Izgubljeni Grad Argos

    Još od preistorije Timeočke krajine i sve njene prirodne blagodeti mamile su razne plemena i narode, a iza njih su ostajala mnoga naselja i građevine. Od svih njih, najveću pažnju izaziva stari rimski grad Argos, što zbog svoje monumentalne arhitekture, a još više zbog priča da je u njemu sakrivena golema količina zlata i drugih vrednih dragocenosti.

    Argos je, kako kažu istorijski podaci, bio antička tvrđava, locirana kod sela Rgotina, u okolini današnjeg grada Bora. Izgradili su je Rimljani, koji su svuda okolo imali rudnike i topionice. U kanjonu Borske reke bilo im je utočište u koje su se visokodostojnici povlačili noseći sve ono što su robovi svakodnevno kopali u obližnjim rudnicima ili ispirali iz zlatonosnih reka u istočnoj Srbiji.
    Maštoviti drevni majstori izrađivali su nakit od topljenog plemenitog metala. Ono malo nakita koji su arheolozi borskog Muzeja rudarstva i metalurgije pronašli u okolini grada, pravi su juvelirski biseri i mame pažnju svakog posetioca tamošnje galerije.
    Svi ti divni lanci, prstenje, minđuše, broševi, kopče i šnale za kosu koje su ukrašavale carske dame pre dve hiljade godina, nađeni su kod Krivelja, petnaestak kilometara daleko od sela Rgotine. Tamo, gde retki stari spisi samo uzgred pominju grad Argos, za sada nije bilo nalaza.
    Mešutim, sve to ne obeshrabruje meštane okolnih sela, a ni avanturiste iz ostalih delova Srbije. Oni i dalje traže, jer je praksa pokazala da je najveći deo vrednih arheoloških nalaza do sada, bio slučajno pronađen. Tek nakon toga išlo se u potragu za lokalitetima i otkopavali se temelji starih građevina.


    Priča o Argosu je još zanimljivija, jer se tvrdi da je taj grad bio sazidan u kanjonu, između visokih litica krečnih stena koje okružuju Rgotinu. Prizor je i za današnje prolaznike impresivan jer se sjajnobeli visovi brda uzdižu unedogled i čini se kao da se utapaju u samo nebo.

    'Možda nas i ta atmosfera tera da verujemo da su stari Rimljani izabrali neku nisku zaravan koja je sa sve tri strane bila okružena brdima i da su na njoj sazidali grad' - kaže jedan od meštana koji se i sam aktivno bavi potragom za zakopanim blagom koja je zakonom zabranjena.

    On, kao i drugi meštani, veruje da su Rimljani blokirali teškim stenama i sam ulaz u grad, tako da je svetlo dopiralo samo iz otvora iznad doline. Potom su u brdu koje im je činilo zaleđinu otvorili ulaz u pećinu, još prostraniju od sazidane tvrđave, i unjoj uredili sobe za eventualnu zaštitu od varvarskih plemena.
     'Pećina je kažu imala duboko jezero okruženo uskim kanalima koji su vodili do prostranih dvorana. U jednoj od njih bilo je uređeno mnogo soba i sve su imale kupatila slična onom starorimskom, koje i danas stoji u Brestovačkoj Banji, udaljenoj od Rgotine dvadesetak kilometara. Druga, nešto manja dvorana bila je očigledno namenjena zabavi. U njoj su bili stolovi i stolice čiji su uglovi obloženi vinjetama kovanim od zlata. Na niskim, ali dugim pravougaonim soframa, ostalo je mnogo lepe grnčarije, činija i čaša iz kojih su Rimljani verovatno pili svoja dobra vina i uživali u ukusnoj hrani. Verujem da su tu uživali u onim poznatim bahanalijama na kojima im i današnji svet zavidi. Skrivenije odaje služile su kao riznice. jedna je bila kovnica novca. Radilo se u njoj više od dvesta godina. Druga je bila ostava. Metalni kovčezi bili su puni zlatnika, srebrnjaka, nakita i bakarnih i glinenih izrezbarenih posuda - ispričao je gore spomenuti tragač za blagom.
    Dok je govorio, nije napravio nijednu pauzu, kao da priča po nečijem diktatu. A oči, zagledane u daljinu čudno su se caklile, poput očiju putopisca koji opisuje mesto na kome je više puta bio i impresioniran zapamtio svaki detalj koji je video.


    Svi bi se u svetu radovali da je iz starorimske imperije ostao tako dobro sakriven objekat, da se s jednog mesta može autentično posvedočiti o ovoj verovatno najuzbudljivijoj epohi naše civilizacije.

    Raspoloženje kod našeg tragača za blagom je splasnulo do razočarenja, kada je nastavio svoju priču.
    'Nisam ja bio te sreće da sve to vidim. Cela priča vezana je za sudbinu jednog Rajka iz susednog sela Vražogrnac. On je pre četiri decenije tragajući za sopstvenim mirom obilazio ove bele planine. Tražio je skrovito mesto da ponekad dođe, sedne i zaboravi na svoju nesrećno ljubav, Jasminu. Rajko je bio bogat. Imao je njive čak tamo do Metovnice i šire do onog Grljana kod Zaječara. I bio je jedinac. Sestra i dva brata pomnrli su mu još dok je bio dete. Otac mu poginuo u ratu, a majka je s deverom uspela da sačuva bogatstvo. Kad su ono oduzimali sve, ni Rajku nije ostalo mnogo, ali je udvorištu pod hrastom ostalo i mnogo pokopanih zlatnika, i nije mu više ništa trebalo. Ali on je želeo samo jedno, visoku i tanku jasminu s očima boje trave i bledom, skoro prozračnom kosom. Živela je u njegovom susedstvu. Gledao ju je stalno, a ono što svakog dana gledaš, na kraju i poželiš.

    Priča o Rajku i Jasmini, u stvari je priča o Romeu i Juliji na srpski način. Doduše nisu se tu petljali samo njihovi roditelji. Prepreka je bila mnogo veća jer je Jasmina bila udata i imala je čak i dete, a posle Drugog svetskog rata, sve bele udovice zvali su gestapovske kurve.
    U stvari, ni Jasmina nije bila ravnodušna iako se kažu pre toga udala iz ljubavi. Ali znaš da ćeš teško odoleti, kad osećaš da neko stalno misli na tebe, da te dugo i tužno gleda pravo u oči i  da mu se srce cepa od žudnje. Eto, i ona se zaljubila u visokog i stasitog Rajka i njegove crne oči. Kad je po selu pukla bruka, dugo je plakala, a posle je spakovala nešto malo stvari i sa svojom ćerkom otišla. Niko nije znao gde, am da su je svi tražili. Pričalo se kasnije da se lepo snašla, zaposlila i skućila.
    Rajku je, međutim, sudbina podarila loš kraj. Zapostavio je posao koji je voleo, nije više ni konje timario. Samo je sadio neko drveće i lutao po belom vanzemaljskom stenju. Tokom jedne šetnje naišao je na ploču. Verovatno je već bila malo pomerena, pa je Rajko uspeo da uđe. Kad je video sve ono bogatstvo, uzeo je najlepši prsten i ogrlicu da ih pokloni svojoj Jasmini kad se jednoga dana vrati, kako se nadao. A, potom je rešio da obraduje svoje seljake. Znao je i on sam da se o rimskom gradu Argosu stolećima priča, da vračare baju ne bi li našle put i da se svake godine iznova prevrću tavani ne bi li se našla koja mapa ostala od predaka.
    Svi su se u selu okupili oko njega. Zadivljeno su gledali onaj nakit što je doneo za Jasminu. Slušali su šta je sve tamo video. I iste te noći Vražogrnčani su se okupali, žene su im spremile čiste gaće jer se u pohode za blagom ne ide nečist, i došli su tu, nadomak našeg sela. Za Rajkom su se peli po strmim liticama, probijali kroz žbunje. I kad im je njihov vodič rekao da su blizu, odroni se jedan kamen i polete prema grupici seljaka. Rajko je na mestu ostao mrtav, usta više nikad nije otvorio, drugi su preživeli, dvojica teže povređena, trojica tek okrznuta.'


    Od tada, već pet decenija, narod sa svih strana hrli u Rgotinu da nađe izgubljeni grad Argos. Nadležni žmure, bilo bi to epohalno otkriće za svet, pa taman da nalazač uspe i da iznese sve te silne količine skrivenog zlata. Ponekad se samo pronese glas da je tu u okolini, taj i taj, našao to i to. U njegovom dvorištu posle stvarno, nešto na brzaka, nikne nova kuća, za čas mu se poveća stado, a žena mu nosi neki novi nakit.
    Pričaju čak, a o tome su i novine pisale, da se deo rimskog blaga zaturio ponegde, i da je u blizini u mestu Kapiš, u blizini sakriven sanduk sa blagom. Nad rekom je kažu vrba i jedna njena debela tužna grana pognula se baš tamo gde je zlato zakopano.
    Na Kapiš su mnogi dolazili, ali blago, koliko se zna, nije pronađeno. Čak je dotična grana vrbe odsečena. Iz inata ili da zavara došljake iz cele Srbije.
    Kažu i da je jedan Boranin, zaposlen u rudniku Veliki Krivelj, izneo iz firme nešto dinamita. Više je puta minirao rgoške stenje gde god mu se učinilo da je kamenje veštački palo i prekrilo ploču, ulaz u Argos.
ĆUTANJE NADLEŽNIH Od tada, već pet decenija, narod sa svih strana hrli u Rgotinu da nađe izgubljeni grad Argos. Nadležni žmure, bilo bi to epoh     Primera je mnog. Svi bi hteli da vide to rimsko čudo. I seljaci da očiste onu kovnicu novca, i domaći i strani kolekcionari da se dokopaju ručno kovanog i livenog nakita, i muzeji da svoje depoe popune divnom grnčarijom i arheolozi da pokažu svetu šta su to Rimljani ovde gradili.
    Za sada, ostaju im samo pusti snovi. Ponekad možda ispuste i tužan uzdah proklinjući Jasminu koja je ostavila Rajka. Da je bila sa njim, možda bi im se svima bog smilovao. 


    Južnu Srbiju zahvatila je groznica potrage za zakopanim blagom. Poneko ga i nađe, ali po strašnoj ceni. Poslednjih godina južnom Srbijom vlada prava zlatna groznica. Vreme teške nemaštine i beznađa pritislo je ljude i mnogi su se okrenuli snovima o zlatu i iznenadnom bogatstvu.
    Izmileli su na svetlost dana stari turski rukopisi, razne čudne naprave za skidanje prokletstva sa eventualno nađenog blaga, a nekima je put do blaga pokazan u snovima. Da nije reč samo o pustim maštanjima pokazuje i iznenadna promena materijalnog stanja pojedinih kopača zlata, ali kojom se cenom sve to plaća videće se u pričama koje slede.
    Priča je kao iz scenarija za američke horor filmove i nikako se ne uklapa u idilične seoske pejsaže nedaleko od grada Trgovišta.
    X.X. je povučen i tih mladić sa sela kod koga niko nikada nije primetio neobično ponašenje u bilo kom pogledu. Njegov se život nije razlikovao od životarenja hiljada besposlenih mladića i devojaka. A, onda, jedne noći u san mu je doščo biće koje mu je u vrlo ubedljivo i sugestivno obećavalo nebrojena svetsak blaga, slavu i moć. I nije mu puno trebalo da momka ubedi da prihvati sve postavljene uslove za tako veliku nagradu.
    X.X. je bez provere uzeo zdravo za gotovo sve priče tog demonskog bića i pristao na nešto najstrašnije - da prinese ljudsku žrtvu u krvi.

    Odlučivši da ispuni taj uslov koji ga je delio od bogatstva, mladić je skovao plan. Uzeće taksi i tražiče da idu prema Trgovištu, najverovatnije prema mestu koje mu je posebno naznačeno, tamo će nesrećnog čoveka ubiti, obaviti određeni ritual i čekati da mu se put ka bogatstvu otvori. Tako je i uradio. Mrtvo i poluizgorelo telo taksiste ljudi su našli u jednom šumarku nekoliko dana kasnije, a nesrećnika koji je to uradio policija je uhapsila u obližnjem selu. Uhvaćen je u kolima ubijenog, a on se nije ni krio - toliko je bio uveren da je pod zaštitom bestelesnog bića koje mu se predstavilo u svojoj slavi i moći.
    Priča se ovim ne završava. Šapatom i poluzvanično prenose se vesti da je na istom mestu pronađen još jedan leš i da se tu često nailazi na bačenu krvavu odeću, a od prvog sumraka meštani zaobilaze to ukleto mesto.


    U svakom selu Pčinjskog okruga postoji bar po jedna grupica tako reći profesionalnih kopača zlata. Začinjavaju je obično ljudi koje povezuje čvrsto prijateljstvo i obaveza ćutanja, jer o tajnim mapama zakopanog blaga niko sem tog najužeg kruga ljudi ne sme ništa da zna.
    Tajno odlaze u gluvo doba noći na nepristupačna mesta, najčešće samo pod svetlošću mesečine, i kopaju.
    Neupućeni o njihovom kretanju ne znaju ništa sve dok se ne dogodi da kopači budu isprepadani neobičnim pojavama ili bićima koja to blago, kako se veruje, vekovima čuvaju. Onda se ašovi bacaju, a usta razvezuju pred neiskazanim čudima koja ispunjavaju čoveka užasom i strahopoštovanjem prema nepojmljivom.
    Neznanim putevima jedna grupa ljudi iz Vranja i okolnih sela došla je do podatka da se u Bujiću, u staroj i gotovo srušenoj crkvi svetog Jeremije, ispod oltara krije veliko blago. Obuzeti zlatnom groznicom, nisu se ustručavali da oskrnave svetinju samo da ostvare svoj naum. I krenuli su baš na Veliki petak.
    Nije ih omela ni kiša koja je padala gotovo cele noći, a svedoka njihovom delu osim njih samih i Boga nije bilo. Jedan od glavnih aktera, a možda i organizator celog ovog poduhvata, bila je osoba iz obližnjeg sela. Međutim za to se nikad ne bi saznalo da Bog nije hteo da se sve što je tajno obelodani. Te noći kada se dotični organizator vratio posel, verovatno, uspešno obavljenog posla, po pričanju njegove žene dugo nije mogao da se smiri niti da uđe u kuću. Tek posle dva-tri sata muvanja po dvorištu ušao je u svoju sobu, legao na krevet i čim je skopio oči ispustio je dušu. Žena nije mogla da dođe sebi od čuđenja otkud tako iznanadna i strašnanesreća, ali njenim mukama još nije bilo kraja. Kada je pokušala da odveže psa koji je bio jako privržen njenom mužu, ovaj ju je izujedao kao da je ne poznaje i počeo da juri po dvorištu zadržavajući se na onim mestim koja je neposredno pred smrt obilazio njegov gazda. Naročito joj nije dozvoljavao da uđe u štalu.
    Nesrećnik je sahranjen na brzinu, a njegova smrt ostala je zagonetka za sve koji su ga poznavali. Radoznale komšije, koje su čule za priču o zakopanom blagu u crkvi svetog Jeremije, otišle su sutradan na lice mesta da se uvere koliko u tome ima istine. Imali su šta i da vide. Kako je padala kiša, jasno su se u blatu ocrtavali sveži tragovi cipela i opanaka, videlo se da je oltar uzvaljen i da na njegovom mestu zjapi ogromna rupa. Zidovi koji su jedini ostali od crkve, rušeni su, a pokloni i novac koji je narod ostavljao bili su razbacanoi svuda okolo. I tada je proradila mašta. Da je dotični blago pronašao i da ga je sakrio u štali, pa zato sad njegov pas ne da ni da joj se priđe.
    Bilo kako bilo, on je za skrnavljenje svetinje kažnjen gotovo istog trena, a sigurno je da bolje neće proći ni ostali koji su sa njim bili i eventualno učestvovali u podeli plena. Ostala je nada da će njegov tragičan kraj navesti ostale 'tragače' da razdvoje razum od neuma i da ne žude za prolaznom srećom skrnaveći sveta mesta i posežući za blagom koje su očajne ili krvave ruke sakrile. Možda upravo od takvih kakvi ga i dan danas traže.
    I ove priče o potragama za blagom svedoče da svako blago čuva neka misteriozna sila. Sila koja će dozvoliti samo odabranima da pristupe blagu. - Izvor: Treće oko