vrh
Meni


Profesori Iz Naših Škola

PROFESORICA MIRA SISKO

    'Od kolevke pa do groba, najlepše je đačko doba'. Dok idemo u školu, ovo nam je bilo baš bez veze i pitali smo se ko je mogao da izvali ovako nešto. Ali, kada se završe sve škole i ostanu iza nas, dođe dan da se shvati kolika je ono istina. Tada se setimo svega, školskih drugara, dogodovština sa časova i naravno profesora, nastavnika i učitelja. Mnogi od njih bili su prave legende, a ovo je rubrika o njima. Pišite nam o svojim profesorima iz škole, osnovne, srednje ili fakulteta. Budite duhoviti i vaši prilozi biće objavljeni u ovoj rubrici. Autor teksta je Dragan Lakićević
 
      


   Muzičarka Mira Sisko ide školskim hodnicima podignutog dupeta. Sva je u belom, na belim štiklama. Uvek, kad prođe, stepenište zamiriše po njenom parfemu.
    Mira Sisko je malena kao dete. Pre bi sereklo da je učenica, nego profesor muzike. I frizura joj je, i pogled, i napućena ustašca - sve baš kao u devojčice.
 Kad je prvi put došla u razred, na početku časa, pa pokušala da prođe kroz gužvu na vratima naše učionice, gde su se tog trena rvali, gurali i udarali po nekome što mu je na glavu bio navučen zimski kaput, Rajko Kec je pomislio da je neka zgodna i uobražena učenica iz drugog odeljenja, pa joj se zaleteo, uhvatio je za obe mišice, uneo joj se u lice i dreknuo:

- Šta je pile! Šta oćeš! Praviš se važna što si slatka i imaš dobru bulju!

    Ona, profesorka, početnica, vrisnula, bacila dnevnik na beton, zaplakala i strčala niz stepenice, pravo direktoru. Tamo je utešili, dali joj vode, a onda je direktor, zaštitnički doveo k nama i predstavio je:

- Ovo je naša nova koleginica, profesor Mirjana Krajina. Ona će od sada u našoj gimnaziji predavati muzičko vaspitanje.

     Od tada smo uvek imali utisak da je mala Mira slabo i nežno žensko stvorenje, slično lanetu, koje svojim tankim glasićem priča o Betovenu i o osobinama tananih muzičkih instrumenata. Retki su bili oni koji su joj se rugali, ili pokušavali da joj napakoste. Skoro svi su je branili, kao da su osećali da je njoj potrebna blagost i pažnja, kao zaštita. Ona govori:  'Postoje tri vrste muzičkih instrumenata, i to: gudački, duvački i udarački...'     Mi se topimo od miline, ali ne slušamo. Samo je gledamo, kako je krhka i nežna, mada ima lepe grudi. Zato smo je nazvali SISKO. U stvari, na početku je bilo ime Sisko Menčetić.

ZALJUBLJENI U PROFESORKU

     Profesorka Mira Sisko svima nam se dopadala. Bili smo potajno zaljubljeni u nju. Doduše, jesmo joj se glasno rugali, na silu doduše, oponašajući njen ljupki glasić i imitirajući njeno vrckanje dupetom kroz razred, ali smo svi, u sebi, kriomice, čeznuli za njom i njenom nežnom, nedodirnom lepotom.
    Bila nam je nedostižna, fluidna, maglovita, kao iz sna, kao iz romana, kao sve retko i lepo što se više zamišlja nego što postoji.
   Da mi sami sebe uverimo kako je naša Mira jedno slatko, no nemoćno i nezaštićeno biće - došlo je iz raznih razloga. Najpre, za Osmi mart, neposredno posle njenog dolaska u našu Bastilju.
    Običaj je bio da se za Dan ćena svim profesorkama čije časove tog dana imamo - poklanja cveće- Naš Danilović, genijalac, vispren i okretan, bio je određen da buket divnih narandžasto-crvenih gerbera uruči Miri, zvanoj Sisko.
    Predajući joj cveće, Danilović, genijalac, i najbolji đak, krenu da je poljubi. Privukao je iznenada i samo što je hteo da joj dodirne obraz, a Mira, profesorka, na briznu u neutešni plač, ispusti kredu iz ruke, i ostavivši vrata učionice otvorena, sjuri se niz stepenice, pravo direktoru.
    Posle ju je on doveo na čas, a mi smo se sasvim uverili da je ona preosetljiva i da za nju nisu surove šale koje smo priređivali ostalim profanima.

PROFESORKA ILI DRUGARICA IZ RAZREDA

    Kad je došla Mira Sisko, počeli smo da mrzimo svoje drugarice, one iz razreda. Mrzeli smo ih zato što smo znali da u školskim torbama, sa udžbenicima istorije i geografije, nose vlažne komade vate, umazane tamnom menstrualnom krvlju.
    Mira nam je izgledala božanski čista, lišena svega zemaljskog i običnog. Verovatno zato što je stalno pričala o lirskim osećanjima u muzici proizvedenoj gudačkim instrumentima.
    Kako je vreme prolazilo, tako se nama činilo da je Mira sve lepša, čudesnija, nevinija i uzvišenija, a naše bubuljičave vršnjakinje, zarozane, bez karmina, u patikama i širokim đačkim keceljama od plavog šifona - sve običnije i sve ružnije.
    Zato smo gotovo uvek znali kad neka od devojčica iz gimnazije ostavi svoj poderani junfer da se suši na prolećnom vetru pokraj reke, ili kad tek, za osamnaesti rođendan, odluči da obeleži punoletstvo prvim i svečanim vođenjem ljubavi, pa sutradan dođe u školu sasvim premorena od nespavanja, jer je cele noći razmišljala da je na gubitku ili nije, pa još nije smislila.
    Mira je za nas bila nedirnuta. To, naravno, nismo govorili, jer smo se strašno stideli, ali smo svi tako osećali. Svaki dečak je bio uveren u jedno. Miru niko nije poljubio.
    Njenih portreta nije bilo na išaranim zidovima zapuštenih školskih klozeta. Nikakvih komentara nije bilo napisanih na vratima nužničkih kabina. A za sve ostale nastavnice je pisalo:

UBO SAM LJUBICU
JEDVA SAM JOJ PRONAŠAO PICU
SVE SU PROFESORKE KURVE TEŠKE
MOJCINA PICA JE KO KAPA


    Verovatno je u našim dnevnicima, spomenarima i našim pesmama koje smo tada sastavljali i pisali na poslednjim listovima školskih svesaka - bila izražena ta izuzetna, čista i uzvišena ljubav prema jednoj mladoj nastavnici koju smo koliko voleli, toliko i poštovali.
    Verovatno je u tim skrivenim, ali iskrenim zapisima bilo mnogo lepote, nežnosti i ljubavi.

KOCKAR NA DELU

    Stari pokeraš Rajko Kec igrao je karte po skrovitim mestima. Kad je došla zima, predsednik đačkog Odbora dao mu je ključ od nekih prostorija u školskoj zgradi, koje su bile poluprazne, sa malo starog polomljenog inventara, tu gde je povremeno vežbala recitatorska sekcija, a povremeno pravljene mesečne školske novine, umnožene na geštetneru. Tu je Rajko potajno okupljao odabrano društvo, nedeljom ili uveče, i tu su igrali u sitnu lovu, no lova je lova i nikad nije sitna.Ulaz u školu je bio sa strane, otud sa stadiona.
    Istovremeno je profesorka Mira Sisko dobila ključ od biblioteke, gde se ulazilo na taj isti, sporedni ulaz, iza školske zgrade. Ključ joj je dao, uvek prema ženama slab, profesor Baća Ćuk, jer mu je ova leptirica rekla kako je samica i kako voli popodne da čita sama i da sedi gde je niko ne uznemirava.
    Te večeri, ne znajući jedno za drugo, Mira Sisko i Kec su radili u svojim tajnim skloništima. Rajko je bio doveo trojicu na poker, neke tatine sinove što ih je sam Kec naučio da igraju karte, a potom ih pelješio kako je hteo. Mira je dovela jednog inženjera sa brodogradilišta, na ljubavni sastanak. Kec je posle pričao kako je to bio oženjen čovek, otac dvoje krasne dečice, no nije mogao odoleti Mirinoj lepoti.
    Radilo se u polutami, tiho, da domar Raša ne bi ništa čuo, mada je bar Kec znao da Raša uvek drži bocu rakije pod stolom pa drema i danju i noću na glavnom ulazu u staru gimnaziju, zvanu Bastilja.
    Kad je Rajko Kec izlazio iz sobe za kocku u nužnik, učinilo mu se da iz biblioteke čuje neke šumove. Popeo se na stari prevaljeni ormar i kroz prašnjavo staklo iznad vrata video prizor: zadignute suknje i gola do pojasa, profesorka Mira stoji između dve teške police s knjigama, raširenih ruku i nagnuta napred, držeći se za dve gvozdene, zarđale šipke, a inženjer sa brodogradilišta sa pantalonama skinutim do kolena, otpozadi, uhvatio je za kukove i šljaka.
    Kec se zgranuo, zadrhtao, preseklo ga nešto po grlu, samo što nije jauknuo i glavačke odleteo sa klimavog ormana. Čuo je samo kako Mira Sisko ječi i ponavlja:

 - Još, još, još, još, brže, brže, još još..

    Kad se vratio na poker, gde su ga čekali, sve je izgubio. Rekao je da je bolestan. Razišli su se odmah potom.
    Od tada je dolazio sam. Svake večeri i gledao: NAŠA NEŽNA MUZIČARKA TUCALA SE KO KRMAČA.
    Kad je, jednom, rekao da nam, ako mu damo po pet hiljada, može pokazati gde se, s kim i kako tuca Mira Sisko - nismo verovali. Kad smo, konačno, uspeli da skupimo toliku lovu i da mu damo, poveo nas je pokraj stadiona, kroz provaljenu ogradu, na sporedni ulaz, kuda se ide u školsku biblioteku.


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane