Planeta Zemlja i Njeni Svemirski Blizanci

   Prema saznanjma geofizičara, unutrašnjost naše planete nije onakva kakvom je do sada smatrana - okruglog oblika. Mada je tačan sastav mase u središtu nedostupan za analizu, uobičajenu predstavu o zemljinom jezgru, po svemu sudeći, neophodno je izmeniti, jer ona podseća na - veliki kristal!

    Proučavanje frekvencije Zemlje prilikom prostiranja zamljotresnih talasa pokazala su - što se čak i pretpostaljalo anije - da se trusni talasi, koji se šire i kroz sedište planete, brže prostiru u smeru ekvatorijalne ravni. Na osnovu toga je zaključeno da se njeno jezgro ponaša kao džinovski, asimetrični kristal, uvrnut u smeru kretanja planete, od zapada prema istoku. U centru se nalazi masa rastopljenog gvožđa heksgonalne atomske kristalne struktur, do koje je, bar za sada, nemoguće dospeti.
    Da Zemlja, u stvari, ni na površini nije okrugla, niti ima oblik lopte, tvrdio je još i Platon, koji je govorio o tačno 12 mnogougaonika od kojih je sastavljena. Ne znajući za tu teoriju, trojica ruskih naučnika: Nikolaj Gončarov, Valerij Makarov i Vjačeslav Morozov, svojevremeno su kontruisali zanimljiv model dvostruke mreže - crne i bele, kojom su obmotali globus. Pokazalo se da su upravo šavovi tog njihovog sistema, odnosno modela koji podseća na džinovski krisal, poklapaj usa planinskim grebenima u morima i okeanima, koji se u poslednje vreme dovode u vezu sa razlamanjem zemljine kore, nizom tektonskih aktivnosti i pojavom zemljotresa i vulkanskih erupcija.

    Ali, to je bio samo početak niza otkrića. Po ovom geometrijskom sistemu raspoređeni su, na njegovim čvorovima, ostaci najvećih drevnih civilizacija, zatim, tu se nalaze velika ležišta ruda i nafte, glavni reoni za prezimljavanje ptica selica, kao i područja uraganskih vetrova i snažnih morskih struja.
    Ono što je posebno zanimljivo, otkriveno je tačno DVANAEST 'začaranih' mesta na kojima bez traga nestaju brodovi i avioni, o kojih je najpoznatiji, sada već legendarni Bermudski trougao.
    Na čemu se to zasniva pretpostavka o višeugaonoj Zemlji, kojom su se bavila trojica ruskih naučnika. Nije bila u pitanju samo činjenica da je naša planeta spuštena na polovima, jer postoji i niz drugih odstupanja od oblika prvilne geometrijske lopte. Ta odstupanja u prošlosti su bila i daleko veća nego danas, s obzirom da je čitav Sunčev sistem nastao iz velikog oblika gasova i prašine. Sastav čvrste materije se tokom zgušnjavanja povećao ne samo pripajanjem sitnijih, već i krupnijih delova, čak i malih planeta - asteroida.
    Tako je Zemlja imala više oblik mnogougaonika nego lopte, da bi, što se više materije obavijalo oko nje, postajala okruglija. Taj giganstki proces svemirske kristalizacije, tvrdili su ruski naučnici, nije bio najidealniji. I priroda je imala svojih grešaka, što oni ilustruju hipotezom o mestu nastajanja gvozdene rude, haotično razbacane na geološkoj karti naše planete, ali je ipak vezana jednim dubinskim sistemom koji obuhvata Zemlju u tri sloja. Tako je nastala neobična mreža oko našeg globusa,sa svojim šavovima.
    Nikolaj Grnčarov bio je zainteresovan uglavnom za pronalaženje, pomoću ovog sistema, mesta gde su nastajale drevne civilizacije. Unoseći ih na geografsku kartu, zaključio je da su ona raspoređena na osnovu strogog geometrijskog sistema! Pokazalo se, naime, da drevne kulture treba tražiti upravo na čvorovima sistema. To su poznati Mohenžo Daro, Egipat, severna Mongolija, Uskršnja ostrva, Peru ...
    Gončarovljeva šema, istini za volju, imala je i dosta 'belih mrlja', ali već posle godinu - dve, obelodanjena su nova, senzacionalna arheološka otkrića, kao na primer civilizacija koja je postojala oko 7000 godina pre Hrista u Indokini i poznavala zemljoradnju čak 2.000 godina pre nego što se čovek počeo njome baviti na Srednjem Istoku.
    Severna Afrika, Persijski zaliv, Amerika od Kalifornije do Teksasa - da li su slučajno ova naftonosna područja upravo na šavovima famozne 'mreže'? Ako se ona udvostruči, tako da petougaonike podeli na trouglove, onda pokriva i Južnu Afriku, nalazišta nafte u Južnoj Americi, zatim Aljasci i Kanadi, kao i podzemni naftno - gasni okean u Sibiru!
    Zanimljiva je i činjenica da se na vrhovima mnogougaonika mreže manifestuju centri magnetnih poremećaja na našoj planeti - minimalni i maksimalni atmosferski pritisci i mesta gde nastaju uragani, a uz strane duvaju jaki vetrovi. Na nekim od čvorova sistema nastaju gigantska kovitlanja okeanskih talasa, a u drugim reonima stvaraju se najjače radijacije Sunca.

    Poznato je da se pod magnetskim anomalijama podrazumevaju efekti izazvani magnetskim burama, koja su posledica sunčeve aktivnosti. Tada dolazi do prave pometnje u radio vezama, a po nekim pretpostavkama čak i snažnih, uraganskih vetrova, morskih struja i ogromnih talasa. Sve to može se dovesti u vezu i sa tajanstvenimnestancima brodova i aviona, što je samo hipoteza, mada se 'karta udesa', u priličnoj meri poklapa sa postavljenom mrežom.
    I ne samo sa njom. Naime, pokazalo se, prilikom upoređivanja sa ornitološkom kartom naše planete, da se u sitemu koji su otkrili ruski naučnici nalaze i glavna staništa velikog broja ptica selica. Američki prirodnjak Ajven T. sanderson, nezavisno od trojice ruskih naučnika, došao je do sličnih otkrića. Naime, istražujući tajnu Bermudskog trougla, počeo je da detaljno i pažljivo unosi na kartu sve slučajeve iznenadnih nestanaka, i takođe dobio iscrtane geometrijske oblike, najsličnije rombovima, koji se pojavljuju na tačno DVANAEST mesta na našoj planeti, pravilno raspoređenih.
    O ovome je Sanderson rekao:
- Uzeli smo globus i šest malo dužih igala za pletenje - i šta se pokazalo? Svaki put kada bi igla zabodena u globus dodirnula dva para rombova na suprotnoj strani, obavezno je morala da prođe kroz sam centar naše planete!
    Po Sandersonu, Zemlja je jedan veliki magnet koji deluje na svaku tačku na svojoj površini. Magnetne linije koje spajaju dve tačke iste jačine a različitog pola, presecaju planetu prolazeći pravo kroz njen centar i veoma su jake. Zaključak glasi: pošto se svi rombovi nalaze na ovim linijama, a u blizini gusto naseljenog kopna i raskrsnica važnih pomorskih puteva, nije čudno špto brodovi i vioni češće stradaju nego na nekim drugim mestima. Neobično je, međutim, što se, kada negde drugde u svetu, van ovih područja tajanstvenih mnogougaonika - bilo da su rombovi ili petougaonici, odnosno bermudski i drugi trouglovi, potone brod ili se sruši avion, kad tad se pojave neki njihovi delovi. Ne ovim tačkama, međutim, oni iščezavaju zauvek i bez traga!!!
    Sanderson i njegovi saradnici primetili su da su svi romboidni reoni južno od ekvatora nagnuti na istok, i to pod istim uglom kao i oni na severu. Zatim su obratili pažnju na fizičke odlike zagonetnih oblasti - temperaturu vazduha, atmosferski pritisak i geomagnetna odstupanja. Grupa stručnjaka hidrografa, otkrila je da u svemu tome, izgleda, značajnu uogu imaju morske struje. Naime, tajanstveni rombovi leže tačno tamo gde se u okeanima nalaze ogromni vodeni vrtlozi i odakle velike količine zagrejane morske vode sa površine stižu strujanjem u hladnije predele, praveći pri tome džinovske kovitlace. Da li oni usisavaju avione i brodove?
    Naučnici ni do danas nisu uspeli da objasne zašto se najveći procenat pomorskih tragedija i vazdušnih katastrofa događa baš u određenim oblastima sveta. Šta je istina od svih legendi koje govore o vrtlozima smrti i nepoznatim silama koje vuku u propast, jednako danas kao i u vreme starih Grka? I zašto se tragedije dešavaju baš tu? Imaju li ta mesta veze sa pradavnim, mnogougaonim oblikom zemlje, odnosno kristalom koji se nalazi, po svemu sudeći, u središtu naše planete?

   
    Danas pouzdano znamo da iam više planeta koje kruže oko drugih zvezda nego onih koje kruže oko našeg Sunca. Do velikog prodora došlo je u oktobru 1995. godine sa otkrićem jedne planete koja kruži oko zvezde 51 Pegaz. Od tada je potvrđeno potkriće 11 planeta. U junu mesecu, 1998. godine, astronomo su obznanili otkriće šest planeta, od kojih svaka ima masu sličnu onoj Jupiterovoj i kreću se veoma eliptičnom orbitom. Tehnika detekcije još nije dovoljno osetljica da bi mogla uhvatiti bilo šta znatno manje od neke planete Jupiterove veličine. Ali, astronomi se nadaju da ćemo uskoro biti u prilici da vidimo da li postoje Zemlji slični svetovi koji kruže oko tih zvezda.
    Neke od tih novih planeta ponašaju se tako čudno, kreću se u tako iznenađujućim orbitama, da smo gotovo suočeni sa iskušenjima da odbacimo naše dosadašnje teorije o nastanku i razvoju svetova van Sunčevog sistema. Evo nekoliko planeta, možda Zemljinih rođaka.
   
51 PEGAZ b - Ta džinovska gasovita planeta, koja ima 60% Jupiterove mase, jeste jedan svet koji više liči na pakao nego bilo šta drugo što nam je poznato. Udaljena je 42 svetlosne godine od Zemlje, ali samo 8 miliona kilometara od svoje roditeljske zvezde, a intenzivne plimske sile njene četverodnevne orbite sinhronizovale su planetin dan i godinu, tako da je uvek ista strana okrenuta prema Suncu. Zbog toga jednu stranu tog sveta konstantno prži blisko, nemilosredno sunce. Intenzivno elektromagnetsko zračenje sliva se naniće, praćeno visoko energetskim česticama. Masivne zavese od magnetske energije zvezde lebde iznad toga nesrećnog sveta, donoseći haos i razaranje.
    Proračuni sugerišu da bi, uprkos tim nasrtajima, ova planeta bila kadra da poseduje bogatu atmosferu, mada ne i prijateljsku. Površinska temperatura se procenjuje na otprilike 1.200 stepeni Celzijusa, sa slojevima isparelog metala koji plove preko planetine površine. Ni stana okrenuta na suprotnu stranu od Sunca nije mnogo gostoljubiva. Srebrno bele oblake od ledenih kristala amonijaka rascepljuju gromovi kolosalne snage i pljuskovi čestica koje stvara planetino uskomešano magnetsko polje.
    To je svet koji je pržen spolja, a pečen iznutra. Plimske sile zagrejavaju unutrašnjost, izazivajući kataklizmu vulkanske erupcije, dok se ispod usključale gasovite površine istopljene strane kovitlaju u rekama magme.

70 DEVICA b - Zvezda 70 Devica, udaljena 78 svetlosnih godina, ima prečnik otprilike dvaput veći od prečnika našeg Sunca, ali sa približno istom masom. Njena ogromna planeta, 70 Devica b, ima masu 6.4 puta veću od Jupiterove i verovatno je beživotni gasoviti džin. Ona obiđe oko svoje zvezde vakih 116,2 dana u nastanjivoj zoni, gde bi temperature na bilo kome od njenih meseca bile pogodne za tečnu vodu, i samim time, za postojanje života.
    Moguće je da ima nekoliko vrsta meseca koji kruže oko planeta 70 Devica b. Oni unutrašnji bili bi unutar planetnih radijacionih pojaseva. Kuvani vrelinom plimskih sila i sterilisani radijacijskim poljima, oni bi mogli da liče na naš Mesec ili Merkur. Takođe, na velikoj udaljenosti, mogao bi da postoji još jedan mesec, sa tankom atmosferom i svojim sopstvenim magnetskim poljem radi zaštite, On bi mogao da ima more, kadro da omogući i održi život.

55 RAK b - Udaljen 44 svetlosne godine od našeg solarnog sistema, 55 Rak b ima masu 80% Jupiterove. Ova planeta je toliko blizu svog sunca da joj je potrebno samo 14,8 dana da orbitira oko njega i pati od kolosalnog efekta staklene bašte. Najverovatnije sličan hibridu Jupitera i Venere, 55 Rak b je jedan vulkanski hiperaktivan svet koji bi bio neverovatno neprijateljski nastrojen prema bilo kom obliku života koji mi poznajemo. Naučnici nisu čak sigurni da li je stanovita površina rastopljena ili čvrsta. Intenzivna vulkanska aktivnost, izazvana plimskim silama njegove bliske orbite, verovatno oslobađa oromne količine ugljen dioksida, vode i sumpor dioksida u atmosferu. To oblacima daje privlačnu nijansu žutog, ali sprečava vrelinu da pobedne u svemir.
    Siloviti bleskovi munja sa sumpornih oblaka velikih kao Zemlja prosecaju noćnu stranu planete, a vulkani izabacuju rastopljene stene hiljadama kilometara. Ako bi 55 Rak b imao svoje mesece, oni bi bili goli kao Merkur i negostoljubivi isto toliko koliko i njihova planeta. 

TAU BOTES b - Ualjen oko 58 svetlosnih godina od Zemlje, Tau Botes je žućkasta patuljasta zvezda slična našem Suncu. To je sasvim obična zvezda, jedna od mnogih milijardi takvih koje naseljavaju naš Mleči put. Ali, oko nje orbitira jedna planeta sa masom 3,87 puta većom od mase Jupitera. U našem panetarnom sistemu, Jupiteru je potrebno 12 godina da orbitira oko Sunca. Tau Botes je, međutim, udaljen svega 3 miliona milja od svoje zvezde i potebno mu je samo 3,3 dana da kompletira orbitu. Astronomi ga nazivaju 'vrelim Jupiterom' - svetom koji je masivniji i bliži svojoj roditeljskoj zvezdi od bilo kog drugog, čoveku poznatog sveta.
    Da li bi ta planeta mogla da ima tmosferu? Ne znamo. Tau Botes b možda polako isparava u svemir. Ako je to tako, gas koji izmiče načinio bi ga magličastim, sa izgubljenim materijalom koji se vuče njegovom orbitom, da bi ga zatim oduvao dalje stelarni vetar

URSA MAJOR b - Planeta koja zaslužuje da se na njoj potraži život je Ursa Major b. Ualjena je 44 svetlosne godine - baš kao i 55 Rak b, i ona za tri godine načini orbitu oko svoje zvezde 47 Ursa Major. Ta planeta je 2,4 puta teža od Jupitera i mogla bi da ima interesantne mesece, koji ne bi bili tako vreli kao oni kod 70 Device b, ni tako hladni kao Jupiterovi, ali bi mogli da budu pokriveni ledom. Plimske sile koje stvara Ursa Major b mogle bi da izazivaju vulkansku delatnost, a rezultujuća geotermalna vrelina mogla bi da stvara jezera i reke rekuće vode.
    Jupeterov mesec Evropa ima topli okean ispod svoje ledene kore. Ako su ti meseci slični, oni bi mogli da otkriju život - životinje u jednom tuđinskom moru koje nikada nisu videle sunčevu svetlost.