Predskazanja iz Delfa

   Čuveno proročište starih Grka u Delfima u zadnje je vreme ponovo u centru pažnje naučne javnosti, posebno nakon otkrića dva raseda na tlu koji prolaze direktno ispod Apolonovog hrama u kome je proricala drevna sveštenica.

    Podzemni gasovi, među kojima je i halucinogeni etilen, takođe su otkriveni na tom mestu. Možda je i to pravo objašnjenje legendarnih delfskih isparenja koja su dopirala iz dubine Zemlje i izazivala kod Pitije stanje vrhunskog transa.
    Ovo su značajna otkrića jer zadiru u samu suštinu moći Delfškog proročišta. Njegovo poreklo je prekriveno velom tajne, zaboravljene tokom svih ovih proteklih vekova, ali se lako može zaključiti da gsa je insirisala sama Zemlja. U delfskoj mitologiji, boginja Gea ili Majka Zemlja, vladala je tim prostorom pre Apolona. Suština njene misterije otkriva se samo pomoću indicija na prostoru Delfa i vraća nas unazad kroz vreme, u davnine pre nastanka blistave civilizacije starih Grka.
     Pored bleštavo belog mermernog hrama posvećenog Apolonu u kome su saopštavana proročanstva, stajao je visoki stub sa kamenom sfingom. Pomaljajuči se kroz oblake visoko iznad Svetog Puta, pomnim je pogledom pratila mučno uspinjanje ka hramu hodočasnika u poitrazi za odgovorima.
    Kao drevni simbol paradoksa i transformacije, sfinga donekle pojašnjava poreklo proročišta. Ovo antropomorfno čudovište koje je kod starih Grka budilo ogromno strahopoštovanje, imalo je glavu žene , jer je jedan od njenih aspekata bila Majka Zemlja. Sfinga je vrhovna boginja grčkog Bronzanog doba. Arheološki nalazi iz perioda Bronzanog doba u Delfima, uključujući brojne figurina Majke Zemlje i riton - posuda za piće, u obliku lava.
    Telo sfinge bilo je telo lava, koji je bio simbol leta i životne sile, anjen zmijski repo simbolično je predstavljao zimu. Unutar sopstvenog bića, sfinkga je objedinjavala moć života, smrti i ponovnog rođenja.
    Ova misterija počiva u samom korenu delfskog proročišta. Poput lava, blistavi zlatokosi Apolon bio je vladar leta, a Dionis, bog koji je posedovao moći zmije i mogao po želji da se u nju pretvara, vladao je podzemnim silama tokom tri duga zimska meseca. Apolon je zaštitnik proročišta i glavno božanstvo Delfa, pa se smatralo da su i sva proročanstva prožeta njegovom voljom.

    Međutim, upravo je Dionis iz svog podzemnog sveta obezbedio pokretačku silu, izvor Apolonove proročke moći. Kao bog koji je vladao zimskim mesecima, Dionis je posedovao tajnu regeneracije, obnavljanja života iz pustog i jalovog zimskog tla, a ta je moć apsorbovala sve mrtvo. Donoseći sunce i toplotu posle zime, Apolon je omogućio Dionisu da otkrije svoju čudotvornu moć.
    Kao duh života i smrti, Dionis je prilično čudan, posebno ako se zna da ostali bogovi grčkog Olimpa nikada ne umiru. Dionis prati smenu godišnjih doba - umire i ponovo se rađa u neprekidnom ciklusu poput bogova prethodne epohe, na primer, kritskog Zevsa, kome su pripisane i Pećina Života i Pećina Smrti.
    Poreklo delfskog Dionisa treba tražiti u dubokoj prošlosti. Bog koji umire i pomnovo oživljava, suprug je i družbenik Majke Zemlje. Ovaj par je neobično sličan sumerskom Damuzu i boginji Inani i egipatskim božanstvima Ozirisu i Izidi. Čak i u kasnoantičkom periodu ta sličnost je više nego očigledna, pa će delfski svešptenik Plutarh porediti Dionisa sa Ozirisom.
    Elemenat ponovnog oživljavanja bio je ključni trenutak proricanja. Tokom zimskih meseci na padinama Parnasa, iznad delfskog hrama, grupa žena - TIjade, prepuštala se divljim ritualima Dionizijskih misterija. Tada, u trenutku ada se zima pretvarala u proleće, u pećini Korikion, Tijade su izvodile ritual prizivanja i buđenja boga. Istovremeno, muškarci - sveštenici hrama, podvrgavali su se sopstvenom ritualu ne bi li oživeli Dionisa.
    Ritual se odvijao u unutrašnjem svetilitištu hrama, gde su, po verovanju, počivali Dionisovi ostaci. Samo se jedan jedini put tokom ovih ceremonija događalo dda je proročica hrama u unutrašnjem svetilištu izgovarala proročanstva. Bilo je to na Apolonov rođendan, sedmog dana meseca bisosa, početkom proleća. Prvobitno, ovo je bio jedini dan kada je proročište bilo otovreno za hodočasnike. Buđenje Dionisovog duha, njegovo oživljavanje u grobnici i proročki odgovori na postavljena pitanja su suštinski povezani. Verovanje da kosti mrtvog boga heroja otkrivaju proročke poruke, potiče iz primitivne duhovne veze sa precima i bilo je rasprostranjeno širom sveta. U Evropi se smatralo da lobanje mrtvih poseduju proročke moći, a primera ima dosta: glava keltskog boga - kralja Brana, skandinavskog Mimira, grčkog heroja Orfeja ...

    Zgodno povezan i sa Dionisom i sa Apolonom, Orfej je znao tajnu misterije koja je činila most između dve, naizgled nepomirljive suprotnosti. Njegova muzika je čak očarala Hada - boga podzemnog sveta mrtvih, omogućivši mu da živ uđe u Hadovo carstvo i na taj način spoji život i smrt. Nakon Orfejeve smrti, nejgova glava je izgovarala proročanstva u pećini posvećenoj Dionisu.
    Razlika između heroja i boga je zamagljena. U periodu bronzanog doba kada je rođena većina grčkih mitova, kraljevi su često zapravo bili kraljevi-sveštenici i objedinjavali su i duhovnu i zemaljsku moć. Heroji koji bi hrabro poginuli, uzdizani su do nivo božanstva. Šta više, mnogi bogovi-proroci, poput Dionisa, Brana ili Orfeja, završili su nasilnom smrću. To je bio deo tradicionalne prakse podnošenja ljudske 'žrtve', odnosno posvećenja. Za stare Grke, taj momenat je bio bledi ostatak gotovo zaboravljenog sećanja, ali su oni i dalje verovali da moć duha počiva u kostima.
    Govorilo se da su Dionisovi ostaci sahranjeni ispod omfalosa - velikog kamena postavljenog ispred proročišta u unutrašnjem svetilištu Apolonovog hrama. Poput mikenskih grobova iz bronzanog doba, omfalos ima oblik košnice prekrivene mrežom - pčele su drevni simbol uskrsnuća. Mreža ili diktion, grčki je simbol materice, a po mitu, Zevs je rođen na Kritu u Diktinskoj pećini. Čak je i reč 'Delfi', prvobitno značila 'materica'. Tako je omfalos, sveti delfksi kamen, istovremeno predstavljao i grobnicu i matericu. Bašp kao i sfinga, bio je oličenje smrti i ponovnog rađanja.
    Na slikama omfalosa u grčkoj umetnosti, zmija je naslikana ili na nejmu ili pored njega. U kultu Majke Zemlje, koji je prvobitno bio centralna religija u Delfima, zmije su bile čudotvorna, moćna bića koja poseduju tajnu smrti i uskrsnuća, tajnu života i smrti. U ranom periodu atinske države duh heroja - boga Eriktoneusa, uzdigao se iz grobnice i govorio proročanstva kroz usta zmija. U mitološkoj prošlosti Delfa, Apolon je ubio zmiju Pitona i preuzeo njegove proročke moći. Zatim je proročici svoga hrama dao ime Pitija i postavio je na Pitonov presto kraj kazana na tronošcu.
    Kazan je bio pun kamenčića koji su predstavljali suštinu kuvanih kostiju Dionisa i Pitona. Koristići Pitiju kao kanal, Apolon je izvlačio podzemnu silu pravo kroz kazan, što predstavlja suštinu metamorfoze. Uz pomoć apolona, boga prosvetljenja i civilizacije, moć zmijskog boga je transformisana iz mračnog, skrivenog znanja u svetlost inspirisanu otkrovenjem.
    Kao posuda koju je ispunmjavao Apolonov proročki duh, Pitijin kazan je imao svojstva slična onima koja se pripisuju Svetom Gralu. Pomoću Grala, ono što je mrtvo transformiše se u životnu silu - mrtvo vino u živu krv tokom Isusove poslednje večere. U grčkoj teologiji Dionis je bog vina i aspekt divlje prirode, dok je Apolon spasilac koji nagovešptava povratak života nakon smrti.

     I samo Delfsko proročište je igralo ulogu Svetog Grala. Privlačilo je hodočasnike koji su bez žaljenja prelazili stotine kilometara peške, ne bi li uz Apolonovu pomoć dobili odgovore za svoje probleme. Bilo je to posebno mesto gde se slavilo čudo života koji izbija iz naizgled golog stenja, mesto okruženo vrletnim liticama planiname Parnas i senkama okomitih jaruga koje su se strmoglavo spuštale ka dnu. A ispod samog srca svetilišta skrivala se raspuklina, iz čijih su nezamislivih dubina izbijali mlazevi gasa i pare. Čak je i reč 'Piton' prvobitno značila 'raspuklina'.
    Otkriča početkom XXi veka nagoveštavaju da su se duž linija raseda u zemljinoj kori, vekovima događala mnoga 'onostrana', proročka i psihička iskustva. Možda su gasovi koji su ulazili u Delfsko proročište iz podzemnih pukotina 'otrovali' um Pitije i omogućavali joj da mentalno zakorači u svet duhova.
    Poput zmije koja iz mračnih dubina klizi ka svetlosti, iz grube magijske moći Majke zemlje, iz njene prvobitne materice uzdignuta je suština ponovo rođenog boga Dionisa. U kasnijim vekovima Dionisovu slavu je preoteo Apolon, postavši nosilac ritualnih svetkovina na ojima se slavio ponovni dolazak boga Sunca i spasioca koji priziva Dionisov duh iz carstva smrti.
    Podstaknuta isparenjima i satima nemih meditacija, Pitija je upijala Apolonovu suštinu i interpretirala njegove proročke reči. Tako su Dionis kao inspiracija i Apolon kao otkrovenje ostvarili simbiotsku vezu. Spajajući nespojive sile bogova sa večnim ciklusima prirodnih ritmova, Delfi su postali ključ paradoksalnog odnosa života i smrti. Šta više, u svetlu novih dokaza, jasno je da nepresušna psihička moć Delfskog proročišta koje je više od 1000 godina ostavljalo čitav civilizovani svet bez daha, potiče iz transformisane moći i suštine same Zemlje.
     Izvor: Treće Oko - 2004.