Pekinški Čovek - Sinanthropus Pekinensis

   Davne 1926. godine, kanadski anatom Dejvidson Blek je tu, u jednoj uvali, otkrio ostatke fosilnih kostiju oko 40 osoba, među kojima su bili delovi pet lobanja, dve nadlaktice, osam butnih i više manjih kostiju, kao i veći broj zuba. Detaljnom analizom utvrđeno je da su to sotaci ljudskih predaka koj su živeli između 650.000 i 500.000 godina pre naše ere i koje su naučnici nazvali po kineskom glavnom gradu.

Pekinški čovek je živeo u pećini, znao je da koristi vatru, peče meso i mesi hleb, te da se odevao u kožne prekrivače, štiteći se tako od hladnoće. Kinezi us ove ostatke kostiju proglasili za nacionalno bogatstvo od najvećeg interesa. Imati ovako starog pretka, za sve Kineze je bila stvar prestiža i zbog toga je, hrpi kostiju u čast, podignuto monumentalno zdanje.
    Sreća kineskih kustosa u muzeju trajala je sve do početka Drugog svetskog rata, kada su, sticajem nepredvidivih okolnosti, kosti poznatog praistorijskog čoveka netragom nestale. Kako se to desilo? Kao što je poznato, Japanci su, nekoliko godina pre nego što će SAD ući u rat, okupirali severnu Kinu i Mandžuriju, sa već unapred pripremljenim spiskovima dragocenih predmeta koje su, kao ratni plen, planirali da odnesu u Tokio. Na prvom mestu bio je Pekinški čovek.
    Njegovi ostaci su po odobrenju kineske vlade, bili na daljem ispitivanju na medicinskom fakultetu u Pekingu. Ispitivanjem je rukovodio čuveni američki antropolog Franc Vajdenrajh. Početkom 1941. odnosi između SAD i Japana su počeli sve više da se kvare, pa je američkim građanima naređeno da što pre napuste Kinu. Ovo je za Vajdenrajha, poreklom Nemca, koji je izbegao iz domovine zbog nacizma, predstavljalo ozbiljan problem jer, ako pokuša ostatke Pekinškog čoveka da ponese sa sobom, oni bi sigurno pali Japancima u ruke, jer su oni već kontrolisali sve kineske luke. Franc je pokušao da nagovori američkog ambasadora da u diplomatskom prtljagu ponese kosti najstarijeg Kineza, ali je diplomata odlučno odbio da nacionalno kinesko blago iznese bez pisanog odobrenja kineske vlade. Vajdenrajh je u aprilu 1941. napustio Kinu, ostavljajući kosti Pekinškog čoveka u trezoru Laboratorije za istraživanje kenozoika pri Medicinskom faklutetu u Pekingu.
    Početkom novembra1941. godine američka vlada je naredila svim preostalim Amerikancima u Kini da hitno napuste zemlju. Istovremeno je iz Čankinga, tadašnjeg središta kineske vlade, stigao zahtev i odobrenje da američki ambasador ostatke Pekinškog čoveka može prebaciti u SAD. Oni su spakovani u dva sanduka od čvrstog bukovog drveta i predati pukovniku Vilijemu Ekhartu, komandantu odreda pomorske pešadije. Ekhartu je naređeno da se, po svaku cenu, ovi sanduci prošvercuju kroz japanske redove. Međutim, naređenje je stiglo prekasno, jer je Japan upravo bombardovao Perl Harbur, okupirao preostali deo Kine i usput zarobio čitav odred pomorske pešadije, na čelu sa pukovnikom Ekhartom. Amerikanci su lišeni slobode u luci Čengvantao, odakle su trebali da otplove za Ameriku.
    Svi Amrikanci, zajedno sa njihovim prtljagom, među kojim su bila i dva sanduka sa ostacima Pekinškog čoveka, postali su japanski ratni plen. Zarobljenici će, nekoliko narednih godina, biti prebacivani iz jednog radnog logora u drugi. U međuvremenu, japanska obaveštajna služba je odnekud nanjušila da se kod zarobljenih Amerikanaca naslaze dva sanduka sa drgocenostima. Prvo su počeli da ispituju Vajdenrajhovu sekretaricu, gde se ona pozvala na to da je Nemica, pa su je Japanci pustili na zahtec nemačkog ambasadora. Potom su islednici ispitivali vojnike i pukovnika, ali od njih nisu uspeli ništa da saznaju.

    Tokom seljenja zarobljenika iz logora u logor, dva sanduka sa kostima Pekinštkog čoveka na čudesan ančin su nestal i niko nije znao gde i kako. Tako je to ostalo sve do japanske kapitulacije, kada je Vajdenrajh pokušao da ih pronađe. Međutim, on je 1948. godine umro pod ne baš normalnim okolnostima - udavio se u kadi?!, pa je njegov detektivnski posao nastavio njegov prijatelj Hari Šapiro. Tih godina su vlade Kine i SAD razmenjivale serije optužbi oko toga gde je nestao Pekinški čovek. Kinezi su Amerikance otvoreno optuživali za krađu dva sanduka sa dragocenim kostima njihovog pretka.
    To je sve trajalo do 1971. godine kada je Šapiro saznao od jednog bivšeg pripadnika mornaričke pešadije, da bi doktor Vilijam Foli, profesor Medicinskog fakulteta na Univerzitetu Kornel i raniji lekar u američkom odredu u Kini, mogao nešto više da zna o nestalim sanducima. Šapiro je lako pronašao profesora, a ovaj mu je ispričao zanimljivu priču.
    Decembra 1941. pukovnik Ekhart je dva sanduka sa kostima iz kenozoika smestio u dva veća vojnička sanduka i predao Foliju da ih ponese sa sobom u SAD i preda Vajdenrajhu. Kada je doktor spakovao svoje stvari i pripremio ih za brodsko ukrcavanje, izbrojao je ukupno 27 sanduka, zajedno sa sanducima u kojima se nalazio Pekinški čovek. Međutim, svi sanduci su bili jednaki poveličini i boji, na njima nije bilo nikakvih oznaka, tako da se nije znalo u kojim sanducima su kosti kineskog pretka. Kada su ih Japanci zarobili, četiri godine su sanduci putovali zajedno sa zarobljenicima od logora do logora, pri čemu je Ekhart uspeo neprijatelja da ubedi da je sdržaj sanduka bezvredan - vojničke sitnice. Japanci su više puta kontrolisali sanduke, ali ni jednom nisu uspeli da otvore one sa željenim sadržakem. Pred kraj rata, sanduci su prebačeni u zbirni logor gde im se gubi svaki trag. Američka vojna i obaveštajna služba uložila je velike napore da ih pronađe, ali nisu uspeli ništa da saznaju - sanduci sa ostacima Pekinškog čoveka zauvek su nestali. Ali, da li je to bilo baš tako.

    Kristofer Janus je bio predsednik Fondacije za grčko nasleđe u Čikagu - neprofitne organizacije koja je potpomagala održavanje kulturnih simpozijuma i finansirala razmenu i stipendiranje studenata. U slučaj Pekinškog čoveka je bio ubvučen sasvim slučajno, tokom angažovanja oko razmene kineskih i američkih studenata koja je intenzivirana 80-tih godina XX veka. Ova razmena je bila deo otopljavanja odnosa između Kine i SAD, pa je pre puta Janus otišao na kratka brifing kod Henrija Kisindžera, tadašnjeg savetnika predsednika SAD. Kisindžer mu je rekao da neikakve posebne savete nema u vidu, već da samo nastoji da uspostavi srdačne i čvrste odnose sa Kinezima. Sa osećanjem da je u misiji dobre volje, Janus je otputovao u zemlju koju je tresla Mao Ce Tungova kulturna revolucija.
    Posle obilaska nekoliko fabrika i seljačkih kolektivnih farmi, Janusa i njegove pratioce su doveli u Muzej Pekinštkog čoveka. Janus se tu nagledao raznoraznih eksponata, od vaza do mamutskih kostiju, a kad je pitao za kosit Pekinškog čoveka, Kinezi su mu odgovorili da one nisu tu, već da se najverovatnije nalaze u SAD. Zaprepašćenom Janusu su rekli da poseduju pismenu potvrdu o predaji kostiju Amerikancima u decembru 1941. godine, te da već decenijama neprestano urgiraju da im se kosti vrate. Janus je obećao da će učiniti sve što je u njegovoj moći da se ostaci pronađu i vrate u muzej.
    Posle nekoliko dana Janus je na konferenciji za štampu u Hong Kongu, izneo kineksu zabrinutost oko Pekinškog čoveka i objavio da nudi nagradu od 5.000 dolara svkome ko ukaže na trag. Samom Janusu nije bilo jasno kako se eočekivano našao uvučen u jednu od najzapetljanijih i najčudnijih arheoloških misterija našeg doba.


    Po dolasku u SAD, Janusa su počeli da zatrpavaju pismima sa raznim informacijama o nestalim kostima. Nijedno od tih pisama, kako se pokazalo, nije sdržavalo tačne podatke. janus je već počeo da gubi nadu, kada je jednog dana zazvonio telefon u nejgovom kabinetu. Javio mu se opori ženski glas i rekao mu: 'Gospodine, udovica sam pripadnika američke pomorske prešadije, odreda kojim je zapovedao pukovnik Ekhart i nisam nikakav ekscentrik. Kod mene se nalaze kosti koje tražite!'

    Žena je odbila Janusov poziv da dođe u njegovu kanselariju u Harvardskom klubu, već je ponudila da se sretnu istoga dana u 13 časaova na najvišoj platformi zgrade Empajer Stejt Bilding. Na Janusovo pitanje kako će je prepoznati, nepoznata žena je rekla: 'Nema potrebe da vi mene prepoznate, ja ću vas prepoznati'. Janus je pola sata pre zakazanog vremena već bio na mestu sastanka. Vreme mu je sporo prolazilo, šetkao je gore dole i gledao turiste koji su tu bili. Kako je vreme isticalo, već je počeo da strahuje da je u pitanju neka prevara, kad se u tom momentu pred njim pojavila visoka žena crne kose, u crnom mantilu i obratila mu se: 'Ja sam osoba koja vas je zvala'. Tada mu je iz tobe uzvadila i pružila oveću fotografiju na kojoj su se jasno videle kosti i jedna lobanja. Dodala je:'Ovo su kosti Pekinštkog čoveka i za njih tražim da mi isplatite pola miliona dolara!'
    U tom trenutku, dok se Janus premišljao šta da joj kaže na sve to, jedan turista je slučajno uperio fotoaparat prema njima, žena se trgla i hitro, ako munja, istrgla fotografiju iz Janusovih ruku i nestala u gomili turista. janus je potrčao za njom, ali tajanstvena žena se izgubila u jednom od liftova.


     Jeanus je dugo razmišljao o ovoj ženi i odlučio je da je ponovo potraži. Na naslovnoj strani tiražnog lista Njujok Tajms, dao je oglas sledeće sadržine: 'Pekinški čovek, platforma na Empajer Stejt Bildingu. Dobra nagrada obezbeđena. Ne postavljam nikakva pitanja. Telefonirajte na broj 719124'. Već posle sedam dana tajanstvena žena mu se sjavila. Sada je odbila da se sastane sa njim, optužujući ga da je namerno želeo da je snimi. Ipak, pristala je da mu pošalje fotokopiju fotografije koju mu je pokazala na platformi.
    Dva dana kasnije Janusu je stigla željena fotografija i on ju je odmah prosledio Hariju Šapiru, upravniku Antropološkog odeljanja Muzeja za prirodnu istoriju. Šapiro je bio veoma dobro upućen u fosilne ostatke Pekinškog čoveka, a 1931. godine je boravio u Kini kod Dejvidsona Bleka koji ih je prvi otkopao. Posle detaljnih ispitivanja, Šapiro je potvrdio da su samo delovi lobanje pokazivali sve karakteristike Pekinškog čoveka, dok ostale kosti nisu pripadale njemu. Sa Šapirovim nalazima se složilo još nekoliko istaknutih antropologa koje je Janus kontaktirao, ali nepoznata žena više nije pozivala Janusov broj i pored više ponovljenih apela.
    Janus je pokušavao i kasnije da raspetlja veze između osoba koje su bile umešane u prenošenje i čuvanje sanduka za vreme zarobljeništva u Kini, ne bi li ušao u trag kositma. ALi, bez uspeha. Nagradu je poviso na 150.000 dolara, a na svojim traganjima po Kini, SAD i Japanu, potrošio je četverostuko veću sumu, ali rezultata opet nije bilo. Sebi je stalno postavljao pitanje - zašto se žena u crnom više nije javljala? Zašto su sudbina i Kinezi baš njega izabrali da traga za nestalim kostima? I, gde bi te kosti mogle da budu?
    Američki Amagazin UFO, specijalizovan za granična područja nauke, izneo je teoriju da su se kostiju ipak dokopali Japanci, a onda ih u tišini prodali Metropolitenu, čuvenom njujorškom muzeju. Metropoliten ih je potom, pošto su u međuvremenu otkopane kosti stare više miliona godina, na nizu lokaliteta od Afrike do Latinske Amerike, vratio Kinezima, opet u tišini. Jer u poređenju sa afrikankom Lusi čije su kosti stare 4,5 miliona godina, ili sa australijskim 'detetom iz Kaunge' - 6,5 miliona godina, Pekinški čovek izgleda kao 'mala beba'. Ili , s obzirom da su u Metropolitenu veštačili kosti ugljenikom C-14, koji nepogrešivo datira starost, Pekinški čovek uopšte nije tolik ostar, već ke mnogo mnogo mlađi, a time i bezvredniji. Uglavnom, Kina i SAD su odavno prestale da razmenjuju note na ovu temu.