vrh
Meni

Priče Iz Zone Sumraka - 13

     Priče Iz Druge Dimenzije! Postoji peta dimenzija, ona koja je van onih koje su poznate čoveku... dimenzija ogromna kao svemir, a večna kao beskonačnost! To je srednji prostor između svetlosti i senke, između nauke i praznoverja. On leži između ponora čovekovih strahova i vrhunca njegovog znanja. Uđite u svet koji ne liči ni na jedan postojeći. Svet koji postoji samo u mašti, ali u koji veruju oni u čije su se moći uverili. Dobrodošli u Zonu sumraka ...




Priča 27: TRI USKRŠNJA ANĐELA

       Priča koju je, po sećanju svoje majke, ispričala Anastasija Saidova Stivenu Vagneru, autoru knjige 'U dodiru sa čudesnim”, dogodila se za vreme Drugog svetskog rata njenoj prabaki koja je živela u Rusiji. Njena kuća je bila u jednom malom selu, a vladala je velika glad, tako da su seljani preživljavali jedino zahvaljujući kravi koju je ona imala.
       'Jednog jutra, na sam Uskrs, začulo se kucanje na vratima', pričala je Anastasija. 'Moja prabaka je otvorila i ugledala trojicu muškaraca. Opisala ih je kao veoma stare, sa bradama, obučene u starinsku odeću koja je oko pojasa bila vezana konopcem. Jedan od njih nosio je dugačak, drveni štap. Zatražili su da uđu i dobiju nešto za jelo. Pustila ih je unutra, ali joj je bilo neprijatno što može da im ponudi samo šolju mleka i nekoliko komada suvog hleba. Ništa drugo nije imala. Prihvatili su i seli za kuhinjski sto da doručkuju. Kad su završili sa jelom, zahvalili su joj se i jedan od njih je rekao: 'Ne brinite, sve će biti u redu'. Nakon toga su otišli.
    Pošto je za njima zatvorila vrata, moja prabaka se vratila da bi pospremila sto. Na njeno iznenađenje, hrana koju su jeli bila je netaknuta, baš kao u trenutku kad im je poslužila. Istrčala je napolje za njima, ali su posetioci već otišli. Pitala je komšije koje je zatekla na ulici da li su videli trojicu neobično obučenih staraca, ali niko ih nije zapazio.
    Uskoro se rat završio. Prema staroj pravoslavnoj legendi, za vreme Uskrsa, tri anđela silaze na zemlju da bi nas posetila i saznala kako se ponašamo prema bližnjima. Ne znam da li su to bili oni', ispričala je Stivenu Vagneru Anastasija Saidova.

NOĆNI DRUG U IGRI

    Džastin Anderson seća se čudnog doživljaja kada je imao pet godina. U to vreme, njegova porodica živela je u kamp-prikolici u Nju Ričmondu, u Viskonsinu.
    'Otac je radio te noći i, u neko doba, probudio sam se bez nekog posebnog razloga', kaže Džastin. 'Mogu još uvek da se setim hladnoće u sobi, pošto grejanje nije bilo uključeno u noćnim satima, i hladnog vazduha koji je probijao kroz tanke zidove. Na manje od pola metra udaljen od mog kreveta, stajao je dečak, koji je imao 10 ili 12 godina. Činilo se da njegovo telo nije bilo od krvi i mesa, već od skoro providnog, narandžastog svetla. Pojava je bila potpuno uočljiva, ali kao da je bila nacrtana narandžastim linijama.
    Pitao sam ga ko je, ali nije mi odgovorio. Samo je stajao i piljio u mene, sa zadirkujućim osmehom na licu. Nisam osećao strah, samo radoznalost, i nastavio sam da ispitujem šta traži u mojoj sobi. Posle kratkog vremena, odmakao se korak od mog kreveta i pozvao me rukom da ga sledim.
    Ne sećam se šta sam pomislio, da li me je to naljutilo ili privuklo kao neka nova igra, ali sam skočio iz kreveta i pošao za njim. Posle toga, u mom sećanju nastala je rupa, a sledeće što znam je da sam dečaka jurio po sobi. Trčao je oko mene kružeći, sve vreme mi se rugao i zadirkivao me svojim smehom. Iako je svetlo bilo ugašeno, mogao sam sasvim jasno da ga vidim u mraku. Igra se završila u trenutku kad sam ga stigao i skoro uspeo da ga zgrabim za ramena, ali je svetlo sa trema obasjalo sobu. Dečak se izmakao i moje ruke su zgrabile prazan prostor. Pao sam na pod i, u tom času, moj otac je ušao i upalio svetlo. U tom trenutku, dečak je nestao! Pitao me je šta radim i s kim sam se igrao u to doba, jer je čuo moj smeh kad se vraćao s posla. Bilo je oko dva ili tri sata posle ponoći. Ispričao sam mu o dečaku i kako sam ga jurio. Ne znam da li mi je poverovao, ali tu se moje sećanje završava.
    Posle desetak godina, kad smo se vozili kolima, ispričao sam tu priču svom polubratu i kad je dečak upitao mog oca da li je to istina, on je odgovorio: 'Moguće, ali bilo je to pre mnogo vremena''.

Priča 28: JEZIVI PORTRETI

    Najstrašniju noć u svom životu Triši je doživeo prilikom posete prijateljima u Francuskoj, u selu u blizini Narbone, i detalje te jezive večeri ni posle osam godina nije zaboravio. Kako je njegova rođaka Lea bila u društvu svog verenika, par je odlučio da kampuje u blizini, dok je Trišiju ponuđeno da prenoći u staroj kući njene tetke, gde su živeli Lein otac, njen mlađi brat i stara tetka. Od trenutka kad je zakoračio u kuću, obuzela su ga neprijatna osećanja.
    'Čim sam ušao u dnevnu sobu, užasnuo sam se zbog nekoliko fotografija na zidovima koje su predstavljale bebu čudnog izgleda. Koža joj je bila pepeljasta, a oči vodnjikave i razroke. Morao sam da pitam ko je to, ali je stara gospođa samo skupila ramena i rekla da je to bila njena mrtvorođena kćerka, koju su ona i njen muž slikali pre sahrane i fotografije poslali svim rođacima', seća se Triši. 'Nisam mogao da se ne začudim tolikoj morbidnosti, i s obzirom da u to vreme nisam verovao u duhove, obuzelo me je jako osećanje nečije prisutnosti'.
    Pošto se smestio, Triši je sa svojim saputnicima izašao na piće i vratio se na spavanje nešto pre ponoći. Mlađeg rođaka Floa upitao je gde je toalet, a ovaj ga je ljutito upitao zašto nije koristio onaj u baru i pokazao mu stepenište koje je vodilo na drugi sprat.
    'Pošao sam gore, Flo me je sledio i onda su se pred nama iznenada otvorila vrata', nastavio je Triši. 'Pomislio sam da tetka izlazi iz sobe, ali kad sam se okrenuo i ugledao izraz lica 17-godišnjeg repera, visokog i snažnog, uhvatio me je strah. Uspeo je da promuca da ta vrata nisu otvarana godinama, da su zaključana a ključ izgubljen i da se niko nije usuđivao da obije bravu. Ona su vodila na tavan gde, iz nekog razloga, nije smelo da se odlazi. Pošto mi je hitno trebao toalet, uspeo sam da savladam strah, pomišljajući čak da se Flo sa mnom šalio.
    U tom času, dok sam se osvrtao da bih našao vrata toaleta, sat u udaljenom uglu hodnika počeo je da otkucava ponoć. Iza mene je Flo, koliko je brzo mogao, strčao niz stepenice i uleteo u sobu koju je delio sa svojim ocem. Privučen starim, stojećim satom, prišao sam da bih ga razgledao, ali bolje da nisam: u njemu nije bilo mehanizma, niti bilo čega što bi moglo da proizvede zvuk!
    Progutao sam knedlu, otišao u toalet i nakon toga se brzo vratio u svoju sobu u prizemlju. Prestrašen, pustio sam unutra dva kućna psa i tri mačke da ne bih bio sam, zaključao vrata i skinuo se na način na koji to obično činim: bacajući odeću gde stignem, i legao u krevet. Zaspao sam, umiren prisustvom životinja.
    Kad sam se probudio, prvo sam ugledao fotelju koja je bila privučena uz moj krevet, iako je prošle noći bila u drugom uglu sobe! Na sedištu je bilo ulegnuće, kao da je neko sedeo, gledajući me kako spavam. Proverio sam vrata, bila su i dalje zaključana, sa ključem u bravi, što znači da niko nije mogao da uđe, a onda sam video nešto što me je nateralo da vrisnem. Na stočiću pored prozora, sva moja odeća bila je uredno složena!
    Panično sam otrčao u kuhinju i sve ispričao tetki koja je slegla ramenima i rekla da kuću deli sa duhovima otkad zna za sebe, ali da oni nikada nikoga nisu povredili. Iako sam skeptik što se tiče paranormalnog, i bez obzira na to što je možda u pitanju bio dobronameran duh ili zarobljena duša one umrle bebe, ni za šta na svetu ne bih u toj kući proveo još jednu noć', završio je Triši priču o svom doživljaju.

Priča 29: GRAD IZ BUDUĆNOSTI

    Svedok o paranormalnim zbivanjima koji je želeo da ostane anoniman, opisao je svoje iskustvo sa putovanja u Fičburg u Masačusetsu, u leto 1968. godine.
    'Imao sam sedam godina i igrao sam se u šumi. Odlučio sam da prošetam i, nakon desetak minuta hoda, već sam išao kroz gusto drveće i šikaru, sklanjajući rukom lišće i grančice sa lica i tela. Primetio sam da lišće menja boju od zelenog ka žutom, a zatim prelazi u narandžasto dok sam ulazio sve dublje u šumu.
    Kad sam konačno dospeo na kraj šume, ugledao sam nešto što me je zaprepastilo. Osećao sam se kao Doroti iz Čarobnjaka iz Oza kad izlazi iz tornadom srušene kuće i vidi nepoznatu zemlju oko sebe. Taj sam utisak imao gledajući futurističku okolinu kakvu nikada pre nisam imao priliku da vidim. Pomalo sam se plašio, ne znajući gde se, u stvari, nalazim.
    Ipak, prizor je bio predivan. Putevi koje sam ugledao bili su veoma sjajni i blistavo čisti. Mogao sam da vidim Sunce kako se ogleda u njima. Bili su drugačiji od današnjih puteva i sasvim moderni: nisu bili od asfalta, već od nečeg srebrnog i blistajućeg. To je, možda, mogla da bude neka vrsta metala, zaključio sam.
    Kuće su bile obojene, moderne, vrlo uredne i lepo održavane, sa velikim prozorima i krovovima različitih boja, pretežno narandžastim. Ulične lampe su bile u vidu sjajnih stubova, sa kuglom na vrhu, i svaka je na neki način bila drugačija. U pozadini sam čuo buku: automobili su bili mali i okrugli.
Njihova boja je bila fluorescentno zelena, sa crnim šarama oko vrata i na krovu.
    Nisam video ljude. Stajao sam tamo pet-šest minuta, a zatim sam se kroz šumu vratio kući i sve ispričao majci. Nju to kao da nije mnogo interesovalo i samo mi je rekla da se klonim lutanja po šumi!
    Sledećeg dana vratio sam se na isto mesto, ali tamo više ničega nije bilo! Gledao sam i gledao, ali nisam mogao da vidim grad iz budućnosti'.

Priča 30: IZGUBLJENIH 45 MINUTA

    Ono što se dogodilo Megi H. i njenoj kćerki spada u klasične fenomene 'izgubljenog vremena'. Tog jutra, kao i obično, spremala se da krene na posao, a kćerka u školu, što se najčešće odvijalo sa mnogo vike i požurivanja. Ovom prilikom, ipak, sve je bilo drugačije: obe su ustale ranije i dobro raspoložene.
    'Živimo okružene satovima: zidnim u dnevnoj i spavaćoj sobi, na mikrotalasnoj pećnici, aparatu za kafu, a imale smo ga i na jutarnjem šou programu koji smo pratile na televiziji', rekla je Megi H. 'Obe smo bile spremne za polazak ranije nego obično, pokupile smo stvari i prepešačile desetak metara do auta. Pošle smo šljunkovitim putem koji obično ne koristimo. To je bila ulica kojom smo retko prolazile. Usput smo pričale o svemu, a kad smo stigle pred školu, oko nje nije bilo vozila i vladala je tišina. Nije bilo dece i nastavnika pred njom kao obično u to vreme. Bila sam šokirana i pitala kćerku kako to da smo stigle tako rano. 'Pogledaj koliko je sati', rekla je ona mirno. Časovnik je pokazivao da je prošao čitav sat od kad smo krenule, a za tu razdaljinu, pošto nigde nismo usput svraćale, potrebno je najviše petnaest minuta! Izgubile smo nekako čitavih 45 minuta, a da nismo znale kako i gde! Čudila sam se i pitala šta nam se dogodilo tog jutra, ali moja kćerka više nikada o tom događaju nije želela da priča. Izabrala je da se pretvara da se toga dana ništa neobično nije dogodilo', zaključila je Megi H.      Izvor: Treće Oko


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane