vrh
Meni

Paranormalni Magazin


   Duhovi sa broda SS Watertawn, tajna hodanja po vatri, kako miran skup pretvoriti u rušilačke demonstracije, imate li otrovne prijatelje... Paranormalno označava nešto što odstupa od društvenih normi. Termin se često koristi kao sinonim za pojave koje se ne mogu objasniti poznatim psihološkim i fizičkim naučnim zakonima. Paranormalne pojave su često iracionalne ili kontroverzne. Među najzastupljenije paranormalne pojave spadaju duhovi, vanzemaljci, neidentifikovani leteći objekti i slično. U određenom broju slučajeva, fenomen nije moguće racionalno objasniti pa se navodi kao nepoznat, uz uveravanje šire javnosti kako se radi o prirodnom fenomenu koji nema naučno objašnjenje...

No 11



DUHOVI NA SS WATERTOWN
    Priča o duhovima sa SS Watertown jeste na neki način klasik u analima lovaca na duhove, ne samo po jednostavnosti priče već i po tome što ne postoje nikakva neslaganja oko činjenica. Činjenice su jasne. Njihova tumačenja nisu.
    Decembra 1924. godine tanker za naftu SS Watertown nalazio se na svojoj redovnoj ruti krećući se u pravcu juga niz pacifičku obalu Meksika. Nakon što je isporučio tovar nafte i naftnih derivata u Los Anđeles, tanker se zaputio nazad ka Panamskom Kanalu na svom putu prema Atlantiku.
    Nakon prolaska kroz PANAMSKI KANAL, SS Watertown bi okrenuo na sever u New Orleans, gde bi, u obližnjim rafinerijama preuzeo novi tovar naftnih derivata za razbuktalu američku ekonomiju toga doba. Ovaj put između rafinerija u Meksičkom zalivu i spremišta za naftu u Los Angelesu postao je rutina za SS Watertown i kapetan Keith Tracey [Kit Trejsi] dobro je poznavao svoj posao. Nažalost, čak i pored iskustva i svih mera predostrožnosti, uvek postoji šansa za nepredviđeno, i tragedija je čekala svoj momenat.
    Toga dana, James Courtney i Michael Meehan, dvojica članova posade sa tankera S.S. Watertown dobili su ne tako popularan zadatak da očiste talog koji je ostao u jednom od tankova za benzin koji je nedavno ispražnjen u Los Anđelesu. Iako to nije bio naročito komplikovan zadatak, ipak je predstavljao prilično prljav posao i zaostala benzinska isparenja nisu bila nimalo prijatna. Ali, ovoga puta gasovi nisu samo izazivali iritaciju i gušenja – ovog kobnog dana bili su smrtonosni. Usled visoke koncentracije otrovnih isparenja, dvojica nesrećnih mornara izgubila su svest, a potom, u nemogućnosti da pozovu pomoć, i život.
    Kapetan i posada, iako prilično potreseni ovim tragičnim događajem, nisu mogli da naruše običaje na moru, te su započele pripreme za njihovu sahranu u more. U jutro, 4.og Decembra te 1924. godine, kapetan je sakupio posadu broda, izvršio ceremoniju i umotana tela dvojice mornara spuštena su na večni počinak u zelene vode Pacifika. Ali njihov počinak nije bio dugog veka. Već sledećeg jutra posada broda bila je u haosu. Prvi oficir broda prijavio je da je, nešto pre zore, video dva lica u talasima sa leve strane broda. Nesrećni mornari su se vratili! Uskoro su i ostali članovi posade počeli da zapažaju lica dvojice mornara u talasima. Njihova lica bila su malo uvećana i pojavljivala su se na vrhovima talasa ili u turbulentnim strujanjima vode iza broda, na oko desetak metara od broda i sa oko 3 metra međusobnog razmaka. Bila bi vidljiva oko desetak sekundi, a zatim nestajala i ponovo se pojavljivala u jednakim vremenskim intervalima koje je posada broda iz radoznalosti merila. Da li su ovo bili duhovi nesrećnih mornara?
    I sledećih dana lica dvojice poginulih mornara često su se mogla videti u vodama Pacifika. Na brodu se povela polemika da li će duhovi da ih prate kroz Panamski kanal, ali onoga trenutka kada je SS Watertown napustio vode Pacifika i uplovio u vode Panamskog kanala lica su nestala i do kraja plovidbe nisu se više pojavljivala.  Po dolasku u New Orleans, kapetan Tracey je podneo izveštaj svojim pretpostavljenima, CITGO naftnoj kompaniji koja i danas postoji, u kojem je naveo detalje smrti dvojice mornara i kasnija neobjašnjiva dešavanja na brodu. Kapetan Tracey je u zauzvrat dobio savet da kupi foto-aparat koji će da drži pri ruci tokom plovidbe nazad u Los Anđeles. Na putu nazad, nije bilo ni znaka od duhova dvojice mornara sve dok SS Watertown nije prošao nazad kroz Panamski kanal i ponovo zaplovio vodama Tihog okeana. Kada se SS Watertown ponovo obreo u Pacifiku posada je nastavila da viđa lica dvojice poginulih mornara, ne toliko često i u pravilnim razmacima kao ranije, ali dovoljno da kapetan Tracey načini 6 fotografija. Nakon što je uslikao talase, kapetan je i film i foto-aparat zaključao u brodski sef.
     Kada su konačno pristali u luku, kapetan je poslao film na razvijanje u New York, i od 6 fotografija koliko je ukupno načinio na prvih 5 nije se videlo ništa, ali na šestoj fotografiji... Šesta fotografija prikazivala je dva lica u talasima okeana, dve poznate i veoma dobro formirane glave koje plutaju na peni talasa stvorenih turbulencijom brodskih propelera. Obe glave se veoma dobro uklapaju u ostatak fotografije. Negativ je tada poslat čuvenoj Burns detektivskoj agenciji u Čikago na proveru ali nikakav trag falsifikovanja ili modifikovanja filma nije pronađen. A što se dvojice nesrećnih mornara tiče, njihova lica u moru viđana su i tokom trećeg putovanja, iako sa manje učestalosti. Četvrtog puta nije ni bilo, barem ne za ostatak posade broda SS Watertown. Iz samo njima poznatog razloga, kompanija koja je bila vlasnik broda i poslodavac celokupnoj posadi, otpustila je ili raspršila po ostatku flote veliki deo prvobitne posade, a duhovi po svemu sudeći nisu bili vezani za sam brod koliko za njegovu posadu te se više nisu pojavljivali.
    Kroz sledećih deset godina ova priča ostala je misterija koja se potiho prepričavala među zaposlenima u CITGO kompaniji, sve dok 1934. magazin ove kompanije nije objavio priču o duhovima na SS Watertown. Nažalost, posle deset godina postalo je veoma teško ući u trag svedocima iz prve ruke, ali osnova priče, kao i neverovatna fotografija koju je načinio kapetan Keith Tracey ostaju da svedoče o misterioznim dešavanjima na SS Watertown.  Jedno od uobičajenih “naučnih” objašnjenja jeste da je posada broda patila od stresa prouzrokovanog smrću njihovih prijatelja i da su zbog njihovog emotivnog stanja počeli da viđaju lica mornara u talasima mora. Ova pojava naziva se PAREIDOLIA. Mornari su, prema ovom objašnjenju, bili povezani u mrežu zajedničke vizualne histerije koja je pripomogla ubeđenju da su, umesto vode i zapenušanih talasa ustvari videli ljudske pojave.
    Ali ovaj članak ne bi danas bio ovde kada bi rešenje bilo tako jednostavno, a ono što ga komplikuje do te mere da ni danas, posle gotovo jednog veka, nije objašnjeno ono što je fotografija uspela da zarobi. Možda jeste tačno da grupa ljudi, pogotovo ljudi pod stresom, može da podlegne masovnoj histeriji i pogrešno protumači nesreću ili uz pomoć mašte i straha isfabrikuje pojave ili ponašanja koja u stvari ne postoje, ali kako je moguće da takav stres proizvede fotografije ? Zar ne može dokaz u obliku fotografije da opiše šta se tamo stvarno dešavalo ? Mornari James Cortney i Michael Meehan bili su odani svome brodu i posadi čak i u smrti.

HODANJE PO VATRI
    Sposobnost otklanjanja - čak i prihvatanja boli, u mnogim je religijama širom sveta znak vere. Ali ako postoji mesto na ovoj zemlji gde više nego bilo gde drugde telo dobrovoljno trpi i unakazuje Bogu za ljubav, onda ono leži duboko u džungli jugoistočne Šri Lanke, u Kataragami. Tamo - u hramu podjednako svetom indusima, muslimanima i budistima, ti obredi traju cele godine.U septembarskim svečanostima bičevanju se podvrgavaju uglavnom indusi, ali čak i tad se, u džamiju KHIZR THAKUJU, mogu videti muslimani koji se probadaju noževima i mačevima te uteruju čelične šiljke u telo. Kad padne mrak, zanos se usredsredjuje na drugo, privučen sjajem i titravim zrakom najmisterioznijeg od svih obreda - hodanjem po vatri.
    Ognjište dugačko 6 do 10 metara mora se pripremati danima. Dim, plamen i na, kraju, usijani titravi zrak suočava pokajnike s obećanjem najsavršenijeg povezivanja sa bogovima induskog panteona. Godinama su praktični, možda skeptični ljudi dolazili u Kataragamu, donoseći sprave za merenje temperature i pribor iz raznih laboratorija. Više nema sumnje da temperatura kamenja u sredini dostize 800 ili čak 1000 stepeni Celzijusa.
    Kandidati za to teško iskušenje najpre u koloni dolaze do reke da po induističkom obredu operu celo telo. Potom polako i promišljeno kreću do ognjišta, izgovarajući reči molitve. Temperatura usijanog kamenja dovoljno je jaka da posmatrače drži na udaljenosti od nekoliko metara, ali induski sveštenik koji predvodi pokajnike, bez oklevanja ulazi u vatru. Bez otezanja ili žurbe prolazi s kraja na kraj, a potom se neuznemiren vraća.Ostali ga slede. Ne primećuje se nikakav vidljiv znak straha, po završetku ni trag opekotina ili povreda - samo prazan izraz na licu, kao od iscrpljenosti, zanosa ili emocija. Potom se svi mirno razilaze.
    Zapadni naučnici se već gotovo jedan vek trude da shvate taj fenomen. Godine 1922. francuski biskup u MYSORI u Indiji, monsinjor DESPAT URES, prisustvovao je na poziv lokalnog maharadže po vatri nekog muslimanskog mistika. Musliman je počeo tako da je jednog slugu iz palate gurnuo. 'Čas, dva' -  pisao je biskup 'Indijac se borio da izađe iz vatre, ali je odjednom uzas na njegovom licu smenio zapanjeni osmeh, a on produžio duž jarka, smeškajući se onima koji su stajali sa strane'. Potom je usledila neverovatna epizoda. Celi moharadžin orkestar umarširao je u vatru, s instrumentima u rukama i notama pričvršćenim na vrhu, dok je na vatru bačen jos jedan tovar suvog palminog lišća da je užari. Biskup je napisao: 'Uočio sam kako se plamen koji je poskočio da im lizne lica razdvaja oko različitih delova instrumenata i samo treperi oko listova nota a da ih nije zapalio. Dvojica Engleza, vodja maharadžinog policijskog odreda i jedan građevinar, prošli su bez opekotina. Kad su se vratili u blizinu mesta na kojem sam stajao, upitao sam ih šta misle o svemu. 'Osećali smo da smo u rerni, ali nas vatra nije pržila'. Ceremonija se završila tako da je musliman odjednom pao u agoniju i tražio vode. Jedan je braman rekao biskupu: 'On je na sebe preuzeo žar vatre'.
    U jesen 1935. Harry Price je organizovao najstručnije ispitivanje fenomena hodanja po vatri koje je ikad sprovedeno. Price je uz pomoć članova Saveta za parapsihološka istraživanja Londonskog univerziteta pratio hod po vatri mladog indijca Kuda Buhe koji se tek doselio u London. Price je ispisao pitanja na koja se nadao da će odgovoriti: 'Da li se hodanje po vatri temelji na triku? Može li to svako? Da li šetači pripremaju tabane? Mogu li svoju imunost prema vatri, koju tvrde da poseduju, preneti na druge osobe? Da li šetači mažu tabane mešavinom stipse, sapuna i sode, kako se tvrdi? Moraju li biti u transu ili u zanosu? Moraju li biti religiozni? Da li pepeo stvara izolacioni sloj na vatri koji sprecava opekotine? Može li šetač po vatri hodati ubrzano, ili može šetati? Da li posti, ili se nekako drugčije, mentalno i fizički priprema za taj čin? Harry Price možda nije na mnoga od ovih pitanja uspio odgovoriti, ali je svakako pripremio predstavu koja je za budućnost zabeležena na filmu od 16mm. Mladi Indijac Kuda Bux je odlučio, iz neutvrdjenih razloga, da se pojavi u crnom dugom kaputu i pantalonama. Na jedno od pitanja neposredno je odgovorio, jer je najpre užinao: nije morao postiti. Pregledana su mu stopala, potom su pažljivo umivena, osušena i izmerena mu je temperatura. Na jedan taban zalepljen je za eksperiment komadić flastera. U središtu vatre temperatura je iznosila 1400 stepeni Celzijusa - više od temperature topljenja čelika. Kuda Bux je krenuo. Hodajući ujednačeno i smišljeno, u četiri je koraka prešao gotovo četiri metra dug jarak za 4,5 sekundi. Ubrzo nakon toga još jednom, taj put za 4,3 sekunde. Profesori sa Londonskog univerziteta su pažljivo pregledali tabane mladog indijca i - ništa! Nikakve promene! Dva svedoka su bila tako impresionirana poduhvatom da su odlučili da sami pokušaju, ali su prošli neslavno - sa velikim opekotinama na tabanima! Kasnije je Price zabeležio:

1. Pre svakog prelaza, pepeo je bio pažljivo uklonjen tako da ne može poslužiti kao izolacija.
2. Čini se da je vlažnost stopala, pre na štetu nego na pomoć, jer može prouzrokovati da se o njih prilepe usijani komadići.
3. Stopala ne moraju imati prekomerno tvrdu kožu.
4. Indijac Kuda Bux nije postio niti se uputio u neke posebne pripreme
5. Na tabanima nije bilo nikakvog posebnog balzama - doktor ih je oprao i potom osušio.
6. Imunitet od opeklina očito se ne može, bar u ovom slučaju, 'preneti na druge ljude'.

    Jedan od fizičara zadužen za merenje temperature, bio je uveren da je eksperiment dao odgovor: 'Hodanje kroz vatru zapravo je gimnastički poduhvat, noga nikad nije dosta dugo u dodiru sa žarom da bi on izazvao opekotine'. Fizičari su, pošto su izmerili da su tabani Kude Buxa bili u dodiru s vatrom sa svakim korakom samo pola sekunde, pokušali pritisnuti ploču svog mernog aparata na žar samo pola sekunde i izmerili temperaturu 15-20 stepeni Celzijusa!
    Doktor Jearl Walker profesor fizike na Državnom univerzitetu u Klivlendu izveo neke eksperimente sa vodom i ustanovio da kod otprilike 210 stepeni Celzijusa nastupa prilično oštra promena, te da će kapi vode, umesto da ispare u deset sekundi ili manje, kako se to dešava na nižoj temperaturi, poskakivati celi minut, čak i duže. Taj je efekat trajao sve do 500 i vise stepeni Celzijusa. Walker je snimio i krupne fotografije izbliza, na kojima se videlo da kapi zapravo nesu dodirivale usijanu površinu zbog tankog sloja pare. Walker je predpostavio da kapljice znoja ili vode na nogama šetača - neki pre nego što uđu u vatru prolaze kroz plitke posude sa vodom, stvoriće takav zaštitni sloj dosta dugo da noge šetača mogu ostati nepovređene. Doktor Walker je odlučio da isproba svoju teoriju u koju je duboko verovao i - uspeo je! Prešao je preko užarenog ognjišta bez ijedne opekotine!
    Ne verujemo da ima bilo kavih trikova. Ne treba vam nikakvih tajanstvenih hemikalija da njima trljate noge, niti neka predhodna vežba. Treba samo verovati, predati se i uspeti. Kao i z svemu u životu.


KAKO MIRAN SKUP PRETVORITI U RUŠILAČKE DEMONSTRACIJE?!
    Masovna okupljanja - mitinzi, demonstracije, raznorazne manifestacije, protesti, utakmice, pre svega fudbalske, izazivaju kod gotovo svih učesnika neverovatno ponašanje - uglavnom veoma agresivno. Većina učesnika se ponašaju kao roboti u čije je glave usađen isti program delovanja! Ili svi nešto odobravaju, ili se žestoko protive. Stručnjaci poslednjih nekoliko godina beleže fenomen koji je sve prisutniji širom Planete - učesnike političkih mitinga reči govornika su nadahnjivale, do beskraja oduševljavale i 'vukle' da izvikuju parole koje, možda nikada ne bi. Kao da su bili u svojevrsnom transu. Specijalisti kažu, da je sva sreća da govornici, koji očigledno sve više vladaju masom, nisu, bar u većini slučajeva, pozivali na rušenje vlasti... Svi učesnici takvih skupova, kažu izveštaji, imali su gotovo istovetan izraz lica. Bez obzira da li je to bilo ushićenje ili bes.
    Tim naučnika sa Stendfordskog univerziteta u Kaliforniji godinama izučava 'efekat gomile' na ljudski mozak. Rukovodilac istraživanja Skot Viltermut kaže da je nepobitno utvrđeno da u takvim situacijama 'čak i oni koji su došli na skup samo da vide o čemu se radi i imali potpuno ravnodušan stav prema događaju, pa čak i negativan, ubrzo su podlegali ponašanju i mišljenju gomile i počinjali da se ponašaju kao većina, masa - da viču, protestuju, pevaju i igraju'.
    Istraživači su ispitivali dejstvo mase na prisutne - na stotinama dobrovoljaca, mereći najsavremenijim uređajima aktivnost njihovih mozgova po primanju 'spoljašnjih nadražaja' na masovnim okupljanjima. 'Zamorčići' su rekli da su osećali čudno jedinstvo sa okolnom masom, šta god ona radila. Ukoliko bi, međutim, u samoći, pokušavali da prizovu povike, slogane, parole i pesme koje su čuli - ništa se nije događalo i nisu mogli da 'stvore' u mozgu osećaj jedinstva i prapadništva masi. Drugim rečima, kažu naučnici, za delovanje na masovno ponašanje nisu potrebna nikakva psihotrona oružja. Dovoljno je da se na jednom mestu sakupi nekoliko hiljada ljudi i oni će, 'sami od sebe', da podlegnu masovnoj psihozi! Istraživači su egzaktno utvrdili da su za pokretanje mase piotrebni 'inicijatori' - eksperimentima je utvrđeno da je na svakih 2-3 hiljade učesnika potreban po jedan takav... Na skupovima od 50 do 100 hiljada učesnika, eksperimentalno je utvrđeno, potrebno je oko 25 aktivnih i umešnih govornika. Uskoro se njihovo umeće, po pravilu, 'razliva' po masi, kao infekcija. I svi uskoro postaju istomišljenici. Istraživači kažu da na ljude na sličan način utiče i televizija. Ali, ipak, ne tako snažno kao 'živi' skupovi, ali dejstvo TV duže traje što, u suštini, gotovo izjednačava efekat.
    Istraživači se godinama bave fenomenom psihologije mase, ali jedinstvenog mišljenja o uzrocima ponašanja ljudi koji su u čoporu - nema. Za razliku od mnogih svojih kolega, profesor Džonatan Hajd sa univerziteta Virdžinija u SAD smatra da 'masa samo provocira okupljene ljude na određenu emocionalnu reakciju'. A najlakše je, kako on smatra, da se priklone preovlađujućoj emocionalnoj reakciji. To od njih, kaže, ne iziskuje gotovo nikakav napor - čovek, jednostavno, ide linijom najmanjeg otpora! Istraživanje u Holandiji, u Donders centru za ispitivanja kognitivnih neuroloških procesa, pokazalo je jednu drugu, zanimljivu stranu ovog problema. Doduše na istraživanju reakcija mozga žena na - fotografije pripadnica istog pola, što je dovelo da zanimljivih zaključaka i o ponašanju 'mase' na skupovima. Naučnici su ženama koje su učestvovale u eksperimentu pokazivali fotografije nekoliko stotina žena. Zadatak je bio da odrede koje su privlačne, a koje ne. Za naučnike je bilo pravo iznenađenje kada su posle eksperimenta utvrdili da je većina ispitanica, pošto su naknadno saznale da se njihovo mišljenje ne slaže sa ocenama većine - promenila iskaze! Precizni uređaji su utvrdili da se kod tih žena, koje su u tom trenutku smatrale da su pogrešile i nisu se ponašale kao većina, aktivirao deo mozga koji 'proradi' samo ako njegov vlasnik shvati ili smatra da je pogrešio. Upravo to, kažu holandski naučnici, događa se i kod masovnih okupljanja. Ljudi se jednostavno trude da poštede svoj mozak unutrašnjeg sukoba i - počinju da se ponašaju kao gomila!
    Pojedini stručnjaci smatraju da 'efekat mase' zavisi i od drugačijih pojava. Na primer, od nevoljnih, podsvesnih radnji podražavanja! Svima je poznato da se, kada gledamo nekoga ko zagrize limun, nehotice namrštimo, 'suzimo' oči kada gledamo nekoga ko pokušava da uvuče konac u iglu, napregnemo se kada posmatramo sportistu koji se sprema da skoči u vis, preživljavamo zajedno sa nekim pored sebe ko prolazi kroz nedaće... Neurofiziolog Marko Jakoboni sa Kalifornijskog univerziteta tvrdi da mi prihvatamo tuđe emocije i osećanja pomoću specijalnih nervnih ćelija koje se nalaze u levoj hemisferi našeg mozga. U suštini, 'ponovo proizvodimo', obnavljamo misli koje su proizvedene u - drugoj glavi i, jednostavnije rečeno, odslikavamo ih. Ovu 'optičku' terminologiju odavno koriste naučnici koji nervne ćelije koje učestvuju u takvim procesima nazivaju neuronima-ogledalima.
    Jakoboni smatra da ovakvi neuroni u nas unose razum drugog ljudskog bića. To, svakako, smatra on, nije još telepatija, ali nauci je još nepoznato za šta je sve sposobno 'ogledalo' u našem mozgu? Ono, u svakom slučaju, radi na nivou podsvesti i moguće je pretpostaviti da je preko njega moguće kontrolisati i vladati masama. Samim tim, na primer, slomiti otpor bilo koje i kakve opozicije...     Izvor: Treće oko


IMATE LI TOKSIČNE PRIJATELJE
    Lilijen Glas posvetila im je knjigu koju je i nazvala - 'Toksični ljudi'. I na jednom mestu o njima kaže: 'Svi ih imamo: svojim šarmom, pameću i harizmom oni nas naprosto opčine, uvuku nam se pod kožu i ušetaju u naš život. U početku smo toliko oduševljeni što ih možemo nazvati svojim prijateljima, da i ne primetimo da su nam život pretvorili u pozornicu na kojoj neprestano igraju neke njihove drame...' Jasno je da su prijatelji blago koje svi treba da imamo, ali ponekad među onima koji se nazivaju najboljim ima i takvih koji nikako ne utiču pozitivno na nas. Naprotiv... Oni uvek traže previše, a skoro nikad ne daju ništa zauzvrat, kritikuju nas do iznemoglosti, emocionalno i energetski nas iscrpljuju, jednostavno - čine nas nesrećnim i slabim.
    Dobro prijateljstvo bi trebalo da bude uravnoteženo, a u ovakvoj relaciji jedna osoba postaje važnija od druge. Kada se to desi, prijateljstvo se pretvara u jednosmernu relaciju, pa i energija ide u samo jednom pravcu. Na našu štetu. Posledice ponekad umeju da budu i dramatične! U simptome toga da imamo posla sa 'toksičnim prijateljima' posle nekog vremena počnu da se ubrajaju i umor, slabljenje imunološkog sistema, vrtoglavica, glavobolja, ponekad čak i napadi demencije!
- U takvoj vezi počinjete da mislite najgore o sebi, svojim postupcima i posledicama, postajete nesigurni u sebe, svoje potencijale, gubite volju i snagu - objasnila je psihologinja Džordin Baner. - Otvarate začarani, negativni krug, u kome počinjete da gubite svoj puni i pravi integritet, na račun onih kojima dozvoljavate da slobodno čeprkaju po njemu i koji koriste vašu nezaštićenost.
    Istraživanje u kojem je učestvovalo 18.000 žena i 4.000 muškaraca pokazalo je da većina ljudi ima ponekog 'otrovnog' prijatelja. Ali zaista, 84 odsto žena i 75 odsto muškaraca je priznalo da ima prijatelja koji je ili sebičan i narcis, ili nepouzdan ili 'emotivni vampir'. Trećina ljudi za najboljeg prijatelja ima neku od ovih 'toksičnih' ličnosti koje su očigledno nesposobne da proizvode dovoljno životne energije, pa se (često i nesvesno, jer su donekle i same žrtve) okreću drugim ljudima da bi se osećali bolje, ili čak da bi uopšte opstale. Pritom se, pokazalo je dalje prvo ovako veliko istraživanje na ovu konkretnu temu, otprilike dve trećine ljudi druži sa tzv. sebičnim egoistima (kako je popularno nazvana ova kategirija toksičnih prijatelja), narcisoidnim ljudima koji se prepoznaju po čestoj upotrebi reči 'ja', 'moje', 'mene'. Nešto je manje onih koji su bili, ili su još uvek, prijatelji sa iscrpljujućim emocionalnim vampirima koji konstantno isisavaju pozitivnu energiju iz ljudi. Poznate su vam osobe koje će vam se, istog trenutka kad ih pozdravite i pitate kako su - požaliti da ih boli glava, da imaju nizak pritisak, da ih ubijaju leđa, da im kasni ionako mala plata... ili istaknuti već neki drugi nepremostivi problem. On uvek imaju svojih nevolja kojima će vam ubiti raspoloženje.
    Kritični cinici su na trećem mestu ove neslavne 'top liste' toksičnih prijatelja. Više od polovine nas susretalo se, ili se i dalje suočava, sa njihovim svakodnevnim izlivima 'pravednog gneva' i paradama pokuda i kritika. Najzad, tu su i ništa malobrojniji prijatelji koji znaju da ponize uvredama i omalovažavanjem u svakoj prilici. Na kraju liste su prijatelji na koje ne možete računati, nepouzdani tipovi koji će vas uvek na neki način izdati, zabiti vam nož u leđa, i za to dati 'logično' opravdanje.
- Moja prijateljica sa kojom se znam još od srednje škole mi je stalno davala zlobne komentare o mojoj težini ili mojoj kući, o kvalitetima mene kao supruge, čak i o mojoj kćerki, a onda bi samo kao usput dobacila: 'Ah, samo se šalim' - priznala je jedna od učesnica istraživanja. - Posle svega završila sam na lečenju, da bi ona počela da živi sa mojim suprugom i skoro mi preuzela posao i saradnike. Trebalo mi je mnogo vremena i snage da se vratim nazad i postanem svesna posledica koje sam tako dugo trpela tamo gde sam to najmanje očekivala...
    Istraživanje je dalje pokazalo da mnogi, i pored svega, i dalje ostaju prijatelji sa osobama koje im ne čine dobro. Očigledno, svi smo više-manje lojalni tipovi, pa 83 posto ispitanika priznaje da će u prijateljskoj vezi s toksičnom osobom ostati duže nego što je zdravo, jednostavno zato što je teško razići se s prijateljem.
- Teško je rastati se od toksičnog prijatelja, jer je i inače teško okončati bilo kakvu disfunkcionalnu vezu - upozorava dr Gejl Salk, profesorka psihijatrije, dodajući da je istraživanje pokazalo da toksične prijateljice češće imaju žene. Na drugoj strani, ispostavilo se i da su muškarci otrovniji prema muškim prijateljima, a žene prema ženama. Objašnjenje je ponudio Dejvid Frederik sa Univerziteta na Havajima:
- Ženska prijateljstva znače često deljenje intimnosti i razmenu osećanja. To znači da su žene otvorenije prema napadima toksičnih prijateljica. Muška su prijateljstva vezana za posao i sportske aktivnosti i u njima nije uobičajeno da se često dele osećaji, pa muškarci nisu tako ranjivi prema toksičnim napadima. Kada ste s nekim u lošem odnosu pada vam samopouzdanje, a loša energija koja vas obuzima potpuno iscrpljuje. Posle njih osećate se kao da vas je neko iscedio. Mislite da se radi o stresu ili manjku sna, ali nije problem u nespavanju - toksični prijatelj upravo je ispraznio vaše baterije. Bitno je da prepoznate znakove takvog stanja kako bi se mogli izvući i ponovo živeti u miru i harmoniji sami sa sobom. Pritom, slušajte svoj instinkt. Vrlo često, naime, osećamo da nam nešto ne odgovara, ali ne želimo to sebi da priznamo.
    Kako izgleda otrovna prijateljica/prijatelj? Upitajte se da li crpi svu energiju iz vas, da li se zbog nje češće osećate loše umesto dobro, da li vas stalno kritikuje, da li vas iscrpljuje emotivno, psihički, pa čak i finansijski? Dalje, neprestano se žali, voli da ogovara (za nju ne postoje tajne, prosto se hrani njima) i ne odvaja se od vas (vaša privatnost i vreme koje želite da odvojite samo za sebe ne znače joj ništa). Zanimljivo je da medijumi ponekad mogu da vide auru krvavocrvene boje koja potpuno okružuje žrtvu energetskog vampirizma!
U pitanju su nemilosrdna bića koja se, ako idemo dublje, mogu podeliti na nekoliko novih, sasvim različitih tipova: 'govornici' (najblaža varijanta, izmoriće vas i ukrasti vreme, ali ne napadaju dušu); 'jadan ja' (svoju nevolju nose poput pečata na telu, ono što žele je vaša energija, nikakve promene nabolje); 'senke' (znaju biti zanimljivi, zavode pažnjom, laskanjem i poput parazita preuzimaju vaš entuzijazam, kreativnost i ideje) i 'krtice' (najopasniji tip koji energiju crpi puneći vas svojim privatnim crnilom i kao da rade na preuzimanju kompletnog duha). Toksični prijatelji koji to čine namerno svojevrsni su grabljivci koji 'love' žrtvu, bez ikakvog obzira ili žaljenja zbog posledica.
    Dakle, vreme je da dobro razmislite o vašem prijateljstvu. Iskrena komunikacija suština je prijateljskog odnosa. Kada vas neko izda i dokaže da nema najbolje namere, vreme je da se rešite takvog 'prijatelja'. Dalje, osetite li da vas neko umara ili vam nanosi neko zlo, slobodno recite šta mislite. Oduprite se iscrpljujućim 'seansama' posle kojih se osećate izmrcvareno, kao i uplitanju u paukovu mrežu prijatelja za koje ste sigurni da vas uznemiravaju. Neće se uvrediti ako im na to ukažete - prijatelji će se korigovati. U protivnom... I nikako ne svaljujte krivicu na sebe. Koliko god bilo teško, ako ste u lošoj vezi, morate napraviti rez i otići. Neka vam bude jasno da prijateljstvo treba okončati onda kada se shvati da ga nikada nije ni bilo. Ako to nije recipročno ili ako shvatite da više nemate ništa zajedničko, vreme je da svako ode na svoju stranu (što ne znači da možda neće biti i otpora sa one druge strane). Ako vam se čini da to ne možete učiniti sami, potražite pomoć profesionalca ili razgovarajte s prijateljima i porodicom o tome.
- Napravite plan i radite na konačnom rešenju korak po korak, da se ne biste u međuvremenu predomislili - savetuje dr Baner i naglašava da je prekid veze tek pola odrađenog posla, jer tada morate popraviti učinjenu štetu - izgraditi samopouzdanje i osigurati se da više nikada ne završite u istoj situaciji. Postavite granice i jasno ih pokažite na prvi znak manipulisanja ili agresivnog ponašanja.    Izvor: Treće oko

     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT  NAJBOLJA WEB SKOLA
Povratak Na Vrh Strane