vrh
Meni

Kad Se Juri Za Zlatom

   Žrtve Sopstvene Pohlepe. Došli su da iz starog groba iskopaju zlato, a odnela ih je neka crna ruka kao da nikada nisu postojali! Ristivoje Andrić iz Rađevine, u srednjem podrinju, čestiti i prostodušan seljak, imao je nesreću da naleti na bezobzirne tragače na zakopano blago, ali i sreću da nije podlegao crnoj ruci pohlepe.

 
      
      Ristivoj se priseća: 'Desilo se to posle Drugog rata. Težak posleratni život od ljudi je pravio lutajuće duše, a na tu težinu strovalila se nova vlast. U leto 1949. bila je opaka suša. Ja sam bio slabog imovnog stanja, stočarstvo mi je bila jedina mogućnost da preživim.
     Žena mi je, jadnica, pobolela i nenadano umrla mlada. Nismo imali potomstva. U planini Vlašić ima o sam kolibu i tor sa ovcama. Držao sam i koze, ali ih nova vlast zabrani. Jedne večeri, dok sunce se klonilo zapadnim stranama, tek što sam uterao stoku u tor i namirio ih, pred kolibu banuše dvojica mladih ljudi, gradski obučenih.
   Rekoše da su geometri iz Šapca, da razmeravaju državne šume i rudine po vencu Vlašića. Hteli su kod mene da zanoće, što ja prihvatim. Doduše, sa sobom su nosili neke instrumente, ali nisam znao kakve, pošto se u to nisam razumeo.
    Ponudim im da jedu. Imao sam sira, kajmaka, jaja, slanine, toga je bilo. Večerali smo pod lipom i razgovarali. Oni rekoše da se, pored razmeravanja zemljišta bave i naukama. Da kopaju starine i da je to unosan posao od kojeg država ima veliku korist. Bio sam ravnodušan prema njihovoj priči dok ne pomenuše staro latinsko groblje na Razbojištu, a ono ti je odmah niz bujadaru, nema ni dvesta metara od moje kolibe. Kažu da sutra moraju pogledati groblje i povezati sa mapom, koju su izvadili iz kožne torbe, razvili, i pred fenjerom buljili u nju. Meni se kosa diže na glavi, kad pretpostavih šta nameravaju. Bog i duše, ovi će da kopaju mošti starih gospodara grada Konjuša, po kojem je selo današnje, Konjuša, ime dobilo, pomislio sam.'

U SUSRET ZLOJ KOBI

    Počnem im ja besediti, da je groblje na Razbojištu iz Isusovog doba, da se to mesto zove Razbojište zbog nereća koje su doživljavali svi koji su tu začeprkali. Oni se nasmejaše. Kažu, to su fantazije zatucanih seljaka i da će nova vlast takve gluposti ljudima izbrisati iz glava. Jooj, auuu - pomislim ja - kako izbrisati ono što je nastalo pre ljudskog stvora? Pa nije nova vlast starija od Boga, od arhanđela i anđela. Mislim tako, ali da izgovorim ove reči pred njima, to ne smem. Čuo sam za Goli otok, izgoreo dabogda zajedno sa vlastima kojima treba takva mučionica.
      Pitaju oni jesam li čuo šta se u narodu besedi da je ukopano u latinsko groblje. Velim, utvari nekih svetih simbola, jer tako se i pričalo od pamtiveka po Rađevini.
     'To je to što tražimo', reče jedan i lupi me šakom za vrat, da mi ispade opušak iz usta.
    Postade mi odmah jasno koje je doba. Razbojnici i pljačkaši, pomislih. Velim ja njima da su neka trojica muslimanskih Cigana iz Krupnja tu kopala pred Drugi rat. Da su ih posle našli seljaci - gde glava, gde noga, gde ruka, a creva im prosuta po buljudari.
    'Ma, umukni, usrana seljačino!', dreknuo je onaj debeli i glavati, te me još ošinu, šamarom, da su mi svetnjaci zaigrali pred očima. Ovi će me ubiti, pomislim ja. Našli šta, ili ne našli, ubiće me, pa to ti je to, crni Ristivoje.
    Kad bolje osmotriše mapu, dreknuše na mene da palim još jedan fenjer i da ponesem budak i lopatu. Velim, pa kud noćas da kopamo po kostima pokojnika? A onaj debeli i glavati mene nogom u zadnjicu i dreknu na sav glas: 'Marš, majku ti kulačku!'.
    Namam kud, već budak i lopatu, pa za njima prema groblju na Razbojištu. Idem, a noge mi klecaju kao da sam pio kuvanu čemeriku. Preturam u mislima svaka čuda što su se dešavala onima koji su kopali po mrtvima u latinskom groblju. Cigani kopali i nađeni rasčerečeni. Neki trgovci iz Loznice kopali i nađene im samo glave u osulini, a tela nikad i nigde. Pa ona vračara iz Dragijevice. Neka Danica Vilotiska, došla sa dvojicom, ta dvojica nađena u Konjušanskom potoku izvađenih očiju i zakovano mertecima za bukve. Danica nekako pobegla i posle toga brzo umrla u najcrnjim mukama. Pa onaj kolar iz Donjeg Crniljeva, sekao drva u Vlašiću i digao se da kopa mrtve i njihovo zlato. Njega nikada nisu našli, a konji su, pričalo se, danima vukli zapregu punu drva vencem planine, dok se nisu otisnuli, jadni, u zvekaru Jankovog visa. Pa austrijski vojnici, u Prvom ratu, isto kopali i nađeni spaljeni, te umalo seljaci ne biše pobijeni od njihovih oficira, jer se sumnjalo da su ih ubili Švabe i zapalili ih. I mnogo toga prolazilo mi je kroz mozak, te sam glavinjao za onom dvojicom kao pašče za pijanim gazdom.

POD PRETNJOM PIŠTOLJA

   Dođosmo u groblje. Fenjeri obasjavaju tamne belege, prekrivene mahovinom, zarasle u bujad i crni glog. Odnekud, kao zainat, huknu sova ušara, a nebo se poče zatamnjivati oblacima. Bilo vedro kao staklo, a sad se oblači, mislim ja. Vidim da i nebo sluti nesreću. Udari i vetar. Zviždi suva travušina pod udarima vetrine, krošnje huče i škripaju.
    Nikako neće biti dobro, razmišljam, dok ona dvojica ponovo zaviruju u mapu, došaptavaju se, odvrću fitilj u fitilj u fenjeru da bolje vide. Onaj debeli riknu i izbeči se: 'Ležeča ploča, sa uklesanim makazama, provrćena na sredini'!
    Onaj drugi, vižljast, pogrbljen, upala lika, potvrdno klima glavom. Onda povadiše instrumente i počeše nešto meriti, beležiti u prostrtu mapu na zemlji. Zađoše u groblje, razvukoše pantljiku, tumaraše sa fenjerom, dok jedan viknu: 'Krsta, gotovo je, ploča je na tačnom mestu, prema mapi'!
    Viknuše mene da zađem tamo sa alatom. Narediše da prvo polako razgrnem list i ševarje, pa da skinem mahovinu sa kamene ploče. Šta ću, slušam i mislim crno, da crnje ne može biti. Oni se raskomotiše, zapališe cigare. Ogrćem ja lišće i kidam ševarje. Radim i sećam se ponovo priča starijih, šta je od ljudskog nečoveštva progutalo ovo isto groblje i duhovi starih gospodara ukletog grada Konjuša na Vlašiću.
    Rešim da ih zamolim da se klonimo ćorava posla, dok nije kasno. 'Ćuti, majku ti šugavu'! - dreknu onaj isti glavonja, pa se zalete te me opali šakom za vrat, da padoh na kolena. meni se smrče, te skočih i potegoh budak na njega, ali ti on izvadi pištolj iz pojasa i upre mi ga u prsa derući se: 'Hajde, tvore, hajde. Kreni još jednom, pa da te izrešetam kao sito'!
    Meni se posle toga još crnje smrkava pred očima, ali kuda ću na pištolj. Pomirim se sa sudbinom i počeh skidati mahovinu sa ploče. Ukazaše se uklesane makaze i rupa u sredini. Oni to videše i, držeći uprt pištolj u mene, počeše zavirivati. Vele da je ispod ploče zidana grobnica od pečene cigle, te da treba ploču razbiti ili je pogurati do grobnice, te će se raka otvoriti.

STRAVA U GROBU

    E, sad će biti šta mora biti, pomislim. Zapesmo sva trojica i ploča poče kiliziti sa grobnice. Povikaše obojica da je dobro, te onaj glavonja kleče i spusti fenjer nad raku. Odjednom, urliknu kao da ga je zmija ujela: 'To je, Krsta, eno sijaju poluge od zlata'!
    Spustio je fenjer i skočio u raku. Ja se nagnem, gledam kako rukama rije ilovaču i vadi kocke u zlatu, kao kutije cigara, možda su malo veće mogle biti. Vadi i ređa ih po glomaznom mrvačkom sanduku od nekog metala - olova, bakra, od čega li? Bilo je pedesetak tih poluga, kako su oni govorili.
Onda poče gurati poklopac na sanduku, ali je teško išlo, te je morao sići i onaj drugi, vižljavi. Ja sam držao dva fenjera u dve ruke i osvetljavao
    Poklopac škripu i poče se pomerati. Kad spade sa snduka, osetih neki opor i kiselkast miris da izlazi iz rake. Poče me hvatati vrtoglavica. U sanduku, Bože me sačuvaj, vidim leži ljudina, kao da je zaspao.
    Sav u sjajnom oklopu sa šlemčinom na glavi, ma ni brada mu nije svela, a tamna i zategnuta koža, malo naborana samo na čelu, kao da se mrtvac mršti. Oko njega svetlucaju ukrasi od žeženog zlata, drago kamenje plavo i crveno, ukrasi u obliku zmije, krsta, neki krugovi kao sunce i bezbroj zlatnika 'loparaša', kakve su nalazili naši stari dok su orali sa one strane grada Konjuša.    Počeše njih dvojica izbacivati zlatnike gore, a onda nastupi strava. Neka nevidljiva sila, kao vetar kad se vrti u krug i čupa drveće iz korena, vrtlog, šta li, zaurla u grobu, dohvati onu dvojicu i negde ih zaturi bez traga. Čuo sam jauke, vapaje, kao iz dubine zemlje da dolaze, gube se, pa se iznova vraćaju, i urlik vrtloga.
    Onda sam kroz izgubljene misli čuo šapat iz rake: 'Uzmi, mučeniče, koliko možeš poneti u skupljenim šakama, i idi, a pre toga zatvori grob, da bude kakav je bio'. U bunilu sam, ne znam kakvom snagom, sišao dole i navukao poklopac na sanduk, a onda i ploču po grobu. Ostavio sam fenjer i zgrabio u šake zlatnike i dao se u bežanje.
    Tog Krstu i onog glavonju niko nikada nije tražio, mada se u novinama pominjalo da su iz odeljenja Udbe bestragom nestala dvojica inspektora. Mislilo se da su prebegli preko granice zbog krađe nekih poverljivih skica i hartija. Ja sam, evo, prebacio osamdeset godina, nisam se ženio, ali sam od onih zlatnika 'loparaša' živeo lepo i bogougodno. A Razbojište još čuva tajnu.
    Tamo se stalno muvaju neki sa strane, ali ništa ne kopaju, bar za sada. Valjda i neće, za svoje dobro...
    Treće Oko - Autor: Ž. J.Grujičić


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane