Perpetuum Mobile

   U jednom delu svojih kazivanja, poznati kremanski prorok Mitar Tarabić govorio je o nekoj neiscrpnoj energiji: 'Umjesto da kose i plaste ljudi će kopati svude, de treba i de ne treba a te će sile biti svude oko njih, samo što neće umijeti da zbori i da im kazuje: Daj, uzmite me, zar ne vidite da sam tuj, svude oko vas. Tek poslje mnogo ljeta, ljudiće se sjetiti ove sile prave, pa će vidjeti kakvu su ludost činjeli sa tijem svojim rupetinama. Biće te sile i u samim ljudima, ali će proći podosta vremena da je oni doznaju i upotrebe... Kad se to bude zgodilo, ljudi će se kajati što to prije nijesu doznali, jerbo je to doznanje sasvijem prosto'.

   Osim toga, od kako je Pariska akademija nauka 1775. godine zauzela stav da je perpetuum mobile 'mašina koja nikada neće proraditi', svet nauke je opterećen zaverom ćutanja o ovoj temi. Rasprava o perpetuum mobilu ostavljena je zanesenjacima i nepopravljivim optimistima, a zvanična nauka je digla ruke od ove teme, što ne znači da se sa istraživanjima stalo. Naprotiv, perpetuum mobile je i dalje privlačio pažnju kako naučnika tako i laika, ali ne javno. Naučnici svake zemlje tajno rade na ovome, jer svi su svesni da bi im perpetuum mobile doneo neslućene mogućnosti.


    Perpetuum mobile po definiciji je motor ili mašina koja jednom pokrenuta neprekidno radi i proizvodi energiju bez daljeg ulaganja energije iz spoljne sredine. Perpetum mobile bi, dakle, morao da bude nezavisan od spoljnih izvora energije i od bilo kakvih spoljnih uslova. Ovaj 'Večiti motor' se oduvek zamišljao kao mehanička sprava koju ne pokreće ni čovek ni životinja niti bilo šta drugo: ugalj, nafta, gas, uranijum, vetar, sunce, vodopad - sve to postaje suvišno kao izvor energije.
     Jedan od najpoznatijih primera mašine sa perpetualnim pogonom je točak Johana Beslera (slika levo), za koji su mnogi eminentni ljudi njegovog vremena smatrali da je ostvario cilj evropske nauke postavljen još u srednjem veku: rotiranje težine na takav način da se proizvede više energije dok pada nego što je potrebno da se točak podigne uprkos sili gravitacije. Precizne okolnosti koje su dovele do Beslerovog otkrića su nejasne: jedna od priča nagoveštava da ga je inspirisala mašina koju je nekada davno video u jednom manastiru.

    Stotinama godina se svako razmišljanje o ovoj temi svodilo na mašinu koja će nekako biti u stanju da 'prevari' gravitaciju, reagujući kao da je masa težine u pokretu manja nego u stanju mirovanja.     Kod ove samokrećuće mašine, točkovi su obično u liniji duž centra gravitacije kao vodenično kolo i u kombinaciji sa genijalnom komponentom - specifičnim načinom zadržavanja i oslobađanja težine. Ako bi impuls sile postao veći od kombinovanih sila gravitacije, trenja i otpora vazduha, takav točak bi ne samo mogao da se pokreće sam od sebe već bi - pošto se jedna polovina njegovog oboda kreće nadole, nizbrdo - mogao i da poveća sopstvenu brzinu i stvori dovoljan višak sile koja će se zatim iskoristiti u neke druge svrhe.
    Posle Džulovog prvog zakona termodinamike - zakon održanja energije - prema kome  ukupna energija zatvorenog fizičkog sistema ostaje nepromenjena u toku vremena, ovaj cilj nije bio samo praktično nedostižan, već je i zvanično proglašen nemogućim. Što se savremene nauke tiče, veruje se da u zakon održanja energije može da posumlja samo neko ko je neupućen, naivan, prevarant ili ludak. Smatra se da za ozbiljnog i odgovornog naučnika tu mesta nema.
    Otkrićem parne mašine, u 17. veku, rodila se ideja da bi perpetuum mobile mogao da radi kao toplotna mašina. Tako zamišljena mašina je nazvana perpetuum mobileom druge vrste, za razliku od mehaničkog perpetuum mobila koji je nazvan perpetuum mobile prve vrste. U oba slučaja, motor koji bi dobio naziv perpetuum mobile, u osnovi treba da zadovolji uslov da proizvedena energija bude veća od one koja se u njega ulaže. Ideja da je takva mašina moguća, na prvi pogled je besmislena. Nije potrebno poznavati zakon održanja energije da bi se došlo do zaključka da perpetuum mobile nije moguć, ili da je malo verovatan. Zdrav način razmišljanja koji se zasniva na dosadašnjem iskustvu, govori u prilog tome da veštački napravljen uređaj može da radi samo ako ga neko ili nesto pokreće, a ne sam od sebe.
    Slaba je uteha što se do sada mnogo toga desilo u šta se prethodno nije verovalo, jer je perpetuum mobile jedna od retkih stvari, ako ne i jedina, za koju nauka izričito tvrdi da je nemoguca. No, već sa metodološkog stanovišta, primena ovog zakona na perpetuum mobile nije opravdana.
    Nije logično da se za nešto što je nepoznato vezuje bilo kakav zakon. Istina, zakon održanja energije je ne slučajno podignut na nivo principa, na nivo opšte važnosti, ali se zaboravlja da je naučni apsolutizam u osnovi neodrživ. Nije se jednom u nauci desilo da jedan princip bude zamenjen drugim.
    Ipak je 1712. godine Johan Besler, zanatlija koji je zapadnu Evropu proputovao uzduž i popreko, izložio svoj sopstveni pronalazak u svojoj kući u nemačkom gradu Gera. Bio je to točak koji je mogao da se okreće sam od sebe.

    U izjavi koju je napisalo i potpisalo 14 najuglednijih ljudi toga grada - aristokrate, lekari, advokati i profesori - piše sledeće: 'Dugo željeni i sanjani Perpetuum Mobile je konačno pronađen. To je jedinstvena i neverovatno korisna mašina koja se okreće bez dodatnih tegova, vetra, vode ili izvorskih mehanizama, a takođe je u stanju da lako i jednostavno pokreće druge mašine za čiji je rad potrebna velika sila - vodovode i mlinove...'
    Naravno da ne postoji ni jedan živi pronalazač koji jednu takvu izjavu ne bi uramio i odmah okačio na zid. Ipak, Johan Besler se nije baš najbolje snašao u ovako neočekivanoj situaciji. Možda i jeste bio genije, makar iza zatvorenih vrata svoga doma gde je, kako su govorili njegovi savremenici, proveo 10 godina mukotrpnog rada da bi ostvario svoj cilj. Ali kada je došlo da se raspravlja o poslovnoj politici, Beslerova genijalnost mu nije pomogla da sagleda sve mogućnosti. Tako je ponudio da proda tajnu svoga točka za sumu koja bi danas odgovarala cifri od 30.000 eura. Ubrzo su se na njega obrušile optužbe da je prevarant, pa je razočarani pronalazač uništio svoj točak i napustio grad.
    Ipak nezastrašen napadima, Johan basler je sagradio veći model i ponovo prilazao mogućnosti svoga točka, ovog puta pod pokroviteljstvom grupe uglednih ljudi kojima je predsedavao Moric Vilhelm, vojvoda od Cajsa. Besler je dozvolio svim prisutnim posetiocima da pregledaju i provere svaku  komponentu mašine, pa čak i da je prenesu na drugi kraj prostorije gde ju je bilo moguće zaustaviti i nanovo pokrenuti laganim guranjem jednom rukom. Prisutni su potpisali izjave da se Beslerov točak zaista pokreće onako kako je on to opisao u instrukcijama, baš kao i sertifikat da je demonstracija uspela u potpunosti. Jedno od glavnih imena koja su potpisala takvu izjavu bio je i Kristijan Volf, engleski matematičar i profesor.
    Nepoznato je da li su Beslerovi protivnici i klevetnici videli mašinu ili ne, ali se kampanja protiv pronalazača i njegovog neverovatnog izuma ponovo razbuktala. I ponovo, tvorac je uništio čedo svoga uma i pronašao novog patrona - Karla, grofa od Hese Kasela. U zamenu za tajnu unutrašnjosti točka, grof je pronalazaču obezbedio svoju zaštitu, krov nad glavom i znatna materijalna sredstva. Besler je nameravao da napravi najveću i najgrandiozniju demonstraciju svog pronalaska.
    Besler je 10. novembra 1717. godine, sa spremnim modelom trećeg točka trebalo da obavi testiranje u zamku Vejzenštajn pred grupom ljudi nesumnjivog integriteta i obrazovnog nivoa. Kada su svi delovi mašine pregledani a okolne prostorije temeljno pretražene zbog eventualnih skrivenih mehanizama i pomagača, točak je sklopljen i pokrenut. Dva dana kasnije, prostorija u kojoj se nalazio točak je zaključana i zapečaćena voskom. Dva naoružana vojnika su postavljena pred ulazna vrata prostorije.

    Pedeset četiri dana posle, 4.januara1718. godine, prostorija je otpečaćena i otvorena, a prisutni su mogli jasno da vide da se točak i dalje okreće. Bilo je predloga da se period čekanja još produži, ali ih je grof Karl odbio, uveren da je eksperiment uspešno demonstrirao potencijalnu korist Beslerovog točka. Točak je ispitivan i testiran i naredne četiri godine. Glavni arhitekta austrijskog cara je napisao: 'Potpunosam ubeđen da ne postoji razlog zbog čega ova mašina ne bi dobila ime Perpetuum Mobile, a imam dobre osnove da verujem da ona baš to i jeste'.
    Johan Basler nikada nije javnosti otkrio princip rada svoje mašine. Zbog konstantnih napada i optužbi da je prevarant, njegova reputacija je pala na niske grane i nikada nije uspeo da postigne cenu koju je tražio za svoj točak. Na kraju je na delove i deliće rasturio mašinu, nacrte i beleške, da ih niko ne bi mogao ukrasti, pa je naoštrio pero i napisao knjigu koja govori o njegovom otkriću i pred očima čitalaca vešto balansira nagoveštajima i šiframa, ne otkrivajući direktno tajnu svog pronalaska. Ta knjiga je svojevrsni alhemičarski traktat namenjen inženjerima koji sanjaju o pronalasku perpetuum mobila. Johan Besler je umro 1745. za pisaćim stolom u 65. godini života, dok je radio nacrte za posebnu vrstu vetrenjače.
    Priča o Beslerovom pronalasku pokazuje kako su čak i najpozitivniji zaključci do kojih dođu kvalifikovani i ugledni ljudi, samo deo dugog i teškog procesa prihvatanja revolucionarnih pronalazaka i pronalazača, mahom osuđenih na nerazumevanje ograničenih i sebičnih umova.
    Ako bi Beslerov pronalazak mogao na neki način da zaživi, šta će se onda dogoditi sa velikim i moćnim naftnim korporacijama i pratećim industrijskim parazitima? Da li će ljudi iz tih korporacija koji već upravljaju svetom, zaista dozvoliti da im se u posao umešaju neki autsajderi koji nude besplatnu, čistu i trajnu energiju svima na planeti?