Kad i Kako Je Nastala Astrologija
Početak astrologije nemoguće je ustanoviti, jer se ona u svim poznatim starim kulturama pojavljuje kao već razrađena nauka o odnosu Čovek-Zemlja-Kosmos.
Osmeh na lice: Najstarija i najspornija i još uvek samo hipotetička civilizacija Ike na tlu Novog sveta - za koju njen pronalazač profesor kabrera smatra da je nastala pred kraj mezozoika zajedno sa dinosaurusima - u pronađenim artefaktima govori da je poznavala 13 sazvežđa Zodijaka.
To tajanstveno trinaesto sazvežđe bilo je poznato samo posvećenicima u hramovima i nikada nije prešlo u svakidašnju astrološku praksu ni u Novom a ni u Starom svetu gde su ga takođe poznavale neke kulture. Njegov znak bila je zmija, a kao za čudo i u našoj civilizaciji, koja ga ne svrstava u Zodijak. To sazvežđe nosi ime Offiucuss - Zmijonoša, a nalazi se između sazvežđa Škorpije i Strelca. To sazvežđe i znak bili su značajni samo za vladare i duhovne vođe.
Iz doba iz koga potiču prve indicije o njemu, zodijačni pojas odnosno Zemlja u njemu imali su drugačiji položaj na zvezdanom nebu, koji se tokom miliona godina promenio, a menja se još uvek, ali su te promene uočljive tek u nezamislivom rasponu vremena. Na kamenim gravurama te hipotetičke civilizacije iz nalazišta Ocucaja u Čileu ugravirano je 13 sazvežđa i reljef zemlje kakav je bio pre nekoliko miliona godina. Ti su nalazi odbačeni od strane oficijelne nauke, jer ih je nemoguće svrstati u naše predstave o ljudskoj evoluciji.
U našoj civilizaciji vlada uverenje da su stare civilizacije poznavale samo 7 glavnih planeta, što nije čak ni blizu istini. Kod kultura Maja, Acteka, Inka, pa i ranijih kultura najsvetiji broj bio je 13. Zašto? Svi su oni verovali, odnosno znali, da se Sunčev sistem sastoji od dvanaest planeta, plus trinaesto Sunce. Istina, u praktičnoj astrologiji nisu operisali sa 13 sazvežđa i 13 znakova Zodijaka, jer je u njihovoj kosmogoniji za svaku planetu Sunčevog sistema vezan neki stepen ljudkse evolucije, odnosno evolucije ljudske svesti, koja iz tog određenog tela prima impulse kreativne kosmičke energije. Pošto ljudska svest u njihovom prostoru i vremenu nije bila prijemčiva za sve planete - osim retkih pojedinaca, posvećenika - oni planetama, koje nisu dodirivale ljudsku svest jednostavno nisu operisali u svakidašnjem životu. Moguće je, da je ta kosmogonija bazirana na nekim prastarim predanjima, kada je naš Sunčev sistem bio možda drugačiji nego sada, jer je i on u nezamislivim vremenskim razmacima menjao lice.
Upravo na činjenici, da su stare kulture operisale samo sa 7 planeta protivnici astrologije grade najjači argument protiv nje jer - kako se moglo prognozirati samo sa sedam planeta, kad se Sunčev sistem sastoji od devet, plus Sunce, koje to nije. Logički - starim kulturama stvarno nije dodirivao svest jedan Neptun, planeta obmane i negativne tajanstvenosti, koji drži veo pred pogledom običnog čoveka u laboratorije gde se poigrava sa genetskom manipulacijom - genima i ćelijama, a to sve ne spada samo u progre i dobrobit čovečanstva, već predstavlja i pretnju njegovom postojanju. Njih nije dodirivao Uran sa razarajućom snagom rascepljenih atoma, a Pluton - smrt i regeneracija posle toga, nije im bio blizu kao nama.
Sa 13 sazvežđa i trinaest tela Sunčevog sistema u njihovoj kosmogoniji bilo je povezano i trinaest nivoa bitisanja u kosmosu. No, mi smo sa svojim znanjem stigli tek dotle da se pitamo, da li postoji ili ne postoji četvrta dimenzija? U našem prostoru i vremenu mi smo spremni i motivisani da vidimo i opažamo samo ogromna dostignuća nauke od kojih imamo opipljivu korist. A da li smo se ikada zapitali, čime smo sve to platili, šta nam je time oduzeto, ne zato što je nauka dostigla neslućeni razmah, već zato jer ta nauka nije znala ili nije htela iskoristiti i obogatiti se iskustvima prošlih civilizacija, koje čoveka nisu uzimale samo kao materijalno biće, već kao svesno i duhovno.
Ateizam moderne nauke istrgao je čoveka iz konteksta uzajamnosti Zemlje i Vasione i postavio ga 'sada i ovde'. Time je na neki način ignorisana njegova svest i njegova suština, jer 'sada i ovde' živi i životinja sa svojim instinktima.
Koliko je time usrećeno čovečanstvo dovoljno jasno i nedvosmisleno govore pojave u našem vremenu: otuđenost, nepoštovanje ne samo vlastitog već svakog života, nepoštovanje smrti iz čega proizilazi usamljenost i osećaj istrošenosti, koja često dolazi do izražaja u najnižim instinktima.
Ortodoksna crkva osećala se ugroženom od astrologijem, koja je u zvezdano nebo i njegove energije sapela ljudsku svest i stavila čoveku do znanja da je deo svega toga i da je to, što se nama predaje pod pojmom 'Bog' samo sveopšta energija Vasione, koja jeste neutrum, ni dobra ni zla. već takva kakvu aktivira svaki pojedinac u okviru koji mu je dat u trenu njegova rođenja.
Bogovi starih kultura bili su upravo to: deificirane energije Vasione, pa naravno i Zemlje, koja spada u njen sistem kao planeta Sunčevog sistema. To su energije koje se neprestano pretaču, menjaju i transformišu u skladu sa vremenom i prostorom na našoj planeti, dolazeći iz nedeljivog Života u koji se ponovo vraćaju u svom večitom kružnom toku, ne hajući za pakao, nebo i čistilište ortodoksnih crkvenih otaca. Sve dok je ljudski rod tako shvatao Vasionu i svoj prostor u njoj, nije znao ni za otuđenost ni za stresove, ni za razdaljine na relaciji Čovek - Čovek.
Činjenicom da je čovek izbačen iz konteksta Zemlja-Kosmos, nauka o kretanju nebeskih tela, čak i u novije vreme, u istraživanju nezamislivo dalekih kosmičkih dimenzija, postala je sama sebi svrha. Više nema nikakvog učešća u životu običnog čoveka, u njegovim svakidašnjim preokupacijama. Dok je astrologija stavila čoveka u okvir gde spada i dopustila mu svoje mesto i učešće u tajne kosmičkog stvaranja, uzdigla ga u sastavni deo Kosmosa, što on van sumnje i jeste kao stanovnik ove planete koja je deo njega, astronomija je postala običnom čoveku otuđena nauka. Ljubiteljima neba može biti lep, čudesan i skup hobi, ali je običnom čoveku iz naroda nedostupna i bez ikakve koristi u njegovom praktičnom životu. Uprkos svega, kosmički zakoni koji jesu zakoni astrologije postoje i deluju, iako ih mi poričemo, a to je isto, kao kada bi poricali, na primer, zakon gravitacije i tvrdili da nema veze sa našom planetom i njenim prostorom Galaksiji.
U civilizacijama gde je astrologija bila primarna nauka, na primer, kod Maja, Inka, Acteka, čovek je znao smisao svog bitisanja, smisao svoje radosti i tuge na putu kroz vreme i prostor naše planete. Bio je deo prirode, orijentisao se prema njenim zakonima sa kojima je usklađivao svoje društvene norme i što je najvažnije - živeo je srećno.
Možda nama uz našu razmaženost i raspuštenost retrospektivan pogled u njihovo vreme i način života ne otkriva te činjenice, jer ne možemo zamisliti svet bez dostignuća našeg vremena i možda nam se čini suluda pomisao o sreći tih 'divljaka'. Mi zamišljamo veliku sreću, takvu želimo i očekujemo, takvu hoćemo imati i postići. Ono što nas danas zadovoljava - sutra je već prevaziđeno i tako provodimo život u večitom nemiru i trci. Nemamo ništa što bi nas smirivalo, što bi nas upozoravalo na našu ljudsku vrednost, što bi davalo našem bitisanju ravnotežu i bilo putokaz ka nama samima. A upravo to je astrologija bila i jeste u sva vremena.
U istorijsko vreme na tlu Novog sveta ona dostiže veoma visok nivo u kulturi Anasaza oko 1100. godine naše ere na teritoriji američkog jugozapada, koji je bio u njihovo vreme surov, za život čoveka potpuno neprikladan svet. Kakva je bila njihova religija ne zna se, ali je sigurno da je astrologija usmeravala njihov život. Danas o njima govorimo kao o prvim astronomima na tlu Severne Amerike, što nije istina. Svuda gde su se nebeska tela posmatrala i bila predmet interesovanja starih kultura, to je bilo sa ciljem da služi svakidašnjem životu, što se o astronomiji nikako ne može reći.
Iz ostavštine Anasaza proizilazi da su taj pustinjski, za život neprikladan predeo, svladali i stvorili iz njega, za ljudsko bitisanje sasvim primeren svet. Ne samo to, stvorili su i čudesnu duhovnu kulturu, koja je bazirala upravo na njihovoj simbiozi sa prirodom i nebom. Njihova prebivališta, mnogo puta građena na još starijim temeljima, bila su uvek na mestima gde su prema njihovom znanju bile usaglašene zemlajske i kosmičke snage, a to znanje je proizilazilo iz njihovog poznavanja i proučavanja neba. O tome rečito govore njihovi crteži sazvežđa na stenama i brdima, kameni pokazatelji solsticija i 'vračev točak' u Saskatčevanu - najstariji opservatorij na tlu Severne Amerike. Na ogromnom prostranstvu, koje je obuhvatalo današnju Jutu, Kolorado, Arizonu i Novi Meksiko, posejane su tvorevine tih davnih neimara, koji su sebe nazivali 'Pradavni' i koji su kod susreta sa belim ljudima bili iznenađeni ne njihovom tehnikom, veštinama i preimućstvom, već činjenicom da beli čovek misli glavom. Verovali su da je srce centar ljudskog bića kao što je Sunce centar poznatog neba. U srcu domuje iskra Života poslana od Sunca, pa je njima bilo nezamislivo da neko misli nekim drugim delom tela - oni su mislili srcem. Sva njihova ostavština govori o obožavanju zvezdanog neba i u skladu sa njim su podešavali svoj životni ritam i svoju unutrašnjost. Ta simbioza se i danas oseća u njihovim svetilištima - kivama.
Klif Palas na Mesa Verde u Koloradu i danas odsijava životnu radost tih davnih neimara. Na samom rubu dubokog kanjona, to je u stvari čudesan, veličanstven prizor, nepojmljivim načinom urezan u kosu plohu kanjona, na kojoj Sunčevi zraci kao čarobnim štapićem preobražavaju svet bajki iz 'Hiljadu i jedne noći'. U kivama na Mesi Verde izvodili su se rituali u čast kosmičkih snaga i u tim polumračnim prostorijama prožetim mistikom nekih davnih tajni oseća se prisustvo zaista nečeg svetog, nečeg što smo možda i mi nekada posedovali, a izgubili u svojoj trci za opipljivim stvarima. Njihovi rituali čudesnom, fascinantnom snagom povezivali su čoveka i Vasionu, provlačili se u dubine ljudskog bića i stvarali blaženost, unutrašnju radost i harmoniju sa svim postojećim i iz te harmonije nepresušnu ljudsku sreću. U skladu sa uticajima neba otvarala su se ljudska srca u nepojmljivoj radosti bića, čija je svest satkana u božanskoj igri telurskih i kosmičkih snaga. Da li u našem tehnloškom svetu postoji nešto ekvivalentno, nešto što nama kao ljudskim bićima može pružiti ne samo radost i sreću već i smisao našrg postojanja, bez obzira da li ga provodili u radosti ili tuzi, smisao koji jeste uslov za oboje. Sve nam je to uskratila naša tehnološka civilizacija i naš materijalistički pogled na svet, koji je pregazio tolike ljudske vrednosti i među njima našu vezu sa Vasionom - astrologiju.
Uasakstun, Palenka, Tikal - svet Maja na visinama piramida sav je prožet i izatkan od čudesnih harmonija čoveka i Kosmosa. Tu je zvezdano nebo utkano u život čoveka i čovek je obuhvaćen u Vasionu kao njen integralni, značajni deo. Davno pre Pitagorejaca tu je potvrđeno saznanje, da je merena kretanjem Kosmosa svaka ljudska sudbina - otkucaj srca Svemira. Ljudi koji su na takav način shvatali život - nisu mogli biti nesretni. Čovek izvučen iz harmonije Zemlje i Vasione ne može biti sretan. Takav jeste i ostaje nesretan bez obzira na materijalna dobra koja poseduje. A to smo više ili manje mi svi, kao dete koje je izvučeno iz materice i prepušteno samo sebi.
Inke su postigli čudo u agrikulturi kao nijedna ljudska zajednica pre njih i posle njih. Na ogromnom prostranstvu od 1 stepen severne do 35 stepeni južne širine, od rečnih dolina do vrhova Sijere nije bilo u njihovom carstvu ni najmanjeg komadića neobrađene zemlje, koja je bujala u plodnosti i lepoti, što je dalo njihovim narodima neviđeno blagostanje i socijalnu bezbednost. Sve se to postizalo usklađivanjem zemaljskih radova sa kretanjem nebeskih tela.
U sjaj zlata, srebra i dragog kamenja zaodenuli su svoje hramove da bi iskazali veličinu i sjaj, Sunčevih i Mesečevih zraka kada im se priključi lepota Zemlje. Jedan od svetih simbola spajanja neba i zemlje bio je planinski vrhIlimani, gde se odmarao Huirakoče i koji je i danas hodočasničko mesto Indijanaca Bolivije.
Kao i nepoznate kulture pre Inka i oni su u hramskoj kosmogoniji poznavali 13 tela Sunčevog sistema i po tom ključu od davnina su se svrstavali vladarim njih 83, to jest šest puta po trinaest potomaka Huirakoča - pet po broju, koji su bili početnici obnove života na Zemlji posle svake kataklizme: Japalan Kamajok, Pačakamak, Koniraja, Kon Tiki i Huanakauri, sve do poslednjeg razdoblja, koje počinje sa legendarnim Manko Kapakom jer su se Huirakoče povukli sa zemaljskog kruga i prepustili zemlju ljudima. Neizvesno je da li su Hirakoče bili ljudi, posebne energije Vasione ili nešto treće...
Toltečka kultura bila je u znaku Tlahuiczalpantekutlija - Venere, planete kosmičke ljubavi i lepote u koju se transformisao bog Kuecalkoatl kada je napustio zemlju. Stari Tolteci - pre kataklizme, koja je uništila njihove piramide i gradove - bili su narod, koji je voleo cveće i gradio svoje piramide kao kondenzatore i akumulatore energije Sunčevog sistema da bi pomoću njih što pre postigao svoju evoluciju, narod koji je kasnije sa kultom Venere - Kuecalkoatla obuhvatio gotovo sve kasnije narode Anahuaka - Meksičke doline.
Asteci su bili ti, koji su u svom proučavanju kretanja nebeskih tela i njihovog uticaja na zemlju - preterali. Hteli su da prodru u tajne kosmičkog stvaranja i rušenja, gde su naišli na svoju buduću propast, pa je tako u vezi sa njima ostalo pitanje: Da li bi kao ratnički narod reagovali drugačije kod susreta sa konkvistadorima, da nije car Moktezuma bio posvećenik i astrolog, koji je svoju i sudbinu svog naroda pročitao u položaju zvezda, postao fatalista i prepustio se toku sudbine. Kao svaka nauka i astrologija je mač sa dve oštrice i ima svoje lice i naličje...
Sve te kulture do svog završetka tražile su sklad između kretanja zemlje i neba i usklađivale život sa kosmičkim ritmovima. Svoje piramide, hramove i svetilišta uvek su postavljali na krajevima, gde su bile u saglasnosti energije zemlje i energije Vasione. Sveštenici katoličke crkve, koji su njihove hramove proglašavali za sotonino delo, postavljali su svoje hramove upravo iznad, odnosno na ruševinama majanskih, scteških i inkaskih hramova. Verovatno su znali zašto - ni u jednoj instituciji, ministarstvu ili institutu naše civilizacije čovek ne oseća vibracije, koje ga dodiruju u tim hramovima, iako je tvrdi ateista. To se dešava prosto zato jer se za naše zgrade ne bira prostor prema usaglašenosti energija, već prema našoj racionalnoj zamisli i potrebi.
Kod proučavanja starih kultura učinjen je nazamisli propust time, što se ignorisala primarna nauka tih kultura - astrologija. Iz straha pred zvaničnim establišmentom, ni jednom ozbiljnom istraživaču ne pada na pamet da se uklopi u njihovo poimanje sveta i da kroz svetlo astrologije proučava te kulture. Njihove zagonetke rešavaju se mimo nje i time je u mnogo slučajeva poništena ili na pogrešan način tumačena kompozicija njihovog stvaralaštva.
Kada istraživači naiđu na gotovo identične artefakte u zemljama koje razdvajaju nezamislive razdaljine kopna i okeana, to objašnjavaju trgovačkim putevima, brodolomima i kojekakvim pričama iako je mnogo puta očito da je takvo nešto nemoguće. Mudraci starih kultura znali su da kada prolećna prekretnica kreće preko 2000 godina kroz isti znak Zodijaka, sve kulture na Zemlji polako preuzimaju karakteristike tog znaka i planete, koji vlada u njemu. Zato ovladava čitavom planetom slično mišljenje, reagovanje i umetničko stvaralaštvo. I u naše doba smo, eto, i u Starom i u Novom svetu pronašli identična oružja za što brži smak sveta.
Astrologija je jedino područje gde je nataloženo kontinuirano znanje ljudskog roda od njegovih, nepoznato u koje vreme nastalih, razumskih prapočetaka pa sve do naših dana. Zato pogledajmo evoluciju ljudskog roda u svetlu astrologije. U njenom okviru period od 25.868 godina jeste period precezije i zove se Zemljina velika godina. To vreme potrebno je našoj planeti da prođe kroz uticaj svih znakova Zodijaka. U svakom znaku kreće se približno 2.200 godina, što se naziva Veliki zemljin mesec ili doba. Otkako se Zemlja formirala kao planeta na kojoj su se postepeno stvarali životni uslovi i kasnije tokom mnogo životnih oblika sve do ljudskog doba odnosno pojavljivanja čoveka, zemlja je proživljavala nebrojene Velike godine i u svima su pojave u zemljinim meecima bile slične, mada veoma raznorodne, pa možemo tu činjenicu aplicirati i na budućnost.
Ako je na primer, u Velikom mesecu Lava i Sunca čovečanstvo doživljavalo svoje zlatno doba, možemo sa velikom vetovatnoćom pretpostaviti da će tako biti i u narednoj Velikoj godini u zemljinom Velikom mesecu Lava i Sunca, naravno ako sadašnje čovečanstvo to doživi i odvijaće se to na nekom višem nivou.
Poslednji Veliki mesec Lava u kome vlada Sunce trajao je približno od 10.000 do 8000 pre naše ere. Osnovne karakteristike Lava i Sunca su kreativnost, razvoj i ekspanzija svake vrste, mentalne sposobnosti, imaginacija i prosvetljenje u okultnom smislu. Ko veruje u Atlantidu - to je njeno doba.
Veliki mesec ili doba Raka u kojoj vlada Mesec trajao je približno od 8000-6000 pre naše ere. To doba označava početak velikih religija božice-majke, matrijarhat jer Mesec predstavlja dom i porodicu. Crteži i artefakti tog doba odslikavaju stvaralaštvo žene. Možda iz toga doba zrače Sillbury Hill u Engleskoj, Teotihuacan u Mehiki, gde prema legendi u skrivenoj kripti ispod piramide spava božica Meseca. U našoj emlji predmeti u obliku Meseca pronađeni su u Lepenskom viru.
Doba Blizanaca sa vladajućim Merkurom traje približno od 6000-4000 pre naše ere. Blizanci predstavljaju razvitak, život, pokretnost, trgovinu i putovanja. To je doba egipatskog Tota, doba monumentalnog stvaralaštva, počeci morske plovidbe, doba piramida i počeci pismenosti.
Doba Ovna i vladara Marsa traje približno od 2000 do 1 godine naše ere i označava prve velike ratne sukobe u istoriji čovečanstva, želje za dominacijom, agresiju a i početak stvaralaštva na višem nivou: Olmečko stvaralaštvo, Toltečke neimare, Majansku umetnost Petena kao i umetničko stvaralaštvo antičke Grčke.
Doba Riba u kojima vlada Neptun, to je doba od 1 pa do 2000 godine naše ere. To je sazrevanje ljudske svesti, koju već kreiraju Neptunove vibracije. Ograničenost i asketizam hrišćanstva, tamna mistika i težnja osvajanja sveta vatrom i mačem. Prevlast muškaraca, patrijarhat. Pomućenja u ljudskim odnosima, otuđenje uprkos razvijenim komunikacijama i neviđenom razmahu materijalnih dobara. Nezapamćen prosperitet sa dubioznim završtetkom. Stigli smo do Hirošime i Nagasakija...
Upravo Hirošima je uvod u Uransko doba Vodolije od približno 2000 godine pa nadalje. Traže se novi putevi u nauci, u početno stadijumu haos i anarhija a postepeno će doći do značajnih promena ljudske svesti, kada bi ponovo moglo da proradi 'treće oko', da čovečanstvo zakorači u nove horizonte ako... ako uspe da pobedi hirovitu, nepredvidljivu i razarajuću Uranovu ćud, koja usmerava ljudski rod u tom dobu. No, kako god da se to odrazilo na ljudski rod, taj period znači buđenje i ponovo ujedinjavanje ljudske svesti na višem nivou i povratka čoveka samom sebi. Makar posle razaranja i smrti, što je već Plutonov domen... To je objašnjenje, zašto naši preci nisu operisali sa svim planetama Sunčevog sistema.
Na taj način astrologija kao nijedna nauka osvetljava ljudsku evoluciju i uvek iznova potvrđuje, da je veran pratilac ljudskog roda u svim njegovim rađanjima, uništenjima i ponovnim uskrsnućima i usponima. Šta god da se desi ljudskom rodu, biće to uslovljeno usaglašenošću ili razilaženjem kosmičkih i zemaljskih energija, bili mi toga svesni ili ne. Autor: Fani Okič
Horoskopi i Astrologija - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
Iz doba iz koga potiču prve indicije o njemu, zodijačni pojas odnosno Zemlja u njemu imali su drugačiji položaj na zvezdanom nebu, koji se tokom miliona godina promenio, a menja se još uvek, ali su te promene uočljive tek u nezamislivom rasponu vremena. Na kamenim gravurama te hipotetičke civilizacije iz nalazišta Ocucaja u Čileu ugravirano je 13 sazvežđa i reljef zemlje kakav je bio pre nekoliko miliona godina. Ti su nalazi odbačeni od strane oficijelne nauke, jer ih je nemoguće svrstati u naše predstave o ljudskoj evoluciji.
U našoj civilizaciji vlada uverenje da su stare civilizacije poznavale samo 7 glavnih planeta, što nije čak ni blizu istini. Kod kultura Maja, Acteka, Inka, pa i ranijih kultura najsvetiji broj bio je 13. Zašto? Svi su oni verovali, odnosno znali, da se Sunčev sistem sastoji od dvanaest planeta, plus trinaesto Sunce. Istina, u praktičnoj astrologiji nisu operisali sa 13 sazvežđa i 13 znakova Zodijaka, jer je u njihovoj kosmogoniji za svaku planetu Sunčevog sistema vezan neki stepen ljudkse evolucije, odnosno evolucije ljudske svesti, koja iz tog određenog tela prima impulse kreativne kosmičke energije. Pošto ljudska svest u njihovom prostoru i vremenu nije bila prijemčiva za sve planete - osim retkih pojedinaca, posvećenika - oni planetama, koje nisu dodirivale ljudsku svest jednostavno nisu operisali u svakidašnjem životu. Moguće je, da je ta kosmogonija bazirana na nekim prastarim predanjima, kada je naš Sunčev sistem bio možda drugačiji nego sada, jer je i on u nezamislivim vremenskim razmacima menjao lice.
Sa 13 sazvežđa i trinaest tela Sunčevog sistema u njihovoj kosmogoniji bilo je povezano i trinaest nivoa bitisanja u kosmosu. No, mi smo sa svojim znanjem stigli tek dotle da se pitamo, da li postoji ili ne postoji četvrta dimenzija? U našem prostoru i vremenu mi smo spremni i motivisani da vidimo i opažamo samo ogromna dostignuća nauke od kojih imamo opipljivu korist. A da li smo se ikada zapitali, čime smo sve to platili, šta nam je time oduzeto, ne zato što je nauka dostigla neslućeni razmah, već zato jer ta nauka nije znala ili nije htela iskoristiti i obogatiti se iskustvima prošlih civilizacija, koje čoveka nisu uzimale samo kao materijalno biće, već kao svesno i duhovno.
Ateizam moderne nauke istrgao je čoveka iz konteksta uzajamnosti Zemlje i Vasione i postavio ga 'sada i ovde'. Time je na neki način ignorisana njegova svest i njegova suština, jer 'sada i ovde' živi i životinja sa svojim instinktima.
Koliko je time usrećeno čovečanstvo dovoljno jasno i nedvosmisleno govore pojave u našem vremenu: otuđenost, nepoštovanje ne samo vlastitog već svakog života, nepoštovanje smrti iz čega proizilazi usamljenost i osećaj istrošenosti, koja često dolazi do izražaja u najnižim instinktima.
Ortodoksna crkva osećala se ugroženom od astrologijem, koja je u zvezdano nebo i njegove energije sapela ljudsku svest i stavila čoveku do znanja da je deo svega toga i da je to, što se nama predaje pod pojmom 'Bog' samo sveopšta energija Vasione, koja jeste neutrum, ni dobra ni zla. već takva kakvu aktivira svaki pojedinac u okviru koji mu je dat u trenu njegova rođenja.
Bogovi starih kultura bili su upravo to: deificirane energije Vasione, pa naravno i Zemlje, koja spada u njen sistem kao planeta Sunčevog sistema. To su energije koje se neprestano pretaču, menjaju i transformišu u skladu sa vremenom i prostorom na našoj planeti, dolazeći iz nedeljivog Života u koji se ponovo vraćaju u svom večitom kružnom toku, ne hajući za pakao, nebo i čistilište ortodoksnih crkvenih otaca. Sve dok je ljudski rod tako shvatao Vasionu i svoj prostor u njoj, nije znao ni za otuđenost ni za stresove, ni za razdaljine na relaciji Čovek - Čovek.
NAROD 'PRADAVNIH'
U civilizacijama gde je astrologija bila primarna nauka, na primer, kod Maja, Inka, Acteka, čovek je znao smisao svog bitisanja, smisao svoje radosti i tuge na putu kroz vreme i prostor naše planete. Bio je deo prirode, orijentisao se prema njenim zakonima sa kojima je usklađivao svoje društvene norme i što je najvažnije - živeo je srećno.
Možda nama uz našu razmaženost i raspuštenost retrospektivan pogled u njihovo vreme i način života ne otkriva te činjenice, jer ne možemo zamisliti svet bez dostignuća našeg vremena i možda nam se čini suluda pomisao o sreći tih 'divljaka'. Mi zamišljamo veliku sreću, takvu želimo i očekujemo, takvu hoćemo imati i postići. Ono što nas danas zadovoljava - sutra je već prevaziđeno i tako provodimo život u večitom nemiru i trci. Nemamo ništa što bi nas smirivalo, što bi nas upozoravalo na našu ljudsku vrednost, što bi davalo našem bitisanju ravnotežu i bilo putokaz ka nama samima. A upravo to je astrologija bila i jeste u sva vremena.
U istorijsko vreme na tlu Novog sveta ona dostiže veoma visok nivo u kulturi Anasaza oko 1100. godine naše ere na teritoriji američkog jugozapada, koji je bio u njihovo vreme surov, za život čoveka potpuno neprikladan svet. Kakva je bila njihova religija ne zna se, ali je sigurno da je astrologija usmeravala njihov život. Danas o njima govorimo kao o prvim astronomima na tlu Severne Amerike, što nije istina. Svuda gde su se nebeska tela posmatrala i bila predmet interesovanja starih kultura, to je bilo sa ciljem da služi svakidašnjem životu, što se o astronomiji nikako ne može reći.
Iz ostavštine Anasaza proizilazi da su taj pustinjski, za život neprikladan predeo, svladali i stvorili iz njega, za ljudsko bitisanje sasvim primeren svet. Ne samo to, stvorili su i čudesnu duhovnu kulturu, koja je bazirala upravo na njihovoj simbiozi sa prirodom i nebom. Njihova prebivališta, mnogo puta građena na još starijim temeljima, bila su uvek na mestima gde su prema njihovom znanju bile usaglašene zemlajske i kosmičke snage, a to znanje je proizilazilo iz njihovog poznavanja i proučavanja neba. O tome rečito govore njihovi crteži sazvežđa na stenama i brdima, kameni pokazatelji solsticija i 'vračev točak' u Saskatčevanu - najstariji opservatorij na tlu Severne Amerike. Na ogromnom prostranstvu, koje je obuhvatalo današnju Jutu, Kolorado, Arizonu i Novi Meksiko, posejane su tvorevine tih davnih neimara, koji su sebe nazivali 'Pradavni' i koji su kod susreta sa belim ljudima bili iznenađeni ne njihovom tehnikom, veštinama i preimućstvom, već činjenicom da beli čovek misli glavom. Verovali su da je srce centar ljudskog bića kao što je Sunce centar poznatog neba. U srcu domuje iskra Života poslana od Sunca, pa je njima bilo nezamislivo da neko misli nekim drugim delom tela - oni su mislili srcem. Sva njihova ostavština govori o obožavanju zvezdanog neba i u skladu sa njim su podešavali svoj životni ritam i svoju unutrašnjost. Ta simbioza se i danas oseća u njihovim svetilištima - kivama.
Klif Palas na Mesa Verde u Koloradu i danas odsijava životnu radost tih davnih neimara. Na samom rubu dubokog kanjona, to je u stvari čudesan, veličanstven prizor, nepojmljivim načinom urezan u kosu plohu kanjona, na kojoj Sunčevi zraci kao čarobnim štapićem preobražavaju svet bajki iz 'Hiljadu i jedne noći'. U kivama na Mesi Verde izvodili su se rituali u čast kosmičkih snaga i u tim polumračnim prostorijama prožetim mistikom nekih davnih tajni oseća se prisustvo zaista nečeg svetog, nečeg što smo možda i mi nekada posedovali, a izgubili u svojoj trci za opipljivim stvarima. Njihovi rituali čudesnom, fascinantnom snagom povezivali su čoveka i Vasionu, provlačili se u dubine ljudskog bića i stvarali blaženost, unutrašnju radost i harmoniju sa svim postojećim i iz te harmonije nepresušnu ljudsku sreću. U skladu sa uticajima neba otvarala su se ljudska srca u nepojmljivoj radosti bića, čija je svest satkana u božanskoj igri telurskih i kosmičkih snaga. Da li u našem tehnloškom svetu postoji nešto ekvivalentno, nešto što nama kao ljudskim bićima može pružiti ne samo radost i sreću već i smisao našrg postojanja, bez obzira da li ga provodili u radosti ili tuzi, smisao koji jeste uslov za oboje. Sve nam je to uskratila naša tehnološka civilizacija i naš materijalistički pogled na svet, koji je pregazio tolike ljudske vrednosti i među njima našu vezu sa Vasionom - astrologiju.
ZEMLJA JE PREPUŠTENA - LJUDIMA
Uasakstun, Palenka, Tikal - svet Maja na visinama piramida sav je prožet i izatkan od čudesnih harmonija čoveka i Kosmosa. Tu je zvezdano nebo utkano u život čoveka i čovek je obuhvaćen u Vasionu kao njen integralni, značajni deo. Davno pre Pitagorejaca tu je potvrđeno saznanje, da je merena kretanjem Kosmosa svaka ljudska sudbina - otkucaj srca Svemira. Ljudi koji su na takav način shvatali život - nisu mogli biti nesretni. Čovek izvučen iz harmonije Zemlje i Vasione ne može biti sretan. Takav jeste i ostaje nesretan bez obzira na materijalna dobra koja poseduje. A to smo više ili manje mi svi, kao dete koje je izvučeno iz materice i prepušteno samo sebi.
Inke su postigli čudo u agrikulturi kao nijedna ljudska zajednica pre njih i posle njih. Na ogromnom prostranstvu od 1 stepen severne do 35 stepeni južne širine, od rečnih dolina do vrhova Sijere nije bilo u njihovom carstvu ni najmanjeg komadića neobrađene zemlje, koja je bujala u plodnosti i lepoti, što je dalo njihovim narodima neviđeno blagostanje i socijalnu bezbednost. Sve se to postizalo usklađivanjem zemaljskih radova sa kretanjem nebeskih tela.
U sjaj zlata, srebra i dragog kamenja zaodenuli su svoje hramove da bi iskazali veličinu i sjaj, Sunčevih i Mesečevih zraka kada im se priključi lepota Zemlje. Jedan od svetih simbola spajanja neba i zemlje bio je planinski vrhIlimani, gde se odmarao Huirakoče i koji je i danas hodočasničko mesto Indijanaca Bolivije.
Kao i nepoznate kulture pre Inka i oni su u hramskoj kosmogoniji poznavali 13 tela Sunčevog sistema i po tom ključu od davnina su se svrstavali vladarim njih 83, to jest šest puta po trinaest potomaka Huirakoča - pet po broju, koji su bili početnici obnove života na Zemlji posle svake kataklizme: Japalan Kamajok, Pačakamak, Koniraja, Kon Tiki i Huanakauri, sve do poslednjeg razdoblja, koje počinje sa legendarnim Manko Kapakom jer su se Huirakoče povukli sa zemaljskog kruga i prepustili zemlju ljudima. Neizvesno je da li su Hirakoče bili ljudi, posebne energije Vasione ili nešto treće...
Toltečka kultura bila je u znaku Tlahuiczalpantekutlija - Venere, planete kosmičke ljubavi i lepote u koju se transformisao bog Kuecalkoatl kada je napustio zemlju. Stari Tolteci - pre kataklizme, koja je uništila njihove piramide i gradove - bili su narod, koji je voleo cveće i gradio svoje piramide kao kondenzatore i akumulatore energije Sunčevog sistema da bi pomoću njih što pre postigao svoju evoluciju, narod koji je kasnije sa kultom Venere - Kuecalkoatla obuhvatio gotovo sve kasnije narode Anahuaka - Meksičke doline.
Asteci su bili ti, koji su u svom proučavanju kretanja nebeskih tela i njihovog uticaja na zemlju - preterali. Hteli su da prodru u tajne kosmičkog stvaranja i rušenja, gde su naišli na svoju buduću propast, pa je tako u vezi sa njima ostalo pitanje: Da li bi kao ratnički narod reagovali drugačije kod susreta sa konkvistadorima, da nije car Moktezuma bio posvećenik i astrolog, koji je svoju i sudbinu svog naroda pročitao u položaju zvezda, postao fatalista i prepustio se toku sudbine. Kao svaka nauka i astrologija je mač sa dve oštrice i ima svoje lice i naličje...
Sve te kulture do svog završetka tražile su sklad između kretanja zemlje i neba i usklađivale život sa kosmičkim ritmovima. Svoje piramide, hramove i svetilišta uvek su postavljali na krajevima, gde su bile u saglasnosti energije zemlje i energije Vasione. Sveštenici katoličke crkve, koji su njihove hramove proglašavali za sotonino delo, postavljali su svoje hramove upravo iznad, odnosno na ruševinama majanskih, scteških i inkaskih hramova. Verovatno su znali zašto - ni u jednoj instituciji, ministarstvu ili institutu naše civilizacije čovek ne oseća vibracije, koje ga dodiruju u tim hramovima, iako je tvrdi ateista. To se dešava prosto zato jer se za naše zgrade ne bira prostor prema usaglašenosti energija, već prema našoj racionalnoj zamisli i potrebi.
ASTROLOŠKI CIKLUSI PLANETE ZEMLJE
Kod proučavanja starih kultura učinjen je nazamisli propust time, što se ignorisala primarna nauka tih kultura - astrologija. Iz straha pred zvaničnim establišmentom, ni jednom ozbiljnom istraživaču ne pada na pamet da se uklopi u njihovo poimanje sveta i da kroz svetlo astrologije proučava te kulture. Njihove zagonetke rešavaju se mimo nje i time je u mnogo slučajeva poništena ili na pogrešan način tumačena kompozicija njihovog stvaralaštva.
Kada istraživači naiđu na gotovo identične artefakte u zemljama koje razdvajaju nezamislive razdaljine kopna i okeana, to objašnjavaju trgovačkim putevima, brodolomima i kojekakvim pričama iako je mnogo puta očito da je takvo nešto nemoguće. Mudraci starih kultura znali su da kada prolećna prekretnica kreće preko 2000 godina kroz isti znak Zodijaka, sve kulture na Zemlji polako preuzimaju karakteristike tog znaka i planete, koji vlada u njemu. Zato ovladava čitavom planetom slično mišljenje, reagovanje i umetničko stvaralaštvo. I u naše doba smo, eto, i u Starom i u Novom svetu pronašli identična oružja za što brži smak sveta.
Astrologija je jedino područje gde je nataloženo kontinuirano znanje ljudskog roda od njegovih, nepoznato u koje vreme nastalih, razumskih prapočetaka pa sve do naših dana. Zato pogledajmo evoluciju ljudskog roda u svetlu astrologije. U njenom okviru period od 25.868 godina jeste period precezije i zove se Zemljina velika godina. To vreme potrebno je našoj planeti da prođe kroz uticaj svih znakova Zodijaka. U svakom znaku kreće se približno 2.200 godina, što se naziva Veliki zemljin mesec ili doba. Otkako se Zemlja formirala kao planeta na kojoj su se postepeno stvarali životni uslovi i kasnije tokom mnogo životnih oblika sve do ljudskog doba odnosno pojavljivanja čoveka, zemlja je proživljavala nebrojene Velike godine i u svima su pojave u zemljinim meecima bile slične, mada veoma raznorodne, pa možemo tu činjenicu aplicirati i na budućnost.
Ako je na primer, u Velikom mesecu Lava i Sunca čovečanstvo doživljavalo svoje zlatno doba, možemo sa velikom vetovatnoćom pretpostaviti da će tako biti i u narednoj Velikoj godini u zemljinom Velikom mesecu Lava i Sunca, naravno ako sadašnje čovečanstvo to doživi i odvijaće se to na nekom višem nivou.
Poslednji Veliki mesec Lava u kome vlada Sunce trajao je približno od 10.000 do 8000 pre naše ere. Osnovne karakteristike Lava i Sunca su kreativnost, razvoj i ekspanzija svake vrste, mentalne sposobnosti, imaginacija i prosvetljenje u okultnom smislu. Ko veruje u Atlantidu - to je njeno doba.
Veliki mesec ili doba Raka u kojoj vlada Mesec trajao je približno od 8000-6000 pre naše ere. To doba označava početak velikih religija božice-majke, matrijarhat jer Mesec predstavlja dom i porodicu. Crteži i artefakti tog doba odslikavaju stvaralaštvo žene. Možda iz toga doba zrače Sillbury Hill u Engleskoj, Teotihuacan u Mehiki, gde prema legendi u skrivenoj kripti ispod piramide spava božica Meseca. U našoj emlji predmeti u obliku Meseca pronađeni su u Lepenskom viru.
Doba Blizanaca sa vladajućim Merkurom traje približno od 6000-4000 pre naše ere. Blizanci predstavljaju razvitak, život, pokretnost, trgovinu i putovanja. To je doba egipatskog Tota, doba monumentalnog stvaralaštva, počeci morske plovidbe, doba piramida i počeci pismenosti.
Doba Ovna i vladara Marsa traje približno od 2000 do 1 godine naše ere i označava prve velike ratne sukobe u istoriji čovečanstva, želje za dominacijom, agresiju a i početak stvaralaštva na višem nivou: Olmečko stvaralaštvo, Toltečke neimare, Majansku umetnost Petena kao i umetničko stvaralaštvo antičke Grčke.
Doba Riba u kojima vlada Neptun, to je doba od 1 pa do 2000 godine naše ere. To je sazrevanje ljudske svesti, koju već kreiraju Neptunove vibracije. Ograničenost i asketizam hrišćanstva, tamna mistika i težnja osvajanja sveta vatrom i mačem. Prevlast muškaraca, patrijarhat. Pomućenja u ljudskim odnosima, otuđenje uprkos razvijenim komunikacijama i neviđenom razmahu materijalnih dobara. Nezapamćen prosperitet sa dubioznim završtetkom. Stigli smo do Hirošime i Nagasakija...
Upravo Hirošima je uvod u Uransko doba Vodolije od približno 2000 godine pa nadalje. Traže se novi putevi u nauci, u početno stadijumu haos i anarhija a postepeno će doći do značajnih promena ljudske svesti, kada bi ponovo moglo da proradi 'treće oko', da čovečanstvo zakorači u nove horizonte ako... ako uspe da pobedi hirovitu, nepredvidljivu i razarajuću Uranovu ćud, koja usmerava ljudski rod u tom dobu. No, kako god da se to odrazilo na ljudski rod, taj period znači buđenje i ponovo ujedinjavanje ljudske svesti na višem nivou i povratka čoveka samom sebi. Makar posle razaranja i smrti, što je već Plutonov domen... To je objašnjenje, zašto naši preci nisu operisali sa svim planetama Sunčevog sistema.
Na taj način astrologija kao nijedna nauka osvetljava ljudsku evoluciju i uvek iznova potvrđuje, da je veran pratilac ljudskog roda u svim njegovim rađanjima, uništenjima i ponovnim uskrsnućima i usponima. Šta god da se desi ljudskom rodu, biće to uslovljeno usaglašenošću ili razilaženjem kosmičkih i zemaljskih energija, bili mi toga svesni ili ne. Autor: Fani Okič
¦ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ¦ Ponovni Klik - Brisanje
Horoskopi i Astrologija - Ostali TekstoviPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
