Duhovne Pouke - 3

   Početak dvadesetoga veka. Na univerzitetu u Berlinu profesor je izazivao studente pitanjem:
- Je li Bog stvorio sve što postoji?

Jedan je student hrabro odgovorio:
- Da, stvorio je!
- Bog je sve stvorio?, upitao je profesor ponovo.
- Da, profesore, odgovorio je student.
Profesor reče:
- Ako je Bog stvorio sve, onda je stvorio i zlo. A sudeći prema pravilu – da naša dela govore tko smo mi – Bog je zao.
Student je zaćutio.
Profesor je bio jako zadovoljan sobom, i hvalio se studentima kako je još jednom dokazao da je hrišćanstvo samo mit.
Jedan je drugi student podigao ruku i rekao:
- Mogu li ja vas nešto pitati, profesore?
- Naravno, odgovorio je ovaj.
Student je ustao i rekao:
- Profesore, postoji li hladnoća?
- Kakvo je to pitanje?
- Naravno da postoji. Tebi nikada nije bilo hladno?, odgovorio je profesor.
Mladić je odgovorio:
- Činjenica je da hladnoća ne postoji. Prema zakonu fizike, ono što mi smatramo hladnoćom je zapravo nedostatak topline. Predmeti ili živa bića se mogu proučavati kad imaju ili prenose energiju, a toplina je ono što čini da tijelo ili materija prenose energiju. Apsolutna nula je potpuna odsutnost topline, materija postaje inertna i nesposobna za bilo kakvu reakciju. Hladnoća ne postoji, mi smo stvorili tu reč da opišemo kako se osećamo kad nemamo topline.
Student je nastavio: - Profesore, postoji li tama?
Profesor je odgovorio: - Naravno da postoji!
Student odvrati:
- Ne, profesore, tama ne postoji. Tama je zapravo nedostatak svetla. Svetlo možemo proučavati, ali tamu ne. Zapravo, možemo koristiti Njutnovu prizmu da razbijemo belo svetlo i proučimo različite valne dužine boja. Ne možemo izmjeriti mrak. Jednostavna zraka svjetla može se probiti u svet tame i osvetliti ga. Kako možete znati koliko je određeni prostor taman? Ono što možete izmeriti je količina svetla koje je prisutno. Tama je izraz koji čovek koristi da bi pokazao što se događa kad svetlo nije prisutno!
Konačno, mladi je čovek upitao: - Profesore, postoji li zlo?
Iznerviran profesor je odgovorio: - Postoji. Vidimo ga svaki dan u primerima čovekovog nehumanog ponašanja. U kriminalu i nasilju. Na to je student odgovorio:
- Zlo ne postoji, profesore. Ili barem, ne postoji samo za sebe. To je kao tama i hladnoća reč koju je čovek stvorio da bi opisao odsutnost Boga. Bog nije stvorio zlo. Zlo nije kao vera ili ljubav koje postoje kao što postoje svetlo i toplina. Zlo je samo nedostatak Boga, nedostatak Božje ljubavi u srcu. Profesor je ćutke seo.

    Kada je zapao u jako duboku starost više nije bio u stanju da jede normalno, jer su mu se ruke tresle, zbog čega bi mu ponekad ispadala hrana iz ruku. Jednoga dana ispade starcu posuda sa hranom iz ruku i razbi se, na što se snaha jako naljuti i zatraži od muža da nađe neko rešenje. Sin razmisli, pa odluči da napravi ocu posudu od drveta, kako ne bi prosipao hranu po stolu. Počeše terati starca i da jede sam, odvojen od porodice. Starac je bio jako tužan zbog osećaja kako je odbačen po stare dane i prisiljen da jede sam dok svi ostali članovi porodice jedu za stolom. Kako je vreme prolazilo povećavale su se zabrane nametnute starcu od strane njegovog sina i snahe i više nije mogao da ih podnese…
   Nakon nekoliko meseci starac je umro. Kada je obred ispraćaja završen supružnici su hteli da se reše starih dedinih stvari, tako što će ih pokloniti siromašnima ili baciti. Iznenada dotrča unuk i uze dedin drvenu posudu, na šta ga otac upita:
- Šta će ti ta drvena posuda? Šta ćeš da napraviš od nje?.
     Na to mu dečak odgovori:
- Želim da ja sačuvam da mogu hraniti tebe ili majku kada ostarite kao deda.

 
   Ovo je priča o dva prijatelja koji su išli pustinjom. Na putu su se sporečkali i jedan je udario drugog. Udareni se osetio povređenim, ali je ćutke napisao u pesku:
- DANAS SAM DOBIO UDARAC OD MOG NAJBOLJEG PRIJATELJA.
   Zatim su produžili i ubrzo stigli do jedne oaze gde su odlučili da se okupaju. A tamo, onaj što je dobio udarac, zamalo se nije udavio kupajući se, ali mu je život spasao onaj drugi. Kada je došao sebi, urezao je u jednom kamenu:
- DANAS MI JE MOJ NAJBOLJI PRIJATELJ SPASAO ŽIVOT.
  Onaj koji je udario svog najboljeg prijatelja upita:
- Kada sam te udario, poruku si napisao u pesku, a sada je urezuješ u kamen. Zašto?
A prijatelj mu odgovori:
- Kad nam neko učini nešto loše, to trebamo zapisati u pesku da bi vetrovi obrisali, ali kada neko napravi nešto dobro, to trebamo ugravirati u kamen - da ga ništa ne može obrisati. STOGA, NAUČI SE DA RANE UPISUJEŠ U PESAK, A SREĆU DA UREZUJEŠ U KAMEN!

   Jedna od predivnih duhovnih pouka našeg svetog Nikolaja Žičkog.
   Koliko i koliko ima ljudi, koji rade svoj posao pri sunčevoj svetlosti od jutra do mraka, a i ne pogledaju u Sunce, ne osete Sunce, ne pomisle ni jednom mišlju na Sunce! Koliko i koliko ima ljudi, koji provode svoj vek pri svetlosti, moći i pomoći Božjoj, a i ne pogledju u Boga, ne pomisle nijednom mišlju na Boga!

    I Sunce ćuti bez gneva i produžuje svetliti bez prestanka. I Bog ćuti bez gneva i produžuje pomagati bez prestanka. No kada nastane tama, kada padne magla, kada zaštipa mraz, tada se ljudi sećaju Sunca, obziru se na Sunce, hvale Sunce, uzdišu za Suncem
    Tako i kada nastanu stradanja, oskudice, muke bezpomoćne i tesnaci bezizlazni, ljudi se sećaju Boga, obziru se na Boga, hvale Boga, uzdišu za Bogom.

    Jednog dana, imućni otac je poveo svoga sina da provede noć sa jako siromašnom porodicom, s ciljem da mu pokaže kako žive ljudi koji nemaju mnogo novaca za trošenje. Na povratku kući, otac upita sina što misli o tom iskustvu, a sin odgovori:
- To je bilo jako lijepo iskustvo, oče. Naučio sam da mi imamo jednog psa, a oni imaju četiri. Mi imamo jako lijep bazen, ali oni imaju rijeku. Mi imamo sunčani krov, ali oni imaju nebo sa zvijezdama i mjesecom. Mi imamo veliku terasu s predivnim vrtom, ali oni imaju šumu.”
    Dok je dijete govorilo, otac je ostao bez daha slušajući što mu sin priča. Tada dijete doda:
- Hvala ti što si mi pokazao kako smo siromašni!

    Vodonoša u Indiji imao je 2 velika krčaga koje je nosio obešene o motku o vratu. Jedan krčag je bio napukao, a drugi je bio savršen. Dok je savršeni krčag uvek donosio punu meru vode nakon dugog hoda od potoka do kuće, napukli krčag doneo bi samo polovinu. Pune dve godine ovo se dnevno ponavljalo i vodonoša je donosio meru i po vode do gospodareve kuće. Naravno, savršeni krčag je bio ponosan na svoj doprinos, savršen za svrhu kojoj je bio namjenjen. Jadni, napukli krčag stideo se svog nedostatka i osećao se jadno doprinoseći samo polovinu onog šta je trebao.
   Po isteku druge godine, shvativši svoj gorki neuspeh, jednog dana reče vodonoši pri potoku:
- Stidim se sebe i hteo bih se izviniti.
- Zašto, upita vodonoša, zašto se stidis?
   Krčag nastavi:
- Proteklih godina mogao sam donositi samo pola svog tereta jer je druga polovina iscurila kroz napuklinu putem do gospodarove kuće. Zbog moje mane ti radiš više a ne dobijaš naknadu za svoj napor.
   Vodonoša se sažalio nad starim, napuklim krčagom i saosećajno reče:
- Kad se budemo vraćali želeo bih da obratiš pažnju na prekrasno cveće uz stazu.
  Stvarno, kad su se penjali uzbrdo, stari napukli krčag opazio je sa jedne strane divno cveće obasjano suncem i to ga je malo oraspoložilo. Ali kad su stigli do kraja opet ga obuzme tuga i još jednom se izvini vodonoši za svoj neuspeh.
  Vodonoša mu reče:
- Da li si opazio da je cveće samo sa tvoje strane staze, a na strani savršenog ga nema? To je zato jer sam ja oduvek znao za tvoj nedostatak pa sam ga iskoristio. Na tvojoj sam strani posadio semenke cveća i svaki dan dok smo prolazili ti si ih zalivao. Već dve godine berem ovo divno cveće i njime ukrašavam gospodarev sto. Bez tebe ova lepota nikada nebi krasila njegov sto.

    Svako od nas ponekad je zarobljen u začaranom krugu prazne svakodnevice, patnje, mučnih odnosa i opterećujućih obaveza i svakome je ponekad potrebno malo mudrosti da svoj život vrati na pravi put. Čovek je pitao mudraca – kako da izađem iz začaranog kruga prazne svakodnevice u kojoj nema ni ljubavi ni sreće? Mudrac mu je odgovorio – iz kruga možeš izaći samo na onom mestu gde se spajaju početak i kraj!
   Čovek se duboko zamislio i krenuo u potragu za mestom gde se nebo spaja sa zemljom, ali horizont je uvek bio na istoj udaljenosti. Umoran od svega, sjeo je na obalu okeana, misleći da je stigao do kraja svijeta. Reči mudraca odzvanjale su mu u glavi. Dugo je sedio na obali posmatrajući sunce i oblake, a noću mesec i zvezde i konačno vidio svoju prošlost i budućnost kako se stapaju u sadašnjem trenutku i oblikuju njegov život. Znao je odgovor. Ne postoji mjesto na svetu gde se počeci spajaju s krajevima, ali na svakom mestu kraj se uliva u novi početak u jednom određenom trenutku.
   Ponovo je potražio starca koji ga je uputio ka horizontu, odlučan u namjeri da ovlada vremenom i sazna u kom trenutku može da se oslobodi loše sreće.
Čovjek je pitao mudraca – sada znam gdje se spajaju početak i kraj, šta treba da radim? Mudrac je odgovorio: Ako je tvoja prošlost ispunjena patnjom, sačekaj trenutak kad sunce na horizontu krene da se penje i tada ostavi svu patnju iza sebe.
   Ako si u prošlosti bio rob loših navika, sačekaj da sunce krene da se penje i u naredna tri dana radi samo ono što želiš da radiš do kraja života. Ako je tvoja prošlost ispunjena mučnim odnosima, tada potraži neke nove ljude i kreni s njima u svoju budućnost, a sve ostale ostavi iza sebe i ne gledaj unazad. Ako u tvom životu nije bilo radosti, tada uradi bilo šta što će te učiniti srećnim, koliko god da je to mala stvar, ona će se proširiti na cijelu tvoju budućnost.
   Ako u tvom životu nije bilo ljubavi, u tom trenutku s čežnjom pogledaj u sunce i srešćeš ljubav svog života. Čovjek se zahvalio i otišao svojim putem. Nikada više nije posjetio mudraca!