Paranormalni Magazin - No 12

    U filmovima o zombijima oživeli mrtvaci mahnito lutaju ulicama i poljima. Kanađanin Vejd Dejvis odlučio je da otkrije istinu i uputio se u centar tih zagonetnih zbivanja - na Haiti.

Tamo suga najpre upoznali sa čovekom koji je imao ožiljak na desnom obrazu. On je naučniku objasnio veoma kratko i pomalo zastrašujuće:
- To je trag od eksera iz mog mrtvačkog sanduka, jer, ja sam, znate, zombi!
    Dejvis je već znao za religiju vudu, čije se učenje temelji na verovanju u vradžbine, moć magije, fetiša i sličnih stvari. Vudu potiče iz Afrike, a u novije doba je najrasprostranjeniji na području Kariba. Zombi, po vudističkom verovanju, natprirodna moć kojom se mrtvi dovode u stanje slično transu. Oni tada slepo slušaju osobu koja nad njima ima tu moć.
      Dejvis nije došao na Haiti da bi otkrivao zombije. Čoveka sa ožiljkom, Klajrivijusa Narcisea, već su pre njega otkrili drugi: psihijatri, novinari i njegova porodica kojoj bi bilo milije da ga nije ni pronašla. Što je najzanimljivije, on je bio proglašen mrtvim u bolnici 'Albert Švajcer', američkoj dobrotvornoj ustanovi prepunoj super stručnjaka. Tamo su ga bili primili jer se žalio na groznicu i bolove u telu. Umro je dva dana kasnije, 2.maja 1962. godine. Osamnaest godina kasnije sreo je jednu od svojih sestara i predstavio joj se nadimkom koji su znali samo članovi najuže porodice. Ispričao je sestri kako se seća članova familije koji su plakali pored njegovog odra i kako su ga neki glasovi po imenu pozivali u grob, uz pevanje i bubnjeve. Ispričao je još da su ga izvukli iz groba kako bi ga naterali da radi kao rob na jednoj plantaži šećera. Najzad je dospeo u jednu psihijatrijsku kliniku, gde ga mnogo više proučavaju nego što ga leče, jer i nema šta da se leči, sve je kao u redu.
    Dejvis nije sebi postavio o cilj da juri bivše mrtvace. Njega je mnogo više zanimao tajni otrov zombi i, kako tvrdi, vratio se u Evropu sa njim. Pritom je dobio priliku da upozna religiju vudu. Prve večeri na Haitiju Dejvis je video žene opsednute duhovima kako u ustima drže užareno ugljevlje. Bio je to vudu obred za turiste koji se svake večeri održavao u kući Maksa Bovoara, haićanskog vuduističkog sveštenika. On i njegova ćerka Rajčel, postali su Dejvisovi vodiči u traganju za stručnjacima koji mućkaju zombi otrove. Najpre su otišli do Marsela Pjeroa, vuduističkog svesštenika sumnjive reputacije, koji je nešto ranije novinarima dao uzorak otrova zombi. Za taj otrov veruje se da izaziva stanje prividne smrti takozvanih zombija. Marsel Pjero je pristao i dopustio mu da ga gleda kako priprema pravi zombi otrov. Sastojci otrova kao da su bili uzeti iz kotla neke veštice: dva tek ubijena guštera, strvina velike krastave žabe i otrovna četverozuba riba gušavica. Sve to bilo je ispečeno, uz još neke biljke i uz ugljenisane ljudske kosti. Dejvis je potom tražio uzorke i od drugih vudu sveštenika i svima je bila zajednička riba gušavica koja sadrži veoma otrovnu materiju tetradoksin. Dejvis objašnjava: 'Velika veština vračeva sastoji se samo u tome da pronađu dozu koja će umrtviti, ali ne i ubiti. Oni smatraju da ljudske kosti imaju najveću moć opojnosti'.
    Zombiji su kreirali i politički život na Haitiju. Jedan od njih, nepismeni momak Žan Tatun, smatra se simbolom antirežimskog pokreta koji je na kraju srušio i tridesetogodišnju diktaturu porodice Divalije. Tatun je prvi započeo podzemni rat protiv pripadnika tajne policije, zbog čega su za njim krenule bezbrojne potere. On je, međutim, po mišljenju sunarodnika, bio 'čarobnjak'. Jedan ugledni poslovni čovek tvrdio je Dejvisu: 'Tatun se u borbi protiv policije služio čarobnim praškom i zato mu nisu mogli ništa.

    Diktatura na Haitiju služila se magijom da bi držala u pokornosti nepismeni narod, ali to se najzad okrenulo protiv nje i - zombi su je srušili. O ovoj neprirodnoj pojavi izjašnjavali su se i mnogi drugi naučnici. Tako Robert Silverman iz Nacionalnog instituta za zdravlje kaže da bi svako u modernoj bolnici bio sposoban da odredi razliku između života i smrti. I neurofarmakolog Dejvid Peri sa univerziteta 'Džordž Vašington' smatra da nijedna osoba ne može zabunom biti proglašena mrtvom, ukoliko je obavljen ozbiljan medicinski pregled i kaže: 'Tetradoksin blokira autonomni nervni sistem koji utiče na osnovne telesne funkcije. To je užasan osećaj ako ste pri svesti, a ne možete ni da mrdnete'. Kad su ga novinari pitali smatra li on da postoje zombiji i zombifikacija, naučnik se poslužio rečnikom savremenih političara: 'To je stvar bujnog maštanja, ali nije izvan domena mogućeg'!
    Prema nekim izvorima sa drugih strana sveta, zombiranje, ono pravo, izgledaa da je zaista moguće, a njim pokušavaju da eksperimentišu i neki naučni krugovi. I to sigurno daleko uspešnije od onog što katkad procuri u javnost, kao što su, recimo, eksperimenti Rusa Longa. On je, naime, pokušao da na bioelektričnoj osnovi makar prividno oživi mrtvo telo, a do sada mu je uspelo da mrtvac pokrene ruke i noge!
    Šta se to hoće postići povampirenjem vudua i sličnih magijskih tehnika, čak i u naučnim laboratorijama. Nije li im isti cilj kao i genetskom inženjeringu i manipulacijama bioenergetskim poljima: da se čovek i svet, ovakvi kakvi su - sve bezdušniji i perverznije materijalistički - po svaku cenu održe da bi čovek zagospodario prirodom, životom, pa i smrću, ne birajući sredstva. A to će ga na kraju i uništiti.

    Nevidljivo biće koje pravi buku po stanu, premešta predmete, pušta vodu... Ne može nam biti simpatično ma odakle da dolazi. Ali, kako ga se rešiti? Poltergejst u prevodu znači 'bučni duh' ili 'duh bukač'. To je malo izučen proces energo informacione razmene u svetu. Ako ste mislili da je strašilo izmišljeni lik iz predanja i bajki, onda ste se prevarili. Itekako je stvarno...

    U jednoj kući u selu Kurumdukan u Sibiru pojavio se čudan duh. To je bilo najrealnije strašilo koje je, kako se ispostavilo, vrlo bučno i budalasto biće. Lokalni žitelji dolazili su da ga čuju, a kasnije su dolazili i stanovnici okolnih sela i naselja. A ono je uvek, na neki način umelo da prepozna ko je 'svoj' a ko 'tuđi'. Kad bi ga pitali, odgovaralo je kucanjem. Moglo je čak da otkuca i neku poznatu melodiju po želji prisutnih, ako je bilo raspoloženo. Kad se pak ljutilo, bacalo je na ljude razne predmete: obuću, klupka vune i ponekad zažareno ugljevlje.
    Pre nekoliko godina u jednom moskovskom stanu su se, ne zna se odakle, počele pojavljivati mokre barice na podu, stolovima i stolicama, a kreveti i odeća bili su neprekidno mokri. Najviše je stradala dvogodišnja Nataša. Kada je dolazilo vreme za spavanje, roditelji su morali stalno, ali uzaludno, menjati posteljinu: tek promenjena, ona je odmah postajala mokra - naravno ne Natašinom krivnjom. U zanimljive situacije upadali su i odrasli članovi porodice. Stolice  na kojima su sedeli odjednom su postajale mokre i odeća se morala menjati.
    Slučajevi poltergejstva registrovani su u mnogim krajevima Rusije. Te pojave su praćene bukom, glasnim kucanjem, samovoljnim otvaranjem vrata, odvrtanjem slavina, smetnjama u radu elektrouređaja, pojavom svakakvih natpisa na zidovima, premeštanjem predmeta - čak i teškog nameštaja. Poltergejst u obliku 'kućnog duha' u jednoj moskovskoj porodici toliko se zaigrao deleći šamare i sakrivajući predmete, da su stanari glavom bez obzira bežali od njega kod rodbine na selo. Ali je i nemirni duh odlučio da udahne malo svežeg vazduha, samo što su njegove smicalice postale mnogo dovitljivije. Jednom je izavadio iz dedinog džepa flašu sakrivene votke i postavio je na sto svima na videlo. Policajac koji je po pozivu došao da smiri 'kavgadžiju' prvo je probao da ga preplaši pištoljem, ali je smesta dobio nekoliko jačih šamara - niko ne zna odakle. Zbunio se i drugi policajac koji je bio pozvan da razjasni stvari sa glasnim duhom.
    Mesto događaja je bio grad Kursk. U kući u koju se uselio mladi bračni par iz zidova je počeo izlaziti glas koji je naizmenično optuživao mladence za njihove predbračne grehove. Posle uzajamnih prebacivanja i svađa, oni su pozvali čuvara reda. Ali, i on je dobio svoje - 'glas' ga je optužio za takve prestupe u službi da se policajac hitno povukao. Tada se pojavio policijski načelnik u pratnji drugih saradnika da na svaki način okonča tu čudnu pojavu. Završilo se time da je 'glas' ispričao svima prisutnim o njihovim grehovima koje su, razume se krili jedni od drugih, sve do tada. Ali, evo šta je zanimljivo. Pri poltergejstu ponekad se čak i krhki predmeti koji se premeštaju leteći vazduhom, ne razbijaju, već pažljivo dospevaju na drugo mesto. Kadkada lako prolaze kroz tvrde pregrade i ni na koji način ih ne oštećuju, kao da nestaju i ponovo se materijalizuju sa druge strane zida. U jednom gradu predmeti su prolazili kroz dupla stakla i pritom nisu ostavljali nijednu pukotinu.
    Naučnici su prihvatili postojanje poltergejsta, ali nisu uspeli da objasne prirodu ove pojave. Ma kako to čudno zvučalo, često su potvrđivane pretpostavke da je izvor poltergejsta vrlo često obična vradžbina. Vradžbine počinju kucanje. To je provera. Ako domaćini ne vide onog ko to radi, u tom slučaju ovaj ih lako hinotiše i prelazi na smišljeni teror, pri tom kao da je nevidljiv u tuđem stanu. Tada se u sobama čuju nečiji koraci, nepoznat glas, počinju padati predmeti, sam od sebe pali se nameštaj, sa plafona teče voda... Samo mačke i psi, koje je nemoguće hipnotisati, mogu da vide onog ko to radi, i oni pokušavaju da napuste kuću.
    U kuhinji jedne petrogradske porodice odjednom je pao frižider, a malo kasnije započelo je pravo rušenje. Šerpa sa supom uletela je u sobu i prosula sve što je bilo u njoj na svetle tapete. Sa plafona su počele padati ceduljice sa pretnjam praćene najnepristojnijim psovkama. Domaćini su tek u zlo doba pronašli jednog starca koji ih je spasao užasa, ustanovivši da je izvor svih nesreća bila neka rođaka sa sela. Ima raznih boraca sa poltergejstom, a među njima su i neki sveštenici. Koristeći sveću, Bibliju, i naravno, molitve, mnogima koji su stradali od poltergejstva pomogao je sveštenik koji je izjavio da demoni ne streću otpor, pa tako ulaze u kuće i kradu ljudske duše.
    A sada se setite da li ste ikada bili nervozni kada je u stanu nestajala neka stvar neophodna stvar? Pretraživali ste sve da biste je pronašli i kada ste već bili očajni, stvar se sama iznenada pojavila. Ovo može da bude šala poltergejsta, pa se malo zamislite...

    Suđenje povodom ubistva konta Ubalda Benija u Pulji danima je bilo glavna tema u Italiji, posebno što je optužbu, na zahtev majke ubijenog, zastupao jedan od najpoznatijih advokata Alesio Milone, koji je, posle više od deset godina ćutanja objavio knjigu o ovom slučaju. Činjenice su takve da bi izazvale interesovanje javnosti i da ubijeni nije bio jedan od najbogatijih ljudi u kraju, direktor puljeških rudnika sapunjave krede, veoma traženog prizvoda na italijanskom tržištu.
    Beni, koji je bio veeren sa udovicom Anom Gasparini, nađej je mrtav jednog avgustovskog jutra. Verovalo se da je ubijen, a lekar je ustanovio da su povrede različitog porekla. Posle prvih ispitivanja sumnja je pala na mladog preduzimača Korteza, koji je bio u sukobu sa svojim direktorom zbog sumnje da je otuđio veću svotu novca iz kase rudnika. Osim toga, kako je tvrdila policija, on je bio uz ubijenog nekoliko minuta pre njegove smrti. Korteze se branio da je ostavio gazdu živog i zdravog i otišao kući na spavanje, ali njegov alibi nije imao ko da potvrdi, tako da su stvari po njega stajale vrlo loše. Pretio mu je zatvor, čak i smrtna kazna.
    Prvi dani suđenja su proticali mirno, svedoci su se ređali, a bile su pozvane i majka i verenica ubijenog. Ništa nisu imale protiv Korteza, a Beni im nije ništa govorio o novcu.  Ipak, sticao se utisak da nisu uverene u krivicu optuženog Korteza, a kada su majku pitali kakvu kaznu traži za ubicu svoga sina, ona je odgovorila: 'Za ubicu, smrtnu kaznu, kada ga otkrijete!' Na direktno pitanje istražitelja da li smatra da je optuženi nevin, odgovorila je da oseća da taj čovek nije ubio njenog sina, šta god drugo da je uradio. A onda, petog dana suđenja, zastupnik odbrane je kao svedoka pozvao Alesija milonea, čuvenog advokata koji je pod zakletvom ispričao da je dan posle ubistva od Ane Gasparini dobio sledeće pismo: 'Dragi gospodine, želim da vam ispričam da sam 24.avgusta noću, na dan ubistva, bila sam veoma uznemirena. Čekala sam Ubalda da se vrati na večeru i odjednom sam u polumraku ugledala lik mog verenika koji mi je rekao: 'Vidiš? Vezali su mi ruke konjskim uzdama. Potraži tužioca. Osoba koja mi je ovo uradila ima tamnu mrlju u oku. ne dozvoli da optuže nevinog čoveka'. nekoliko sati posle toga saznala sam za ubistvo. Sutradan sam o tome govorila Filomeni Ramponi i Pietri Montekarvino, i one su me savetovale da se obratim vama. Vi ćete, verujem, znati šta treba da učinite. Vaša Ana Gasparini.
    Milone je tražio da svedoči jer smatra da se i to treba uzeti u razmatranje kao dokaz, a onda je pokazao još jedno pismo, koje je majka ubijenog konta napisala 26.avgusta jednom njegovom kolegi, porodičnom advokatu Benijevih. Pismo je glasilo: 'Dragi gospodine, u noći na dan pošto je ubijen moj sin, sigurna sam da sam u polusnu vidlea pred sobom zločinca koji je ubio mog sirotog Ubalda. Činilo mi se da vidim sina kako se vraća kući svojim kočijama preko jednog poljskog puta, a onda je iznanada napadnut. Napadač je imao jedan znak po kome se može prepoznati. Naime, imao je tamnu mrlju u oku. Moj siroti sin je smrtno ranjen ispao iz kola na jednoj uzbrdici i kao da se malo pomerio. Videvši to, ubica je pobegao glavom bez obzira. Mada sam ovo nazrela u snu, sigurna sam da je to istina i da moramo pronaći toga čoveka'.
    Miloni je potom pozvao svoga kolegu koji je posvedočio da je pismo primio 26. i da je sadržaj autentičan. Potom su na red došli i grafolozi koji su potvrdili autentičnost oba rukopisa, a Miloni je podne tužbu protiv N.N. osobe za ubistvo konta Ubalda Benija, a onda je zatražio odlaganje suđenja Kortezu radi pribavljanja novih dokaza. Najviše zahvaljujući autoritetu i ugledu samog Milonija, sudija je to prihvatio. Suđenje Kortezu je odgođeno za dve nedelje, dok se pred istim sudijom nastavilo suđenje N.N. osobi.
    Miloni se pozvao na telapatski fenomen koji je umirućem kontu omogućio da stupi u vezu sa svojim najmilijima i da identifikuje svog ubicu. Javna tužba je takođe posumnjala i da je Ana Gasparini možda počinila zločin, te da na ovaj način pokušava da skine sumnju sa sebe, pogotovo kada se otkrilo da je Beni testamentom ostavio sve svojoj verenici, za koju se pričalo i da je pokazivala izvesnu nežnost prema mladom Kortezu, a ni on nije bio ravnodušan prema vremešnoj gazdarici. Ipak, to se nije moglo ničim dokazati, ma koliko se javni tužilac trudio. Takođe, ostalo je otvoreno i pitanje kako objasniti pismo gospođe Beni jer bilo je malo verovatno da bi ova plemenita dama pristala da prikrije nevenčanu ženu svoga sina, koju nikada pre nije videla i čijom prošlošću nije nikako bila oduševljena. Milone je, osim toga, dokazao da nije moguće da je između ove dve žene postojao bilo kakav dogovor jer jedna je živela u Pugliji, a gospođa Beni u Umbriji i nikada se nisu videle ni čule sve do dana sahrane, kada su oba pisma već bila u rukama dvojice advokata. Jedini način da stupe u kontakt bio je telepatski, ali eksperti su tvrdili da ni jedna ni druga žena nisu mediji. Ostalo je još samo jedno: policija je pročešljala čitavu okolinu u potrazi za čovekom sa mrljom u oku, ali nigde ga nije bilo. Kada su već svi bili uvereni da takav čovek ne postoji, dva dana pred nastavak suđenja Kortezu, lokalnog policajca Đovanija pozvala je usplahirena supruga vlasnika velike banke u Pugliji, za koga se pričalo da rado menja žene. Ona je rekla da je tek za vreme večere primetila da njen suprug ima crnu mrlju u desnom oku, ali da se to teško vidi, posebno po danu. Kada mu je to spomenula, muž koji je dosta popio te večeri ju je išamarao i zapretio da ne priča nikome takve gluposti, a onda se zaključao u svoju sobu. Kada je posle dva sata uz pomoć sina obila vrata i ušla, soba je bila prazna, a nestao je i sav novac i nešto odeće i nakita njenog supruga.
    Počeo je lov na čoveka za kojeg je policija verovala da će moći da im pomogne u istrazi. Izdata je i poternica, ali bez uspeha. Bankar kao da je propao u zemlju. Već su svi poverovali da je napustio zemlju, a onda su ga dva stočara našla mrtvog, ustreljenog, u jednoj livadi blizu rudnika. Pošto mu je revolver bio u ruci, verovalo se da je izvršio samoubistvo. Kada su čule za samoubistvo bankara, Ana Gasparini je izjavila da oseća da je on pravi ubica, a gosođa Beni je rekla da to sigurno zna jer joj se te noći javio njen pokojni sin i rekao da je slučaj dobro rešen, da su pronašli pravog ubicu.

    Vašingtonska Bela kuća, oličenje i simbol moći SAD, u kojoj od kraja XVIII veka žive predsednici ove države, prema svim raspoloživim podacima rekorder je u celoj toj ogromnoj zemlji po broju 'domaćih' duhova koji se prikazuju danonoćno. I to isključivo nekadašnjih predsednika. Prema uredno vođenoj statistici prvi na listi po broju pojavljivanja je predsednik Abraham Linkoln, ubijen u atentatu u pozorištu 1865. Kažu da su njegov duh počeli da viđaju u njegovoj rezidenciji - Beloj kući, koja je taman bila završena, svega nekoliko dana posle ubistva. Zapisano je da je njegov duh prva ugledala Grejs Kulidž, supruga predsednika Kevina Kulidža koji je 'nasledio' Linkolna.

    Linkoln je, ispričala je Grejs, stajao zamišljen i zabrinut pored prozora čuvenog Ovalnog kabineta sa koga se pruža pogled na aveniju Pensilvanija. I mnogi potonji predsednici i članovi njihovih porodica su tvrdili i tvrde da su videli Linkolna na istom prozoru, zagledanog niz Pensilvanija aveniju...Kažu da se duh Linkolna posebno često pojavljivao za vreme predsednikovanja Frenklina Delano Ruzvelta. Jednom je, ostalo je zapisano, mlada sekretarica Ruzvelta ušla u sobu gde je nekada bila spavaća soba Linkolna. Na krevetu je videla njegovu prikazu koja je sedela i vezivala pertle na cipeli. I to nije sve: pošto je mlada sekretarica užasnuta istrčala iz sobe, ubrzo je u prostoriju ušla spremačica. I ona je videla Linkolnov duh koji je upravo pokušavao da zapali vatru u kaminu...
    U sobi gde je nekada bila spavaća soba Abrahama Linkolna u vreme Ruzvelta bila je radna soba njegove supruge. Istina, ona nikada nije videla njegov duh, ali je u više navrata pričala da joj se stalno činilo da je neko nevidljiv posmatra. Holandska kraljica Vilhelmina je tvrdila da ju je jedne noći, kada je bila u poseti predsedniku Ruzveltu i spavala u Beloj kući, usred noći probudilo kucanje na vrata. Otvorila je , a na pragu je stajao - Abraham Linkoln! I predsednik Hari Truman je tvrdio da je u Beloj kući video Linkolna. On je čak pričao da je Linkoln posebno „voleo” njegovu ćerku i da je duh često stupao u kontakt s njom, pa čak i da su se oni zaključavali noću u bivšoj spavaćoj sobi Linkolna i - beskonačno, do jutra, razgovarali .Priča se da je Truman, preko svoje ćerke, čak tražio i savete od davno ubijenog predsednika...
    Drugi na listi duhova bivših američkih predsednika koji se pojavljuju u njihovoj rezidenciji je Endrju Džekson. Postoje različita tumačenja zašto se njegov duh vije po Beloj kući. Ili je to zato što je za života bio zagriženi spiritista, ili zato što nije 'propuštao' ni jednu suknju koja bi prošla pored njega. U svakom slučaju, posebno mlađe sekretarice i spremačice svih potonjih predsednika, uvek, prolazeći pored tzv. Roze spavaće sobe predsednika Džeksona, uvek čuju kikotanje i smeh! Jedna od njih, Lilijan Parks je posvedočila da je 1961. godine u Roze spavaćoj sobi, kada je nameštala postelju koja je bila namenjena britanskoj kraljici Elizabeti tada u zvaničnoj poseti SAD, osetila da se neko priljubio uz njena leđa, a potom i - nešto niže- 'rad' veoma odlučnih i snažnih muških ruku. Čula sam kikot i užasnuta istrčala iz sobe, rekla je Parksova. Sledeći na 'listi' je predsednik Vudro Vilson, koga često viđaju kako se kreće kroz Belu kuću u - kolicama...
    Najnovije svedočenje potiče od mlađe ćerke prethodnog predsednika SAD Džordža Buša - Dženi, koje je objavio nedeljnik 'Teksas mantli': Jedne noći sam iz kamina u mojoj sobi začula pevanje. Bila je to, kaže Dženi, arija iz neke opere. Ispričala sam to mojoj starijoj sestri Barbari koja mi nije poverovala. Ali posle nedelju dana, obe smo se našle u mojoj sobi i - začule iste zvuke. Ovoga puta melodije iz 50-tih godina...Poznavaoci kažu da je to, najverovatnije, bio predsednik Hari Truman koji je voleo da prekraćuje vreme svirajući na klaviru. Američke predsednike muči poseban problem- duh crnog mačka. Crni mačak se pojavljuje kako u svim prostorijama Bele kuće, tako i na aleji koja vodi ka njoj, pa čak i u podrumima Kapitola (američkog Kongresa). Duh mačka odavno ima nadimak DC, prevedeno - demonska mačka. Kažu da je njegov duh zapravo duh jedne od 30 mačaka koje su oko 1800. godine dovedene i puštene u Belu kuću da - love miševe i pacove! Neki smatraju da mačke, po obavljenom poslu nisu želele da napuste Belu kuću odakle su ih terali. Posledica: svedoci tvrde da duhovi mačaka, kada im se neko približi, od malog, crnog mačeta pretvaraju se u zver veličine tigra! Postoje brojna svedočenja da su se svi susreti sa DC završavali tragično. Većina ljudi je gubila svest, mnogi su završavali u bolnici zbog srčanog udara ili užasnih rana i ogrebotina. Čak je straža oko Bele kuće više puta pucala u njih -bez rezultata. Sve u svemu, kažu poznavaoci, pojavljivanje DC definitivno označava nekakvu nesreću nacionalnih razmera! Mačak se, na primer, pojavio odmah posle finansijskog kraha 1929, posle ubistva Džona Kenedija 1963, a uvek se javlja i u vreme smene predsednika u Beloj kući.
    Nedavno je jedna od najvećih američkih stručnjaka za Feng-šui Debra Djunajer javno posavetovala predsedniku Baraku Obami da - počisti Belu kuću. Objasnila mu je da, pre svega, mora da odstrani negativne vibracije izazvane dramatičnim i pogrešnim postupcima njegovih prethodnika, ali i svih događaja od prvih dana Bele kuće do danas. Obama je dobio i drugi mandat i još jedan četvorogodišnji ostanak u Beloj kući, ali Debru nije poslušao! Zvaničnu rezidenciju američkih predsednika već 212 godina - Belu kuću - projektovao je arhitekta Džejms Hoban, a njena gradnja trajala je od 1792. do 1800. godine. Prvi stanar je bio predsednik Džon Adams. U toku američko-britanskog rata britanske trupe su tokom napada na glavni grad SAD Vašington 1814, pored mnogih drugih zdanja, spalile i Belu kuću. Od tada pa sve do 1963. traju obnove, rekonstrukcije i proširenja ovog simbola američke vlasti. Mnogi predsednici su se bavili proširivanjem zdanja, rekonstrukcijama i ojačavanjem same zgrade, unutrašnjim preuređenjima. Poslednje, veoma opsežno preuređivanje enterijera obavila je supruga Džona Kenedija, Žaklina. Od tada do danas, potonji predsednici, ali ni njihove žene, gotovo da uopšte nisu intervenisali u unutrašnjosti Bele kuće, očigledno zadovoljni njenim ukusom.