vrh
Meni


Praštanje i Pokajanje - Put ka Spasenju Duše

  Otac Tadej reče: - Ne treba da opraštamo samo rečima, to je samo spoljašnji izraz. Gospod traži da mi svakoj duši opraštamo od srca, i onda ta duša to oseća, ne treba ni da kažemo reč, ona oseća da smo joj zaista oprostili.
   Zašto oseća, kako oseća? Zato što smo mi ljudi mislena sila. Mi smo mislima vezani jedni sa drugima. Kad pomislimo na neku osobu, ona odmah prima naše misli, ali mi smo rasejani, umno razbijeni, pa ne možemo da vidimo ko nam upućuje misli i šta nam upućuje.
   Ali, ona duša koja se umno pribrala, koja se sjedinila sa Gospodom, i koju je Gospod oslobodio od rasejanosti, ona zna koje misli od nje proizlaze, koje dolaze od neprijatelja, a koje od prijatelja. ...


   Raspeće Isusa Hrista pretvorilo je krst u simbol pobede, a njegovo vaskrsenje postalo je temelj celokupnog sistema teološkog učenja. Zato put Golgote i jeste put spasenja, koji nas i danas uči vrlinama kojima se zavređuje večni život i, zahvaljujući Hristovoj neizmernoj žrtvi, besmrtnost duše.
    Poslednje Hristove trenutke plastično je opisao jevanđelista Luka, koji kaže da su se vojnici zabavljali, bacajući kocku kome će pripasti Hristova donja odeća (hiton), koja se nije mogla deliti. Gornju, imation, moglo je podeliti njih nekoliko. Poslednje reči Hristove na krstu, i pored poniženja i najvećih muka kojima je bio izložen, bile su, ipak, reči ljubavi i oproštaja, čak i onima koji su ga razapeli:
    - Bože, oprosti im, jer ne znaju šta čine... Oče, u ruke Tvoje predajem duh moj!

JEVANĐELJE O PRAŠTANJU

    Dakle, i kada je ispuštao dušu na krstu, u samrtnim mukama, Hrist se trudio da bude od koristi drugima. Vladika Nikolaj Velimirović sročio je svoje 'Jevanđelje o praštanju', upravo da bi na to nedvosmisleno ukazao:
- On je, izdišući, izrekao jednu od najvećih pouka, koju je uopšte dao čovečijem rodu.
    To je nauka o praštanju. Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade! Nikad, ni sa jednog gubilišta, nije se do tada čula takva reč. Naprotiv, oni koji su do tada ginuli na gubilištima, bili pravi ili krivi, prizivali su bogove i ljude na osvetu... Gospod Isus je primerom opraštanja zapečatio svoje Jevanđelje... Šta bi bilo društvo ljudi bez opraštanja? Jedan zverinjak usred prirodnog zverinjaka.
    Stradanje Sina Božjeg bilo je svojevrsno iskušenje za ljude oko njega - neki su mu okrenuli leđa, a drugima se pojavila vera u Hrista. Jedan od njegovih najodanijih učenika, Petar, u trenutku straha za sopstveni život, odriče ga se, a apostol Toma u nesigurnosti vere traži potvrdu da je Isus zaista vaskrao. Interesantno je, međutim, biblijsko predanje koje govori o dobrim postupcima Hristovih protivnika. Ispovedanje najdublje vere u Hrista pokazao je kapetan Longin, zapovednik čete vojnika koji su Isusa raspeli. Videvši da se zemlja trese u trenutku Hristove smrti, uzviknuo je: 'Zaista ovaj beše Sin Božji!' U kasnijem toku istorije apostoli su ga krstili i postao je čak svetitelj Crkve Hristove.
    Jevanđelje beleži da je u strašnom zločinu nad Isusom čast ljudskog roda odbranila i Pilatova žena, Prokla Klaudija, koja je molila muža da ne osudi Sina Božjeg, a krstila se posle njegovog vaskrsenja. Pristupila je apostolima i stradala u progonu hrišćana. Praznuje se kao svetiteljka 27. oktobra po starom, ili 9. novembra po novom kalendaru. Čak je i razbojnik raspet sa desne strane Hristove doživeo preobražaj. Dok je onaj s leve strane hulio, ovaj se obratio Isusu: 'Seti me se, Gospode, u carstvu svome.' On je, kaže Jevanđelje, bio prvi koji je sa Hristom ušao u raj...

    Mnoštvo je primera da je stradanje Isusa Hrista i vaskrsenje potpuno promenilo život mnogih njegovih savremenika. Iako stradalnik, Isus je svima njima dao priliku za to, izmolivši se za oproštaj njihovih greha i pozivajući ih na pokajanje.

VEČNA DRAMA NEPOKAJANOG JUDE

    Pa opet, nisu se svi pokajali, kao što mnogi to ni danas ne čine. Ljubeći Isusa, Juda ga je izdao rimskim vojnicima za 30 srebrnjaka. Hristos je Judi ipak oprostio greh izdaje, mada mnogi hrišćani nisu. Da li je Juda svoj greh mogao da okaje time što se obesio?
- Juda nije okajao svoj greh, nego je tim ubistvom sebe trajno predao smrti. Bilo bi spanosno za njega da je, kada je shvatio svoj greh, prišao Hristu i zatražio od njega oproštaj. Ali, on za to nije imao hrabrosti - odgovara episkop Atanasije.
    Po predanju, drvo na koje se Juda obesio savilo se i on je neko vreme bio živ. Bog je hteo da ga sačuva, za pokajanje, zato ga je ostavio još neko vreme u životu, podseća
protođakon Ljubomir Ranković, koji je o sudbini vinovnika Hristove smrti pisao pre nekoliko godina. Crkveno predanje svedoči da je Judino telo bilo toliko oteklo da ni kroz najšira vrata nije mogao proći. Otok glave bio je neopisiv; veđe iznad njegovih očiju toliko su postale velike da ni svetlost nije mogao da vidi, a oči su toliko bile upale u dubinu duplji, da im se ni mesto nije poznavalo...
    Mesto na kome je ispustio dušu ostalo je do danas nenaseljeno. Od smrada niko ne može proći pored tog mesta, a da ne zatvori nos i usta. I drugi nepokajani vinovnici Hristove smrti su, po svemu sudeći, umirali i sami u najtežim mukama, doživljavajući tako sopstvenu Golgotu koju su prethodno namenili Hristu, a zbog koje se nisu pokajali. Samim tim, ni prihvatili Hristovo praštanje.

JEDINO ISKUPLJENJE ZA GREH

    Jer, pokajanje je, uči nas Sveto pismo, jedino iskupljenje za greh.
- Bog uvek želi da mi budemo u zajednici života s Njim, zato nam i svaki greh prašta kad se pokajemo za njega i nećemo se podsećati na njega - kaže episkop Atanasije.
- Velika radost uvek biva na nebesima kada se ijedan grešnik pokaje. Kroz pokajanje i pričešće vraća nam se, tako, blagodat (božja milost) koju smo dobili na krštenju. Istinsko pokajanje, pritom - po rečima igumana Save Pskovsko-pečerskog - određuju iskreno ispitivanje savesti, skrušenost srca i ispovedanje svojih grehova rečima. 'Isus Hristos je savršeni uzor, i ljudi nikada neće moći da dostignu takvo savršenstvo, ali je naš zadatak da se ugledamo na Njega koliko imamo snage i mogućnosti i da budemo Njegovi istinski sledbenici. Bez blagodati Božje svojim silama ne možemo'.
    Pokajanje zaista jeste vrlina duše, jedna od onih kojima se zaslužuje večni život. Ali, postavlja se i pitanje koliko je pokajanje danas iskreno, koliko se njime manipuliše? Dr Vladeta Jerotić upozorava da se pokajati ne možemo lažno, jer se ispovediti treba najpre samom sebi, odnosno pred svojom savešću (koja jeste ta tajanstvena dubina naše svesti iz koje nam dolazi osećanje kajanja i želja za očišćenjem, obnovom i promenom našeg života), pa tek onda Bogu, pred kojim i tako ne možemo imati tajni.
Jedino tako možemo zaslužiti i praštanje. Jer, možda je Bog dopustio našu ranu kako bi pružio priliku našoj ljubavi, praštanju, veri?
- Samo iz, i u ime ljubavi je pravo praštanje. Samo ako je Hristos među nama, onda se može praštati - kaže dr Vladeta Jerotić.

SVETA TAJNA ISPOVESTI

    Tek tako pripremljeni imamo pravo da odemo u hram, pred sveštenika, gde ćemo zvanično kazati, u činu Svete tajne ispovesti, sve ono što smo prethodno kazali pred svojom savešću i pred Bogom. 'Koliko sami želimo, toliko nam i oprašta blagi Bog. Jer On nas ovde uslišava, ako k Njemu vapijemo; ovde nam oprašta, ako Ga za to molimo; ovde briše bezakonja naša, ako ih priznajemo' - poučava nas sveti Jefrem Sirin.
    Moramo, dakle, da skupimo hrabrost, pobedimo svoju sujetu ili stid, i da hrabro stanemo sa svojim gresima pred sveštenika u Svetoj tajni ispovesti. Na žalost, mnogi hrišćani danas olako pristupaju toj Svetoj tajni i samo površno se ispovedaju ili veruju da čak nije ni neophodno da u božjem hramu prođu kroz sami čin ispovesti. Zato praznici poput Vaskrsa i jesu prilika da se, evocirajući vreme i svetli primer Hrista, podsetimo pravog značaja i uloge praštanja i pokajanja. One koju je na divan način predočila i rečenica iz Svetog pisma: 'A budite jedan drugome blagi, milostivi, praštajući jedan drugome, kao što je i Bog u Hristu oprostio vama' (Efescima 4:32).
    Praštanje i pokajanje su suštinski duhovni principi za sve koji žele da slede Hrista, koji nas je naučio kako da se molimo: 'Oprosti nam dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim'.
    Zato ćemo se na kraju teksta još jednom podsetiti reči mudrog vladike Nikolaja Velimirovića: 'Požurimo se, braćo, da oprostimo svima grehe i uvrede, da bi i nama Bog oprostio bezbrojne grehe i uvrede naše. Požurimo se, dok smrt nije zakucala na vrata i viknula: dockan! Iza vrata smrti niti ćemo mi moći više opraštati, niti će se nama oprostiti'.
    Izvor: Treće Oko


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT  NAJBOLJA WEB SKOLA