vrh
Meni


Profesori Iz Naših Škola

PROFESORICA MOJCA

    'Od kolevke pa do groba, najlepše je đačko doba'. Dok idemo u školu, ovo nam je bilo baš bez veze i pitali smo se ko je mogao da izvali ovako nešto. Ali, kada se završe sve škole i ostanu iza nas, dođe dan da se shvati kolika je ono istina. Tada se setimo svega, školskih drugara, dogodovština sa časova i naravno profesora, nastavnika i učitelja. Mnogi od njih bili su prave legende, a ovo je rubrika o njima. Pišite nam o svojim profesorima iz škole, osnovne, srednje ili fakulteta. Budite duhoviti i vaši prilozi biće objavljeni u ovoj rubrici. Autor teksta je Dragan Lakićević
 
      


   Mojca, Slovenka, lepotica, predavala nam je latinski. To je bila profesorka! To je bila ženska. To je bilo mače.
    Imala je ćerku Ernu, u drugom gimnazije, ali su svi dečaci glasno govorili da im se više dopada majka, nego ćerka i kad bi mogli da biraju... A Erna je bila detence iz bajke. Slatka kao Pepeljuga. Božanstvena kao Snežana. Ali smo mi više voleli Šumu Striborovu, njenu majku. Priznajemo.
    Mojca je bila lepa. Imala je lep glas, simpatičan naglasak, nekako gospodski, otmen, mazan, lepe reči. Iz tako slatkih usta, sa divnim zubima u osmehu, morale su da izlaze fantastične rečenice:

. Aliquando vulpecula fessa et cibi avida silvam peregravit. Tandem in ramo pini altae corvum nigrum spectavit. (Jedanput je lukava lisica šetala kroz šumu. Tada na grani visokog bora, crnog gavrana je ugledala.)

    Mojca je bila stroga. Ta nije imala milosti. Ali i kad je bila najgora, kad je davala po tri keca za jedan čas, za tri minuta, oči su joj bile plave i prekrasne, a njen korak po učionici, na visokim štiklama i moćnim nogama - bilo je nešto nešto najlepše i najprefinjenije.

    Nosila je čarape sa šavom. Više su nas uzbuđivali njeni listovi na nogama, nego sve gole lepotice na reci, ili na morskoj plaži. Bivali smo srećni kad nam se obrati, kad nas gleda, makar nam istog trena zaključila keca za kraj godine.
     Mojca jedino na svoju lepotu beše osetljiva. Diktira ona, tako, na srpskom, račenicu koju treba da prevedemo na latinski:

- Naše profesorice su lepe.

    A zatim dodaje:
- Pa, i nisu baš naročito lepe.
     A Rajko Kec, pokeraš ispod mosta, dobaci:
- Jeste Vi! Vi ste lepi, profesorice!      
    Tada ga je zavolela. I kad je imao sve suve kečeve, kad su ga, kao najgori primer, pominjali na svim sednicama - on je iz latinskog imao trojku. A ništa nije učio.

SLATKE PROFESORKINE GAĆICE

     Bora i Beli sede u prvoj klupi. Ta klupa je priljubljena uz uzdignutu katedru. Na katedru je, spreda, probušena mala rupa, pa se kroz tanku ivericu može iz prve klupe gledati kako naše profesorke prekrštaju noge, kakve su im gaćice, koju vrstu čarapa, steznika i žabica nose.
    Sve se vidi. Beli se samo nalakti kao da drema ili čita knjigu 'Elementa Latina', a, u stvari, neprestano viri kroz rupicu, pravo među noge naših profesorki.
    Tako Beli uvek zna kad neka naša profesorica dobije menstruaciju. I na odmoru nas odmah obavesti. Bora je u prednosti. On biva obavešten na samom času, jer Bora sedi tu, do Belog. Njemu Beli u svakom trenutku može da saopšti kad se nastavnik biologije češka po jajima, a kad nastavnica muzičkog dira mindžu, mrsi dlačice prstima koje potom prinosi nosu i pomiriše, a istovremeno priča o osećajnosti muzike Vivaldija i Baha.
    Beli zato neće odmah sve da priča Bori, već ga pušta da čeka, da se muči od nestrpljenja i želje da sazna šta je novo pod suknjom naše učiteljice.
    Profesorka Mojca nosila je uvek čisti i raznobojni veš, mirisan i nov, kakav druge nastavnice nisu imale, pa su Bora i Beli pretpostavljali da je to veš iz inostranstva. I svakog dana je nosila druge gaćice, čas bele, čas plave, čas crvene. Nikad šarene, one sa slovima i slikama, sa cvetićima i buba marama, kao muzičarka. A čarape joj nikad nisu bile pocepane kao drugim vešticama, karakondžulama i ostalim rospijama iz zbornice.

POSLEDNJI ČAS

    Mojca je, kažem, stroga i ne popušta. Njoj se teško može umaći. Kod nje se teško izvlači i teško švercuje. I što je ona opasnija, to se čini da je sve lepša i svi bismo radije ponavljali razred i doživotno izgubili pravo na školovanje, samo kad bi nam bilo dostupno da joj pomazimo grudi, ili da je ščepamo za guzicu.
    Zorica Ilić imala je iz latinskog neku dobru ocenu. Trojku, recimo. Bližio se kraj godine. Časova preostalo malo, jedan, dva. Tako nešto. Zorica, kao Zoki, više voli da šeta, da se moderiše i puši u kafiću, nego li da sedi kod kuće i buba neka dosadna vremena, deklinacije, latinske reči i sentence tipa: 'u zdravom telu zdrav duh!'
    Eksivirala dva-tri časa, kao, nešto bila bolesna, a nešto joj roditelji putovali u Ameriku, pa ovo, pa ono, tek ostade jedan jedini čas do kraja školske godine. E, Zoki naumi da sa tog poslednjeg časa kidne. Jedan neopravdani izostanak - to je kao nijedan. I uhvati maglu. Kidne.
    Latinski je bio na četvrtom času. Posle četvrtog časa je veliki odmor, a zatim peti i šesti čas. E, Zorica dođe posle tog velikog odmora, na poslednji čas. To je bila istorija.
    Zorica, kažem, došla, nabacila šminku, nadenula minić, a imala je na šta da ga zadene, boli je uvo kad završava treći razred bez i jednog keca, solo na maturu, može joj se. Sad će celo leto da šetka sise po primorju i da sunča dupe po divljim plažama, da se faćka sa studentima iz Novog Sada, a mi ćemo, opet, celog leta da se vučemo oko škole, gde i po dvorištu proraste neka sirotinjska trava, plaćamo privatne časove iz matiša, spremamo popravni iz fizike i nikad nemamo mira. Celog leta strepećemo - šta će s nama biti.
    Na poslednjem času, času istorije, naravno, profesor Pejkan, nešto sere, laže kao i uvek, kako mu je sad, kao, Rakel Velč, javila telefonom da želi još jednom s njim da letuje u Španiji, kao nekad i tako dalje. Mi se smejemo i zezamo, kad se otvoriše vrata i u razred uđe Mojca, naša jedina latinka lično:
- Dobar dan, kolega Pejakoviću - kaže Mojca, sva slatka kao bombona, ali poprilično ozbiljna, čisto se prolepšala od neke ljupke ženske zlobice, a kako reče Karl Marks, 'u najvećim lepoticama ima najviše zla'.
- Dobar dan, koleginice. Šta mogu da uradim za vas! - teatralno će Pejkan, poklonivši se i praveći rukom polukrug, kao kakav glumac-amater u seoskom pozorištu.
- Nisam stigla da ocenim jednu učenicu iz latinskog, pa bih, razume se, uz vaše dopuštenje, to učinila sada, na vašem času.
- Kako da ne, kako da ne, draga koleginice! Samo vi izvolite. Ako treba da ja izađem dok vi...
    I Zoki izađe pred tablu. Mojca je gleda, onako vitku i visoku, doteranu. Spremna Zorica za manekensku pistu. Lepša od Erne, Mojcine ćerke. Erna jeste slatka kao bajadera, ali bi nju čovek samo kresnuo, ništa više. A Zoki je nešto više od toga.
    Pa otpoče Mojca da je šikanira. Mila majčice, poslednji čas! Te napiši to i to. Pa, kako bi rekla to i to. Pa, koja je to konjugacija... Zbogom pameti!
    Zoki se oduzela. Ni usta da otvori. Izgubila reč, oduzeo joj se glas. Dobi keca ko vrata. Ode na popravni, bre.

PROFESORKINE SISE

    Ona je bila zmaj. Pričao je Srećko jednom kako mu je na maturskom pismenom zadatku bila dežurna profesorka Mojca. Šetala između redova dok smo mi pisali o idealima svoje generacije. Trt, Milojka. Pa se nagnula preko njegovog ramena, da mu nešto objasni, ili pokaže, a sise mu prislonila na vrat i na uvo.
    Imala je grudi carske, tek malčice dekoltovane, da se vidi uspravna crta što ih simetrično deli, tako kao dva jagnjeta ispod košulje. Srećko se tu znojio, znojio, ali nije smeo da diše pod njihovim mekim i mirisnim pritiskom.
    Ne bismo verovali da svojim očima nismo gledali kada je Danilović, genijalac, polagao maturu. Dobio Dučića, a u komisiji mu bili neki poluidioti i Mojca. On stajao pred njima, kraj table, i odgovarao. Znao je puno, ali najviše stihova, pesmica. Išlo mu to od ruke. Jednom pročita pesmicu i zna je naizust.
    Gleda Danilović u Mojcu, gleda, baš je otvoreno i drsko, čak bezobrazno posmatra od glave do pete, i recituje:

    'Ti si moj trenutak i moj sen i sjajna moja reč u šumu, moj korak i bludnja.
     Samo si lepota koliko si tajna i samo istina koliko si žudnja...'


    Mojca ga zaprepašteno gleda. Ne može da poveruje da jedan učenik pred svima tako govori o njoj, lično. Najpre se čudi kako taj deran može da izdrži da je bez prestanka gleda u one plave, osvetljene oči i baš se njoj obraća, šapuće o čežnji.
    Onda ona lepo oseća kako je njegov drski pogled dodiruje po kolenima i hvata oko struka. Eh, Mojca, Mojca.



     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane