vrh
Meni


Profesori Iz Naših Škola

PROFESOR PETAR ZVANI KOROZIJA

    'Od kolevke pa do groba, najlepše je đačko doba'. Dok idemo u školu, ovo nam je bilo baš bez veze i pitali smo se ko je mogao da izvali ovako nešto. Ali, kada se završe sve škole i ostanu iza nas, dođe dan da se shvati kolika je ono istina. Tada se setimo svega, školskih drugara, dogodovština sa časova i naravno profesora, nastavnika i učitelja. Mnogi od njih bili su prave legende, a ovo je rubrika o njima. Pišite nam o svojim profesorima iz škole, osnovne, srednje ili fakulteta. Budite duhoviti i vaši prilozi biće objavljeni u ovoj rubrici. Autor teksta je Dragan Lakićević
 
      


       Profesor Petar Petrović Piroćanac, zvani Korozija, predavao nam tehničko. Obrazovanje, naravno, opštetehničko. Kao da ga sad gledam: mršav i visok, u crnom odelu, a sav crven u licu, podbulih obraza i zakrvavljenih očiju, izlazi iz svoje male sobice u prostran tehnički kabinet, pun mirisa nove iverice i mašinskog ulja, gde crtamo grafičke figure i zevamo u velike šeme motora sa unutrašnjim sagorevanjem i u preseke mašinskih elemenata na na požutelim mapama po prljavom zidu.
    Ne zanima ga što mi kroz uske i dugačke starinske prozore izlazimo i niz velike zarđale skele za farbanje oguljene sive fasade stare gimnazije, spuštamo se sa trećeg sprata.
     U toj sobici pod ključem, gde se ulazi iz kabineta, profa sedi po ceo čas i tajno radi, popravlja privatene televizore i šverc-tranzistore uoči velikih utakmica, dok mu veseli đaci sami uče, crtaju i vežbaju. Povremeno se okrene, doduše, pa kad vidi da niko od nas ne gleda ka vratima sobice, on iza malog ormana podigne pletenu dimidžanu sa pet litara žežene rakije, otpije nekoliko gutljaja, strese se sav, kao da je zima, hukne u dlanove i protrlja ih, pa nastavi sa svojim popravkama.

ZAŠTO KOROZIJA

    Nema sumnje da je 'Korozija metala' lekcija koju Petar Petrović najviše ceni. Cela ta lekcija sastoji se u jednoj jedinoj, no veoma sadržajnoj i jezgrovitoj rečenici koja glasi:

 - Korozije metala - to nije ništa drugo do nagrizanje svih vrsta materijala, a naročito metala.

     Ova se kratka, ali često sudbonosna lekcija odgovara što je moguće brže i što je moguće glasnije, sa naglašavanjem reči 'materijala' i 'metala', jer se one rimuju, pa dođu kao pesmica. Kome ova lekcija zapadne u deo, taj može biti siguran da ima sreće u školi i uopšte u životu.
    Otud i ime Petar Korozija, ili, od milja, Pera Korozija.

BEZ LOVE I RAKIJE

     Kad se razbesni, kad mu siđu lutke, kad mu je loš dan, bez rakije i bez love, Petar Popović utanji glas i kroz nos viče:
- Deder, znate li vi, bagro jedna, ko sam ja! Ja sam, bre, potomak i imenjak Petra Petrovića Njegoša, kome je milo znati, genija ljudske veličine!
    Udara nogom o pod i ciči:
- Deder, da se zna: ovo je moje radno mesto! Ja, bre, po zakonu, mogu da te ubijem na svom radnom mestu i da me ni jedan sud ne zove na odgovornost. Samo što neću jer znam da si sirotinja i nemaština i da ti je pokojni deda bio nadničar da bi decu lebom othranio!
    Iz usta mu prskaju kapljice, dok sikće:
- Deder, ja mogu sve zubove da ti polomim i prospem po betonu, pa da ih u maramici kući nosiš!
    Da je Pera Korozija ljut i nesrećan znamo i po tome što tada on šeta po kabinetu, pored zida, a onda sedne na izlizani sto, podigne nogu i nogavicu, da mu se ukažu dlake iznad zarozanih belih čarapa, pa onda zadene kažiprst u čarapu i okreće, okreće, okreće, dok podvezano mesto poplavi, a čarapa počne da se cepa.

KIPOVI ILI STATUE

    Kad je raspoloženiji, kad ima šansi da skarabudži jeftinu frizerku posle bioskopske predstave 'Bitke na Neretvi', on se sav rastopi i razgalami:
- Deder, momci, sokolovi! Vi ste dobri momci, vi ste kita omladine! Vi ste jedno od boljih odeljenja na opštini. Čast Miki i Markoviću, čast petnaestini i dvanaestini, ali vi ovde imate i fukare. Deder, isterajte vi tu gubu iz torine, što je rekao pametni Njegoš. Deder, isterajte vi to iz odeljenja! Oni vama kvare odeljenje!
    Širi otkopčan kaput i udara dlanom u grudi:
- Ja sam čovek. Ja bih se stideo kad bih ja štogod prigovorio ili naudio mome đaku Miki Petroviću, što je on za mnom, niz stepenice, vikao Pero Korozija, Pero Korozija i rugao mi se hodnicima kad nije bilo svetla. Ja bih se stideo svoga čuvenoga imena i svoga pedagoško - prosvetnog poziva!
    Kad je raspoložen, Pera zvani Korozija postavlja samo kratka pitanja, na koje treba jednostavnop odgovarati:
- Šta se pravi od bronze? - pita on Čađenovića.
- Od bronze se prave kipovi! - kaže Čađenović.
- Deder, Ivanoviću, šta ti misliš da se pravi od bronze? - obraća se Korozija Zvonku.
 - Od bronze se prave statue! - reče Zvonko Ivanović.
 - Vrlo dobro Ivanoviću! Deder ti, Čađenoviću, tebi evo trojka - dva na znanje i jedan na ponašanje, a tebi, Ivanoviću, deder, tebi evo petorka, - tri na znanje i dva na ponašanje!
    I skoro svakog đaka pita - šta je to korozija metala.

PROFA DOBRIČINA

    Kad je najbolje raspoložen, jer je podeljena trinaesta plata, a verenica iz frizeraja rekla mu preko telefona da ga voli, samo kad ne bi toliko pio, Korozija te pita koju ocenu želiš. I toliko ti zaista upiše u dnevnik.
    Pita, tako, Danilovića, genijalca, najboljeg učenika svih trinaest odeljenja drugog razreda, koji ništa ne uči, ali sve zna napamet, jer je genijalac, a ima sve suve petice:
- Deder, momče, za koju ocenu odgovaraš? - a bulji svojim zakrvavljenim očima kroz Danilovićeve naočare i kroz Danilovićevu glavu i kroz školski zid, a tamo negde, u izmaglici, ponad košarkaškog igrališta, nazire lik frizerke SOnje, sa etikete na boci prepečenice.
 - Za dvojku - nonšalantno će i superiorno Danilović, kao, ne zanimaju ga te prevaziđene brojke, petice, prestiž i uspeh.
    - Dobro, deder, evo ti dvojka - mirno će Korozija i upiše dvojku u dnevnik.
    Kad je tako raspoložen, pa podriguje od salame i rakije, a Milka ga pita da ode sa časa kod lekara, jer joj već šesti dan izostaje menstruacija, Korozija je pusti, ali se posle zaboravi pa sve to zapiše u dnevnik i traži da se Milkica kazni zbog nemorala.
    Kad mu je takav dan, profa drži ruke u džepovima i zvecka sitninom. Ušmrkuje glasno, kriveći nos i lice u jednu stranu, namiguje, izuva cipele i čarape ispod niskog stola u svojoj sobici, pokraj rasklopljenog radija i tek načete boce rakije.

SVE OD SEBE

    Bilo je pred sami kraj školske godine, kad je, ujutro, po letnjem suncu, Pera Korozija došao tiho i dostojanstveno, u svečanom crnom odelu i sa belom košuljom. Čim je seo za katedru, u svom kabinetu, rakao je vrlo ozbiljno, kao da recituje:
- Deder, drugovi, da vam pročitam sada pismo koje na današnji dan, kad obeležavamo tridesetu godišnjicu revolucije, upućujem upravi ove ugledne škole, njenom Savetu i direktoru. U tom pismu, kao što ćete videti, izražavam želju da se nakon moje smrti moj kostur naučno obradi, zaštiti od korozije i propadanja i potom upotrebi kao učilo u biološkom kabinetu ove ustanove. To je sve što ovoj čuvenoj gimnaziji mogu da zaveštam. a želja mi je da ovom velelepnom i starom hramu nauke zaveštam sve od sebe'.
    Istog dana predveče, pošto je viđen na punom korzou, dok je, podšišan i doteran, išao svojoj dragani u soliteru kraj glavnog trga, doletela je sa vrha solitera boca od litre, puna konjaka i zveknula ga u glavu.
    Pao je - pričali su svedoci i očevici miliciji - kao pokošen, na trotoar, ispred fotografske radnje. Iz temena, na čelo i lice, linula mu modro-crvena krv, a konjak iz razbijene boce sprao komadiće stakla i razblažio gustu tamnu sukrvicu niz kosu i uši profesorske glave.
    U bolnici, kad se osvestio, posle tri dana, rekao je:
- Šteta za onaj dobar konjak!

U GVOŽĐARI

    Posle nekoliko meseci prebacili su ga da radi u maloj, tamnoj, zagušljivoj gvožđari, preko puta oštrača i pijace. Na limenoj tezgi on sada meri konopce, vaga eksere, prodaje kofe i šerpe, konjske potkovice, lance i alat. I kad god se mušterija, zbog kiše, ili pazara, zadrži u radnji, pa se vidi da nije u žurbi, Pera Korozija mu pripoveda:
- Kad je đaka pitam šta je to korozija metal, on ima da kaže - korozija metala to nije ništa drugo do nagrizanje svih vrsta materijala, a naročito metala'.
   Bez obzira što mu sve manje veruju da je ikada učio đake u školi, on ispod limene tezge, dole gde us zapamćene nove motike, bradve i budaci, izvuče pletenu dimidžanu žežene rakije, pa potegne.


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane