Kako Smo Postali Politički Korektni Pacovi

   Mila Alečković-Nikolić je klinički psiholog, antropološki psihijatar, vlasnik doktorata na Sorboni.

Kao profesor po pozivu gostovala je u institutima širom sveta, a kao psihijatar gostovala na kongresima širom sveta (Bjaric, Prag, Lijež, Rim, Pariz, Nica, Montreal, Lozana, Bengazi, Moskva, Najmegen, Peking...). Autor je oko 80 stručnih radova i nekoliko knjiga (Pojam ludila u slovenskoj i istočno-hrišćanskoj tradiciji, O domu i iskonu, Ko to priča o Evropi itd). Osim maternjeg srpskog, govori i piše francuski, ruski, engleski i španski jezik, a još nekoliko njih govori, čita ili razume (što i nije toliko neobično, s obzirom da je Milina mati, pesnikinja Mira Alečković, govorila desetak jezika). Kao da sve ovo nije dovoljno - majstor je hata joge i dobitnik 'Velike povelje za velika dela', dobijene od Odbora za istinu o Kosovu i Metohiji od svih zavičajnih Udruženja Kosova i Metohije. Predstavnik je Srbije u Svetskom društvu za psihopatologiju i terapiju stvaralaštvom, kao i organizator budućeg kongresa - u Srbiji. Ako bismo do kraja nabrajali sve što jeste dr Mila Alečković, verovatno bismo tako 'ispunili' bar polovinu ovog teksta, pa ćemo tu stati. 
    Mila Alečković-Nikolić je, pored ostalog, i osoba kojoj je stalo do drugih ljudi, što pokazuje svojom brigom i zalaganjem za druge i buntovnim tekstovima.
■ Ja sam se još kao dete pitala o stradanju nevinih, na svoj tada dečji način. Majka mi je čak bila rekla da sam, kao jako mala, sanjala nešto što je moglo da liči na koncentracioni logor, na osnovu crteža koji sam napravila i objašnjenja koje sam roditeljima dala posle jednog košmarnog buđenja. U to vreme (imala sam pet godina) nisam mogla da znam da je moja rođena tetka, odnosno očeva rođena sestra, Vida, isečena na komade u Staroj Gradiški. Moj simptomatski san (snove koji se ponavljaju mi u klinici zovemo 'simptomatski snovi') bio je uvek isti: gladan lav ili tigar ide ka meni da me proždere. Ništa se ne bi desilo, ali bih se budila uplašena. Ovaj san, koji je kasnije postao simbolički san za svaku, bilo kakvu životnu opasnost, razumela sam tek pošto sam ga u autoanalizi povezala sa drevnim stradanjima prvih hrišćana i sa teorijom psiholoških arhetipova. Sve ovo govorim da bih rekla da sam oduvek razmišljala o ljudskoj surovosti, i da sam zato i odlučila da moj zanat bude nauka o duši.
■ Da li mislite da je količina nasilja kojom nas zasipaju iz medija veća nego prethodnih decenija?
■ Količina nasilja koje nam se prikazuje danas jeste veća nego pre, jer mi živimo, kako bi francuski mislilac Gij Debor rekao, u 'društvu spektakla'. Takvo društvo je doprinelo da se ljudi pasivizuju, neutralizuju i otuđe i da postanu nesposobni za bilo kakav otpor. Nasilje je postalo glavna informacija i glavna 'zabava', ono je danas kao doza heroina koju narkoman mora da uzme i koja postaje sve veća i veća, jer se sve više adaptira na prisustvo u krvi.
   Potrebne su sve veće i veće doze da bi se reagovalo. To imate i u današnjim emisijama tzv. 'rijaliti šoua', koji su sve - samo ne realnost. Takve emisije zahtevaju sve više i više nasilja, jer se ljudi adaptiraju na radnje u emisiji kao na drogu i traže sve jače podražaje. Potreban im je sve veći i veći ŠOK, što veće i veće poniženje, kako bi skrenuli pažnju na sebe i 'pobedili'. Ovo od njih zahteva kapitalističko komercijalno društvo konzumacije i zabave, ispadanja i selekcije.

    Na potpuno isti način ponašaju se i mediji. U eri Interneta, mediji su odavno u krizi, posebno štampani mediji i, da bi opstali, oni sve više potežu za šokiranjem, zgražavanjem, skandalizovanjem i slično, budući da 'zombirane' i pasivne ljude - potrošače budi jedino veliki šok.
Naravno, sve ovo je jako patološko, bolesno. Na zapadu čak postoje emisije tzv. 'ruskog ruleta' u kojma se očekuje da ljudi izvrše samoubistvo 'in vivo' i to gledaju milioni ljudi.
    Ako ljudima oduzmete intimni život, bavljenje sobom i svojim telom, sport, stvaralaštvo i porodicu... i ako takve ljude pretvorite u kapitalističke jednodimenzionalne konzumente, pa ih onda još i pasivizujete glupom zabavom, kako im ne bi ostalo snage za političku pobunu, takvi raskorenjeni pojedinci gledaju ovakve rijaliti programe da bi sebe podsvesno ubedili da su još živi. Jer - fiziološki šok je naš poslednji životinjski znak života, kada propadne sve ono što je bilo specifično ljudsko: ljubav, druženje, duhovnost i stvaralaštvo.
    Ali, samo nasilje kao nasilje, nije, po mom mišljenju, veće nego u prošlim vekovima. Ljudi su verovatno bili jednako nasilni u svim vremenima, samo su tehnike i ispoljavanja tog nasilništva različite.
■ Stvara se utisak da forma 'rijaliti' programa dovodi do odvajanja od stvarnosti i do ravnodušnosti prema drugima. Šta uopšte ljude motiviše da učestvuju u programima gde su 24 sata dnevno pod prismotrom kamera?
■ Emisije kao što su 'Veliki brat', 'Preživeli', 'Ostrvo Kolonta', 'Farma' i druge, a koje naša televizija preuzima i nevešto kopira (njihova pradomovina je Severna Amerika) jesu ono što mi u psihologiji zovemo 'Skinerovi kavezi' za pacove i njihovo uslovljavanje, odnosno modelovanje ponašanja. Kontrola, selekcija i manipulacija ovde su glavni pojmovi. Ljudi su uhvaćeni i stavljeni u ulogu pacova iz koje je jako teško izaći. Ali, moram da kažem da je ovako eksperimentisanje nemoguće raditi na svim ljudima. Histerične ili egzibicionističke strukture ličnosti (po pravilu slabe ličnosti, jer njima upravljaju nagoni), mazohističke strukture (budući da se u tim emisijama često vređaju i tuku) ljudi niže inteligencije ili ljudi željni neke jeftine i brze slave, hvataju se u ovu zamku...

    Ali, postoje i oni koji dolaze u ovakve emisije da bi nešto zaradili. Oni me podsećaju na parove koji tridesetih godina velike ekonomske krize u Americi igraju u filmu 'Konje ubijaju, zar ne?', na balu organizovanom da najsiromašnijima dodeli nagradu, tj. nešto para za preživljavanje. Mnogi posle beskrajno dugog igranja padaju mrtvi, a poslednji par koji pobeđuje pre nego što dobija nagradu, puca sebi u glavu.
■ Da li je tendencija zamene stvarnosti za virtuelno (i obrnuto) deo nekog opšteg plana otuđenja?
■ Čim se nešto sistematski radi, nekog plana u tome sigurno ima, bio on svestan ili nesvestan. Sve ove emisije jesu jedan patološki oblik zabave koji ima za cilj da ljude umori i istroši im snagu kritike. Ovakvi spektakli jesu, u stvari, psihološka manipulacija koja stvara 'politički korektne pacove' i ljude nesposobne za političku pobunu. Noam Čomski smatra da se u Americi takve emisije namerno daju kako bi umrtvile ljude koje veliki bankari sve više pljačkaju.
■ Kakva je razlika između nekadašnjih javnih pogubljenja, koja su gledala i deca i današnje tendencije da se gledaju 'klipovi' na Internetu gde je takođe snimljeno nečije umiranje. I gde su tu ratne video igrice?
■ 'Društvo spektakla' koje sam pomenula, društvo kapitalističke zabave koje sve asimiluje u zabavu, čak i surovi zločin (upravo tamo gde je važno snimati zločine za medijsku industriju) igra važnu i pogubnu ulogu u svemu ovome. Na isti način, video igrice koje su pune nasilja (američka deca igraju se video igrama bombardovanja drugih zemalja) jednako su patološke. One ne samo da od živih ljudi prave mrtve stvari, nego donose monstruozni 'element zabave' tamo gde je reč o najstrašnijim ljudskim zločinima i gde je potrebno pokajanje i molitva.
    Verovali ili ne, ali najzdraviji odnos prema zlu i nasilju jeste - njegovo gledanje pravo u oči! Iako to u čoveku ostavlja jaku traumu, ovo je jedini način da se ljudi koji imaju još nešto zdravo u sebi osveste i pokaju. To je smisao čitave naše slovenske i istočno-hrišćanske tradicije, sažete u rečima jedne obične knjige Dostojevskog: Zločin i kazna. Unutrašnja psihološka kazna često je, kod onoga ko se suočio sa sopstvenim zlom, jača nego spoljašnja kazna. Pokajanjem vekovima počinje svaki naš preobražaj (metanoja), ali njime počinje i naša novovekovna psihoterapija.
    Tamo gde pokajanja nema, nema spasa za čoveka. A u video igricama gde se zlo banalizuje i pretvara u zabavu, ne postoji nikakva mogućnost da se stvore moralni ljudi. Zato su ovakve video igre jako opasne za sazrevanje dece i za razvoj moralnog dela njihove ličnosti. Čak je bolje da dete doživi veliku bol gledajući smrt, nego da se njome igra!
    Sa Zlom nema igre, to su znale sve dečje bajke u svim zemljama sveta.
■ Jesu li današnji ljudi 'gori' od onih pre nekoliko vekova ili milenijuma?
■ Ovo je večno pitanje nas koji se bavimo ljudskom dušom: da li je čovek kroz tolike vekove, osim što je postigao genijalna naučna i tehnička otkrića, postao u psihološkom smislu BOLjI ? Da li je osećaj mržnje evoluirao kroz sve ove vekove, ili ne? Ja mislim da nije, samo se oblici pokazivanja te mržnje razlikuju. Zato ponekad kažem da su naše nauke o duši (psihologija i psihijatrija), u stvari, čista arheologija. Čovek je ostvario genijalna otkrića kroz vekove i napredak nesumnjivo postoji u svemu, osim u najstarijim ljudskim emocijama, kao što su bazična emocija straha i izvedene emocije: zavist i mržnja. Još je vladika Nemesije u 4. veku pobrojao oblike strahova koje ni današnja nauka nije bitno poremetila, iako ih je detaljno razradila: oknos, aidos, fobos, ekspleksis, katapleksis i agonija.
    Ali, u čoveku postoji i obrnuta emocija, odnosno snaga ljubavi. Najvažnije je znati, ono što mi u klinici stalno ponavljamo, da u svakom ljudskom biću postoje dva osnovna nagona (još Empedokle govori o dva principa u vasioni: razaranja i stvaranja): nagon smrti i nagon života. Oba ova nagona mogu da se probude kod ljudi - i kod pojedinaca, i kod masa.
    Ono što mi radimo kada psihoterapijom lečimo ljude, jeste buđenje nagona života u njima, a ono što se dešava sa ljudskom surovošću, kada ona postane informacija i zabava - jeste probuđen nagon smrti. Potrošačko društvo se igra smrću i zlom u čoveku, ni ne sluteći koliko je to opasno.

■ Kako je uopšte intimni čin umiranja postao popularan za gledanje?
■ U psihološkom smislu reči, surovost je veoma složena pojava, jer ona obuhvata mnogo različitih emocija. Negde u pozadini nalazi se naš arhajski strah, zatim mržnja, želja za osvetom, sužavanje emocija, psihopatski karakter, ili prosto - odsustvo racionalnog i pribranog stanja.
Iako su sva javna pogubljenja u istoriji imala za cilj da zastraše ljude i odvrate ih od ubistava, u osnovi, ona su činila samo još veće zlo. U psihologiji je poznato da zbog toga ni smrtna kazna nema efekta ako se ovako izvodi, jer ona zastraši samo one koji nisu ni skloni surovim ubistvima, dok na prave psihopate (kasnije ću reći šta su oni) uopšte ne deluje.
    Međutim, u osnovi javnog spektakla pogubljenja jeste, u stvari, prevazilaženje sopstvenog straha, najčešće NESVESNO prevazilaženje sopstvenog straha od smrti. Spektakli javnog pogubljenja imaju u osnovi istu funkciju kao i filmovi strave i užasa koje ljudi vole da gledaju, po principu 'Dobro je što se to nije desilo meni, nego drugome'.
■ Da li mislite da su određeni tipovi ličnosti skloni da snimaju ovakve prizore?
■ Mi u klinici razlikujemo ubistvo u afektu i ono drugo, racionalno, osmišljeno, premeditirano, pripremljeno nasilje. U prvom slučaju, počinioca oslobađamo jer je on svoje delo učinio u tzv 'suženju svesti', dok u drugom slučaju nema oslobađanja i drugi slučaj je inkarnacija pravog zla. Ili, bolje reći, zlo je i jedno i drugo, ali prava surovost, kriminalna surovost je uvek željeni i osmišljeni zločin u kome osoba ZNA šta čini. To je ono što sam ostala dužna da objasnim. Postoje, na žalost, određeni, teško je reći 'ljudi', ali, eto, kreature, koje su izuzetno krvoločne ubice.
■ Ko su ti ljudi?
■    Regrutuju se najčešće iz kategorije tzv. epileptoidnih psihopata, koji, kada su inteligentni, obično postaju društveni sadisti i nasilnici u politici, a kada im je niži intelektualni faktor, postaju krvoločne ubice, davitelji dece i slično. Uzmite primer Maksa Luburića, ustaškog koljača koji se smejao dok je klao ljude. Ova vrsta najtežih kriminalaca nekada se može naći i kod tzv. hladnog pola šizofrenije, ali ovi poslednji posle psihoterapije mogu da probude emocije i čak i osete neku krivicu, dok psihopata, po definiciji, nikada ne oseća krivicu.
    Psihopata (ako je zahvaćena cela ličnost) je najgori od svih slučajeva, jer se on nikada ne kaje. Takva stvorenja se čak hvale svojim zločinima i uvek ih ponavljaju. Sa njima nije moguće raditi nikakvu psihoterapiju. Takođe, postoji još jedna važna razlika, a to je razlika individualne svesti i svesti mase, ili svesti ljudi u u masi. I pojedinac i masa mogu da budu surovi, ali u masi imamo jednu novu pojavu, veoma zaslužnu za mnoga ljudska nedela, a to je KONFORMIZAM. U svim velikim ljudskim surovostima, uvek postoji ista formula: nekoliko pravih zločinaca koji pokreću stvar i , pored njih, masa bezličnih, često uplašenih, konformista. Uostalom strah, kukavičluk, SLABA LIČNOST i konformizam, idu zajedno.
    Još jedna stvar u analizi ovih pojava je jako važna. Predvorje svih velikih (a posebno masovnih) zločina je racionalno i utilitarno obezvređenje žrtve. Žrtvi se oduzima atribut ljudskosti, ona se svodi na nešto niže ili na neku stvar , tj. na nešto 'što smo dužni da eliminišemo'. To su, recimo, bili Srbi za ustaše.
■    Može li svaki 'normalan' čovek u nekoj situaciji preći granicu ljudskosti?
■    Ako normalan čovek, a to znači čovek koji je bio voljen i koji može da voli, koji ima emocije, saosećanje (mi kažemo empatiju) i može da oseti krivicu, dođe u krajnje nehumane uslove života, on prestaje da bude "dobar", ali postoji jedna granica koju on ipak ne može da pređe. Uvek se setim jedne poeme moje majke koja se završavala stihovima: 'Da li je moguće čovek biti kad drugi nisu ?'... Moguće je, i to nam pokazuju izuzetni primeri ljudskosti i herojstva u čitavoj istoriji. Naravno, to zavisi od snage ličnosti. Slabe ličnosti lakše popuste, snažne do kraja ne popuštaju.
    Ako hoćete, najbanalnije rečeno, normalan i human čovek ne može da kolje ljude u svesnom stanju (a nekada ni drogiran, ustaše su recimo drogirale mnoge svoje 'bojovnike'), čak ni ako mu se zapreti smrću.
    Postoji jedan eksperiment u psihologiji koji je izveden u naučne svrhe i koji se sastojao u tome da su dobrovoljci dovođeni da daju elektrošokove drugim ljudima. Objašnjeno im je da će to biti mali i bezazleni strujni udari i da se u eksperimentu mere neki fiziološki parametri. Dobrovoljac bi sedao iza jednog ekrana i pritiskao dugmad od jačeg ka sve većem elektrošoku, a iza bi se nalazili glumci koji su glumili reakcije (ispitanici nisu znali da je reč o glumcima): od obične nelagodnosti do strašnih urlika. Eksperimentator bi (namerno vrlo sugestivno i autoritativno) stalno govorio: pređite na jači stepen, pređite na jači stepen! I tako su davani sve jači i jači strujni udari. Dobrovoljci bi čuli sve bolnije krike žrtava.
    I šta se videlo u tom eksperimentu ? Većini ispitanika je bilo jako neprijatno da sa ovim nastave kada bi čuli prvi krik sa druge strane, ali bi na zahtev eksperimentatora (koji bi ponavljao: ovo je jako važno za nauku!) nevoljno nastavljali, konformišući se... Samo nekoliko njih je odmah, u početku, čim su čuli prvi ljudski krik naglo zaustavilo eksperiment, uprkos tome što se eksperimentator ljutio na njih. Jedna žena stala je odmah i rekla odlučno: 'Ovo je jako nehumano, ja ne mogu dalje!' Ona je bila primer jake i dobro strukturirane ličnosti.
Naravno, kasnije im je rečeno da su iza zvučne pregrade bili glumci.
■ Šta bi čovek mogao da učini za sebe kako bi ostao - čovek, u pravom značenju te reči? A šta bi moglo da učini društvo, po tom pitanju?
■ Moj predak po ocu bio je daljeg ruskog korena, a ja često navodim jednu staru rusku izreku koja kaže: 'Stid je osećaj koji će spasti čovečanstvo.' Stid, tuga i pokajanje jedini su spas za čoveka, čak i ako to ne želi da prizna. Prvo što mi radimo u psihoterapiji jeste izazivanje osećanja krivice kod bolesnog čoveka, jer je takav čovek uvek kriv: ili sebi ili drugima. Svi mi koji se bavimo ljudskom dušom, govorimo da treba voleti decu da bi ona sutra mogla da vole druge ljude. Govorimo da odmah treba izolovati dete koje muči životinje i na vreme raditi s njim terapiju, jer će sutra takvo dete mučiti ljude. Govorimo da se psiholozima i psihoterapeutima mora obezbediti da obavljaju svoju misiju i da je to mnogo važnije od samog pukog opsesivnog dizanja ekonomskog standarda.
    Ja već dugo vremena učim ljude tome da je put izlečenja od mržnje, zlobe, rušilačkog u nama - u buđenju stvaralačkog i u onome što mi zovemo obrada ili sublimacija. Recimo, onaj ko je sklon sadističkim crtama ličnosti može da postane izvanredno human čovek i odličan hirurg!
Ali, stvaralaštvo je svemoćno. Budeći u sebi neki dar, čovek se menja. U jednoj emisiji koju vodim na televiziji Kopernikus 'Svetski stvaraoci na srpskom kauču' pokušavam da delujem psihoterapijski u najširoj ravni medija, upravo tamo gde je zagađenje najjače, i da u ljudima probudim nagon ljubavi i života koji će nadjačati smrt u njima.
■ Iako je kod nas oduvek bilo porodičnih ubistava, sada su ubice postale i masovne. Kako i zašto je do toga došlo?
■ Nestanak deontološkog morala (antičkih Grka, hrišćanskog, kasnije kantovskog ili humanističkog morala) i prihvatanje utilitarističke anglosaksonske etike koja vuče korene iz tragične slike o čoveku Tomasa Hobsa, a zatim je spojena sa rezonom velikog kapitala, gde ljudsko biće postaje samo konzument i broj, donela nam je ovo zlo. Stotine moralnih doktrina u filosofiji svode se samo na ova dva puta: deontološki ili utilitarni.
Prvi još uvek razlikuje Dobro i Zlo i nikada ih ne meša, a u drugom se ova dva pojma relativizuju i stapaju. Utilitarizam je pojam Dobra zamenio pojmom Korisnog. Naravno da ono što je dobro može da bude i korisno, ali Korisno se nikada ne može uzdići do Dobra. Vama može da bude korisno da nekoga ubijete, da nekoga bombardujete itd... Na žalost, ova anglosaksonska doktrina, zajedno sa vulgarnim ekonomskim neoliberalizmom isključivo finansijskih i potrošačkih društava, prodrla je u društva sa sasvim drugačijom tradicijom - kao što je naše. Sama racionalnost nije dovoljna, potrebno je mnogo ljubavi. U 19. veku, u racionalnoj Engleskoj, obešen je na trgu u Londonu dečak koji je krao tuđa pisma!
Naša tradicija bila je deoba, milosrđe, pomoć, duhovnost... Duševni bolesnici lečeni su u manastirima, u vreme kada ih je čitavo zapadno hrišćanstvo spaljivalo i potapalo u okeane. U svojoj knjizi O domu i iskonu pišem o tome.
    Sada je sve to obrisano. Novac je taj novi bog, ali njegova pravila nemaju više ništa moralno. Srbija ponovo treba da izgradi neku vrstu socijalnog i porodičnog društva (i da vrati pojam zasluge) u kome će se opet podići vertikala života. Najduhovniji ljudi treba ponovo da zauzmu svoja mesta u društvu, odnosno finansijsko pravo ne sme da bude iznad svakog drugog ljudskog prava!
■ Koliko je vremena potrebno da se društvo oporavi i postane 'normalno'?
■ Jedno društvo može da se regeneriše čak i veoma brzo, ako postoji kritična masa svesnih ljudi koji se ne plaše borbe. Ja, lično, u Srbiji ne verujem nikome drugom, osim novim mladim ljudima koji su već spremni. Oni dolaze kao produhovljena bića koja će u bliskoj budućnosti zaustaviti opšti ljudski pad.
    Uostalom, Hristos je bio sam, a pobedio je u dušama ljudi surovost gladijatorskih igara jednog savršeno organizovanog društva kakvo je bilo rimsko. Duboko verujem da je moguće da se čovek spase i da spase društvo oko sebe. Zato u mom simptomatskom snu nikada ni ne doživim da me lav proždere, nego se budim pre toga. Ovakav san je samo duhovna veza sa arhetipovima i patnjom davnih nevinih predaka. Dokle god možemo da osetimo bol drugog čoveka, mi smo Ljudi.   Izvor: Treće Oko - S.Milic