Planeta Zemlja i Njena Prava Starost

    Ono što je teorija evolucije, sa takozvanim racionalističkim pogledom na svet strpljivo gradila godinama, dovedeno je u pitanje. Vulkanska erupcija na planini Sveta helena u Americi, kako primećuju naučnici, reprizirala je u malom stvaranje sveta jer je za samo desetak godina, koliko je tada prošlo od erupcije, otkriveno da su se od ohlađene lave obrazovali različiti tektonski oblici, a u nastalim geološkim slojevima uočeni su zameci granitnih stena!

    Od rashlađene vulkanske mase nastao je granit, za čije su stvaranje, bar se do tada verovalo, potrebni milioni godina! Uz sve to, i stabla koja su bila preplavljena užarenom lavom i zemljom, za vrlo krtatko vreme postali su fosilni ostaci, dok je u geološkim naslagama nastao kameni ugalj, a na dnu veštačkog jezera koje je stvoreno erupcijom - treset.
    Posle ovoga, odmah su reagovali zagovornici kreacionističkog pogleda na svet, koji, suprotno evolucionistima, tvrde da naša planeta nije nastala beskrajno dugim vremenskim razvojem i prirodnim procesima, nego trenutnoi, voljom Tvorca i to pre manje od 10.000 godina!
    Oni su u neočekivanom otkriću pronašli još jednu potvrdu da je biblijska prdstava o stvaranju sveta tačna, a grupa američkih naučnika iz redova konzervativnih protestanata dovela je u vezu Bibliju sa geomorfološkim promenama koje je izazvala erupcija vulkana na planini Sveta Helena.
    Ako fosili koje smo do sada smatrali milionima godina starim ne moraju imati više od nekoliko milenijuma, da li to obavezno znači da ni planeta na kojoj živimo nije starija?   
    Ovo otkriće na Svetoj Heleni, za naučnike je zagonetno isto toliko koliko i zlatni ekser koji je pronađen u komadu rude, u koji je mogao dospeti samo prilikom njenog stvaranja ili zlatna živa ljudske izrade duga oko dva i po metra koja je bila utkana u stenu kod Retsford Majlsa u Enleskoj, u geološkom sloju starom, koliko se do tada pretpostavljalo, bar 40 miliona godina. Znači, mnogo pre postojanja prvog čoveka - po nauci. Ne navodi li to na pomisao da su stene mlađe od predmeta u njima.
    Uz sve ovo, spomenimo otisak ljudskog stopala prosečne savremene veličine, obuvenog u nema sumnje vrlo prikladnu obuću skrojenu za šetnju po preistoriji, utisnutog u 'milionima' godina staru kamenu podlogu onda kada ona nije bila još potpuno očvrsnula. Ali, ako je stena stvorena ekspresno, kao i one na planini Sveta Helena, makar i u vreme kada su već ljudi hodali u kakvim takvim cipelama, kako je nepoznati šetač uspeo da ostavi stope u verovatno vrućoj steni?

    Jasno je da se pre više miliona godina nisu proizvodili ni ekseri, ni žice od zlata i da nije lako odgonetnuti otkuda oni u stenama starima milione godina. Međutim, konačan i neopoziv je dokaz u rukama kreacionista koji tvrde da je Biblija tačno opisala stvaranje sveta koje se, kako smatraju, dogodilo pre 7-8 hiljada godina? Interesantno je da se procena podudara sa srednjevekovnim pravoslavnim računanjem vremena, koje, na primer, za 2001. godinu od rođenja Hristovog, kaže da je 7509. godina od postanka sveta!!!
    U tom slučaju, ako je pouzdano utvrđeno da je čuvena Keopsova piramida sagrađena pre oko 5.000 godina pre naše ere, moglo bi se reći da je ta građevina gigantskih razmera i neponovljivo genijalne konstrukcije nastala gotovo istog dana kada je Bog stvorio nebo i zemlju! Mogu li se i kako, revidirati dosadašnji pogledi i saznanja o ljudskoj istoriji?


    Poreklo ljudskog roda je komplikovano i zamršeno klupko argumenata i kontraargumenata. Nemački naučnici tvrde da je prvi Evropljanin bio neandertalac. Početkom februara 2001. godine objavljeni su nalazi koji kažu da to biće nije čovekov predak, već 'slepa ulica evolucije' iz koje nije izašao nijedan čovekov potomak.
    Uspravni čovek - Homo erktus, nastao je, možda, u nekoliko regionalnih centara, a vremenom je postao razumni čovek - Homo sapiens. Zvanično, to se dogodilo pre 400 do 100 hiljada godina, istaknuto je tada. Nemački naučnik D.Mania dokazuje da je uspravni čovek pre 412.000 godina koristio razno oruđe izrađeno od kamena, kostiju, rogova i drveta, za lopv i komadanje tadašnjih životinja. OStaci konja nađeni u nemačkoj i stari 400.000 godina pokazju prisustvo čoveka i korišćenje oružja.
    Međutim, kreacionisti iznose dokaze da čovek nije evoluirao, nego je od početka bio ovakav kakav jeste, a na ruku im ide činjenica da su sva tragana za, takozvanom, 'karikom koja nedostaje', do sada bila neuspešna, jer se direktna veza sa praljudima tima austalopitekusa, kromanjonaca, neandertalaca i brojnim drugim vrstama nikako ne može uspostaviti niti dokazati! Australopitekus - čovekoliki majmun ili majmunoliki čovek, smatraju danas mnogi naučnici, nije bio čovek u pravom smislu te reči, a ni naš predak! Ipak, ima i onih koji se uporno trude da ljudski rod povežu sa bićima koja su čak i pre više miliona godina - bar se tako veruje, naseljavali našu planetu.

    Skelet do sada najstarijeg čovekolikog bića je 'Lusi', čije je naučno ime 'Australopitekus afarensis' i ona je izgledala gotovo isto kao današnja šimpanza, sa malim mozgom, ispupčenim licem, velikim kutnjacima. Lusine majmunke karakteristike nisu nađene u tobožnjim potomcima. Ljudske osobine, međutim, ne mogu da se poreknu preistorijskim umetnicima koji su ostavili istančana i genijalna umetnička dela u brojnim pećinama širom Evrope, recimo Lasko u Francuskoj
    Ako čovečanstvo nije imalo evoluciju i ako je stvoreno na biblijski način, trenutnom kreacijom Tvorca, gde onda smestiti ove drevne slikare koji su, čak i danas na nepoznat način, spravljali boje čija svežina nije umanjena ni posle više hiljada godina? A možda je preistorija trajala mnogo kraće nego što mi mislimo, pa su se starije i mlađe kameno doba, prvobitna zajednica i ulazakj u civilizaciju sa nastankom gradova i država, odigrali za svega nekoliko storina do hiljada godina, a ne kao što se pretpostavlja za 7.500 godina. Ipak, i takav razvoj zalužio bi da se nazove 'evolucijom', makar i u skraćenom obliku.
    Da važeća globalna istorijska konstrukcija, čak i kada je u pitanju istorija starog i srednjeg veka pati od mnogih nedostataka i protivrečnosti, nije nepoznato. Da l isu stari Rimljaniuopšte postojali, da li su se krstaški ratovi vodili neposredno posle Hristove smrti, nije li celokupna istorija do X veka 'fantomska', samo su neke od dilema i pretpostavki koje bi u najmanju ruku zvučale neumesno da ih ne zastupa grupa naučnika okupljena oko poznatog i u svetu cenjenog matematičara, akademika Ruske akademije nauka i profesora Moskovskog državnog univerziteta Anatolija Timofejeviča Fomenka.
    Ukratko, sve do sada važeća saznanja i hromologija na koju se istoričari oslanjaju dovedeni su u pitanje, pogotovo što je definitivno potvrđeno da je određivanje starosti artefakata metodom C-14 ili radiougljeničnim motodom savršeno - nepouzdano! A upravo na rezultatze dobijene njenom primenom, oslanjaju se mnoge datirane arheološke iskopine.
    Ako je Fomenko u pravu što se tiče toga da mnoge deonice istorije treba pomeriti prema današnjem vremenu, onda se treba prisetiti i teze danas već pomalo zaboravljenog doktora Imanuela Velikovskog, čija je knjiga Svetovi u sudaru, štampana 1950. godine, naišla na žućne osude tadašnje naučne javnosti.

    Velikovski je, prihvatajući u osnovi Darvinovu teoriju evolucije, izneo i svoju, dokazujući da je čitav svet na planete, uključujući i čovečanstvo, prolazio kroz brojne prirodne kataklizme, nakon kojih su uništavane jedne vrste i stvarane druge. Jedna od tih kataklizmi je i biblijski potop, čiji tragovi su registorvani i na podnožju Keopsove piramide, a sredinom XVveka pre naše ere, Zemlja je, prema Velikovskom, zašla u spoljni omotač novonastale planete Venere - koja se pre 4.000 godina erupcijom izdvojila iz mase Jupitera, i prašina crvene boje ispunila je atmosferu naše planete i pala na tlo i u mora. Njena je boja ličila našim precima na krv, te ih je obuzela panika. Knjiga o iznanstvu kaže: 'Sve reke pretvorile su se u krv... i svi Egipćani kopali su zemlju oko reka tražeći vodu za piće', a sličan opis se sreće i u papirusu egipatskog žreca Ipuvera. Što je Zemlja dublje ulazila u rep Venere, tada još komete, čestice prašine postajale su veće, dok nisu prerasle u komade koji su bombardovali našu planetu.
    Sveta knjiga naroda Maja, 'Popol Vuh', to dramatičnije opisuje kao 'veliko rušenje i razaranje, veliku poplavu i lude koji su se davili u gustoj i lepljivoj tekućini koja je padala sa neba'. Velikovski taj opis objašnjava mogućnošću da su se gasovi iz repa komete spajali i obrazovali petrolej, koji je delom padao na Zemlju nezapaljen, a delom se mešao sa kiseonikom i goreo. Opisana katastrofa, kako smatra Velikovski, ujedno objašnjava i najznačajnije momente Starog zaveta, jer usled pomeranja Zemljine kore, vode mora bile su odvučene u stranu, pa je Mojsije poveo narod preko morskog dna, koje je bilo suvo i toplo kako to zapisi navode. Uglejni hidrati u gasovitom stanju, koji su poticali iz Venerine atmosfere, a dospeli su u atmosferu Zemlje, polako su se pod uticajem bakterija ili usled snažnog električnog pražnjenja pretvarali u jestivcu materiju koju su Izraelci nazivali 'mana', Grci 'ambrozija', a Indusi 'madhu'.
    Takozvana 'teorija jaza', treba reći, objašnjava da se stvaranje dogodilo dva puta - Bog je stvorio svet, a zatim ga, nezadovoljan, uniuštio - Peta knjiga Mojsijeva: 'I svet je postao bez oblika i prazan', i stvorio živa bića, kakva su i danas, sa izvesnim izmenama. Kada se uzmu u obzir teorije kreacionista, zapažanja Fomenka o paradoksima i nelogičnostima važeće istorijske hronologije i delimično potvrđene katastrofične vizije Velikovskog, možda smo na tragu razmršenog klupka istorije. Izvesno je da je planeta ili mnogo starija od pomenutih 7.500 godina, ili su se u tom periodu odigrali mnogi značajni događaji koji liče na stvaranje sveta, a istorijska nauka počiva na brojnim netačnostima i zabludama.