrinuli da dobijem potpuno priznanje za ovu diplomatsku akciju.

    Ksarva je proživeo ostatak života u miru i bio je profesionalno poštovan. Umro je srećan u svojoj 144. godini. Ken je, dakle, video da će postati slavan kroz 400 godina.   


  Nensi, 34-godišnja kelnerica u jednom malom restoranu u Baltimoru, najpre je došla dr Goldbergu radi regresije u prošle živote. Regresije su pokazale da je u jednom od svojih prethodnih života bila čistačica u madridskom hotelu u 19, veku. Radila je vrlo teško da bi školovala svog sina. Jedne noći je bila silovana i pretrpela mnogo napada gneva od strane upravnika hotela.
    Vraćanje u još jedan prošli život otkrilo je da je Nensi bila prosjakinja u Italiji u 14. veku. Posle određenog broja dodatnih uspešnih regresija, dr Goldberg je predložio Nensi da pokušaju progresiju u buduće živote. Ona se veoma zainteresovala i pristala da se prilikom sledeće posete izvrđi progresija. Tako je jednog popodneva krajem 1980. godine ova mlada žena otpočela svoje putovanje u 23. vek. nensi je brzo ušla u hipnotički trans. Za samo nekoliko minuta bila je u dubokom transu i spremna da odgovara na pitanja dr Goldberga, koji joj je dao instrukcije da ode u neki od budućih života. Nensi je to uradila tako lako, kao da je to bilo nešto što je činila svakog dana.

Dr G.:  Šta vidite ovog trenutka?
Nensi: Nisam sigurna. Izgleda kao da lebdim. Ne mogu ništa da razaznam.
Dr G.:  Usredsredite se na moj glas. Kada izbrojim do tri, više nećete lebdeti. jedan ... dva ... tri. Možete li mi sada reći šta vidite?
Nensi: Na putu sam ka Ministarstvu.
Dr G.:  Kakvo je to Ministarstvo?
Nensi:  Pa, Ministarstvo mira. Moja obuka je gotovo završena i ja sam veoma uzbuđena zbog svoje karijere.
Dr G.: Koja je godina sada?
Nensi:  2206.
Dr G.: Kako se zovete.
Nensi:  Marša.
Dr G.: Koliko dugo radite u Ministarstvu?
Nensi:  Četiri godine. Kroz nekoliko meseci dobiću svoje prvo zaduženje. Tako sam uzbuđena! To je ono što sam želela da radim još otkako sam bila dete.

    Maršin glas je bio poput deteta dok je opisivala ovu scenu. Pa, ipak, njen rečnik je bio sofisticiran i izgledalo je da izražava više emocija nego što je to činila Nensi.

Dr G.:  Koliko imate godina Marša?
Nensi: Imam 24 godine.
Dr G.:  Sa kojom nacijom je povezano Ministarstvo mira?
Nensi: Pa, mi smo član Zapadne Federacije Nacija. Vi mora da ste nov u našoj Zemlji.
Dr G.:  Šta vaši roditelji misle o vašem poslu?
Nensi: O, oni su veoma ponosni na mene. Ja sam jedinica i moji roditelji žele da se bavim onim što volim.
Dr G.:  Kako se zovu vaši roditelji i čime se bave?
Nensi: Ime moje majke je Lani i ona je sada domaćica. Nekada je bila arhitekt. Otac mi se zove Hauard i on je nuklearni inženjer.
Dr G.:  Ko vas obučava u Ministarstvu mira?
Nensi: Najveći deo obuke radimo na simulatorima (video lekcije za samostalno učenje). Radimo zajedno sa diplomatima pošto završimo određene faze naše obuke. Ali najpre moramo da položimo neke prilično obimne ispite.

    Smirenim, monotonim glasom, Nensi (Marša) je opisivala jedan ultra-moderan grad. Trotoari su bili pokretni kao pokretne stepenice koje se kreću horizontalno. Većina zgrada je bele boje i velike visine. Ulice su besprekorno čiste i glatke, kao da je pod od mermera. Buke da gotovo i nema. Dva glavna oblika prevoza su jednošinski vozovi iznad zemlje i neka vrsta metroa. Nikakva vozila nisu dozvoljena unutar gradskih granica, tako da nije bilo nikakvog zagađivanja vazduha niti je dolazilo do saobraćajnih nesreća. Čak su se i jednošinski vozovi, metro i pokretni trotoari kretali gotovo bešumno. Izgleda da je društvo uspelo da savlada problem buke i aero zagađenja.
    Prosečan životni vek je bio oko 110 godina. Obavezno penzionisanje bilo je u starosti od 85 godina. Veoma je karakteristično da prilikom progresija spontano dolazi do brzih promena scena, što pokazuje i sledeći dijalog:

Dr G.:  Marša, možete li mi reći nešto više o vašem poslu?
Nensi: Kao što sam ranije pomenula, radim u Ministarstvu mira u diplomatskom koru. Kroz nekoliko meseci moja obuka će biti završena i ako položim ispite, biću određena na svoju prvu dužnost. Vrlo sam...

    Odjednom je prestala da govori i ostala nepokretna i opuštena u stolici.

Dr G.:  Marša, gde ste sada?
Nensi: U džungli sam. Strašno je toplo i vlažno.
Dr G.: Gde se nalazi ta džungla?
Nensi: U Brazilu, nedaleko od reke Amazon. Na dužnosti sam u diplomatskom koru.
Dr G.:  Koja je to godina?
Nensi: 2207.


  Nensi je sama sebe progrsirala jednu godinu unapred, u vreme kad je bila na službenom zadatku u Brazilu. Počela je da se znoji, iako je temperatura u sobi za terapiju bila 21 stepen. Izgleda da su eksperimenti sa klimom koje je izvodila Zapadna Federacija slučajno prouzrokovali zemljotres, koji je razorio nekoliko gradića u toj oblasti i da je Zapadna Federacija poslala Maršu i još dvojicu diplomata da bi razradili detalje oko finansijske pomoći i politički izgladili stvari. Marša nije bila mnogo upoznata sa ovim eksperimentima, ali se čini da je Federacija pokušavala da reguliše klimu upotrebnom zvuka visokih tonova. Brazil je bio član Zapadne Federacije, zajedno sa Severnom Amerikom, preostalim delom Južne Amerike, Centralnom Amerikom, Zapadnom Evropom, Afrikom i Bliskim Istokom.

Dr G.:  Marša, možete li mi reći šta se sada događa?
Nensi: Moj šef razrađuje detalje misije sa brazilskim predstavnikom. i snima kamerom lokaciju zemljotresa.
Dr G.:  Zašto se sastajete u džungli umesto u ambasadi?
Nensi: Propisi Federacije nalažu da istražimo mesto katstrofe. Moramo doneti video snimke razorene oblasti.
Dr G.:  Je li to vaša prva službena dužnost?
Nensi: Zaboga, ne. Imala sam šest drugih u prethodnih devet meseci.
Dr G.:  Šta se sada događa?
Nensi: Izgleda da sam... Sedim za svojim stolom i pišem izveštaje o brazilskoj katastrofi.

    Očigledno, Marša je napustila scenu u džungli i vratila se u Ministarstvo mira. Progresirala je sebe dve nedelje unapred u vremenu. Zatim je dr Goldberg progrsirao Maršu napred u scenu izvan Ministarstva.

Dr G.:  Kakvo je vreme napolju?
Nensi: Sunčano je i toplo. S.D-ovi će morati da rade prekovremeno danas.
Dr G.:  Šta su S.D-ovi?
Nensi: Pa, naravno, solarni diskovi. Baš je simpatično gledati ih kako se tako okreću.

    Dalja pitanja otkrila su da su solarni diskovi krupne strukture koje lagano rotiraju u širokom luku. Oni služe za grejanje i hlađenje grada kao i za energetske potrebe. Zatim je dr Goldberg progresirao Maršu u njen stan. Živela je u jednom apartmanu u gradu.

Dr G.:  Marša, možete li mi opisati svoj apartman?
Nensi: Pa, živim na devetoj visini. Štas tačno želite da znate?
Dr G.:  Kako se priprema hrana?
Nensi: Ceo stan mi je opremljen omni-regulatorom.
Dr G.:  Šta je to omni-regulator.
Nensi: To je samoregulacioni uređaj za kuvanje koji priprema sve vrste hrane prema mojim unapred programiranim specifikacijama.
Dr G.:  Kako iz vašeg stana komunicirate sa drugim ljudima?
Nensi: Koristim video telefon.
Dr G.:  Na koji način funkcioniše video telefon?
Nensi: To je uređaj u koji govorim. Za njega je prikačen mali ekran koji mi omogućava da vidim osobu koja me zove. Uređaje tog tipa koristimo u Ministarstvu u svrhe bezbednosti, samo su oni mnogo složeniji.
Dr G.:  Možete li mi opisati nešto u vašem stanu što funkcioniše na mehanički način?
Nensi: Vrata i prozori su opremljeni sa elektronskim uređajima koji upravljaju njihovim otvaranjem i zatvaranjem. Ovi uređaji su programirani tako da reaguju na određene reči. Ponavljanjem tih reči ili rečenica mogu da ih zatvaram i otvaram a da ne moram da ustajem.
Dr G.:  Možete li mi reći nešto više o vašem radu u Ministarstvu?
Nensi: Nisam ovlašćena da razgovaram o svim aspektima mog posla, ali ću pokušati da dam što je više informacija moguće?
Dr G.: Zar niste rekli da je Ministarstvo deo Zapadne Federacije Nacija?
Nensi: Tačno.
Dr G.:  Koje još druge velike nacije postoje u to vreme?
Nensi: Nema drugih velikih nacija, samo Alijansa.
Dr G.:  Šta je to Alijansa?
Nensi: Istočna Alijansa obuhvata sve one nacije koje nisu članice Zapadne Federacije Nacija.

    Istočnu Alijansu sačinjavaju Rusija, Kina, Indija, Japan, Jugoistočna Azija, Novi Zeland, Australija i još neka manja ostrva, zajedno sa delom istočne Evrope. Međutim, izgleda da nije bilo nikakvih loših osećanja između Zapadne Federacije i Istočne Alijanse. Glavne razlike su bile filozofske. Nije bilo ratova više od 100 godina. Marša je tada progresirana u 2221. godinu.


Dr G.:  Šta sada vidite?
Nensi: U svojoj sam kanselariji. Radni plan mi je preopterećen.
Dr G.:  Zbog čega.
Nensi: Ima mnogo problema sa Istočnom Alijansom.
Dr G.:  U čemu je konkretno problem.
Nensi: Ministarstvo je primilo molbu od Indije da deluje kao arbitrator u sporu oko lokalnih granica. Problem je nastao kada je jedan od naših kompjutera zaturio poruku, te nikakav odgovor nije poslat. Indijska delegacija je tada poslala sličnu molbu Istočnoj Alijansi. Prošle nedelje naš kompjuter je predao poruku i mi smo odmah poslali jedan tim u Indiju. Sada ima dve grupe arbitratora, a ne postoji protokol na osnovu koga bi se oglučilo koja treba da ostane, a koja da ode.
Dr G.:  Zašto se Indija nije najpre obratila Istočnoj Alijansi?
Nensi: Indija nije srećna sa Alijansom i već godinama pokušava da se pridruži Zapadnoj Federaciji.
Dr G.:  Kakav je vaš trenutni položaj u Ministarstvu?
Nensi: Ja sam šef sekcije C-311 Arbitražnog odeljenja.
Dr G.:  U čemu se sastoji njegova uloga?
Nensi: Ja sam nadzornik nad 47 arbitratora. Ovi arbitratori se bave sitnijim pregovorima, koje im ja dodeljujem. Ako ima nekih problema ili ako dođe do neke neuobičajene situacije, onda ja lično preuzimam posao.
Dr G.:  Dakle, vi uglavnom radite u Ministarstvu više izvan, na terenu?
Nensi: Tačno. Više volim da idem na misije s vremena na vreme i radi promene.
Dr G.:  Da li ćete se sada udati?
Nensi: Ne. Posvetila sam svoj život Ministarstvu. Ja volim svoj posao.
Dr G.:  Da li često izlazite sa muškarcima?
Nensi: Ne baš često. Trenutno ne izlazim ni sa kim, ali mi to ne smeta.
Dr G.:  Šta volite da radite kada niste na poslu?
Nensi: Mnogo zadovoljstva mi pružaju moje biljke.

    Do je dr Goldberg postavljao Marši pitanja, ona se odjednom prebacila u veliku salu za sastanke u Ministarstvu. Izgleda da je tu pregledavala svoje zabeleške. To je bilo samo nekoliko časova nakon njenog poslednjeg odgovora na pitanje dr Goldberga o njenim interesovanjima van posla. Ova konkretna hipnotička seansa bila je prilično duga, oko sat i po, i učestanost promene scena postala je manji problem u toku poslednjih pola sata u ovom transu. zatim je dr Goldberg počeo ponovo da je ispituje o njenim hobijima.

Dr G.:  Da li ikada idete u pozorište?
Nensi: Da, ali ne vrlo često.
Dr G.:  Koji se komadi trenutno daju u Njujorku?
Nensi: Njujorku? Ne razumem. Gde je Njujork?
Dr G.:  Zar ne postoji grad koji se zove Njujork koji je poznat po svojim pozorištima?
Nensi: O, vi mora da mislite na Nju Siti. Postojao je nekada grad koji se zvao Njujork, ali je taj grad uništen u velikom zemljotresu pre više od 150 godina. Grad je bio potpuno razoren i mnogo godina je trebalo da se ponovo izgradi. Ime mu je promenjeno u Nju Siti. Nisam čula da se spominje ime Njujork još otkako sam u školi učila istoriju.
Dr G.: Da li je Nju Siti pozorišni centar?
Nensi: Pa, nije baš. Pošto je bio ponovo izgrađen, koliko se sećam iz istorije, pozorište je postalo univerzalnije i nijedan pojedinačan grad nije postao permanentno sedište ili glavni centar na tom polju.
Dr G.:  Da li su još neki drugi veliki gradovi takođe uništeni u velikom zemljotresu?
Nensi: Da, izvestan broj manjih gradova je takođe uništen. San Francisko i Los Anđeles su sravnjeni sa zemljom neposredno pre nego što je stradao Njujork. Izgleda mi čudno da su i San Francisko i Los Anđeles zadržali svoja imena kada su ponovo izgrađeni, a da je Njujork promenio ime u Nju Siti.


  Kad je Marša govorila o velikom zemljotresu, pokazala je potpunu emocionalnu ravnodušnost. Ova razaranja su joj očigledno malo značila. Ono što se desilo u prošlosti bilo je gotovo potpuno zaboravljeno. Jedino što je Marši bilo važno su bile njene aktivnosti u Ministarstvu i njene biljke.
    Zatim je dr Goldberg progresirao Maršu u 2235. godinu u kojoj je ona imala 53 godine. Opisala je veoma ispunjen život. Bavila se atletikom i društvenim poslovima. Funkcionisala je kao kakva žena 20. veka u poznim dvadesetim ili ranim tridesetim godinama. Njene biljke su joj još uvek bile važne. Nije bilo ratova ili drugih katastrofa o kojima bi izveštavala u toku prethodnih 14 godina, a Istočna Alijansa se odlično slagala sa Zapadnom Federacijom. Marša je postala rukovodilac celokupnog Arbitražnog odeljenja, a ne samo sekcije C-311. Nije uopšte bilo neobično da žene dolaze na visoke državne položaje. Stoga očigledno nije bilo feminističkih niti bilo kakvih drugih pokreta: jednostavno za to nije bilo potrebe. Čovečanstvo je očigledno naučilo da živi u miru. Predrasude, zavist, pohlepa, glad i strah su takoreći iskorenjeni. Kada bi ipak došlo do problema, oni su rešavani brzo i efikasno.
    Televizija, kompjuteri i ostala elektronska čuda su bila najobičnija stvar. Ljudi su stalno bili informisani o tekućim događajima, a bolest je bila redak fenomen. Ono što je za dr Goldberga bilo najinteresantnije je odsustvo psiholoških problema. Građani 23. veka nisu patili od depresije ili anksioznosti. Sredstva za smirenje su bila nepotrebna. Problemi u komuniciranju su se retko manifestovali. To je direktno uticalo na politiku, tako da je Marši posao postao mnogo lakši.
    Kad je Nensi vraćena u sadađnjost, osećala se relaksirano i prijatno zbog svojih doživljaja. Bilo joj je teško da ih prihvati, ali je postepeno dopuštala mogućnost da će živeti u 23. veku kao Marša.
    U ovoj seansi bilo je nekoliko interesantnih elemenata. Najpre, Nensin glas je postajao dublji, a govor se znatno usporavao kad je govorila kao Marša. Najneobičnije je bilo to što je njen rečnik postajao daleko bogatiji. Nensi je bila šokirana načinom na koji je vladala jezikom dok je bila u transu. Treće, postala je mnogo samopouzdanija kao Marša. Marša je bila veoma ponosna na svoja ostvarenja i govorila je malo o čemu drugom sem o svojim dužnostima u Ministarstvu. Nensi, s druge strane, nikad nije govorila o svom poslu kelnerice i najveći deo vremena je provodila sa svojim prijateljima i ćerkicom. Nensi se udala kada joj ej bilo 17 godina, ali se Marša nikada nije udavala. Jasno je da su između Nensi i Marše postojale velike razlike - možda i zbog poboljšanja društvenog statusa žena u ovom budućem društvu.
    Nensin položaj u toku njenih ranijih života bio je prilično nizak na socio-ekonomskoj lestvici. Kao kelnerica u ovom životu nine mnogo napredovala u svom društvenom položaju. Progresija u budući život u kojem je uspešna žena od karijere, omogućila joj je da vidi ne samo da će moći da poboljša svoj društveni status, već da će to stvarno i učiniti. Kao Marša, prihvatila je veoma odgovoran položaj i ceo svoj život posvetila Ministarstvu.
    Karma je ovde takođe bila na delu. Bliski odnos koji je postojao između Nensi i njene kćeri već je prethodio u 19. veku u Madridu kad je Nensi naporno radila kao čistačica da bi školovala sina (ćerka u sadašnjem životu). Pored toga, degradacija koju joj je naneo upravnik hotela u Španiji (njen bivši muž u sadašnjem životu) prenela se i u ovaj život, jer je on nastavio da je maltretira čak i posle razvoda. Lekcije bliske porodice su naučene i kao Marša više joj nije bila potrebna porodica da bi ostvarila svoje ciljeve. Njena karijera je dominirala njenim životom u 23. veku.