vrh
Meni

Paranormalni Magazin

   Traži se istina o vanzemaljcima na Zemlji, devojčice iz sveta senki, u poseti vodenim ljudima, ispovest u poslednji čas... Paranormalno označava nešto što odstupa od društvenih normi. Termin se često koristi kao sinonim za pojave koje se ne mogu objasniti poznatim psihološkim i fizičkim naučnim zakonima. Paranormalne pojave su često iracionalne ili kontroverzne. Među najzastupljenije paranormalne pojave spadaju duhovi, vanzemaljci, neidentifikovani leteći objekti i slično. U određenom broju slučajeva, fenomen nije moguće racionalno objasniti pa se navodi kao nepoznat, uz uveravanje šire javnosti kako se radi o prirodnom fenomenu koji nema naučno objašnjenje...

No 13

 
      


TRAŽI SE ISTINA O VANZEMALJCIMA
    Rusija je upozorila američkog predsednika da je došao trenutak da svet sazna istinu o vanzemaljcima. Ukoliko SAD ne saopšte sve što znaju o njima i njihovom boravku na Zemlji, rekao je, Kremlj će to morati da učini! To upozorenje su u potpunosti ignorisali svetski mediji. Ostalo je skriveno od javnosti da je jedna od tema na ekonomskom skupu u Davosu najmoćnijih zemalja sveta, osim svetske ekonomske krize bio i - takozvani X faktor u prirodi.
    Drugim rečima, trebalo je da se razgovara i razotkrije postojanje vanzemaljaca na našoj planeti. Organizatori su zapisali da bi oko 2.500 učesnika trebalo da se pozabave i postojanjem života i širom svemira koji može, pa i psihološki, da utiče na ljudski život i sistem vrednosti i verovanja...
    Deo zapadnoevropskih medija koji su izvestili o zahtevu ruskog premijera jednoglasno je ocenio njegove reči - kao šalu. Međutim, stručnjaci podsećaju da je čak i Vatikan 2009. godine saopštio da je spreman da prizna da postoje vanzemaljci... Uz to, bivši savetnik u američkom Pentagonu Timoti Gud izjavio je februara 2012. da se nekadašnji američki predsednik Dvajt Ajzenhauer najmanje tri puta tajno sastao sa vanzemaljcima koji su prispeli na Zemlju i potpisao sa njima pakt o čuvanju tajne njihovog prisustva na našoj planeti.
    Proteklih godina sporadično su se pojavljivali dokazi o postojanju vanzemaljaca na našoj planeti, ali i formi razvijenog života u svemiru. Sve je to ignorisano. Najnoviji dokazi su nedavno tvrđenje britanskih i naučnika iz Šri Lanke da su pronašli na tlu ove zemlje meteorite u kojima su bili fosilni ostaci algi iz svemira, a Evropska svemirska agencija je nedavno saopštila da je na površini Marsa pronađeno, za sada, najmanje 1.000 isušenih korita nekadašnjih reka. A onda je naučnu i širu javnost pre nekoliko dana dodatno uzdrmala vest iz ruskog grada Vladivostoka da je u komadu kamenog uglja pronađen metalni zupčanik star najmanje 300 miliona godina...
    Ruski mediji su javili da je žitelj Vladivostoka, izvesni Dmitrij, kupio neutvrđenu količinu kamenog uglja da bi se ogrejao tokom zime. U toj gomili dobio je i neobičan poklon: najverovatnije delić vanzemaljske letelice koja je u fosilizovanim ostacima nekadašenjeg rastinja na Zemlji boravila najmanje 300 miliona godina! Samo zahvaljujući tome što je Dmitrij bio pažljiviji nego većina onih koji se u Rusiji greju na ugalj, imamo danas neobične i neobjašnjive nalaze - ili dokaze, boravka vanzemaljaca na Zemlji. Na jednom komadu uglja, koji je taman hteo da baci u vatru, Dmitrij je ugledao čudne zareze. Razbio je komad uglja i ugledao nešto što je, očigledno, bilo 'ubačeno'. Pozvao je telefonom poznatog ruskog istraživača prirodnih anomalija, biologa po obrazovanju Valerija Dvužiljnog. Dmitrij i stručnjak su razbili komad uglja i iz njega izvukli predmet dugačak oko 7 santimetara. U prvom trenutku biolog je pomislio da je reč o okamenjenoj grani nekog praistorijskog rastinja ili komadiću kristala minerala. Međutim, posle uklanjanja sloja uglja sa predmeta, ukazao se metal srebrnaste boje! Utvrdili su da nije bio namagnetisan i bio je veoma lak i mekan. Izvukavši 'predmet' iz uglja, Dvužiljni je bio zapanjen: bio je nazubljen kao i današnji zupčanici - zubac, pauza, zubac, pauza, zubac... Ukupno 6 koraka. Prva pomisao mu je bila da je napravljen nečijom vrlo razvijenom rukom i da je prema današnjim merilima bio deo nekog uređaja - mikroskopa ili nekakvih tehničkih ili radioelektronskih uređaja.
    Ispitivanjima je utvrđeno da je pošiljka tog kamenog uglja dopremljena u Vladivostok iz ugljenokopa iz Hakasije i da je to ležište staro najmanje 300 miliona godina. Dalje analize su utvrdile da je predmet napravljen od gotovo čistog aluminijuma i da u sebi sadrži samo 2-4 odsto magnezijuma. Što bi se reklo, predmet je bio gotovo stoprocentno od aluminijuma. To otkriće, kažu, izazvalo je dodatno iznenađenje naučnika, jer današnje čovečanstvo ne koristi tako čist aluminijum i uvek ga koristi u legurama s raznim drugim metalima ili mineralima. Naučnike je posebno iznenadilo što je u predmetu, u leguri, pronađeno, zavisno od njegovih delova, od 28 do 75 odsto ugljovodonika! Dvužiljni kaže da to, jednostavno, nije moguće: ugljenik je mogao, teoretski, da dospe u predmet samo pomoću nama nepoznatih tehnologija, jer pritisak na Zemlji za njegovo prodiranje u aluminijum u to vreme nije postojao  - ali i sada ne postoji! To je potvrdio i naučni saradnik instituta za nuklearnu fiziku Univerziteta u Sankt Peterburgu Igor Okunjev: - Ovako velika koncentracija ugljovodonika je krajnje čudna i smatram da je taj aluminijum - vanzemaljskog porekla... Poznavaoci smatraju da je, samo za neobaveštene, iznenadno insistiranje Rusije da SAD, ili zajedno, priznaju postojanje vanzemaljaca - kako u svemiru, tako i na Zemlji direktna posledica nedavne nesmotrene izjave ruskog premijera, kada je on prvi put nagovestio da su vanzemaljci među nama na redovnom susretu na kraju godine sa novinarima u moskovskom Kremlju 7. decembra prošle godine. Posle niza pitanja Medvedev je nastavio da odgovara novinarima, verujući da su mikrofoni isključeni. Upravo u tom trenutku neko od prisutnih ga je upitao 'da li je predsednik Rusije Putin, stupajući na dužnost i kada je dobio čuvenu aktn-tašnu kojom može da aktivira dejstvo ruskog nuklearnog arsenala - dobio i tajne dosijee o prisustvu vanzemaljaca na Zemlji' ?
    Medvedev je, verujući da sve to neće biti zabeleženo, odgovorio: - Zajedno sa aktn-tašnom i nuklearnim šiframa predsednik je dobio i supertajni dosije koji sadrži detaljne podatke o posetama vanzemaljaca našoj Planeti. Uz to i izveštaje specijalnih službi koje kontrolišu posetioce iz svemira na teritoriji Rusije. Detaljnije o svemu tome možete da se obavestite iz čuvenog filma 'Ljudi u crnom'. Neću vam reći koliko vanzemaljaca ima među nama, jer bi to izazvalo pravu paniku! Mediji, posebno zapadni, odmah su zaključili da se Medvedev, ipak, šalio. Odnosno, da je mislio na veoma gledanu američku filmsku komediju iz 1997. u kojoj se dva supertajna američka agenta bore protiv najezde vanzemaljaca na SAD. Međutim, ubrzo se utvrdilo da se Medvedev nije šalio i nije mislio na američku filmsku komediju, već na ruski dokumentarni film istog naslova koji svedoči o pronađenim ostacima NLO, raznim prirodnim anomalijama izazvanih njihovim prisustvom i boravku vanzemaljaca na tlu Rusije.
     Do sada, najstariji dokaz o postojanju predmeta na Zemlji koji nisu izradile ljudske ruke otkriven je 1851. godine u američkoj državi Masačusets prilikom miniranju u jednom rudniku. Pronađena je vaza, načinjena od legure srebra i cinka, sa neverovatnom šarom u obliku vinove loze na površini. Zapanjujuće je bilo da je njena starost bila procenjena na 534 miliona godina. I Vladimir Dvužiljni je još pre nekoliko godina, istražujući nalaze iz probnih bušotina za temelje mosta koji je trebalo da spoji kontinent sa 'Ostrvom ruskim' na Dalekom istoku otkrio u preistorijskim ostacima peščanika (starosti oko 240 miliona godina) neobične predmete sačinjene od specijalnih legura neobičnog sadržaja, koje se ni u naše vreme vreme ne upotrebljavaju za takve poslove. Dvužiljni je tada zapisao da su legure, svakako, napravila razumna bića van naše planete i zapitao se, što su nedavni događaji i ponovo potvrdili - zašto su vanzemaljci baš izabrali oblast Vladivostoka za svoje poslove?
    Čudni, verovatno vanzemaljski predmeti u uglju nalaze se odavno u rudnicima širom sveta. Jedan od najpoznatijih je onaj iz američke države Oklahome 1912. godine, kada je u komadu uglja čija je starost procenjena na oko 312 miliona godina, pronađen kotlić od livenog gvožđa. Ne treba ni govoriti da u to vreme nije moglo da bude ni reči o takvom proizvodu ljudskog roda. Ne tako davno, 1974. godine u nama nedalekoj Rumuniji, u jednom reviru za eksploataciju peska pronađen je predmet, kako je potom utvrđeno, od aluminijuma, starosti najmanje milion godina. Stručnjaci su tada rekli da predmet podseća na čekić, ali neodoljivo i na deo stajnog trapa - noge - kosmičkih aparata 'Viking' i 'Apolo'...

DEVOJČICE IZ SVETA SENKI
    Kada u kući Edne Ragles buka postane nesnosna, ona ustane i podvikne: 'Deco, igrajte se, ali malo tiše! I stvarno, dve devojčice koje prave tu larmu uvek poslušaju Ednu.
    Gospođa Ragles ima puno razumevanja za dečje nestašluke. U tome nije ništa čudno - izuzev činjenice da je već dosta godina prošlo otkako su devojčice umrle!   Njihov omiljeni prostor za igru je stepenište u 300 godina staroj farmerskoj kući u Devonu u zapadnoj Engleskoj. Ponekad odatle dopire škripa kao kad neko jaše drvenog konjića. Gospođa Regles kaže: 'Nema tu ničega zastrašujućega ili užasavajućeg. Ja volim decu pošto i sama imam četvoro. Njih dve su više nego dobrodošle. Njihova galama mi obično ne smeta. Ali, jednoga dana su zbilja preterale - izjurile su iz sobe, tresnule vratima i nastavile da skaču po stepeništu. Izašla sam u hodnik i strogo ih izgrdila. Odmah su se umirile. Naravno, i u njihovo vreme su učili decu lepom ponašanju.
    Gospođa Regles i njen muž Bil, inženjer u penziji, susreli su se sa duhovima odmah po dolasku u selo Farvej. Buka iz spavaće sobe počela je odmah prvog dana po njihovom useljenju. Njihovi kućni ljubimci - psetance i mačka nisu hteli da priđu ni blizu toj sobi. Nekako u to vreme u posetu im je stigla prijateljica koja se bavila natprirodnim pojavama. Njeni domaćini nisu hteli ništa da joj pričaju, samo su, onako uzgred, upitali gošću da li se oseća nešto posebno u atmosferi kuće. Sad je na njih bio red da se iznenade, jer im je gošća odgovorila da se u kući pojavljuju duhovi dve devojčice - jedne od četiri i druge od pet godina starosti. Njihova imena počinju slovima E i A. Zatim je dodala kako misli da to nisu sestre, pre će biti da su drugarice. Jedna je imala prekrasnu odeću, druga nešto skromniju.
    Obratili su se za pomoć mesnom parohu, velečasnom Frederiku Džilbertu. On je u crkvenim knjigama pronašao da su dve četverogodišnje devojčice iz iste familije umrle u toj kući. Jedna se zvala Elizabeta i sahranjena je 1844. a druga je bila Ana, pokopana 1902. godine. Gospodin Džilbert je rekao: 'Moguće je da su te dve devojčice imale srećno detinjstvo u ovoj kući i da zato ne žele da je napuste. Možda njihovo druženje može izgledati nelogično kad se ima u vidu da je između njihove smrti proteklo 58 godina. Međutim, naše shvatanje vremena je vrlo ograničeno i ono njima verovatno ništa ne znači'. Gospođa Regles je bila srećna što je u kuči imala dva tako draga stvorenja.


U POSETI VODENIM LJUDIMA
    Kada je 1932. godine američki zoolog Ajven T.Sanderson čuo za priču o 'vodenim ljudima' u Južnom Kamerunu, samo je rekao: 'Ne postoji ništa neobjašnjivo, postoje samo stvari koje još nisu objašnjene'. Ali i pored toga što je godinama sakupljao dokaze i najzad bio ubeđen u njenu istinitost, umesto rešenja mogao je da ponudi samo pretpostavke, ne samo za ovaj nego i za slične fenomene, kao što su sposobnost senegalskih gnjuraca da više od pola sata love rakove ne izlazeći ispod vode ili indijskih jogija da izađu živi iz groba u kojem su nekoliko dana ranije bili sahranjeni.
    Priča o 'vodenim ljudima' stigla je do Ajva T.Sandersona preko nejgovog prijatelja N.H.Kleverlija, koji je u to vreme bio britanski otpravnik poslova u Južnom Kamerunu. U poslanstvo u Kalaburu jednog dana je stigao šef mesne policije koji se upravo vratio iz obilaska oblasti Ibibio. Neka sela su odbijala da plate porez, pa je sprovedena istraga i jedan oficir je u pratnji podnarednika, krenuo u močvarni predeo. Kada su stigli u selo, u njemu nisu zatekli nikoga. Čak ni seoske pse, ni domaće pripitomljene majmune. Susedno selo bilo je takođe prazno i još dva do njega. Pošto se ovde ljudi uglavnom kreću čamcima, oficir je zaključio da domoroci moraju biti u svojim čamcima i poslao je ljude da ih traže, ali uzalud.
    Kada su već izgubili svaku nadu, nabasali su na trojicu urođenika u čamcu koji su se vraćali u selo. Posle ubeđivanja i pretnji pristali su da kažu gde se kriju njihovi saplemenici. Na dnu bistre rečice, nepomični, naslonjeni leđima na strmu obalu, kao da spavaju, sedeli su muškarci, žene i deca, a domaće životinje ležale su pored njih u kotaricama od pruća! Dubina je bila najmanje dva i po metra. Engleski oficir se izbezumio, a zatim naredio podnaredniku da siđe u vodu i probudi domoroce. On je to i uradio, zaronio i vukao ljude i drmao, ali se nijedan nije probudio. Primetio je da je jedna majka koja je držala bebu u krilu vezana lijanama za korenje drveća. Tako je bilo i sa svima drugima.
    Mladi oficir i njegov podnarednik više nisu znali šta da rade. Ne razmišljajući mnogo, oficir je odlučio da podnarednika ostavi kraj potopljenih ljudi, a on se ukrcao na brod i odjurio u Kalabur. Razmišljao je da li će mu pretpostavljeni poverovati o tome, ali oni to nisu primili sa nevericom - očigledno da su već imali sličnih iskustava. Otpravnik poslova Kleverli odredio mu je pratnju i izdao dokumenta poslanstva, koja su sačuvana sve do danas i iz kojih se može pročitati o kakvom je slučaju bilo reči. No, kada je grupa službenih lica stigla, revnosni podnarednik već je uspeo da istera domoroce iz vode i da ima naplati porez. Kako mu je to pošlo za rukom, nikada nije hteo da otkrije.
    Sanderson pretpostavlja da je oficir u žurbi zaboracio da pomoćniku naredi da ne dira u 'vodene ljude' koji bi pred većim brojem svedoka potvrdio autentičnost ove neveerovatne priče, ili su vodeni ljudi, sami, svojom voljom, napustili skrovište na dnu rečnog korita - ne može se sa sigurnošću utvrditi. 


ISPOVEST U POSLEDNJI ČAS
    Malo je ljudi koji u toku svog zemaljskog života ne dožive ni jedno javljanje umrlih osoba u snu ili na javi. To se događa kako onima koji veruju u besmrtnost ljudske duše i zagrobni život, tako i onima koji ne veruju. Ali, kako većina ova javljanja smatra za svoje intimne doživljaje, retko se drugima saopštavaju.
    Ovo se dogodilo u Moskvi 1923. godine. U jednoj tamošnjoj crkvi završavala se služba Božja koju je služio sveštenik nedavno premešten iz unutrašnjosti. Pri kraju službe, među poslednjima prišla je da celiva krst i jedna žena u crnini. Posle celivanja krsta, ona se obratila svešteniku s molbom da pođe sa njom radi ispovesti i pričešća jednog bolesnika koji je loše i koji proživljava svoje poslednje dane.
    Sveštenik se branio izgovorom da je zauzet poslovima u crkvi i predložio joj drugog sveštenika. Žena je uporno zahtevala da baš on pođe, i on je najzad pristao. Na sveštenikovo pitanje hoće li i ona poći, žena je odgovorila da ne može, ali mu je dala adresu. Kroz dvadeset minuta sveštenik je bio pred zgradom. To je ranije bila mala gostionica, sada pretvorena u prihvatilište partijske omladine iz unutrašnjosti. Sveštenik je došao do sobe, ušao i iznenadio se. Soba je bila velika i prazna i u njoj nije bilo bolesnika. Iza pisaćeg stola, ustao je i prišao mu mladić od svojih dvadesetak godina. Sveštenik je upitao gde je bolesnik.
- Ovde nema nikakvog bolesnika - rekao je maldić.
- Izvinite, mene su ovde poslali da ispovedim i pričestim teškog bolesnika - rekao mu je sveštenik.
- To je sigurno greška. Kako se zove taj bolesnik? - pitao je mladić.
    Sveštenik mu je rekao ime.
- To sam ja. Neko je verovatno hteo da se našali i sa mnom i sa vama. Izvolite sesti, sve ovo je nesumnjivo greška.
    Sedajući pored pisaćeg stola, sveštenik je na njemu ugledao ram sa slikom i sa fotografije prepoznao ženu koja ga je uputila ovamo.
- To je ona. Ta žena je pre pola sata bila u crkvi. Ona me je uputila ovamo - rekao je brzo i radosno sveštenik.
- To ne može biti, to je slika moje majke, a ona je umrla pre godinu dana - spokojno je odgovorio mladić.
- Ne, istina je, nisam pogrešio. Ona je bila u crkvi i ja sam razgovarao sa njom. Ona me je molila da dođem ovamo.
- Ta žena vam je dala moju adresu?
- Da, ona je napisala vašu adresu - odgovorio je sveštenik i pružio mladiću parče papira.
    Mladić je uzbuđeno uzeo papir. U tom času njegovo lice je dobilo izraz krajnje zabune i straha, a čelo mu je oblio hladan znoj.
- Da, to je rukopis moje majke - rekao je mladić jedva otvarajući usta.
    Mladić je sedeo zagledan u pair. Njegovo telo počelo je da drhti. Naslonio je glavu na ruke i zatvorio oči.
- Ja sam spreman, pristupite ispovesti - rekao je mladić.
    Svetštenik je umirivao mladića, koji je sve vreme ispovesti plakao i ućutao je tek pred pričešće. Kad je sveštenik otišao, mladić se iz svoje sobe koja je bila na prvom spratu spustio kod drugova u prizemlje i ispričao im šta se zbilo. Podigla se velika galama, rasprava, ismevanje i prebacivanje. Neki su zahtevali da se sveštenik odmah pronađe i uhapsi. Drugi, razumniji i uzdržljiviji, umirivali su plahovite drugare. U tim raspravama nije učestvovao samo mladić i on je u jedku najveće galame seo i spustio glavu na ruke, kao da je veoma umoran. Kad se galama posle nekoliko minuta stišala, neki drugovi prišli su mu i pozvali ga, ali on se nije odazivao. Bio je mrtav. U njegovoj zgrčenoj šaci našli su papir sa njegovom adresom. Olovkom ispisan tekst na papiru bledeo je i gudio se na njihove oči, i od njega je ostalo samo nekoliko tačaka.
    Sveštenika su odmah uhapsili, pod sumnjom da je mladića otrovao. Lekarska komisija koja je izvršila obdukciju tela našla je da je mladić umro od teškog srčanog oboljenja.



     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane