Naslovni baner
Ponuda Tema

Pravni Poredak Evropske Unije

   Sve Onako Kako Oni Žele! Princip delovanja Evropske unije je vrlo jasan: centralizacija moći radi lakšeg nadziranja. Njeni zakoni imaju uvek primat nad zakonodavstvom 'države-članice', ili bolje reći - provincije. Dve su temeljne osobine pravnog poretka EU u odnosu na države članice: (1) direktni učinak i (2) nadređenost. Uz to, Evropski pravni poredak ima i jednu nezgodnu naviku: 'proždire' pravni poredak država članica.
    Nemci su izračunali da Evropsko pravo čini 85% njihovog pravnog poretka. Evropsko je pravo nekada bilo klasično međunarodno pravo i temeljilo se na međunarodnim ugovorima: Pariskom i Rimskom. No od 60-ih godina, Evropski sud je 'predložio' drukčije viđenje Evropskog pravnog poretka, pa tako Evropsko pravo nije više međunarodno pravo nego samostalni pravni poredak.
Kao takvo prihvaćaju ga države članice (tačnije prihvaćaju ga njihove marionetske vlade), kao i nacionalni sudovi. Budući da Evropsko pravo nije međunarodno pravo, njegovi subjekti nisu samo države, već i njihovi građani.
    Građani država članica kao subjekti prava EU mogu biti nositelji subjektivnih prava koja se izvode direktno iz pravnog poretka EU; otuda i doktrina direktnog učinka prava EU. Novi pravni poredak EU sam kreira pravila o delovanju vlastitih pravnih pravila u pravnim porecima svake države članice. Prema tome, kontrola nad učincima prava EU u domaćim pravnim sistemima više nije u rukama nacionalnih sistema, već u rukama samog prava EU! Stoga se govori i o konstitucionalizaciji unijskog prava, tj. na Evropskom nivou stvara se temeljna ustavna norma koja određuje status svih ostalih pravnih normi unutar tog poretka. Drugim rečima, jasno je da se Evropska unija od zajednice za ugalj i čelik, preko ekonomske zajednice transformisala u političku uniju - saveznu državu.
    Evropa je federalna višenacionalna država - Možete li se setiti neke federalne višenacionalne države u istoriji koja nije sadržavala bar neke elemente diktature? Ako postoji mnogo tačaka odluka onaj ko je na vrhu ima problema s nadziranjem svih tačaka. Ako se stvar znatno pojednostavi, centralizacija bi omogućila lakši nadzor. Ovaj put centralizacija ima ime: 'globalizacija'. I 'Europa'. I 'demokratija'.  Ili šta već drugo. Uvijena u celofan građanima Evrope prodaje se diktatura - Svaki dosadašnji oblik diktature, poput fašizma ili staljinizma, težio je prema centralizaciji moći koja diktira sve.
   Nekolicina odlučuje što će ostatak ljudi raditi. Da nije posve tragično, bilo bi gotovo komično da ljudi, nakon Drugog svetskog rata koji je odneo preko 60 miliona žrtava, te nacističkog pokušaja centralizacije Evrope, ne uviđaju da se identična stvar događa i dan-danas, samo na mnogo suptilnijim i skrivenijim principima zahvaljujući poboljšanim tehnikama manipulacije. Naravno, postavlja se pitanje koji je krajnji cilj celog tog projekta i kako se upravlja procesima pomoću kojih ga se nastoji ostvariti...

PROBLEM - REAKCIJA - REŠENJE

    U istorijskom delu već smo upoznali korporatizam kao način upravljanja superdržavama poput Evrope. U korporatističkom sistemu političari ne rade u korist svojih građana, već sprovode politiku koju stvaraju neizabrane grupe (tzv. think tankovi i organizacije Novog svetskog poretka). Tako oblikuju svet na način koji odgovara onima koji kontrolišu velike korporacije. Korporatizam kao način upravljanja državom značajan nam je posebno s obzirom na današnje stanje sveopđte krize. To zato, što su je oni i proizveli radi svog dobitka. Vidljive se vlasti građanima prikazuju kao sile dobra, ali su u stvari one samo vidljivi dio stvarne korporatističke vlasti koja ih koristi radi ostvarenja vlastitih sebičnih interesa (bogaćenja) na štetu upravo tih građana kojima je namenila totalnu bedu.
    Korporatizam stvara određeni problem (privredna kriza, kriza okoline, terorizam, bolest, rat, globalno zatopljavanje i slično), a potom vidljive vlasti (pod uticajem korporatista) uz pomoć medija (takođe pod uticajem korporatista) izmišljaju razlog koji je navodno izazvao problem te sugerišu rešenje koje se uglavnom svodi na to da operušaju građane za novac koji će navodno rešiti problem prema određenom planu (npr. programi privrednog oporavka, povećani izdaci za borbu protiv terorizma, za rat na drugom kraju sveta itd.)
    Problem se na kraju uvek pokaže preteškim, a vlasti prikazuju kako su pokušale rešiti, ali eto nisu uspele. Naravno da neće javno reći da su opljačkali građane rešavajući problem koji je i izazvala sila koja kontroliše vlasti. Glavni je cilj takvog upravljanja ostvarenje zarade na strani korporatista i sprovođenje kontrole. No, ima još jedan način upravljanja. Taj je perfidniji i opasniji, jer stvara lažni utisak da su rešenje problema koji stvara elita tražili sami građani! Taj način postupanja elite nazivamo 'problem - reakcija - rešenje', a funkcionira ovako:

■ 1. PROBLEM - Elita stvara problem, recimo izaziva globalnu ekonomsku i sigurnosnu krizu (11. septembar, 'rat protiv terorizma', opštesvetsku krizu i slično). Razvija se osećaj financijske i lične nesigurnosti, depresija, opšte ekonomsko, društveno, ekološko i moralno propadanje. Time se izaziva:
■ 2. REAKCIJA - Građani su naprosto ogorčeni, usled isfabrikovane krize žive sve lošije, osećaju se nesigurnima i vape: učinite nešto, ovako dalje ne može! Spremni su žrtvovati svoju slobodu na oltaru sigurnosti. Vreme je da se ponudi:
■ 3. REŠENJE - Ista elita koja je izazvala problem, ponudiće rešenje - globalizaciju, ujedinjenje, centralizovanu upravu nad novcem i ljudima, ograničenje ličnih sloboda, zaštitu od svega zla totalnim nadzorom, tzv. 'Novi svetski poredak', ili  Novus Ordo Seclorum.

    Kako princip 'problem-reakcija-rešenje' funkcioniše u praksi? Kao ilustraciju pogledajmo primer delovanja predsednika Evropske središnje banke Jeana-Claudea Tricheta (člana Bilderberg grupe) koji je kao ključna osoba učestvovao u financijskom spašavanju starog kontinenta koje je samo po sebi osmišljeno kao poticaj za bankrot Evrope. On se nedavno pozabavio pitanjem regulacije svetskog ekonomskog kolapsa (problem) kojeg su njegovi kolege iz Bilderberga pomogli stvoriti. Dakako da je takav kolaps izazvao revolt građana (reakcija), pa je stoga Trichet 'ponudio izlaz' iz takve situacije na način da je pozvao na osnivanje svetske vlade (rešenje) kako bi se ekonomska kriza prevladala. U svom govoru 'Današnja globalna vladavina' pred Većem za spoljašnje odnose, Jean-Claude Trichet proglašava kako elita mora nametnuti skup pravila, institucija, obrazovnih grupa i kooperacijskih mehanizama koje nazivamo 'globalna vladavina'. Tokom govora, Trichet je koristio pojam 'globalna vladavina' više od deset puta naglašavajući kako je 'globalna vladavina' od ključne važnosti za izbegavanje nove financijske krize.
    Prvi deo govora nosi naslov 'Zašto trebamo globalnu vladavinu', nakon čega počinje opravdavanje ekonomskom katastrofom za davanje ovlasti upravljanja nedemokratskim i korumpiranim nadnacionalnim globalnim institucijama. Isti pojam 'globalne vladavine' koristio je i Rompuy na samitu G-20 u Kopenhagenu kada je sebe i svoje elitno društvo predstavio kao 'globalnu vlast', a godinu 2009. označio kao prvu godinu 'globalne vladavine'. Rešenja' problema (kojeg su sami izazvali) koja predlažu čelnici Novog svetskog poretka uvek su laž. Uvek je reč o 'rešenjima' koja ne samo da kao izlaz iz situacije nude u prvom redu upravo ono što su oni sami zamislili i zacrtali na sastancima Bilderberg grupe i sličnim elitnim forumima, nego je takvo 'rešenje' nešto još puno gore i od samog problema!
    Na primer, Trichet je najavio da će Banka za međunarodna poravnanja (BIS - Bank for International Settlements) postati primarna pokretačka mašina za globalno upravljanje. Zbilja doimljivo priznanje ima li se u vidu činjenicu da je taj zverinjak međunarodnih bankara nekad bio pod kontrolom nacističkih lidera koji su u dosluhu sa svetskim središnjim bankama usmeravali novac kroz ovu instituciju direktno financirajući Hitlerovu ratnu mašineriju. Jedno je, međutim sigurno: globalna elita daće sve od sebe da spreči raspad Evropske monetarne unije kao najvećeg (premda prelaznog) koraka u novi svetski poredak.

MODEL SVESTRANOG DELOVANJA

    Usko vezan uz princip 'problem-reakcija-rješenje' jest i model svestranog delovanja elite. Sastoji se uglavnom u tome da se financijsko-političkom manipulacijom podupiru sve temeljne sastavnice određenog događaja radi ostvarivanja unapred zacrtanog cilja. Drugim rečima, ništa se ne prepušta slučaju, a jedini stvarni 'pobednik' uvek je sama elita.
    Današnjim globalnim društvom, uz Bilderberg grupu, naftne i farmaceutske kartele, prehrambene megakorporacije i druge korporativne elemente, dominira elitni kartel vlasnika monetarnog i financijskog sistema kojeg sačinjavaju nacionalne središnje banke, nadnacionalne središnje banke kao što je Evropska središnja banka, Banka za međunarodna poravnanja (BIS), Međunarodni monetarni fond (MMF), Svetska banka i Svetska trgovačka organizacija (WTO). Usponi i padovi u svetskoj privredi nisu rezultat nikakvih ciklusa, periodičnih ponavljanja i sličnih gluposti. Navedena elita  mehanizmom beskonačnog duga (sav je novac zapravo dug) čovečanstvu oduzima kupovnu moć kontrolom količine novca u opticaju i kontrolom kamatnih stopa. Tako se krize ne događaju slučajno, već elita namerno izaziva naizmenične privredne uzlete i krize, kako bi prisilili kompanije, države i štediše na rasprodaju njihove imovine po niskim cenama i tako zagospodarili realnom ekonomijom, nametnuli ekonomske i socijalne reforme radi ostvarenja konačne zamisli, prisilili države na zaduživanje kako bi ih učinili zavisnim o bankarskom sistemu, te destabilizirali vlade koje se protive ovakvoj njihovoj politici. Koja je u tome uloga savremenih institucija države?
    Parlamenti ozakonjuju sistem moći koji zabacuje obvezu poštivanja volje suverenog naroda te preuzimaju političku i moralnu odgovornost za neuspehe, nepravde i neefikasnosti. Proračunski propisi koje donose ozakonjuju javna zaduživanja prema bankarskom kartelu radi finansiranja državne potrošnje. U tu svrhu odobravaju i porezne dažbine, donose zakone i reforme koje pogoduju bankarskom kartelu, prebacuju ekonomske suverenitete s država na nadnacionalne autokratske subjekte kao što su Evropska središnja banka, WTO, MMF, Svetska banka i slični, a koji su izuzeti od bilo kakve vrste kontrole. Uz to, parlamenti preuzimaju političke trzavice koje se stvaraju zbog nezadovoljstva opšte populacije, ali zato zastupnicima dodeljuju primerene povlastice i štite ih od besa naroda sve dok verno obavljaju gore navedene funkcije. Pravosuđe štiti zakone i poredak, ali pravdu samo do određenog nivoa. Najrelevantnije slučajeve odbija procesuirati (iako se s nekima, kada je reč o konkretnim kaznenim delima u slučajevima koji privlače pažnju javnosti, ipak mora uhvatiti ukoštac), ili ih ni ne može procesuirati. Tako u narodu razvija osećaj malodušnosti. Izvršna vlast aktivno osigurava usklađivanje nacionalnih politika s interesima ekspozitura Novog svetskog poretka (Evropske unije, korporacija itd.) i brine se o tome kako nakaradnom sistemu obezbediti saglasnost šire populacije. U tu svrhu političari građanima podastiru razne 'ideologije' koje sve zapravo vode prema istom cilju, fabrikovanju međusobne napetosti, a političku borbu (koja to nije) drže unutar granica kontrole i upravljivosti. Jeste li zapazili da se zapravo svi relevantniji politički faktori o krucijalnim temama izvrsno slažu? Je li iko od njih zucnuo išta protiv svetog cilja - ulaska u EU, na primer?
    Radi se o tome da se stvara lažna slika o postojanju više opcija, ali koju god izaberete ona vodi k ostvarenju njihova zadanog cilja. Tako je svaka priča o demokratiji zapravo farsa. U obavljanju svega navedenoga politički pastiri pritom se još služe novcem građana (ovaca). Njihova je odgovornost minimalna, osim ako je reč o konkretnim kaznenim delima. Ali, ko je odgovarao zato što je ekonomski upropastio zemlju i prodao je Novom svetskom poretku? Iako teško da se može zamisliti gora, ružnija i besramnija veleizdaja, za takvo što nikakva odgovornost nije uopšte predviđena. To je i logično. S obzirom na činjenicu da je čitav sistem u igri, nije ni za očekivati da kažnjava sam sebe.

ULOGA ŠKOLSTVA, MEDIJA, NAUKE I DRUŠTVA

    Uloga obrazovnog i informativnog sistema je indoktrinacijska. Sistem školstva i sistem medija vrlo su povezani i usklađeni sistemi. Oni imaju za cilj pružiti subjektima koji im se podvrgavaju, a to su mahom svi građani, određeni pogled na svet. Svako suprotno mišljenje se odbacuje, a primedbe se ne prihvaćaju. Opseg onoga što građani, po njihovu mišljenju, trebaju shvatiti i uočiti znatno se sužava. Uostalom, ionako su u funkciji transfera poželjnih informacija pri čemu se građani tretiraju nesposobnima da shvate 'neke stvari', koje u stvarnosti predstavljaju više ciljeve elite. U tu se svrhu sprečava spoznaja o stvarnom funkcionisanju društvene zajednice i ekonomije i stvara 'profesionalce' uverene u primljeno znanje i dodijeljene im uloge. Svaka se sumnja u to 'primljeno znanje' podvrgava podsmehu i sprdnji. Zadatak je škola i medija prenositi i ucepljivati 'opšteprihvaćene' stavove, ideje i interpretacije činjenica te izazivati 'poželjne' strahove i nade. Kad je to eliti potrebno, izazivaju 'reakciju', trude se da podastrta 'rešenja' (na primer sprovedbu potrebnih 'reformi', skupoću ili uključivanje u ratove) građani usvoje kao svoja vlastita gledišta. Na taj način sprečavaju samostalno i kritičko razmišljanje i prednost daju zavisnom i zajedničkom razmišljanju (princip krda). Trude se podsticati razvoj ponašanja i stavova koji pogoduju sistemu, a sve ostale ocrnjuju, kriminaliziraju, ismijavaju, omalovažavaju, diskreditiraju ili – uopšte ne spominju.
    Nauka i tehnologija u funkciji su istraživanja i razvoja metoda za stvaranje konsenzusa, kontrole misli i određivanja ponašanja, te mentalne i biološke manipulacije. Sistem zdravstva u totalnoj je zavisnosti od farmaceutskih kartela i drugih institucija Novog svetskog poretka. Nauka pokazuje zapanjujuću nemoć u borbi protiv 'savremenih pošasti' kao što su pogubne bolesti, svetske krize i slično, ali zato tačno zna što čini kad elaborira i širi lažne informacije (posebno u privrednom području) kako bi se sprečilo razumevanje stvarnih makroekonomskih operacija, omogućile najveće prevare te gubitak kupovne moći štediša, radnika i ulagača. Radni ljudi i građani su u funkciji rada i proizvođenja enormnog bogatstva ne za sebe nego za elitu, plaćanja poreza i ostalih davanja, poveravanja štednje financijskom sistemu, ozakonjivanja čitavog ovog sistema glasovanjem na izborima (i da po mogućnosti ćute kao ribe sledeće četiri godine) te znabdevanja vojnika u ratovima u kojima učestvuje njihova zemlja. Ukratko, dužnost je građana da žive, rade, investiraju i glasaju, ali ne trebaju raspolagati informacijama kojima raspolaže elita. Vladajuća oligarhija daje im savete i informacije za koje smatra da im je dužna dati, a zauzvrat im oduzima najveći deo vrednosti stvorenih njihovim radom, uglavnom pomoću instrumenata koje oni od kojih se uzima ne razumeju. Vladajuća elita osetno se, i što dalje to više, razlikuje od građana – kako bogatstvom, tako i moći i znanjem. Ako vam se čini da vladajuća elita 'živi u nekom drugom svetu' – to nije slučajno, nego samo svedoči o postupnom dovršenju procesa potpune diferencijacije.
    Unatoč raširenom mišljenju da su termin Novi svetski poredak razvili neki teoretičari zavere, istina je da su ga zapravo skovali sami političari nakon svetskih ratova. Otada taj termin koriste uticajne svetske ličnosti kad opisuju potrebu za uspostavljanjem globalne svetske uprave utemeljene na načelima zapadnog sveta. Globalizacija danas usmerava svaku značajniju stranku u svakoj zemlji, pa stranačke politike zapravo postaju sve više nepotrebne. Tako se danas moramo odmaknuti od tradicionalnog poimanja pojmova poput levice i desnice u politici. Nema toga više, razlike se sastoje samo u nebitnim nijansama. U globalizovanom svetu bespotrebno je prelepiti se uz neku političku stranku i navijati za nju kao za fudbalski tim. Ako to učinimo, bićemo suučesnici u vlastitom padu ukalupljujući se u prethodno oblikovane pakete na koje se lepe etikete kao što su SNS-ovam, DS-ovac, laburist, konzervativac ili republikanac  - kako u kojoj zemlji. Još je 1966. u knjizi 'Tragedija i nada: istorija sveta u naše doba' američki istoričar i teoretičar evolucije civilizacija profesor Carrol Quigley isticao kako snage financijskog kapitalizma imaju dalekosežni cilj da stvore svetski sistem financijske kontrole u privatnim rukama koji će biti u mogućnosti dominirati političkim sistemom svake zemlje i svetskom ekonomijom u celini. Tim se sistemom ima upravljati u feudalističkoj maniri, od strane središnjih banaka koje će delovati orkestrirano u skladu sa nejavnim sporazumima koji će se sklapati na čestim sastancima i konferencijama.
    Kako bismo razumeli Novi svetski poredak, moramo postaviti tri bitna pitanja i na njih odgovoriti:

1. Ko to kontroliše glavne svetske monetarne sisteme? - Bankari.
2. Ko (barem se tako čini) donosi odluke na planu vanjske politike i zakonodavstva? - Vlasti.
3. Ko kontroliše svetske resurse i proizvodi sve naše potrepštine, materijalna dobra i medijsku potrošnju? - Korporatistički svet.

    Kada se zna da je to tako, onda i nema rasprave o tome ko kontroliše svet. One mogu biti leve ili desne, ali su to u svakom slučaju gore navedene grupe. Prava rasprava vodi se oko pitanja poverenja. Neki ljudi poveravaju svoj način života bankarima, biznismenima i vladama, misleći pritom da tim skupinama na srcu leži naša dobrobit. Drugi pak misle da su te skupine postale krajnje korumpirane i da zloupotrebljavaju svoju moć, vlast i sistem koji ih je postavio tamo gde jesu. Da li je ovo neizbežan civilizacijski napredak ili opštesvetska tiranija? Ako im verujete, mogli biste na globalizaciju gledati kao na proces neizbežnog progresa čovečanstva, i kad političari pozivaju na jedinstveno svetsko upravljanje mogli biste to videti kao na časnu misiju održavanja svetskoga mira. Ipak, zapazite li da se tokom tog procesa vaše slobode sve više ograničavaju, da se nezakoniti ratovi šire uprkos sve većim protivljenjima javnosti i da se smišljaju nove krize, tada biste možda globalizaciju mogli nazvati tiranskim Novim svetskim poretkom.
Reč je o tome kako gledate na stvar. Svako opaža globalizaciju na drugačiji način, već prema svom sistemu verovanja. Ali je u svakom slučaju opaža. Glasate li za leve ili desne ili uopšte ne glasate, nije važno: ova priča uključuje i vas i vašu porodicu. U najmanju ruku trebali bismo imati široke javne rasprave o prednostima i nedostacima globalnog upravljanja pre no što se ostvari u potpunosti. Ali je to prilično iluzorno očekivati kada vidimo da ni o Evropskoj uniji nema prave i opsežne javne rasprave. Evropski, pa tako i opšteglobalizacijski ciljevi predstavljaju se kao neka istorijska misija ostvarenja nekakvog značajnog cilja. Samo kakvog?
    Smisao Novog svetskog poretka nije uopšte složen. Nije to neka misterija ni tajna, a nije ni neka komplikovana teorija zavere. Novi svetski poredak jednostavno znači novi poredak u okviru sveta, novu strukturu vlasti, novi način upravljanja globusom. To je ono što donosi globalizacija. Pojmom globalizacije opisuje se tekući proces integracije regionalnih ekonomija, društava i kultura pomoću opštesvetskih mreža komunikacije i trgovinske razmene. Pre no što se globalizacija razmahala, čovečanstvom se uglavnom upravljalo pomoću poredaka odvojenih zemalja i nacija, s njihovim vlastitim kulturnim, političkim i religijskim sistemima te sistemima hijerarhijske kontrole, uz sklapanje sporazuma radi razmene proizvoda i zemaljskih resursa. Ove suverene zemlje odgovarale su samo samima sebi i svojim narodima, i sve dok ne bi nasrnule jedna na drugu, na taj se način održavala ravnoteža. Ako bi jedna zemlja počela pretiti drugoj ili bi joj se prohtelo uspostaviti svetsku imperiju, kao što je to pokušao Hitler, ostatak bi se sveta ujedinio kako bi je sprečio da u tome uspe.
    Oduvek je bilo elemenata pohlepe i nepravde u svetu, no zbog razdvojenosti nacija nijedna nepravda nije se uspela proširiti čitavim svetom. Stoga je ironično što je upravo Hitler, koji je pisao o Novom svetskom poretku i radio na njegovu uspostavljanju, postao katalizatorom nastajanja Ujedinjenih naroda i Novog svetskog poretka kako ga opisuju Džordž Buš stariji i njemu slični. Još je više ironično što je Preskot Buš bio povezan s Hitlerovim financijama preko Union Banking korporacije. Novi svetski poredak koji izranja iz savremene globalizacije teži uklanjanju svih suverenih zemalja i njihovu ujedinjenju u centralizovani sistem kontrole. Kao što je rekao predsednik Evropskog veća Herman Van Rompuy: 'U svakoj zemlji članici postoje ljudi koji misle da njihova zemlja može preživeti sama u globalizovanom svetu. To je više od iluzije – to je laž.' Evropska unija ni ne krije svoj cilj. Njen je glavni cilj progresivna integracija ekonomskih i političkih sistema zemalja članica i uspostava jedinstvenog tržišta utemeljenog na slobodnom protoku roba, ljudi, novca i usluga. Kako bi se to ostvarilo, njene zemlje članice ustupaju deo svoga suvereniteta u skladu s Ugovorom o funkcionisanju Evropske unije koji daje institucijama Evropske unije moć da donosi zakone.
    Iako globalna vladavina napreduje, može se zadržati zastave i identitete tradicionalnih nacija, jer se u ovom slučaju uspostave modernog imperija ne radi o superdržavi uspostavljenoj primenom brutalne sile, kako se to radilo u prošlosti. Ovaj novi imperij razvio se kroz ekonomiju, međunarodne poslovne kartele i institucije kao što su Međunarodni monetarni fond, svetska banka, Ujedinjeni narodi i Evropska unija. 
    Korišćen tekst sa: http://europskaunija.yolasite.com/ - Uredio: The Conoplja News
Twiter dugme Facebook dugme Linkedin Dugme RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT NAJBOLJA WEB SKOLA NAJBOLJI SAJT SA BESPLATNIM SLIKAMA