Naslovni baner
Ponuda Tema

Potomci Gospodara Planete

     O njima su napisane knjige i snimljeni uzbudljivi filmovi, ali još uvek niko nije dokazao da i u današnjem vremenu na našoj planeti, uistinu, obitavaju ovakva čudovišta.
   No, ako malo bolje zavirimo u mora i okeane, uverićemo se da u mračnim morskim dubinama još uvek žive neobična stvorenja čiji su preci bili gospodari planete Zemlje! Poslednjih godina prirodnjaci sveta istražuju područja koja nisu nastanjena. Obilaze krajeve, kojima retko plove brodovi.
Zaviruju u lagune u kojima još uvek vladaju čari praistorije. Njihova otkrića pokazuju da na našoj planeti još uvek žive čudovišta. Doduše, ona nisu džinovskih dimenzija, ne ubijaju i ne terorišu, ali po svom izgledu ništa se ne razlikuju od onih iz horor filmova. Pogledajmo ta divna stvorenja koja izazivaju strahopoštovanje.
DŽINOVSKE LIGNJE

     Pomorski poručnik Frederic Bouyer nikad za života nije uspio zaboraviti 30. novembar 1861. godine kada je na pučini, ispred Kanara, doživio nešto što je decenijama kasnije postalo predmetom različitih kazivanjau krugovima naučnika i dokonih moreplovaca.
    Stresao bi se od užasa kad god bi se setio ogromne glave u obliku džinovskog papagajskog kljuna, zelenkastih očiju, velikih poput tanjira, osam žilavih gotovo beskrajnih, lepljivih pipaka koji su se uhvatili u koštac sa njegovim brodom…
    U Skandinaviji je legendarna morska ala - kraken - opisana kao životinja velika poput ostrva. Ipak, dugo vremena je doživljavana kao nešto neodredeno, kao mitološko čudovište koje je, poput tolikih drugih, proizišlo iz bujne mašte uplašenih mornara.
     Međutim, jednog jutra 1880. godine, na obalama Nove zemlje, mit je odjednom postao stvarnost. Na svega stotinjak metara od obale, pred zapanjenim očevicima, pomerala se monumentalna masa mlitavih pipaka.
    Dvadesetak džinovskih lignji, od kojih su neki prelazili 10 metara dužine, bili su očito u čudnoj agoniji. No, za prirodnjake je to bilo manje važno. Za njih je prizor, koji se odvijao pred očima verodostojnih svedoka, napokon obelodanio postojanje džinovskih lignji iz košmarnih mornarskih priča!
    Ipak, do dana današnjeg dana, viđeni su samo leševi džinovskih lignji ili umiruće lignje. Jer, gorostasne lignje vladaju dubinama većim od 1.000 metara, a tamo su mogućnosti lova ništavne. Da bi, ipak, saznali koje dimenzije mogu imati najveći primerci džinovskih lignji, naučnici proučavaju ožiljke koje ostavljaju njihove sisaljke na koži kitova, njegovih smrtnih neprijatelja.
    I odista, polazeći od tih ožiljaka, mogu se veoma precizno proceniti veličina sisaljki i njegovog vlasnika. Kako neki od tih ožiljaka prelaze 20 centimetara, može se zakljuciti da su džinovske lignje neretko duge i do 70 metara. Šampion je primerak nađen krajem prošlog veka na Novom Zelandu – 20 metara s kraja na kraj, od jednog pipka do drugog. Kada bi se razbaškario - zamislite - ovo bi morsko čudovište zauzelo površinu od 100 kvadratnih metara.  Uistinu, prava neman!

MORSKA GUJA

 Chauliodus coleoni ili morska guja je zastrašujući mesožder sa kukastim zubima kojima hvata plen. Da bi ga uhvatila u zamku, koristi nesvakidašnju iluziju koju stvaraju ćelije fotofore koje nosi na površini trbušnog dela gipkog tela. Te svetleće ćelije pomažu joj da se približi i prode kroz jato riba. Zahvaljujući fotoforama, ona uspavljuje budnost budućih žrtava.
    To je i efikasna kamuflaža da bi se zavarale druge grabljivice. Ova strašna čeljust iz košmarnih snova pliva samo u dubinama i - zamislite - nije veća od 30 cm. Nema nikakvog rizika da ćete na nju naići, jer morska guja živi u mračnim morskim dubinama nižim od 500 metara.

MEDUZE

     Već punih 600 miliona godina meduze isprobavaju svoje pipke u svim morima sveta. Sačinjeni od 95 odsto vode, ovi želatinski mehurasti organizmi opremljeni su armijom ćelija koje izazivaju urtikarije. Radi se o hiljadama sićušnih otrovnih iglica koji šiknu na najmanji dodir da bi harpunirale sve živo što pliva u blizini. Na ovaj način meduze paraliziraju svoje žrtve, najčešće - male ribice - pre nego što ih požderu. No, ove iglice neugodne su i za ljude, jer ih ranjavaju.
    U morima i okeanima sveta živi više od 900 vrsta meduza, ali one s najimpresivnijim izgledom nisu i najopasnije. Cyanea capillata, na primer, ima čak 800 pipaka i može dostići čudovišne dimenzije - od 10 do 15 metara. Ronioci u vodama Pacifika koji naiđu na nju, imaju samo jednu želju – da otplivaju što brže i što dalje. Druga meduza - chrysaora achylos - sa svojih šest metara visine, zabavlja se da plaši kupače u morskim plažama Kalifornije (SAD). Međutim, prirodnjaci su jednoglasni - iako su sve meduze otrovne, njihov ubod nije uvek smrtonosan!

LILIPUTANSKI LJUSKARI

      Svet liliputanskih ljuskara su peščane morske plaže a zovu ih 'meiofaune' (od grčke reči meion što znači najmanji). Ovo minijaturna čudovišta, koja imaju zastrašujući izgled, retko prerastu - jedan milimetar!
    U poredenju s njihovim krhkim telima zrno peska deluje poput ogromne stene. Ovi liliputanski ljuskari, kojih u moru ima više od 10.000 vrsta, naprosto vrve ispod peska južnih mora. Potomci su morskih beskičmenjaka koji su našli utočište u peščanim naslagama kako bi pobegli od grabljivaca ili našli hranu.

RIBE OKLOPNJAČE

      Sa kacigama i oklopima na telu - izgledaju kao da su izmilile direktno iz Srednjeg veka. Izuzetno su spretne, pokretljive i brze, a te značajne vrline ribe oklopnjače ili placodermes, duguju koži obloženoj debelim pločicama. Njihovi su prapreci nestali prije 370 miliona godina i niko zbog toga mnogo ne žali. Pogotovo, kada se zna da su neke vrste riba oklopnjača dostizale čudovišne dimenzije. Bile su duže od 10 metara, neverovatno proždrljive i oštrim zubima su lomile sve što bi im se našlo na putu.
    Prirodnjaci pretpostavljaju da su ove dobro naoružane morske grabljivice vodile život sličan krvožednim ajkulama, a imale su i jednu izuzetno važnu osobinu: bili su to prvi kičmenjaci opremljeni sa čeljustima!

KUPA GEOGRADF

     Na prvi pogled ništa toliko ne liči jednoj školjki kao druga školjka. Samo uz jednu malu napomenu: na nekim plažama na Filipinima, Tahitiju ili na ostrvima u indo-pacifičkoj regiji, greška može biti smrtonosna. U blizini atola i koralnih grebena, između obale i 15 metara dubine, živi najopasnija školjka na svetu - kupa geograf. Duga je samo pet do deset centimetara, ali je dovoljno spretna i opaka da ispali jednu od svojih otrovnih strelica i da napadne ribe deset puta veće od nje ili čak da ubije čoveka.
    Za iznenadni je napad opremljena moćnim, šiljastim oružjem: to su iglasti zubi povezani sa otrovnom žlezdom koji čim pogode žrtvu ispuštaju otrov, poput ubojitih strelica. Svaka strelica predstavlja smrtonosni mini harpun natopljen žestokim nervnim otrovom. Ti zubi 'mlažnjaci' stalno se obnavljaju - čim jedan ispadne, drugi zauzima njegovo mesto i spreman je da poleti prema žrtvi!

RUKA KOJA UBIJA

     Ne liči ni na šta poznato, a velika je jedva 10 do 15 centimetara i telo joj je providno. Pa ipak, svake godine ova meduza na plažama severne Australije sije veću paniku nego jata opasnih morskih pasa.
   Kada se chironex (na grčkom - 'ruka koja ubija') pojavi u priobalnim vodama obično dolazi do zabrane kupanja.
    To i nije čudo, jer samo jedan napad njenih 60 otrovnih pipaka može u roku od samo četiri minuta da ubije čoveka. Njen žestoki otrov munjevito prodire u tkivo i dolazi do gušenja.

ORKE I ULJEŠTURE

     Morski kolos broj dva u kategoriji sisara - ulješura - može dostići dužinu od 18 metara i težiti čitavih 50 tona. Po stasu se može porediti sa velikim jedrenjakom, a po težini sa blindiranim vozilom. A, što se tiče opake orke – sa devet metara i pet tona – zasigurno je impozantnija je od slona. Ove morske grabljivice, naoružane do zuba i sa izuzetnim instinktom lovca i ubice, ne podnose da ih ljudi uznemiravaju, niti da ih diraju. Ulješure znaju iznenada napasti i to je, moglo bi se reći, legitimna odbrana.
    Orke su šampioni u ronjenju – pod vodom mogu ostati više od jednog sata i spuštati se na dubinu od 3.000 metara. Dugo se nije znalo zašto rone tako duboko. Tek su poslednjih godina prirodnjaci otkrili da na tim fantastičnim morskim dubinama love džinovske lignje kojima se slade!
    Orke koje su u stanju plivati brzinom od 80 km na sat i jedine su iz porodice uljušara, koje vole crveno meso. Bez straha i oklijevanja žestoko napadaju druge morske sisare, a žrtve njihovih ataka, pogotovo ako napadaju u grupi, neretko su i najveći kitovi. Međutim, za sada nije poznat nijedan slučaj napada na čoveka.

PLAVI KIT

     Njegove su dimenzije čudovišne. Veličine četiri autobusa i težine 20 slonova ili 30 metara dužine i 150 tona težine, plavi kit je najveća životinja na našoj planeti. Čak bi i gorostasni dinosauri mogli da se pred njim postide. Na svakodnevnom jelovniku ovog plovećeg sisara nađe se četiri tone planktona. Na ulazu u njegovu ogromnu čeljust, zastavice ili fini rožnati listići čine neku vrstu široke rese koja filtrira ono što srkne kit i zadržava samo ono što mu služi za obrok.
    Nažalost, u morima sveta danas živi mali broj ovih prelepih plavušana. Samo ih je nekoliko stotina – u vodama Kanade, u zalivu Saint-Laurent i u južnom priobalju Kalifornije. Plavi su kitovi, nažalost, zbog ulja i mesa godinama bili plen kitolovaca i danas su jedna od najugroženijih vrsta na našoj planeti.

MOSASAURUS HOFFMANNI

     Ovo čudovište otkrio je doktor Hoffman godine 1770. u jednom rudarskom rovu u Mastrihtu (Maastricht), kada se našao licem u lice s fosilom džinovskih čeljusti dugim više od jednog metra. U stvari, holandski je naučnik na svetlo dana izneo ostatke najvećeg morskog reptila koji je i dobio ime po ovom prirodnjaku – Mosasaurus hoffmanni. Paleontolozi se kasnije sakupili i druge kosti iste vrste i uspeli sklopiti portret ovog drevnog čudovišta.
    Ova životinja, opremljena repom dugim više od 17 metara, doživljavala je svoje slavne dane pre 70 miliona godina (iščezla je u isto vreme kada i dinosauri, pre 65 miliona godina). Naoružana zubima poput bodeža, kao kod tiranosaura, žderala je sve što bi joj se našlo na putu – od malih mekušaca do najvećih riba. Kretala se poput jegulje. Bila je potomak nekog opakog guštera koji je ušao u vodu nekih 30 miliona godina ranije. Prema njenom skeletu da se zaključiti da je bila odličan plivač i da je mogla bez teškoća prelaziti okeane.

AJKULA KIT

     Ima izgled ajkule, a stas kita. Duga je od osam do 18 metara, teška od pet do 30 tona i najveća je poznata riba na svetu. Pliva sa široko otvorenim čeljustima, ali ne paničite.
   Ova se samo naizgled strašna ribetina hrani samo planktonima. U stvari, zubi su joj već odavno potpuno atrofirali, pa su mu se škrge razvile u male konciće koji zadržavaju čestice hrane.
    Ajkula-kitovi su toliko dobroćudni da u nekim delovima sveta preporučuju turistima da plivaju s njima, da se igraju i penju na njihova leđa.

RAŽA MANTA

     Njena velika grudna peraja čiji rasponi mogu dostići dužinu od sedam metara izgledaju kao ogromni tamni ogrtač bačen u more. Nije, stoga, čudo što je porede s morskim vampirom i o njoj misle sve najgore. Priča se da se namerno postavi iznad ronilaca kako bi ih sprečila da se vrate na površinu i neretko ih 'prikiva' na morsko dno. Optužuju je i da se, poput ekspresnog voza, baca na ribarske čamce kako bi ih prevrnula i uništila. Međutim, ove su glasine potpuno nepravedne. Istina, raža manta jeste najimpozantnija medu ražama, ali za razliku od svojih manjih agresivnih rođaka opremljenih otrovom, ova po izgledu strašna raža manta ne bi, zapravo, učinila zlo ni muvi. Hrani se samo planktonima.
    Tačno je da nekad izade na površinu, ali ne da plaši i napada ljude ili čamce, nego da bi se otarasila gomile parazita - svih vrsta ljuskara i ribica - koji joj se usidre na koži. I kad, bacajući se po vodi, počne da stresa svoje golemo pljosnato telo, uistinu je bolje biti što dalje od nje.

MEGALODON

     Nećete ga naći ni u najkošmarnijim snovima. Carcarochles megalodon pojavio se pre 25 do 30 miliona godina u brojnoj porodici ajkula. To je prava proždrljiva zver duga preko 15 metara, čija je čeljust široka dva do tri metra. Teška je 10 tona, a osmeh joj pokazuje nazubljene zube visine 15 do 20 centimetara.
    Magalodon je vladao okeanskim prostranstvima do prije milion godina. Možda je koji put nailazio i na nekog pripadnika Homo erectusa, ali je više volio da na jelovniku ima nekog iz vrste cetacea (kitova). Zajedno sa njegovim čeljustima nadene su kosti kita i ulješure sa tragovima njegovih zuba. Jedan od njegovih verovatnih potomaka je ajkula mako, direktni rođak opake bele ajkule.

Twiter dugme Facebook dugme Linkedin Dugme RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT NAJBOLJA WEB SKOLA NAJBOLJI SAJT SA BESPLATNIM SLIKAMA