vrh
Meni

Paranormalni Magazin



    Tajnovita sila u monškoj odori, pogrešan grob, neverovatne paranormalne pojave u svetu, kad predmeti upijaju energetske poruke... Paranormalno označava nešto što odstupa od društvenih normi. Termin se često koristi kao sinonim za pojave koje se ne mogu objasniti poznatim psihološkim i fizičkim naučnim zakonima. Paranormalne pojave su često iracionalne ili kontroverzne...

No 14

 
      


TAJNOVITA SILA U MONAŠKOJ ODORI
    Posle oslobođenja 1918. godine u italijanskim novinama pojavio se tekst pod nazivom 'Valva Sirmil ultlerioris' - Vrata onostranog, koji je verodostojno izneo pojedinosti o donjem događaju.
    Kiša je lila kao iz kabla, a austrougarske haubice i gromovi su istovremeno tutnjavom potresali vrhove i dubodoline Cera. U tami, u hladnoj vodi do kolena, prokisla i prozebla srpska vojska zbijeno ćuti. Neki se mole, neki povlače dimove vlažnog duvana, neki prate odsjaje haubičinih zrna.
    Major Kursula naredi svom ordonansu:
- Dovedi mi komite, naredniče, da porazbijaju švapske artiljerce!
    Ordonans odmah skoči i ubrzo se vrati sa grupicom ćutljivih ljudi: bili su to srpski komiti - elitni ratnici. Major Kursula im naredi kratko:
- Vi ili švabe, braćo! Locirajte poziciju teških haubica, likvidirajte artiljerce i onesposobite topovske zatvarače! Putujte u slavu jer tamo kuda idete nema ni žizna ni vremena... Zbogom komite!
    Jedan stari čiča im je bio vodič, pošto je najbolje znao put i kraj. Čičica stade na čelo kolone i prigušeno reče vojnicima da ga prate ka obližnjem vrbaku odakle se čulo škljocanje topovskih zatvarača. Komite zaćutaše, povadiše bajonete, potrbuške se stadoše privlačiti švabama. Jedan švaba samo što je zalupio zatvrarač svoga topa, kad ga nenadano podiže neka tajnovita sila i zavitla ga kao kamen o čeličnu cev haubice. Komite zastadoše ne verujući svojim očima da čovek može da odleti u visinu i razbije se kao lubenica.
- Ovde je neko sa onog sveta umešao svoje prste, brate, vide li ga ti- prošaputa jedan komita drugu do sebe, a ovja je jedva prestravljeno promucao:
- Žena, kaluđerica, eno je stoji na vrhu haubice!
 Prvi komita mu reče:
- Ćuti i moli Svevišnjega da i nas ne ubroji u švabe, inače ćemo zaglaviti gde ne treba.
    Druge komite počeli su da likvidiraju švapske artiljerce, pa i nisu videli tananu žensku siluetu kako mirno stoji u crnoj monaškoj odori na topovskoj cevi, dok su joj je iz nedokučivih modrih očiju bleskale smaragdne munje poput dva tanka svetlosna snopa. Jednog komitu u rvanju ubi švaba iz revolvera, pa potom zapuca i na siluetu kaluđerice. Tada su se i komite i švabe obeznanile, ukipile nemoćne da pokrenu tela od viđenog prizora. Kaluđerica polete sa vrha topovske cevi ispruženih ruku kao da roni kroz noćni vazduh. Munjevito prođe kroz telo švabe, okrenu se i na isti način se vrati na toposvsku cev. Tada ispruži levi dlan na kome je podrhtavalo srce, a onda ga ponovo stegnu i nevidljivim trzajem pogodi nekog od švaba u čelo raznoseći mu lobanju u paramparčad. Jedan od komita uspe da nekako kaže:
- Ovo je ludilo braćo, ovo nije moguće ni u snovima.
    Nakon toga došlo je do iznenadne eksplozije i grmljavine koja je uzdrmala planinu Cer iz temelja. Svanjivalo je. Ispod naslaga zemlje, granja, topovskih čaura i leševa, pomoli se seda kosa i crno izbezumljeno lice starog vodiča. Beše to jedini preživeli svedok apokaliptične noći u kojoj je dejstvovanjem poslanika neke više sile u potpunosti uništena baterija najmoćnijih haubica toga doba.
Više od stotinu švaba, artiljeraca, inženjeraca i pešadije, rasprsnulo se i pretvorilo u krvavu izmaglicu koja je do podveva rosila po širokom frontu neviđenog užasa, po planinskom vencu Cera na kome se branila Srbija od Austrougarske zločinačke monarhije.  (Živan J.Grujičić)

POGREŠAN GROB
    Francuski filozof Anri Bergson uvek je dokazivao da postoji život i posle smrti. Godine 1929. on je navršio sedamdeset godina i tim povodom primio je brojne čestitke iz celog sveta, između ostalog i od mnogih spiritističkih društava iz Evrope i Amerike. Na njihove čestitke slavni naučnik odgovorio je da on čvrsto veruje u život posle smrti i da je do tog ubeđenja došao zahvaljujući doživljajima i iskustvu. Zatim je ispričao neobično interesantan slučaj: 'Jedan posednik, koji je odavno bio moj lični prijatelj, i u poslednje vreme živeo u jednom selu u pariskoj okolini, umro je iznenada pre tri godine, posle dugog bolovanja. Smrt  voljenog muža veoma je zagorčala život njegovoj udovici u tome mestu, gde ju je svaka sitnica podsećala na voljenog muža. Zatim je ona ubrzo donela odluku da se preseli u Pariz. Nešto pre toga naručila je u Parizu divan mermerni spomenik i postavila ga na muževljev grob. Tri dana kasnije ona je sa svoje troje dece prešla u Pariz. Odsela je u jednom hotelu.
    Već prve noći u hotelu udovica je usnila čudan san. Ukazao joj se muž i počeo da se jada kako je pogrešno postavila spomenik na tuđi grob, a da on leži u drugom grobu koji je zapušten. Sličan san usnila je iste noći i njena najstarija ćerka.  Uprkos tome što su oba sna bila slična i značajna, obe žene nisu tome poklanjale nikakvu pažnju. Ali kada je udovica nekoliko dana docnije opet usnila isti san, ona čuvaru groblja napiše pismo i zapita ga da li je prilikom nameštanja spomenika učinjena neka greška. Čuvar odgovori da je spomenik postavio zajedno sa bratom i da se oni nisu prevarili.
    Desilo se ponovo čudo: dva dana docnije sličan san usnio je i udovičin sin. Po treći put javio se pokojnik, ovog puta sinu, misleći da će njegovo jadanje bar tu imati dejstva. Nakon toga, udovica koja je pala u očajanje, rešila je da se grob otvori. Na veliko zaprepašćenje cele porodice i grobara, konstatovano je da je prilikom postavljanja spomenika zaista počinjena greška i da je spomenik postavljen na grob brata čuvara groblja, koji je bio do groba udovičinog muža.
    Ovaj slučaj, apsolutno verodostojan, dovodi me do ubeđenja da zagrobni život zaista postoji'..

KAD PREDMETI UPIJAJU ENERGETSKE PORUKE
    U ordinaciju doktora Justina Kernera dovedena je 25. novembra 1826. godine Frederika, ćerka šumara iz nemačkog sela Prevorsta. Bila je veoma iscrpljena jer je često padala u trans u kojem je, kako je ispričala lekaru, 'budna lebdela iznad svoga tela'. To joj nije bilo nelagodno, ali se požalila da joj slabi duhovna veza sa fizičkim telom. Kuća doktora Kernera nalazila se na oko stotinak metara od Gradskog suda, u kojem je gospodin K. posthumno bio optužen da je neuredno vodio poslove jednog velikoposednika, pa je pretila opasnost da njegovoj udovici bude oduzeto imanje.
    U jednom trenutku, Frederika, koja ranije nikada nije bila u tom gradiću, nitije znala gde se nalazi sud, izjavila je da vidi jedan mali komad hartije ispisan brojkama. U desnom uglu papirić je savijen, a u levom je neki broj... Tvrdila je da se taj dokument nalazi među drugim spisima i da niko ne obraća pažnju na njega mada je važan. Opisala je zatim prostorije, jednu veću i drugu manju, orman na samom ulazu, visokog gospodina koji sedi, sanduke sa spisima. Na osnovu detaljnog opisa lekar je lako prepoznao sudske prostorije.
    Posetio je potom sudiju i ispričao mu devojčine vizije, što je ovoga zaprepastilo jer je u to vreme radio tačno ono što je Frederika opisala. Pretražili su spise i pronašli omot s podacima o suđenju gospodinu K., ali cedulje sa brojkama nije bilo. Uz prisustvo policijskog inspektora, mlada žena je ponovo 'konslultovana' i tada je navela između kojih se spisa nalazi papirić. Kada je otkrivena na navedenom mestu, s brojkama i zavrnutim krajem, poruka ispisana rukom gospodina K. upućivala je gde se nalazi precizno vođena knjiga o poslovanju, koja nije nađena posle njegove smrti. Zahvaljujući ovom događaju, sudski proces je dobio drugačiji tok i udovici je vraćeno oduzeto imanje. Doktor Justin Kerner opisao je ovaj slučaj u knjizi 'Vidovita žena iz Prevorsta', objavljenoj 1829. godine.
    Pomenuti primer podstiče na razmišljanje - otkud Frderiki predstava o 'važnom komadu hartije'. Ako se isključi zagrobna 'intervencija' samog gospodina K., onda je jedino objašnjenje da je sam predmet 'upio' energetsku poruku vlasnika i zračio je u prostoru sve dok se nije našla osoba sosobna da je primi.
    Početkom prošlog veka jedan događaj u Severnoj Karolini uzbudio je duhove u SAD. Farmer J.L. Ćeflin rešio je da trojicu sinova i ženu isključi iz nasledstva i u prisustvu svedoka je sastavio testament u kojem je sve ostavio trećem od četiri sina. U januaru 1909. godine, petnaest godina kasnije, ne govoreći ukućanima ništa, napisao je novi testament na čijem je početku stavio primedbu da ga piše pošto je pročitao 27. poglavlje Biblije, koje govori o tome kako je Jakov svojim lukavstvom uspeo da preotme Isaku pravo prvorođenog sina. Ćeflinova poslednja volja je bila da se imanje podeli jednako na četiri dela, s tim da svi sinovi moraju da brinu o majci do kraja života. Dve godine kasnije farmer je umro.
    Pošto su svedoci znali samo za prvi testament, treći sin je postao jedini nalslednik, a braća su postala smrtni neprijatelji. Džems, drugi Ćeflinov sin, nije imao mira. Svake noći je sanjao oca i neprestano je imao utisak da on želi nešto da mu saopšti. Jednom je sanjao pokojnika u njegovom starom kućnom kaputu, pa je poverovao da će pravi testament pronaći u džepu tog mantila.
    Smatrajući da nema šta da izgubi počeo je da pretura po stvarim stvarima na tavanu. U džepu mantila, međutim, našao je samo cedulju sa naznakom o 27. poglavlju Biblije, a kada je knjigu otvorio na tom mestu, ukazao se novi testament. Brat naslednik nije hteo da ga prihvati, pa je sudskim postupkom dokazana njegova prvovaljanost. Profesor Čarls Rišet, koji se bavio ovim slučajem, zaključio je da nije reč o 'umešanosti' pokojnika u ovozemaljske događaje, nego vidovitosti samog Džejmsa podstaknutog ličnim interesom, voljom i željom da se testament pronađe. Nije mu pala na pamet i treća mogućnost - da je kućni mantil preuzeo ulogu svog bivšeg vlasnika...
    Profesor Rišet pisao je o tome kako je svojevremeno kriminologu doktoru Difeju pomogla jedna senzitivna devojka da reši težak slučaj. Bio je to eksperiment, jedan od prvih u novije doba, u kojem se pokušao rasvetliti neki zločin na takav način. Doktor Difej je devojci koja se zvala Marija uručio dobro upakovan predmet. Ona, razume se, nije znala šta se nalazi u paketu, pa čak ni to šta se očekuje od nje. Rekli su joj da jednostavno kaže ono što 'vidi' i oseća, pošto je bila poznata po tome da može mnogo da kaže o predmetu na osnovu dodira.
    Tek što je uzela od doktora Difeja paket, izjavila je sa sigurnošću:
- 'Unutra se nalazi nešto čime je ubijen neki čovek!'
     Difej je pokušao da je zbuni:
- 'Da li je to konopac, Marija?'
- 'Ne' - bila je dolučna devojka - unutra je nešto što može da podseća na konopac, ali nije. To je, to je... kravata. Pripadala je nekom zatvoreniku, koji se pomoću nje obesio. On je bio ubica! Izvršio je ubistvo... žrtvu je ubio sekirom, a sekira se nalazi zakopana u dvorištu kuće...'
    Policija je samo sumnjičila zatvorenika za ubistvo koje nije priznao nikad, niti je iza sebe ostavio neku poruku. Međutim, Marija je iznosila podatke kao da je ona vodila istražni postupak, čak toliko detaljno da je tačno naznačila mesto gde je sekira bil zakopana. Sekira je pronađena na opisanom mestu, a na njoj su se nalazili tragovi krvi koji su odgovarali krvnoj grupi žrtve i otiscimaprstiju ubice koji je kasnije u zatvorskoj ćeliji sebi oduzeo život! Dokaza je bilo dovoljno da se slučaj zaključi.
    Profesor Oto Fišer, poznati psihijatar iz Praga, izveo je osamdesetih godina prošlog veka niz eksperimenata sa senzitivno obdarenim Otom Rajmanom. Za to su mu poslužili predmeti iz kriminalističkog muzeja, a nameravao je da na već poznatim slučajevima proveri da li senzitivno obdarene osobe mogu da budu od koristi u policijskoj istrazi. Uzeo je iz muzeja predmete kojima su počinjeni razni zločini, a uz njih je podmetnuo i neke koji nisu bili muzejski eksponati, niti su imali bilo kakve veze sa kriminalom.
    Rajman je odmah na početku te dodatne predmete odvojio i o svakom je dao tačne podatke. Jedan revolver izazvao je kod njega čudan osećaj da je njime počinjen zločin, ali nije mogao tačno da odredi kakav jer je osećao da tim oružjem na kraju niko nije ubijen. Revolver koji mu je profesor Fišer podmetnuo bio je korišćen u atentatu na nekog političara. Metak je, doduše, ispaljen, ali je ostao zaglavljen u novčaniku žrtve.



     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane