Pouke Vladike Nikolaja

    Svedoči mi moja savest pre svega. Potom i razum i volja. Savest mi govori: onolika Hristova stradanja za dobro i spas ljudi ničim se ne bi mogla nagraditi osim vaskrsenjem i slavom nezemaljskom.

    Neiskazana stradanja Pravednika krunisana su neiskazanom slavom. To meni daje zadovoljenje i mir. Razum mi moj govori: bez sjajne vaskršnje pobede celo delo Sina Božjega ostalo bi u grobu i cela Njegova misija promašena. Volja mi moja govori: vaskrsenje Hristovo spasava me od kolebljivog teturanja između dobra i zla i upravlja me odlučno na put dobra. I još mi ono svetli na tom putu i daje mi polet i snagu.
    Osim ta tri glasa, koja iz mene meni jedno svedoče, tu su mi i pouzdani svedoci van mene. Tu su slavne žene mironosice, tu dvanaest velikih apostola, tu i pet stotina drugih svedoka, svi koji Ga po Vaskrsu gledahu i slušahu, ne u snu nego na javi i ne za jedan minut nego kroz punih četrdeset dana. Svedoči mi i onaj ognjeni Savle, najveći jevrejski gonitelj hrišćana, svedoči mi, da je on video svetlost vaskrslog Gospoda usred bela dana i da je čuo glas Njegov i da je poslušao naredbu Njegovu. Ovog svedočanstva Pavle se nije hteo odreći ni posle 30 godina, čak ne ni u onom času kada se u Rimu Neronov mač spuštao na glavu njegovu. Svedoči mi i sveti Prokopije, vojvoda rimski koji beše krenuo da uništi hrišćane u zemljama istočnim i kome se na putu iznenada javi Hristos i obrati ga Sebi. Pa mesto da Prokopije seče hrišćane, sam se dade dragovoljno poseći za Hrista. Svedoče mi još hiljade mučenika Hristovih, u tamnicama, na gubilištima, kroz vekove i vekove, od mučenika jerusalimskih do mučenika balkanskih, pa sve do naših dana, do najnovijih mučenika moskovskih.
    Svedoče mi i sve pravedne i dobre duše, koje sretam često u životu i koje se raduju kad se čuje o vaskrsenju Hrista iz mrtvih. To odgovara njegovoj savesti, potresa im dušu i raduje im srce. Svedodžbu primam i od grešnika i nenavisnika Hristovih. Samim tih što oni kao grešni i zlobni odriču Hristov vaskrs ja dobijam uverenje o suprotnom. Na svakom sudu pita se o vladanju svedoka i prema tome se meri vrednost njihove svedodžbe. Kada trezveni, čisti i sveti svedoci tvrde da znaju da je Hristos vaskrsao, ja radosno primam njihovo svedočanstvo kao istinito. A kad nečisti, nepravedni i nesveti odriču Hristovo vaskrsenje, time oni osnažuju svedočanstvo onih prvih i mene još više utvrđuju u istinitost vaskrsenja Gospoda moga. Jer što oni odriču, odriču po zlobi a ne po znanju. Svedoče mi još i mnogi narodi i plemena, što verom u vaskrslog Hrista sami vaskrsnuše iz divljaštva u prosvećenost, iz ropstva u slobodu, iz kaljuge nemorala i umne pomrčine u svetlost dece Božje. I vaskrsenje srbskog naroda svedoči mi o vaskrsenju Hristovom.
    Ta i sama ta reč vaskrsenje iz mrtvih svedoči mi to isto. Jer bez vaskrsenja Hristova ne bi bilo ni te reči u jeziku ljudskom. Kad je Pavle prvi put izrekao tu reč u kulturnoj Atini, Atinjani su bili iznenađeni i zbunjeni. I tako, deco Božja, ja vas otpozdravljam: Vaistinu Hristos vaskrse!

    Pišeš kako ti je zagorčan Vaskrs ove godine. Šta se dogodilo? Tvoj najbolji prijatelj dobio visok položaj. Tome si se isprva obradovao. Ali, samo posle nekoliko nedelja on se počeo tuđiti tebe. Ne odgovara ti na pisma, hladan je i kratak u razgovoru, ostavlja te pred kanselarijom dugo da čekaš, a iza lešđa govori o tebi prezrivo. Ne možeš da ga poznaš. Šta bi od onako miloga čoveka? Arapi bi rekli: progutala ga stolica!
    Ako hoćeš, pročitaj mu ovo što ću ti napisati. Bila tako dva prijatelja u Arabiji. Svako veče sedeli kraj vatre na malim tronogim stolicama i razgovarali. No dogodi se da jedan od njih dobi za šeika. Preseli se dakle u kamenu palatu i sedne u visoku stolicu od sedefa. Mnogi narod dolazio i klanjao se novom starešini. Došao i stari prijatelj njegov, sav radostan, preradostan, da mu čestita. Ali ga oholi šeik ne hte pustiti odmah k sebi nego ga ostavi da čeka pred kapijom mnogo dana. Najzad naredi da mu ga dovedu. Skromni prijatelj uđe, a šeik se još više usturi u stolici od sedefa. Prijatelj odmah razumede sve, pa se navlaš počne obazirati oko sebe kao da ne vidi šeika. Šeik ga ljutito oslovi i upita šta traži očima? A prijatelj mu reče:
- Tražim tebe čoveče, gde si - pa tužno dodade - Dok si sedeo na maloj stolici, nije se videla stolica od čoveka, a sad, eto, ne vidi se čovek od stolice!
    To se valah dogodilo i sa tvojim prijateljem. Izgubio se čovek u visokoj stolici! No to je tako obična pojava u svetu da tvoja ljutnja izgleda smešna. Ljudi se teže drže na visini nego u nizini. O čoveče, o prašino! Čime se ponosiš? Kojim od dva ništavila: onim u životu ili onim u smrti?
    Za jednog jelinskog državnika priča se da je imao običaj svako jutro da se klanja na dve suprotne strane, čas na jednu čas na drugu. Upitan kome se to klanja na dve strane on odgovori: Bogu i narodu. Jer sve što imam ili je od Boga ili od naroda.
    O čoveče, o sekundo u vremeenu i milimetre u prostoru! Čime se gordiš?Rečeno je o tebi u Svetom pismu: svak ko je ohol u srcu gad je pred Gospodom. I još: Bog se oholima protivi. I ako hoćeš još: oholost ide pred propast. Svojom ohološću ti si objavio rat Svemoćnom i Večnom. Atom je ustao protiv Bezgraničnog. Sekund se uzbunio protiv Besmrtnog. Nije li tvoj poraz i mravima očigledan? Iznenada će ti doći propast i sramota. Zato: povrati se, pokaj se, otrezni se, osvesti se, uljudi se, Budi čovek. To je više nego biti car. Budi čovek. To je sjajnije od svih kruna i važnije od svih stolica.
    To je pouka za prijatelja tvoga. A tebi zdravlje i mir od Boga i čestit Vaskrs.

    Dobro si učino što si se odmah pokajao. Bog je ostavio pokajanje za spasenje. A da nije tako, ni apostoli se ne bi spasli, a kamoli drugi ljudi. Jezikom si zgrešio, srcem se pokajao. Rekao si zlobnu reč protiv suseda svoga.  Kao da si varnicu bacio u slamu. Celo selo čulo i nasmejalo se. Sused se ogorčio i tužio te sudu. Platio si mnogo, najedio se još više. Na sebe samoga najedio si se. Nije ti teško to što te je sud kaznio, ali ti je teško što te tvoj uvređeni sused stalno kažnjava. Neće s tobom više da govori. Ćuti i okreće se od tebe. Šta to radiš? Ostavi Bogu i vremenu. Moli se svevidećem Tvorcu, da odobrovolji suseda tvoga. I svakom ukazanom prilikom reci dobru reč o njemu, susedu svome i čekaj. Bog, dobra reč i vreme učiniće svoje. I ti ćeš jednoda dana opet ići u crkvu zajedno sa izmirenim komšijom.
    A kao pouka za buduće neka ti posluži Spasiteljeva reč: Ja vam kažem, da će za svaku praznu reč koju reku ljudi dati odgovor u dan strašnoga suda. Da li to ovo kazuje, kako svaka zloba i lažna reč udara protiv reda u vasioni i vređa Stvoritelja? Dobru ili zlu reč, koju mi izgovorimo nekom licu ma i u najvećoj skrivenosti, oseća sva vasiona i oseća Tvorac osećanja. Ili kako bi se mogle utajiti reči od Onoga od koga se ni misli ne mogu utajiti? Drevni Grci govorili su za koplje njihovog junaka Ahila da je moglo jednim krajem zadati ranu, a drugim krajem izlečiti ranu. Ne znamo za koplje Ahilovo, ali znamo pouzdano da je ovo istina za jezik ljudski. Jezikom se rane zadaju i jezikom se rane leče. Njim blagosiljamo Boga i njima kunemo ljude.
    U jednom selu našem dogodio se ovaj strašan događaj. Imala majka jedinca sina, đaka u školi. Naljuti se majka na sina, pa u ljutnji izgovori ovu bezumnu reč: da mi je da te nikad moje oči ne vide, bila bih srećnija. Dete se toliko uzbudi od ovih majčinih reči, da odmah uze pušku i ubije se. Ukraj sebe ostavi svoju đaču tablicu, na kojoj je bio ispisao ove reči: Evo majko, uklanjam se navek ispred tvojih očiju, samo da ti budeš srećna! Žalosna sreća materina. Posle toga osamljena majka sedela je svake noći kraj ognjišta i suzama oganj gasila, dok jedno jutro nije osvanula mrtva, previsla, pored ugašenog ognjišta.
    Vidiš li šta luda reč čini? No neću te ostaviti bez primera što je opet u stanju razumna reč učiniti. U vreme rata upute nekog strašljivog vojnika u izvidnicu. Svi su ga znali kao strašljivca. I svi se nasmejahu čuvši kuda ga starešina šalje. Samo se jedan vojnik nije nasmejao. On je prišao svome drugu da ga ohrabri. Ali mu rekne strašljivi vojnik: - Poginuću sigurno, neprijatelj je sasvim blizu! A, prijatelj mu ogovori: - Ne boj se brate, Bog je bliži!
    Ove reči zazvonile su kao veliko zbvono u duši ovoga strašljivca. I zvonile su do kraja rata. I taj negdašnji strašljivac vratio se iz rata okićen odlikovanjima za hrabrost. Tako ga je preobrazila i osnažila ona blaga reč: 'Ne boj se, Bog je bliži!'
    Mir ti i zdravlje od Gospoda!

    Dok se nisi počeo Bogu moliti, ti si bio svima mio. A sad najednaput u svojoj si kući kao usred neprijateljskog logora. Ranije si se opijao i pušio i pomalo krao, i psovao i izležavao se u radne dane, i činio sve ostalo što je odvratno pred Bogom i poštenim svetom. Ipak si tada bio svima u kući mio. A sad kad si se uputio putem pravde, poštenja i molitve, sad su svi na tebe skočili kao ose.
    Raduj se brate, po sto puta raduj se. Zar ne vidiš da se Jevanđelje odigrava u vašoj kući. U istoj kući gde se dosada ćaskalo o porezu, kuluku, lopovima, jatacima i kmetovima, u toj istoj kući počela su se ispunjavati proročanstva jevanđeljska. Vaša kuća uzdigla se do nebesa, postala je binom hrišćanske drame, uhvatila je vezu sa apostolskim i mučeničkim vremenima. Istorija crkve hrišćanske zbiva se u malom obimu u vašoj kući. Evo proročanstava Hristovih, koja su se zbila bezbroj puta na ovoj planeti zemaljskoj i koja se sad počinju zbivati u vašoj kući.
    Svi će mrzeti na vas imena mojega radi, ali ko pretrpi do kraja blago njemu (Mt. 10, 22). I neprijatelji čovjeku postaće domaćini njegovi (Mt. 10, 36). Blago vama koji plačete sad jer ćete se nasmijati. Blago vama kad na vas ljudi omrznu i kad vas rastave i osramote i razglase ime vaše kao zlo, sina radi čovečijega (Lk. 6, 21). Zaista, zaista vam kažem da ćete vi zaplakati i zaridati, a svijet će se radovati i vi ćete žalosni biti, ali će se vaša žalost okrenuti na radost (Jn. 16, 20).
    Šta ima jasnije od ovih proroštava? Gle, ona se ispunjavaju i danas ukraj tvoga ognjišta, na tebi. Zato primaj sve pogrde ne kao pogrde nego kao ordene. Znaj da će se gonitelji tvoji pokajati, rugači tvoji će umuknuti i ti ćeš se radovati. Danas si poslednji u domu oca tvojega, ali ćeš uskoro biti prvi. A oni koji te gone, služiće ti. To je prorečeno i to se obistinilo na hiljadeputa i na hiljade mesta.
    Mir i blagoslov od Gospoda.


    Žališ li se na usamljenost usred velikog grada. Toliki narod oko tebe, vri kao mravinjak, a ti se ipak osećaš kao u pustinji. Najteže ti je o velikim praznicima. Svuda kipi radost, a tebe steže tuga. Božić i Vaskrs dolaze ti kao neki prazni sudovi, koje ti ispunjavaš suzama. Kad su ovi sveti praznici daleko iza ili ispred tebe, osećađ se spokojnim. Ali kad se približe, i dođu, tuga i pustota zavladaju dušom tvojom.
    Šta da ti radim? Da i ispričam priču o Jovankinom Božiću, možda će ti koristiti. Pustiću nju da ti priča kako je meni pričala: 'Četrdeset i nekoliko godina gledam ja ovaj svet kao devojka. Nikada nikakve radosti, osim ono malo kao dete u roditeljskoj kući. Ali pred svetom nisam se prikazivala neradosna. Pred ljudima pravila sam se vesela, a u samoći sam plakala. Svi su me smatrali za srećno stvorenje, jer takva sam se pokazivala. Slušam, svi oko mene se žale, i bračni i nebračni, i bogati i bedni, svi. Pa mislim, zašto bih se i ja žalila nesrećnima na svoju nesreću i samo povećavala žalost oko sebe? Bolje da se pravim vesela, tako ću biti korisnija žalosnome svetu, a svoju tajnu skrivaću u sebi i oplakivati je u samoći. Molila sam se Bogu, da mi se nekako javi, makar samo jedan prst Njegov gdegod da osetim. Molila sam se tako, da ne bih presvisla od skrivene tuge. Od svih prihoda činila sam milostinju gde god mi se dala prilika. Obilazila sam bolesne i sirote i unosila radost svojom prividnom radošću. Ja Te verujem, Bože blagi, govorila sam često, ali molim TI se, javi mi se nekako, da Te još više verujem. Verujem, Gospode, pomozi mome neverovanju, ponavljala sam ove reči iz Jevanđelja. I zaista, doživela sam da mi se Gospod javi. Najmučniji su mi bili veliki praznici. Posle službe Božije ja bih se zatvarala u sobu i preplakala bi ceo moj Božić i Vaskrs. No prošlog Božića javio mi se Bog. To je bilo ovako. Približuje se taj veliki dan. Ja se rešim da spremim sve onako kako je moja majka spremala: i pečenicu i česnicu i kolače i sve ostalo.
    Prostrem slamu po kući, bacim po tri oraha u svaki ćošak od sobe - neka je Sveta Trojica milostiva na sve četiri strane sveta. I radeći sve to neprestano se molim: Gospode, pošalji mi goste, ali sasvim gladne i bedne! Molim ti se, javi mi se na taj način! Ponekad mi je dolazila pomisao: luda Jovanka, kakve goste ti očekuješ o Božiću! Na taj sveti dan svak je kod svoje kuće, ko bi tebi mogao biti gost? I ja bih plakala i plakala. No opet sam ponavljala onu molitvu i spremala i spremala. Kad sam se na Božić vratila iz crkve, ja zapalim sveću, postavim ručak, iznesem sve na sto, pa onda počnem šetati tamo amo po sobi. Bože, ne ostavi me! - opet sam se molila. Ulicom je malo ko prolazio. Božić je, a i naša ulica je zabačena. No čim bi sneg zaškripao pod nečijim nogama, ja na kapiju! Da to nije moj gost? Nije, eno prođe. Podne dođe i prođe, a ja sama. Zaplačem se i viknem: sad vidim Gospode, da si me sasvim ostavio! Plakala sam tako i jecala, dok - najedanput! Najedanput lupi neko u kapiju i ja čuh plačne glasove: daruj brate, daruj sestro! Brzo istrčim i otvorim kapiju. Preda mnom slepac i njegov vođ, oboje pogureni, dronjavi i prozebli. Hristos se rodi, gospodo moja! - viknuh ja radosno. Vaistinu se rodi! - procvokotaše oni drhteći. Smiluj se, sestro, na nas! Ne tražimo ti pare. Od jutros niko nam ne ponudi hleba, negde poneku paru ili čašicu rakije, a hleba niko. Gladni smo mnogo.
    Ja kao na nebesima. Uvedoh ih u kuću i postavih za punu trpezu. A ja im služim plačući od radosti. Oni me začuđeno pitaju: zašto plačeš gospođo? Od radosti gospodo moja, od čiste i svete radosti! Ono što sam Boga molila on mi je i dao. Nekoliko dana ja Mu se molim da mi pošalje baš takve goste kao vi i evo, On mi je poslao. Niste vi tek onako došli, nego vas je dragi Gospod moj poslao. On mi se danas javio kroz vas. Ovo je najradosniji Božić u mom životu. Sad znam da je živ Bog naš. Slava Mu i hvala! Amin - odgovoriše moji dragi gosti. Zadržala sam ih do uveče, napunila im torbe i ispratila.
    Takav je bio prošli Jovankin Božić. Daj Bože, da joj ove godine bude još radosniji. Pomoli se i ti kćeri, da ti se Otac nebeski javi na neki način - a u Boga je mnogo načina - pa ćeš doživeti čudo. Ne spremaj se za tugu u taj veliki dan, nego se spremaj za radost. I Svevideći, Svemilostivi, učiniće ti radost.

Klik Molitva Dana

Klik Vic Dana

Klik Ludi Svet

Klik Vesti - Balkan

Klik Super Smeh

Klik Vesti - Svet

Klik Vesti - Sport

Drugi Ovo Gledaju

Klik Vesti - Hronika

Klik Vesti - Evropa

Klik Mali Oglasi

Klik Bioritam Za Vas

� Klik Gore na Sliku - Prikaz; � Ponovni Klik - Brisanje

Pravoslavlje i Religija - Ostali Tekstovi

Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu