Naslovni baner
Ponuda Tema

Priče iz Zone Sumraka - No 15

   Priče iz zone sumraka Nebojše Erića, pisca iz mesta kremna u Srbiji. Priče o čudnim sudbinama, tajanstvenim i nedokučivim tajnama... Dobrodošli Na Drugu Stranu! Priče Iz Druge Dimenzije! Postoji peta dimenzija, ona koja je van onih koje su poznate čoveku... dimenzija ogromna kao svemir, a večna kao beskonačnost!
   To je srednji prostor između svetlosti i senke, između nauke i praznoverja. On leži između ponora čovekovih strahova i vrhunca njegovog znanja. Uđite u svet koji ne liči ni na jedan postojeći. Svet koji postoji samo u mašti, ali u koji veruju oni u čije su se moći uverili. Dobrodošli u Zonu sumraka ...
NEBOJŠA ERIĆ
Autor tajanstvenih priča na ovoj stranici.
Rodjen na svetog Iliju u selu Kremna, u Srbiji, davne 1970 godine. Pisanjem se bavi relativno kratko vreme, piše uglavnom pesme i glevne priče.

TE SU SE GODINE VRATILI VUKOVI

   Mislim da ni ujednom narodu, ne postoji više praznoverja kao u našem. Prosto neverovatno koliko je tih praznih priča, vezano za zmije u naročito vukove. Ta praznoverja idu do te mere, da recimo zmije imaju cara. A ujedom vuka čovek postaje vukodlak. I tako naročito zimi.
    Kada su dani kratki, a noći beskrajno duge. Pored 'vrunica' smo se naslušali tih beskonačnih priča. Posle svih tih priča, strah se do te mere uvlačio u kosti, da sam dugo vremena spavao pokrivene glave. Elem te zimske noći, okasnili smo sa igranke. Noć je bila vedra i prepuna mesečine. Dok je sneg şkripao pod čizmama, čuo se samo poneki šturi komentar. Čudno ali te večeri, nikom nije bilo do priče. Negde oko Vasića vodenice, čuo se samo uplašeni urlik Jovana sa začelja kolone.
    Dok smo se svi skupljali oko njega da vidimo šta je povredio, on izbezumljen je pričao praznu priču njegovog dede. Znajući koliko je rakije popio to veče i ne bi bilo čudno da je video i sve apostole zajedno. Iako nas je ubedjivao da je video pogurenu dlakavu figuru sa svetlim očima, svi smo ga podsmešljivo gledali. Ipak smo sa boljim raspoloženjem na kraju stigli kuči. Uz naravno pozdrave da se pazimo Jovanovog vukodlaka.
    Sutradan uveče uz grejanu rakiju ispričao je istu priču pred lokalnim kabadahijom koji ga je doslovno proglasio ludim. I kladio se sa svima da će u posle ponoći proći pored Vasića vodenice sam. Na opkladu niko nije pristao, a oko pola jedan po ponoći krenuo je sa cigaretom u ustima i flašom u ruci ka Jovanovoj anguli, kako ju je sam nazvao.
    A mi smo nastavili igrati karte. Sutradan ujutru čulo se dozivanje sa kraja sela. Njegovi su u glas zvali njegovo ime. Znajući da je odneo flašu sa sobom, mislili smo da je zaspao na nekoj štali. Našao ga je Vlade vraćajući se iz lova. Raširenih očiju od straha, punim neverice. U ruci je i dalje čvrsto stezao flašu, a oko njega su bili čudni tragovi, koje niko nije raspoznavao. Buncao je neku nepovezanu priču, koju uprkos svom trudu niko nije razumeo. Polako je vreme prolazilo, on se polako vraćao sebi, ali nikada to više nije bio taj čovek.

NESPOMENICA

   Kažu da videti zmiju oko kućnog praga nikada nije donosilo sreću. Rajko nije verovao u ta narodna verovanja. Naprotiv smatrao je da narodni folklor nema neke velike veze sa stvarnim svetom. Elem proleće te godine je bilo vrlo hladno. Odužila se zima kao nikada pre. Nedostatak hrane terala je vukove u samo selo. Toga jutra pomolilo se prvo sunce. Bilo je i dalje hladno, ali je sunce opet unosilo radost. I dok su tako sedeli za sofrom, spolja se čuo uplašen uzvik njegove majke.
    Našli su je ispod starog banka, uplašenu i unezverenu. Ponavlja je da je videla zmiju, krsteći se nekoliko puta u zeman. Zmija kao zmija, ne bi bila čudna, da još uvek nije bio mraz i veliki sneg napolju. Ali opet su svi tvrdili da je to zbog duge zime. Ali je majka tvrdoglavo odmahivala glavom govoreći da neće na dobro izaći.
    Sujeverju majke niko nije pridavao neki veliki značaj. Već se sve to brzo zaboravilo u svakodnevnim obavezama. Dolaskom lepom vremena, Rajko se vratio starim obavezama. Prikupljanju luča koji je vozio u Šumadiju u zamenu za kukuruz. Prvih dana Maja meseca krenula je kolona rabadžija iz sela. Čula se pesma izvika koja i jeste krasila naše krajeve. Posle nekoliko dana vratio se rodjak bez tovara.
    Sa mračnim vestima da je Rajko poginuo. U ne povezanoj priči saznalo se da je negde oko Čačka sa konjima naleteo na ogromnu zmiju na putu, a konji su od straha naglo skrenuli ulevo. I tu su sleteli u provaliju vukući i Rajka sa sobom. Delovala je čudna sva ta priča, jer kod nas nikada nije bilo ogromnih zmija. Otkuda ona tu, nikada se nije saznalo. A majka se uvek vraćala na 'Nespomenicu' sa kućnog praga.

KUMOVA LIVADA

    Da vreme i interes menjaju ljude, uverila se Janovka, udovica pokojnog Miloja, kada je u njenu kuću na Veliki Petak banuo kum Slavko, u društvu lokalnog kavgadžije Sredoja. Prvo se iznenadila što vidi kuma da dolazi u goste na veliki Petak. Drugo i veće iznenadjenje, otkud on u društvu Sredoja, čoveka od koga se sklanjao i Ostoja, koji je važio za svirepog i lošeg čoveka.
    I dok su se ona i deca trudili da što bolje usluže kuma, pijani Sredoje je bezobrazno odmeravao mladu i lepu udovicu. Uprkos svemu uspela da primeti da nešto u kumovom pogledu nije slutilo na dobro. Polako se neki nemir uselio u njenu glavu, ali je ostala smirena. Posle pete rakije, koju je često pio sa pokojnim Milojem, kum je rekao pravu istinu svoga nenadanog dolaska. Na pitanje da li je Janovci poznato, da je pre tri godine kumu Miloju, pred zadrugom isplatio livadu u Rajčevini. I to pred dvojicom svedoka Sredojem i Miladinom, koji je inače umro malo pre njegog muža. Rekla je da prvi put čuje za tako nešto, ali poznavajući svog pokojnog muža, takodje je znala da to nije istina, jer bi on pre krepao gladan, nego prodao deo svoje očevine.
    Na te njene reči nadovezao se sada već pijani Sredoje, zakljinjajući se u sve živo i mrtvu u svojoj porodici, da je sve sušta istina i da je spreman na oltaru da se zakune. Mirno su ona i čeljad primili svu tu zakulisanu papajzaniju. Na kraju je rekla kumu, da sutra dodje sa trojicom najvidjenih seljana,da prevede livadu na njegovo ime, ali da Sredoja više na njihov prag ne dovodi. Sutradan je kum banuo tačno u podne, sa trojicom najvidjenih domaćina.
    Iz prva niko od njih nije hteo da bude svedok, znajući da je to velika prevara ali na molbu Janovke nerado su pristali. I tako je kum dobio livadu od tri hektara, sa dva izvora i jedan i po hektar borove šume, koju su ona i muž čuvali za školovanje dece. Dok su se trojica svedoka krišom krstila, kum je slavodobitno krenuo pred lokalnu zadrugu, gde je naredna dva dana, nemilice čašćavao lokalne jajare. Dugo se u selu i okolini prepričavalo o kumovoj podlost, ali se on nije obazirao na priče lokalnog karaktera, kako ih je on često krstio. A Janovka je nastavila da mirno živi svoj težak život, razmišljajući da decu školuje, i da ih pošalje što dalje od zaostale sredine.
    Koliko život ume da bude surov, zoliko nekada ume da bude darežljiv i blagonaklon. Prve godine svi su imali razlog da budu srećni. Kum je prvi put ubirao letinu sa livade o kojoj je godinama sanjao. Ubrzo je i Sredoje, svedok prevare, tragično izgubio glavu pod čudnim okolnostima na kozjoj steni. Iako su se mnogi kleli da ga je baš on gurnuo u sajman Kamesine kada su se vraćali od Jevta gde su dva dana kockali. Kod Janovke su se ubliznile sve tri krave, što je bilo nezapamćeno u tom kraju i okolini. Od te godine i u crkvu je počeo da ide i onaj koji nikada krst nije stavio na sebe. Negde oko sredine jula, dobila je još jednu radosnu vest.
    Najstariji sin Milojko, primljen je na elektro-tehnički fakultet, pride je dobio i stidipendiju od ugledne firme. Negde oko sredine avgusta, svratila je u goste Ignjatova najstarija ćerka Milojka, nudeći da Milojko stanuje kod nje, pošto ona i muž žive sami. To ih ništa neće koštati, jer i njima kao starim osobama, dobro dodje mala pomoć oko domaćinstva.
    Kuma je te godine srela dva puta, na svadbi kod Radenkovog sina, i na sahrani kod pokojne Olge. Kulturno se javljao nudeći svestranu pomoć. Ona je bila sigurna, da je u kumovim očima videla iskrenost i kajanje. I narednih nekoliko godina život je bio blag i darežljiv prema njenoj porodici. Milojko je već treću godinu fakulteta, dao sa najboljim prosekom. Ostalo dvoje dece pored najboljih ocena u školi, bila su i daleko najvrednija i najvaspitanija u selu.
    Često se u selu čulo da bog nadoknjadjuje oteto. Dani su polako prolazili, selo je lagano tonulo u melanhoniju i zaborav. Sve do sedme godine od preuzimanja livade, kada su čudni dogadjaji potresli selo iz temelja. Te je godine proleće bilo nenormalno sušno. Na veliki Petak luda Jela u samom kraju livade, pred veče zapalila sav nakupljeni otpad.
    Vatra se brzo raširila na okolno boro u šumu. Jedva su u neko doba noći uspeli da spasu par ovaca iz kumove štale. A od velike šume ostao je samo stari odavno truli hrast. 'Došao djavo po svoje'- rečenica koja se najčešće čula u to vreme u selu.
Kažu da nikada jedna muka ne dolazi sama, uverilo se selo na svetog Ilije iste godine. Dva dana su se crni oblaci gomilali u daljini, svima u selu je bilo jasno da se sprema velika nepogoda.
    Kišu koja je pala tog dana, ne pamte ni najstariji gorštaci tog kraja. Poplava je bila tolika da je odnela novo sagradjenu vodenicu, koja je sagradjena na jednom od izvora na otetoj livadi. Sada se u selu ponovo čula rečenica - 'došao djavo po svoje'.
    Koliko život može da bude okrutan, pokazalo se na kraju godine. Kada mu se razbolela ćerka mezimica. Prvo su sumnjali na grip, ali kako bolest nije jenjavala, počeli su je voditi kod raznih doktora. Jednostavno dijagnoze su bile razne, a ona je venula kao list na suncu.
    Na kraju je poslao ženu kod najpoznatije gatare u okolini. Nije pomoglo ni gašenje ugljenja ni salivanje strave. Na dan sahrane, Janovka je sa decom došla u pratnju, uz začudjene poglede seljana. Kako su godine prolazile, kuma je sve ređe viđala. Ponekad na pijacu na Blagovest, nije više bio ni senka od onakvog čoveka. Kod nje su deca već odavno otišla svojim putem, a ona se pomalo bavila povrtarstvom. I tako u sumrak jedne večeri, u kući su joj banuli nepozvani ljudi. Isprva je uplašena razmişljala o deci, nedaj bože, strani svet. Videvši je uplašenu, rekli su joj da su iz jedne advokatske firme, da je sve dobro, ne mora da se plaši. Uz kavu i slatko kako dolikuje, dali su joj da potpiše dokument koji nije razumela.
    Sve dok joj nisu rekli, da je to testament od Slavka njenog kuma. U testamentu je pisalo da njoj i deci vraća njihovu livadu i da im poklanja polovinu njegove velike imovine. Ujutro se zaputila ka kumovoj kući, našla ga je na cepalu. Nazvavši boga, upita ga za zdravlje, stajao je bez reči i dugo gledao u nju. Jedine reči koje je izgovorio bile su: 'Grešan sam'. Mirno mu je rekla - 'Svi smo kume'.
    Tako reč po reč, jadao se do večeri. Rekla mu je da je sve odavno oprostila i zaboravila. I da mu vraća testament, jer njoj nije potrebno više ništa. Od tog dana, kuma je videla još dva puta. Na svadbi kod najstarijeg kumovog sina i na babinama kod malog Radoja. A livada u Rajčevini i dalje stoji neobradjena, već nekoliko decenijama. I dalje nosi ime kumova livada.

Twiter dugme Facebook dugme Linkedin Dugme RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT NAJBOLJA WEB SKOLA NAJBOLJI SAJT SA BESPLATNIM SLIKAMA