vrh
Meni


Klinička Smrt

   Pred Vratima Smrti i Nazad. Da li su doživljaji posle zamiranja samo opsena uma ili istinski susreti sa onim svetom? Primeri koji opovrgavaju skepticizam naučnika. Milioni ljudi koji su bili na ivici smrti tvrde sa su napustili svoja tela i vinuli se u druge svetove. Postavlja se pitanje da li je to dokaz života posle smrti, ili su to samo poslednje iskrice misli umirućeg mozga?

        O mnogim predsmrtnim ili posmrtnim doživljajima govore razni stručnjaci. Među njima i londonski neurolog, dr Piter Fenvik, koji se posebno usredsredio na polesnike posle životno opasnih hirurških zahvata. On stalno proučava takve pojave. Znatiželjan da sazna šta su videli, zapisuje izjave bolesnika koji su tokom operacije, ili posle nje 'doživeli' nešto neobično. Zasad on samo uzdržano izjavljuje da je prerano da bilo šta određeno kaže.
    Njegova koleginica, dr Sjuzan Blekmur, fiziolog i parapsiholog na Univerzitetu Tapadne Engleske u Bristolu, i sama je doživela izvantelesno, astralno putovanje. Zahvaljujući tome, odlučila se za proučavanje ljudskog uma na Oksfordu. Tokom svojih istraživanja postala je vrlo skeptična prema svim paranormalnim pojavama - lucidnim snovima, odvođenju ljudi od strane vanzemaljaca, kao i uzmenjenim stanjima svesti. Ona tvrdi da se mnoga posmrtna iskustva (NDE - Near death experiences) mogu objasniti pojavom anoksije, to jest nedovoljnog dotoka kiseonika u mozak. Kada mozak trpi zbog nedostatka kiseonika, on zadržava u sebi okvirne oblike sveta koji potiču iz sećanja, a ne iz prizora. Pa, ako su te slike imalo slične snovima i sećanju dotične osobe, onda se mogu videti i iz 'ptičije perspektive'.
    O njenim teorijama se, međutim, žestoko raspravljalo. Profesor Dejvid Fontana sa portugalskog Univerziteta u Minhu, ističe da su u mnogim posmrtnim iskustvima pojedinci govorili o prizorima koji su za njih bili potpuno novi i teško bi se mogli iskonstruisati iz memorije, ili mašte. Profesor Fontana ne govori napamet, već dokazuje to eksperimentima na dobrovoljcima. Kada bi ih zatvorili u odaje sa smanjenim dovodom kiseonika, njihove i fizičke i mentalne sposobnosti - uključujući i memoriju - bile su pogoršane. Neki su zatim izveštavali da su imali halucinacije, ali nijedan nije imao jasna predsmrtna iskustva.
    Dr Sjuzan Blekmur ne odustaje i tvrdi da je jasno da sama anoksija nije jedini način da se dođe u stanje NDE. Da odgovor možda leži u oslobađanju endorfina. To su supstance slične morfijumu, koje mozak proizvodi u trenutku stresa - dakle, one iste hemijske supstance koje izazivaju 'uzlet izdržljivosti' koji nas sprečava da osetimo neposredan bol posle loma kostiju, ili pri drugim povredama i udesima. Odatle proizilazi zaključak da, kada čoveku predstoji smrt, endorfin je prirodno uzglavlje za 'dugi san'. Tvrdnje o paranormalnim vizijama za vreme predsmrtnih doživljaja možda proističu od izmešanih izmišljotina, preuveličavanja i nagađanja - jer ljudi očajnički žele dokaz da život posle smrti postoji. Bar ovako tvrdi dr Blekmur.

VIZIJE PAKLA

    Ovaj argument o delovanju endorfina ima, međutim, i svoje slabe tačke. Ako mozak pokušava da nas poštedi bola, onda bi to svakako učinio projekcijom prijatnih vizija. Ali, nisu sva posmrtna i predsmrtna doživljavanja (NDE) privlačna - u mnogima se javljaju užasne vizije. Kao predsmrtni raj, nekima se javlja i predsmrtni pakao. Dr Moris Moulings, kardiolog, zabeležio je isvestan broj takvih viđenja kod svojih srčanih bolesnika. Oni su opisivali strahovite prizore posle kliničke smrti. Jedan od njih, 50-godišnjak, ispričao je kako se za vreme operacije našao iznad operacijskog stola, kada je odjednom snažno povučen u stranu, u mračno mesto ispunjeno reskim, vrelim vazduhom. Imao je osećaj da ga posmatraju neka čudovišta i demoni. Počeo je vikati da ga puste napolje. A, onda se opet vratio u svoje telo. Od tada, u njega se uselio nesnosan strah od smrti. Čak i spava uz upaljeno svetlo.
    Još više slabi argument o endorfinu ako se uzme u obzir 'uzlet izdržljivosti'. Kako profesor Fontana ističe, vrlo je mali broj snažnih sportista koji su doživeli 'uzlet izdržljivosti' zbog endorfina, tokom sportskih takmičenja - počev od ragbija, pa do maratona - a da su istovremeno doživeli i 'predsmrtna iskustva'.
    Iako je poznato da su neki sportisti, ili snažni mladi ljudi poput usamljenih pomoraca, ili planinara, izvestili o svojim NDE epizodama, svedočanstva navode na pomisao da je uzrok takvih iskustava pre vezan za početak smrti, nego za 'uzlet izdržljivosti'.
    Uzmimo samo slučaj planinara Džekvija Grivsa koji je 1994. godine pao u škotskim planinama i proveo 16 sati u ledenom kamenolomu. Naknadno se prisetio kako mu se činilo da se veoma čudno oseća: 'Kao da sam napustio telo i koračao kroz divnu plavu zemlju. Bilo je predivno. A više nisam osećao ni hladnoću'. Ovo iskustvo kao da je Džekviju udahnulo novu snagu, pa je od snega napravio sklonište koje mu je olakšalo da izdrži dok ga nisu našli spasioci.
    Predsmrtni doživljaji mogli bi se objasniti i kao halucinacija izazvana reakcijom mozga na droge, ili na trovanje kod oboljenja bubrega. Uzimajući u obzir i činjenicu da se morfijum i druga halucinogena sredstva primenjuju radi ublažavanja bolova, logično je pretpostaviti da oni izazivaju utiske koji se javljau za vreme NDE.
    Međutim, u mnogim takvim slučajevima narkotici ne igraju nikakvu ulogu. Prema izjavi Stivena Rajdenaora, korisnika narkotika, koji je pokušao da izazove svoje predsmrtne doživljaje upotrebom raznih drugih nedozvoljenih supstanci - nijedna od njih nije delovala.


USKRSNUĆE POSLE VIŠESTRUKE 'SMRTI'

    Ipak, ono što je doživeo gruzijski disident Radonaja Cotne Grigorjevič čini se da je upravo jedinstveni primer vizije 'života posle smrti' i potiskuje sve skeptične naučne tvrdnje.
    Kada su godine 1976. pripadnici KGB-a (specijalci Državne bezbednosti) napali Radonaja Grigorjeviča, nisu ništa propustili. Prvo su ga kolima oborili, a onda, u drugom naletu, pregazili. Telo mu je potom odneto u mrtvačnicu na brzo zamrzavanje kako bi se mogla izvršiti autopsija. Kroz tri dana patolog je započeo svoj posao. Ali, čim je zasekao tkivo, Radonaja je otvorio oči. Doktor ih je sklopio i nastavio sa rezanjem. Oči su se opet otvorile. Na lekarevo totalno zaprepaštenje, Radonaja je bio živ!?
    Još je neobičnija bila njegova priča kada se oporavio: dok je bio 'mrtav' obreo se u svetu svetlosti gde naučnim zakonima nema mesta. Mogao je da lebdi oko sveta, da prolazi kroz zidove, da čita misli ljudima i putuje kroz vreme. Lekari ga sigurno ne bi uzeli za ozbiljno da im nije pružio dokaze. Tokom svojih 'putovanja' čuo je iz obližnje bolnice plač novorođenčeta. Prozirući detešce svojom uvećanom sposobnošću opažanja, video je da ono ima slomljen kuk - o čemu doktori nisu imali pojma. Kad mu se povratila moć govora - tri dana nakon pokušane autopsije - prvo što je Radonaja Grigorjevič učinio bilo je da obavesti dotičnu bolnicu o stanju deteta. Jasno je da ni na koji način Radonaja nije mogao znati za postojanje tog deteta. I do danas, jedino objašnjenje za ovu misteriju ostaje ono koje je dao on sam.
    Grigorjevič Radonaja 'umro' je 1976. godine i o tome postoji fokaz - napisana sovjetska umrlica koja glasi: 'Radonaja Cotne Grigorjevič, umro 14.09.76... u 20. godini. Mesto smrti Tbilisi, Gruzinska Sovjetska Republika'. Uzrok smrti nije naveden, pošto se Radonaja povratio u život pre nego što je autopsija završena.
    Sada Radonaja Grigorjevič, pod imenom dr Džordž Radonaja, živi kao metodistički sveštenik u Teksasu i jedan je od mnogobrojnih ljudi koji tvrde da su imali iskustva s one strane smrti.
    Ako se svedu na osnovne postavke, ova iskustva javljaju se kada osoba zamre i stekne uvid, viziju zagrobnog života - pre nego što se povrati u život. Ova tvrdnja ima sve uslove da bude uspešna laža i paralaža, jer je jednostavna i nedokaziva, a svako želi da u nju poveruje. Ali, da li je to laž?
    Sama težina očiglednosti navodi da nije. Samo u 1992. godini statistika obelodanjuje da je trinaest miliona ljudi u Americi prošlo kroz neki oblik NDE. A ispitivanja su otkrila da imaju milioni sličnih slučajeva u drugim zemljama sveta. Značajno je što oni daju poprilično sličan opis doživljavanja - bez obzira na religiju ili lična verovanja.
    Parapsiholog Ričard Bronton kaže sledeće: 'Iskustvo kliničke smrti je ono prelazno stanje koje je zajedničko mnogim parapsihološkim iskustvima. Nema sumnje da se ono događa, ali šta predstavlja - to ostaje sporno'.
    Standardno iskustvo kliničke smrti započinje napuštanjem umirućeg tela i sagledavanjem sveta iz ptičije perspektive. Zatim se ulazi u mračni tunel na čije m je kraju bleštava svetlost. On, ili ona, ulaze u ovu svetlost gde ih preplavi osećaj spokoja, često združenog sa pojavom božanske prilike. Za poneke, međutim, ova slika ima odlike pakla. Pošto uđu u svetlost, postavljaju im se pitanja: šta su naučili, kakva su zla počinili, a onda im se kaže da, pošto još nisu izvršili sve 'zadatke', moraju se vratiti u svoja tela. Iako nevoljno, oni ipak poslušaju i vraćaju se u zemaljski život, u kojem više ne osećaju strah od smrti, a dotadašnja zainteresovanost za materijalne stvari pretvara se u sklonost ka duhovnosti i brizi za druge.
    Sličnost iskustva navodi na zaključak da se nešto stvarno zbiva, ali pitanje ostaje: je li to duhovni preobražaj ili samo rezultat fizičke promene?

TUNEL SVETLOSTI

    Uobičajeno se predsmrtna doživljavanja objašnjavaju anoksijom - nedostatkom kiseonika u mozgu. Kako se količina kiseonika smanjuje, signali u mozgu postaju neobuzdani, besomučni i uzbuđujući. Posledično, to deluje na normalnu funkciju vizuelnog sistema. Više ćelija prijanja uz centar vizuelnog polja, a manje uz periferiju. Pošto ćelije u centru šalju nadražujuće signale, stiče se efekat tunela: svetlost je u centru, a prema ivicama bledi i prelazi u tamu. Kompjuterske simulacije ovog procesa proizveo je molekularni fiziolog sa Maks Plankovog instituta u Nemačkoj. Ova simulacija pokazuje da - kako se smanjuje količina kiseonika - ćelije na periferiji to prve osete. Kao rezultat toga, bela svetlost u centru - ili 'kraj tunela' - čini se kao da postaje bliži.
    To bi bilo fiziološko objašnjenje. Ali, šta je sa svim onim što dolazi posle, sa vizijama prelepih (ili pakleno užasnih) predela, anđela ili demona, pokojnika... Kako objasniti susrete i razgovore, objašnjenja, pouke, neobjašnjiva isceljenja tela...? Rekli bismo da sve to više nije doživljaj već zamrlog mozga, nego besmrtne duše koja i mozgu i celom telu daje život kad je unutra, a kad izađe onda opet predstavlja naše biće, samo oslobođeno fizičke odeće - to jest, našeg tela.

ČUDOTVORNO ISCELENJE

    Slučaj P.M.H. Etvoter takođe je veoma zanimljiv. Godine 1977. imala je spontan pobačaj tokom kojeg je doživela tri predsmrtna iskustva. Danas je ona vodeći istraživač NDE fenomena. O tome ona kaže:
    'Ja sam nadživela to iskustvo. Vratila sam se u život. Dok sam bila 'mrtva', doživela sam nešto sasvim neobično, što daleko premašuje moja shvatanja, čak i sposobnost da to artikulišem, ili poverujem u to. Iskusila sam i onu drugu stranu - prošla sam kroz smrt. Retko kad više govorim o tome. Sećanje je do te mere ispunilo moje biće da mi se ponavljanje čini preteranim i nepotrebnim. Ali, ne mogu da zaboravim. Pokušala sam da ubedim sebe da je to bio samo san, ali znam da nije. Kao da sam bila pod narkozom, a ipak taj uzlet ne može se sa ničim uporediti. Mi koji smo to preživeli kao da smo okusili delić tajne kosmosa. Moj život je danas opušten i radostan - tačno suprotan onom prethodnom, koji je bio pun stresova, naprosto napregnuto bitisanje'.
    Iskustvo mlade arapske devojke Durdane Kan još je čudnije. Kada je imala samo dve godine imala je predsmrtno iskustvo. Slika koju je naslikala ilustruje ono što je tada videla. Iskustvo u tako mladom dobu isključuje tvrdnje da su ti doživljaji fantazije zasnovane na sećanjima iz prošlosti, ili na pročitanim opisima presmrtnih iskustava. Osim, ako je ova slika nastala kao sećanje na neko od prošlih života Durdanine duše. Ali, onda to opet znači da život ne prestaje fizičkom smrću.
    Melen-Tomas Benedikt, filmski snimatelj uboleo je od neizlečivog raka. 'Umro je', a zatim 'doživeo' 90-minutno posmrtno iskustvo. Za to vreme imao je standardne pojave NDE pre nego što se povratio u život. I ovaj slučaj bi se možda mogao naučno osporiti, da nije jednog uzgradnog detalja - kad je oživeo, njegov 'neizlečivi' rak potpuno je isčezao iz tela!
    Benediktov oporavak usredsređuje pažnju na činjenicu da je moguć mentalni fenomen, to jest da NDE može da izazove i fizičke promene. U dve nezavisno vođene istraživačke studije zaključci ukazuju na široku raznovrsnost sličnih posledičnih efekata u 80 do 90  odsto odgovora. Tu spadaju i sledeće novonastale pojave: povećani broj alergija, snižen krvni pritisak, nepodnošenje glasnih zvukova i prejake svetlosti i osetljivost na korišćenje hemikalija u domaćinstvu.
    Ista ispitivanja dala su podatke i o osetljivosti na elektricitet. Među odgovorima je oko 35 odsto onih kojima sijalice eksplodiraju, 20 odsto onih kojima se odjednom pokvare kompjuteri, a TV smetnje javljaju se u 54 odsto slučajeva. Ima i drugih simptoma - kao što su prestanak rada časovnika ili prekid telefonskih veza.

OŽIVELI MRTVACI

    Termin 'predsmrtna iskustva' dovodi u žižu problem fenomena: da li oni koji to dožive 'umiru', ili samo ne pokazuju više znake života? Slučajevi kada lekari pogrešno dijagnostificiraju smrt češći su nego što se misli.
    Dana 2.decembra 1995. kineske novine donele su vest o 'uskrsnuću mrtvaca', 81-godišnje starice koju su upravo nameravali da kremiraju. To se dogodilo kada je Zue Sandšim već bila na transportnoj traci koja vodi u peć. Radnici su zaustavili traku pošto su primetili da se njena desna ruka pomerila.
    Godine 1992. 71-godišnji Londonac proglašen je mrtvim usled gušenja pilećom kosti. Tri dana po njegovoj sahrani grobari su čuli lupu kraj njegovog groba i otkopali ga. Čovek je bio živ - ali je potom imao velike muke i gudo je vodio borbu da ubedi vlasti i svoju porodicu da je on ono što jeste.
    Tragičan slučaj desio se 1986. godine u Genhajmu, u Nemačkoj. Posle spuštanja kovčega sa umrlom ženom, grobari su počeli ašovima zatrpavati raku. Odjednom su začuli lupkanje. Osluškivali su desetak minuta. Kucanje je bivalo sve slabije, a onda je prestalo. Grobari su nastavili svoj posao i pokrili grob nesrećne žene za koju nisu imali samilosti, niti hrabrosti da podignu i otvore kovčeg.

GDE JE ISTINA?

    Pa, šta je onda istina? Jedino smo sigurni da će nam sve biti poznato onog dana kada umremo. Nauka može samo da govori o anoksiji, narkoticima i endorfinu, koji mogu da se uzmu u obzir u mnogim iskustvima, ali ne mogu da objasne 'paranormalne' anomalije. Na primer, kako je Radonaja Grigorjevič mogao saznati za kuk novorođenčeta? I šta se zbilo sa rakom u završnoj fazi kod Melena-Tomasa Benedikta? A ima ih bezbroj sličnih slučajeva.
    Nepobitno je da su se ovi doživljaji stvarno desili, ali kakav zaključak možemo iz toga da izvučemo? Činjenice ukazuju da sva predsmrtna, ili 'posmrtna' iskustva, imaju sličan sadržaj - bez obzira na religiju ili kulturu tih ljudi. Da li su onda ova iskustva rezultat 'uzleta' svesti iz tela pred nadolazećom smrću? Ako jeste, može li se onda ovo uzvišeno stanje svesti smatrati našim psihičkim sposobnostima?   
    U knjizi 'Smrt i svest', parapsiholog Dejvid H.Land napominje da bi 'iskustva stanja psihe bila jasnija kada se uticaj mozga smanjuje, a onda savim i prestaje'. To se dešava za vreme predsmrtnog doživljavanja - svest produžava dalje kada fizičko telo (uključujući i mozak) postaje suvišno.
    Najzad, možda su skeptici ipak u pravu: predsmrtna iskustva mogu ipak biti rezultat našeg umirućeg mozga. Ali, ako umirući mozak budi naše psihičke sposobnosti, onda onaj koji doživi predsmrtna iskustva ima uvid - ne u život posle smrti, već u svoja, obično uspavana, psihička čula. U tom slučaju - mada nam predsmrtna iskustva ništa izvesno ne kazuju o životu posle smrti - ona nam otkrivaju nešto mnogo fascinantnije o samom životu. A, to opet znači da je život nešto daleko složenije, sveobuhvatnije i moćnije od onoga kako ga medicina, i nauka uopšte, prikazuju i shvataju.


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane