Paranormalni Fenomeni - No 40

    Još pre mnogo godina je pisac Viljem Berouz prvi pomenuo zagonetku koja prati broj 23. On je zapisao priču o svom poznanstvu sa nekim kapetanom Klarkom 1960. godine u Tangeru, koji se pred njih hvalio kako je plovio morima 23 godine bez ijednog incidenta. 

    A onda, baš toga dana je brod kapetana Klarka uništen u nesreći, u kojoj su poginuli svi članovi posade ali i sam kapetan Klark. Šta više, dok je Berouz razmišljao o okrutnoj ironiji sudbine, na radiju je čuo vest o padu aviona na Floridi. Pilotovo ime je bilo kapetan Klark, a kobni let je nosio broj 23.
     Viljem Berouz je tada počeo da prikuplja sva čudna događanja vezana za broj 23 i jezivi sinhronicitet (sinhronicitet je koncept koji je uveo analitički psihijatar Karl Jung da bi opisao događaje koji se vremenski poklapaju i koji izgledaju smisleno povezani, ali im nedostaje uzročna veza koja se može otkriti), a on je zaista zapanjujući.
    Na primer, prilikom začeća, oba roditelja, svako ponaosob, daju 23 hromozoma fetusu. DNK, nosilac genetske informacije, ispoljava nepravilnost u vezama aminokiselina svakog 23. angstrema - 10 milioniti deo milimetra. Alister Krouli u svom 'Kabalističkom rečniku' definiše broj 23 kao broj života ili nit koja je neverovatno sugestivna životodajnom programu DNK. Sa druge strane, broj 23 mnogi ovezuju sa nekakvim okončanjem ili prekidom: u telegrafskom kodu 23 znači 'prekid linije', a heksagram 23 u Ji Đingu označava razdvajanje i raskid.
    Neki ljudi su zaista zarobljenici sinhroniciteta broja 23.Berouz je otkrio da je čuveni kriminalac i krijumčar Dač Šulc, kome je pravo ime bilo Artur Flegenhajmer, naredio da se ubistvo Vinsenta Ludog Psa Kola, obavi u 23. ulici u Njujorku, kada je Kol imao 23 godine. Sam Dač Šulc je ubijen 23. oktobra. Čarls Vorkmen, čovek koji je ozuđen za Šulcovo ubistvo, proveo je 23 godine na robiji, a onda je pomilovan.
    Profesor Hans Sisel sa čikaškog univerziteta je takođe uhvaćen u sinhronicitet broja 23. Siselovi baba i deda su živeli na adresi sa brojam 23, broj kuće njegove majke ali i njene advokatske kanselarije bio je 23. Dok je bila u Monte Karlu. Siselova majka je pročitala knjigu Ljubav Dženi Nej, u kojoj glavna junakinja dobija znatnu količinu novca kladeći se na broj 23 na ruletu. Majka je i sama to pokušala i u drugom klađenju dobila premiju kladeći se na broj 23.
    Adolf Hitler je iniciran u tajno društvo Vril, koje mnogi smatraju fasadom Iluminata, 1923.godine. Banka Morgan koju neki smatraju finansijskim zaštitnikom Iluminata, nalazi se na adresi Vol Strit 23, na Menhetnu, u Njujorku.
    Evo još nekih zanimljivih neobičnosti. Euklidova Geometrija počinje sa 23 aksioma. Prema knjizi Omara Garisona o tantri, nasuprot ženskom ciklusu od 28 dana, postoji i muški ciklus od 23 dana.
    Berouz koji je imao tendenciju da primećuje mračne strane stvari, broj 23 vidi kao broj smrti. Zanimljivo je i da se 23. psalm uobičajeno čita na sahranama. Hitkot Vilijams, urednik magazina Fanatik, sreo je Berouza kada je imao 23 godine, a ćiveo je u kuči sa brojem 23. Kada mu je Berouz rekao sumornim glasom da je 23 broj smrti,. Vilijams je bio impresioniran, ali je bio još više impresioniran otkrivši da je zgrada preko puta njegove kuće sa brojem 23, zapravo mrtvačnica.
    Boni i Klajd, najpoznatiji par pljačkaša banaka iz 30-tih godina XX veka, ubili su teksaški rendžeri 23. maja 1934. godine. Nihovi inicijali B i C imaju kabalističku vrednost 2-3.
    W - 23 slovo engleskog alfabeta se stalno pojavljuje u sinhronicitetu. Fizičar koji je sarađivao sa Karlom Jungom na teoriji sinhroniciteta bio je Wolfgang Pauli. Wiljem Berouz je prvi pokrenuo priču o misteriji broja 23. Ubica Daća Šulca bio je Čarls Workmen. Adam Wajshaupt i Džordž Wašington, su dva glavna izvora o Iluminatima XVIII veka. Wilijam Šekspir rođen je i umro 23. aprila.
    Zanimljiva je i ličnost ser Frensisa Bejkna, jednog od mogućih predvodnika Iluminata XVII veka. Prema tadašnjem običaju, bilo mu je dozvoljeno da sam izabere dan kada će ga kraljica Elizabeta I proglasiti vitezom. On je izabrao 23. jul. Sveštenici starog Egipta su uvek 23. jula započinjali seriju ritualna u ojima je zvezda Sirijus igrala značajnu ulogu. Rituali su trajali sve do 8. septembra. Pošto je Sirijus poznad i pod imenom Pseća Zvezda - nalazi se u konstelaciji Canis Major, Veliki Pas, period od 23. jula do 8. septembra  je postao poznat kao 'pseći dani'.

    Na početku XXI veka, 2005. godine, stanovnici naseljeni na južnoj i jugozapadnoj obali Kaspijskog mora izveštavali su o amfibijskom stvorenju koje podseća na ljudsko biće. Iranske novine 'Zindagi' objavile su tada i svedočenje jednog ribarskog broda iz Bakua. Njihov kapetan Gafar Gasanof je rekao u intervjuu: 'To stvorenje je duže vremena plivalo blizu broda, paralelno sa njim. U početku smo mislili da je reč o velikoj ribi, ali smo ubrzo primetili da to stvorenje na glavi ima kosu, a na prednjem delu tela nešto između peraja i ruku'.

    Po povratku u Azerbejdžan, niko ovu njihovu priču nije uzeo za ozbiljno, čak su ih mnogi ismevali i govorili da su bili totalno pijani. Međutim, kratko vreme posle ovog intervjua, iranski list je bio preplavljen pismima čitalaca, koji su potvrđivali da biće zvano 'morski čovek' zaista postoji. Neki od njih su ga navodno i sami videli, dok su drugi prepričavali ono što su slušali od očevidaca. Ispostavilo se da su mnogi tamošnji ribari često viđali ovo čudno stvorenje u kaspijskim vodama, ali i na obali, i to posebo nakon erupcije podvodnog vulkana u oblasti Babolsera ili nakon intenzivnijih operacija vađenja nafte iz morskih dubina.
    Inače, svi očevici slično opisuju kaspijskog humanoida. Visok je oko 170 cm, snažne je fizičke građe, izbočenog trbuha sa nazubljenim krljuštima, stopala su mu perajasta, ima četiri spojena prsta na svakoj ruci. Koža mu je boje mesečine, kosa crna ili zelena. Ruke i noge su mu kraće nego kod čoveka srednjeg rasta. Osim noktiju na prstima, ima i nešto slično noktima što raste na vrhu kukastog nosa koj liči na delfinon. Nema informacija o ušima. Oči su mu velike i buljave. Usta su prilično velika, gornja vilica isturena, a donja usna urasla u vrat, brade nema.
    Iranci veruju da je ovo stvorenje u stvari legendarni Runan-Šah - gospodar mora i reka. Prema nekim pričama, u oblastima gde se viđa kaspijski humanoid kako pliva, odmah po njegovoj pojavi voda postaje kristalno čista i ostaje takva naredna dva, tri dana. Uz to, tamošnji ribari svedoče kako ribe uhvaćene u mrežu, dok su još žive, kao da mogu da osete dolazak ovog stvorenja iz dubina, odnosno - kao da ga dozivaju u pomoć. Ispuštaju neke neobične, grgljave glasove. a kada stvorenje izroni u blizini, odgovara na te glasovne pozive nekim čudnim grlenim zvukom.
    Neki istraživači veruju da su priče koje kolaju u Iranu možda zaista istinite. Osim toga, pouzdan je podatak da su u maju 2004. godine, slično biće ili možda to isto, viđali azerbejdžanski ribari iz sela smeštenih između mesta Astara i Lenkoran. Ima pretpostavki da ovo stvorenje nije usamljeno, to jest, da postoji čitava familija takvih podvodnih humanoida i da čak imaju misiju očuvanja ekosistema Kaspijskog mora. A on je zaista u opasnosti, jer reprodukcija flore i faune u Kaspijskom moru je znatno ugrožena, ne samo zbog podvodnih naftnih bušotina i erupcije podvodnih vulkana. Ribari iz Astrahana, na primer, već se dugo žale na opadanje fonda jesetri, potpuno nestajanje nekih ribljih vrsta. Veliku zabrinutost stanjem, naročito u južnom delu Kaspijskog mora, izražava i industrija morske hrane.
    Prema izveštajima medija, Iranci su počeli ozbiljna istraživanja vezana za kaspijskog podvodnog humanoida. Da li će im u tome pomoći i međunarodna naučna zajednica, kako se procenjuje, najviše zavisi od volje političara. Inače, još su Herodot i Platon verovali da su originalna, prvobitna ljudska bića bila amfibijska i da su čak možda osnovala i svoju podvodnu državu. U vezi sa ovom teorijom, zanimljiva je pretpostavka nekih današnjih medicinskih stručnjaka, da je čovekovo štucanje možda atavizam (atavizam - pojam koji označava sličnost sa našim precima – nasleđe osobina naših predaka) iz drevnih vremena kada su ljudi istovremeno imali i pluća i škrge.
     Hipotezu donekle sličnu Platonovoj izneo je i američki naučnik Ivan Sanderson, prema kojem, negde u najdubljim okeanskim vodama postoji civilizacija iteligentnih bića, koja međutim nisu slična čoveku i koje je evolucija obdarila razumom, iako žive bez kiseonika, bez sunčeve svetlosti i pod enermno visokim pritiskom vode. Jedna knjiga sakupljenih naučnih članaka naslovljena sa 'Univerzum i ljudska vrsta', koja je publikovana u Sankt Peterburgu 1905. godine, sadrži i svedočanstvo o 'morskoj ženi' uhvaćenoj na Karibima. Takođe, postoje i priče o mrtvim telima ljudi amfibija koje je voda izbacivala na obale u Azorima 1876. godine, a njihov opis veoma podseća na opise Rahan Šaha, odnosno kaspijskog morsog čoveka.
    O amfibijskom čovekolikom biću izveštavalo se i u ruskom regionu Karelija 1928. godine. To stvorenje lokalno stanovništvo često je viđalo u tamošnjem jezeru Vodlozero. Onda je tim istraživača sa univerziteta Petrozavodsk došao da ispita jezero i tvrdi se da su nešto zaista i našli. Nažalost, njihovi nalazi su ostali tajna, a članovi tima, kako se pretpostavlja, završili su u nekom od gulaga.

    Policija u Americi uskoro dobija novo oružje u borbi protiv kriminala. Tehnika snimanja električne aktivnosti mozga osumnjičenog, zvana - brejn fingerprinting, uskoro može postati najmoćniji alat za otkrivanje počinilaca zločina. Lorens Fervel, naurolog, koji je 1991. godine osnovao kompaniju 'Laboratorija za brejnprinting' verovao je će ova tehnika budućnosti omogućiti novi proboj u oblasti kriminalistike i obaveštajnog rada. On tvrdi sledeće: 'Naučno gledano, možem odefinitivno utvrditi da bi brejn fingerprinting doneo puno koristi u identifikovanju terorista ili oslobađanju ljudi koji su pogrešno osuđeni za terorizam'. Međutim, ova nova metoda mora prvo da se potvrdi pred stručnjacima koji u nju sumnjaju.
    Tehnika se sastoji u merenju i analizi trenutnih promena u električnoj aktivnosti mozga, koje se događaju kada mozak registruje nešto što mu je već poznato. Na primer, ako se počiniocu zločina prikaže fotografija sa mesta zločina poznatog samo njemu, mozak na to odreaguje prepoznavanjem fotografije.
    Promena u radu mozga do koje dolazi u tom trenutku, prenosi se preko elektroda pričvršćenih uz glavu osumnjičenog do elektroencefalografa - mašine za merenje električnih aktivnosti mozga, a zatim prikazuje na papiru u obliku talasa različitih amplituda. Neko ko nikada nije bio na mestu zločina ne bi ispoljio bilo kakvu moždanu reakciju pri gledanju tih fotografija.
    Fervel je 1999. godine isprobao ovu svoju tehniku na slučaju nerešenog ubistva Džuli Helton. Ubistvo se dogodilo u državi Misuri daleke 1984. godine. Lokalna policija je sumnjala da je devojku oteo, silovao i ubio stolar Džejms Grajnder, ali nije za to imala čvrstih dokaza. Grajnder je pristao na ispitivanje pomoću brejn fingerprintinga, tvrdeći da će tako dokazati svoju nevinost. Na ekranu kompjutera pred njim su prikazani predmeti koji su pripadali žrtvi, mesto na kojem je otkriven leš, raspored rana na telu ubijene i stvari pronađene na mestu zločina, sve ono što je moglo biti poznato samo ubici.
    Fervel je rekao: 'Njegov mozak je pokazao da je kriv. U njemu su bile suštinske informacije o zločinu koje bi samo ubica mogao da zna. Ubistvo Džuli Helton bilo je sačuvano u njegovom mozgu onako kako je bilo počinjeno 15 godina pre ovog ispitivanja. Nedelju dana kasnije, na suđenju, Grajnder je odmah priznao krivicu i tako umesto smrtne kazne dobio doživotnu robiju. Takođe je priznao još tri ubistva.
    Godine 2000. je brejn fingerprinting prvi put izložen pravnoj sumnji. Teri Herington iz države Ajova, osuđen za ubistvo čuvara 1978. godine, u zatvoru je boravio već 23 godine. Ispitivanje brejn fingerprintinga koje je sproveo Fervel, ukazivalo je da je Herington nevin, s obzirom da njegov mozak nije ispoljio prepoznavanje mesta zločina. Sudija zadužen za ovaj slučaj prihvatio je Fervelov nalaz kao dokaz, ali ipak nije pusti Heringtona na slobodu, tvrdeći da je nejasno kakvi bi rezultati bili da je isto istraživanje sprovedeno tokom suđenja 23 godine ranije i u kom bi se smeru odvijalo suđenje. Ovaj slučaj je i dalje ostao otvoren.
    Fervel je do sada radio za CIA i za FBI, a kontaktirale su ga i vlade drugih država. Uprkos tome i dalje je izložen kritikama. Direktor programa za tehnologiju Amričke unije za građanske slobode, Beri Stejnhart kaže: 'Brejn fingerprinting je savremena verzija detektora laži, koji ni sam nije pouzdan'. Službenici CIA i Fbi ne predviđaju veću upotrebu brejn fingerpringa zbog određenih ograničenja ove tehnike. CIA je navela da za ispitivanje brejn fingerprintingom potrebno ispitivača upoznati sa detaljima o određenom događaju kako bi on mogao da sprovede test, što niej uvek moguće u svetu obaveštajaca
    Kao i kod detektora laži, za ispitivanje brejn fingerprintingom potrebna je saradnja osumnjičenog. Osumnjičeni bi mogao da onemogući ispitivanje ako bi, recimo, prosto zatvorio oči i odbio da pogleda fotografije koje mu se pokazuju. Naučnici upozoravaju da je potrebno još istraživanja o pouzdanosti ove tehnike, jer nije sasvim poznato kakav bi efekat pri ispitivanju mogli izazvati alkohol i droga, mentalna oboljenja i jak stres. Ipak, V.Jakono, profesor psihologije i neurologije, kaže da je uveren da će se brejn fingerprinting ustaliti kao priznata tehnika sa više primena, uključujući i istragu ubistva sa predumišljajem.
    Fervel, u međuvremenu, i dalje radi na promociji svoje tehnike. Namerava da je iskoristi i u medicinske svrhe, kao način posmatranja progresije Alchajmerove bolesti. On vidi i moguću komercijalnu upotrebu brejn fingerprintinga za merenje marketinških efekata reklamama na gledaoce, koje bi ljudima iz reklamne industrije pomogle da statistički potvrde i koje delove reklama ljudi najbolje pamte.

    Većina običnih ljudi govori o nekom unutrašnjem glasu koji im, s vremena na vreme, govori šta da rade ili ih upozorava na opasnost. Za neke ljude unutrašnji glasovi predstavljaju čovekovu intuiciju i povišenu svest. Oni koji su poslušali upozorenje, obično su dobro uradili. Doduše, malo je ljudi koji zaista čuju artikulisani glas upozorenja, ali ih ima. A, šta su zapravo ti unutrašnji glasovi.

    Naučnici smatraju da su to simptomi šizofrenije i latentnog ludila. Pri tome se zanemaruju dokazi da su ljudi koji ih čuju, uglavnom potpuno normalni. Mnogi poznati pici priznaju, da su svoja najbolja dela stvorili zahvaljujući tajanstvenom unutrašnjem glasu koji im je ispričao okvirnu priču, ili čak pišući po diktatu glasa koji su čuli duboko u svojoj svesti. Pri tome su potpuno svesno posmatrali sopstvene ruke kako zapisuju tekst, kao da su sami sebi gledali preko ramena.
    Rajnard Kipling je verovao da ima ličnog 'demona', to jest, duha koji mu daje ne samo inspiraciju i potpuno ga opseda dok piše, već ga čuva i od zla. Tokom zime proevedene u Americi 1892. godine, skicirao je ideju za novu knjigu, ali nikako da započne sa pisanjem. Kasnije je Kiplikg objasnio i rekao: 'U jednom trenutku sam primetio da pero koje držim bukvalno leti po papiru. Posmatrao sam kako bez ikakvog ličnog anagažovanja nastaju priče o Mogliju i životinjama, što je kasnije preraslo u legendarnu 'Knjigu o džungli'. Priče sam pisao potpuno automatski, a jednom započeto pisanje nisam mogao da kontrolišem niti da zaustavim. Konačno sam morao da naučim kako da zauzdavam svog 'demona' koji me je terao da pišem do iznemoglosti. Kao da je neka tajanstvena sila upravljala mojim perom.'
    Morgan Robertson, američki pisac naučne fantastike, objavio je 1898. godine knjigu u kojoj opisuje veliki prekookeanski brod 'Titan', koji na svom prvom putovanju doživljava sudar sa ledenom santom i tone. Četrnaest godina kasnije, ponos američke prekookeanske plovidbe, 'Titanik', potonuo je pod potpuno istim okolnostima, a zajedno sa njim i 1400 putnika. Zapanjuje čitavo mnoštvo podudarnosti između Robertsonovog izmišnjenog 'Titana' i stvarnog 'Titanika', počevši od imena broda, preko težine, pa sve do broja čamaca za spasavanje. Da li je to bila samo puka koincidencija' Možda, ali prijatelji Morgana Robertsona su posle nejgove smrti tvrdili da je verovao da je neka nesrećna duša , neki duh sa literarnim sklonostima, zaposela njegovu dušu i um, stvarajući dela koja su ga proslavila kod čitalaca. Sebe je smatrao oruđem 'pravog pisca', čiji bestelesni prsti nisu mogli da drže olovku.
    U slučajevim kao što su ova dva navedena, zaista je moguće da je reč o potpunom ili delimičnom diktatu 'nesrećnih duša' - onih koje, dok su bile u telu na zemlji, nisu uspele da ižive svoj literarni dar i ambicije i sada to čine preko pogodnih kanala, kao što su Kipling i Robertson, to jest, preko ljudi i samih željnih slične slave, a dovoljno literarno talentovanih. U slučaju Robertsona, možda je reč i o kombinaciji literarnog sa predskazujučim u diktatu duše iz onostranog.
    Popularna je tvrdnja da nepredak u nauci zavisi od brojnih eksperimenata, logičnih dedukcija, još više eksperimenata i dedukcija, sve dok se konačno ne pojavi istina. Do otkrića se obično dolazi u deliću sekunde, zahvaljujući trenutnom blesku inspiracije. Neki naučnici to nazivaju 'faktor eureka'. Rešenje problema se pojavljuje u momentima kda naučnik razmišplja o sasvim drugim stvarima.
    Albert Ajnštajn, čije je ime sinonim genijalnosti, kao mali je bio problematično dete, često izbacivan iz škole, pa su mu nastavnici stalno ponavljali kako nikada ništa neće postići u ćivotu. Čak ni posle štole nije pokazivao nikakve naučne ambicije. U trenutku stvaranja teorije relativiteta, Ajnštajn je radio kao činovnik u zavodu za patente. Umesto a započne od onoga što je znao i kasnije mukotrpnim radom dođe do pravih odgovora, Ajnštajn je doživeo viziju u kojoj su bili sadržani odgovori, a tek kasnije je dokazivao svoju teoriju. Sveom prijatelju, Janošu Plešu je rekao sledeće: 'Maštovitost mi je značila uvek mnogo više od talenta da apsorbujem informaciju'. Do svojih otkriča nije došao uobičajenim logičkim procesima, već sledeći svoju intuiciju, unutrašnji glas koji ga je vodio celog života.
     Mnogi ljudi razvijaju svoje talente godinama, dok ih drugi stiču još kao deca. Ričard Vejtli, kasnije biskup Dablina, mogao je da kompjuterskom brzinom izračuna matematičke jednačine sa popriličnim brojem cifara. On kaže: 'Sve se odvijalo u mojoj glavi i nikada nisam pogrešio, a u školi sam bio totalni glupan za računanje. Tek posle škole sam stekao tu sposobnost, koja me do danas ne napušta'.
    Istraživanja pokazuju, da ljudi sličnih sposobnosti ne poseduju veći koeficijent inteligencije od većine običnih stanovnika ove planete. Naprotiv, njihov IQ je ili prosečan ili čak ispod proeseka. Kako onda objasniti procese mentalnog računanja kompjuterskom brzinom?
    Ser Frederik Benting, pronalazač insulina, tvrdi da ideje dolaze tek kada se dozvoli mašti i imaginaciji da se uhvate u koštac sa problemom koji blokira napredak istraživanja - kada se božanske gromade naučnih činjenica odgurnu u stranu, a 'mentalni mozaik Majke Prirode aktivira i uobliči iz haosa'.
    Mnogi su barem jednom u svome veku osetili kao da neka nevidljiva sila upravlja njihovim životom, gurajući ih, mimo njihove volje, u određenom pravcu, pomažući im da pronađu rešenja u kritičnim situacijama, spasavajući ih od nesreća. Objašnjenja dovoljno prihvatljivog, a ni univerlanog - nema. Možda se zaista, kako neki tvrde, o nama brine poneka 'onostrana duša', a neke preko nas ispunjavaju i svoje želje. Ili je možda reč o takozvanom duhovnom čuvaru - anđelu čuvaru, čiji je zadatak da nas štiti i vodi kroz život onako kako je dnajbolje za nas. A, moguće je da je zapravo reč o našem umu, odnosno našoj uvek aktivnoj podsvesti koja nam, ponekad uspevši da se probije kroz barikade svesti, poput svojevrsnog unutrašnjeg glasa, šalje obaveštenja i upozorenja - ili to pak, preko podsvesti i svesti. čini nadsvest zvana duša. Niko to sa sigurnošću ne može da potvrdi. Sve su te opcije u igri i izgleda da zavisi od slučaja do slučaja. Koplingov 'demon' je možda ipak manifestacija njegove podsvesti, odnosno nadsvesti koju je sam sebi predstavio u obliku 'duha', to jest, spoljnog uticaja koji ne može biti kontrolisan svesno.
    Pojedince unutrašnji glasovi upozoravaju na nesreću, koju niko ne može da predvidi. Filip Pol, u knjizi 'Neka nepoznata sila', opisuje šta mu se dogodilo tokom rata dok je jednog dana odlazio na posao: 'Mnoge zgrade su bile spaljene i razorene do temelja. Vatrogasci i ekipe hitne pomoći radili su neprekidno. Kroz razlupane prozore kuća kraj kojih sam prolazio, videli su se ostaci nekada prelepih enterijera, pretvorenih u ruine. Odjednom, kekakav unutrašnji glas mi je naredio da stanem. Tokom nekoliko momenata potpuno sam ga ignorisao. Bilo je puno ljudi oko mene, a svi smo ubrzano išli u tom pravcu. Ali, taj neobjašnjivi glas nastavio je da insistira. Nisam znao špta drugo da uradim, bio sam potpuno zatečen, pa sam odlučio da zastanem za trenutak, pretvarajući se da vezujem pertlu. U trenutku kada sam zastao, ruševina ogromnog zida iz čista mira se srušila na ulicu, desetak metara ispred mene, zatrpavši gomilu prolaznika čiji su mi krici zaparali uši. Uspeo sam da izvučem dvojicui, ali ostalima nije bilo pomoći. Da li je Filipa Pola na opasnost upozorio njegov anđeo čuvar ili neka duša 'sa one strane', nateravši ga da zastane ili je to uradila njegova vlastita podsvest, odnosno duša?
    Parapsiholozi bi to objasnili postojanjem takozvanog ESP fenomena - Ekstra Senzorna Percepcija. Na neki način, informacija o budućem događaju je putem ekstrasenzorne percepcije, to jest, vančulnim putem, dospela u njegovu podsvest, pretvarajući se tu u njegov unutarnji impuls i Filip Pol je nesvesno izbegao smrt.
    Inače, unutrašnji glas može da se manifestuje na više načina: kao naslućivanje, osećaj, glas niotkuda, san, spontano automatsko pisanje ... O njemu svedoči ogroman broj ljudi, uključujući i naučnike, matematičare, pisce i umetnike, a nauka je još daleko da ga objasni svojim metodama.

    Hotel 'Nikerboker' je izgrađen 1925. godine i u toj deceniji je imao ključnu ulogu kao srce Holivuda. Njapre je otvoren kao zgrada sa luksuznim apartmanima za izdavanje, a tek kasnije kao hotel. U njegovom Reneansa baru sastajao se krem holivudskog društva, a jedan od čestih gostiju bio je ćutljiva filmska zvezda Rudolf Valentino, koji je voleo da igra tango uz živu hotelsku muziku, a danas to povremeno čini u starom salonu. Društvo mu pravi dugo zaboravljeni reditelj i pionir kinematografije D.V.Grifit, koji je u prostranom hotelskom holu, tačno ispod ogromnog kristalnog lustera, umro od kapi jednog dana 1948. godine. Grifit je bio tragična figura, genije koji je završio usamljen i odbačenm, a danas mu se genijalnost posmrtno priznaje.

    Još više razloga da oplakuje nepravdu koja joj je za život naneta ima nekadašnje filmska zvezda Frensis Farmer, čiju je zastrašujuću sudbinu 1982. godine u filmu 'Frensis' oživela Džesika Lang. Frensis Farmer je debitovala 1936. godine u filmu 'Previše roditelja' i svojom kratkom karijerom je uzburkala Holivud. Sledećih šest godina pojavila se u osamnaest filmova, tri brodvejske predstave, trideset velikih šou programa na radiju i u sedam kompanijskih produkcija. Imala je samo 27 godina, a njena zvezda već je bila na zalasku, a uporedo sa profesionalnom karijerom počeo je i lični život da joj se urušava.
    Posle neuspelog braka i bezbroj prolaznih i katastrofalnih veza, okrenula se alkoholu i počela je da uzima amfetamine da bi mogla da kontroliše svoju težinu. U januaru 1943. godine počela je da snima film, za nju simboličkog naziva 'Bez izlaza', ali već na samom startu, piće i njeno iritirajuće ponašanje stvorili su nevolje. Sve je eskaliralo tučom i hapšenjem Frensis Farmer upravo u Nikerboker hotelu. Policija je glumicu brutalno izvukla iz njene sobe i polugolu povlačila kroz hotelski hol. Već narednog jutra stavljena je pod psihijatrijski nadzor, a dijagnoza je bila manično depresivna psihoza. Zatvorena je u 'La Kreščentu' - sanatorijum za lečenje glumaca. Sledećih sedam godina tu su joj propadali zdravlje i talenat i psiha. Iz nekog razloga bila je podvrgavana insulinskim tretmanima i doživela je šok. Od tada je patila od oštećenja mozga i nije mogla da se koncentriše i da pamti tekst.
    Ubeđena da će biti unišptena ako ostane u bolnici, Frensis je pobegla, ali je ubrzo uhvaćena i vraćena. U martu 1944. je prebačena u Državnu bolnicu Zapadni Vašington, gde su joj davali elektrošokove i kupali je u ledenoj vodi. Na kratko je puštena, ali je u maju 1945. godine ponovo vraćena u bolnicu na pet godina. Uslovi u bolnici su bili nezamislivi za sredinu XX veka. Zajedno su bilismešđteni umobolni kriminalci, pacijenti i mentalno bolesne osob. Obroci hrane su im bacani na pod da bi se otimali za njih. Osim elektrošokova, Frensisinom tretmanu osoblje je dodalo i podvođenje vojnicima iz obližnje vojne baze, a i sami su je učestalo zlostavljali.
    Krug propadanja Frensis Farmer zatvorio se na najčudovišniji način - lobotomijom (Lobotomija je procedura kojom se pacijentu na krajnje invazivan način, specijalnim iglama, uklanja prednji deo mozga, koji je zadužen za ponašanje). Nakon ovoga je oslobođena iz bolnice, ali nikada višpe nije bila ista. Nekada prelepa filmska zvezda umrla je sa samo 57 godina, slomljena, siromašna i usamljena. Takvu je upravo, slomljenu i viđaju u Nikerbokeru.
    U taj hotel se sa razlogom vraća i Ajrin Gibson, koja doduše nije bila glumica, ali je bila višestruko povezana sa tim svetom. Ajrin je kreirala kostime za brojne slavne zvezde: Marlenu Ditrih, Elizabet Tejlor, Hedi Lamar, Džudi Garland, Lanu Tarner i mnoge druge. Posebno se bila sprijateljila sa Doris Dej, koja je u leto 1962. godine primetila da Gibonsova izgleda uznemireno i nervozno. Konačno joj je priznala da je imala vezu sa Garijem Kuperom, koji je prethodne godine preminuo i da je to bio jedini čovek kojeg je volela. Dana 15. novembra Ajrin je u Nikerbokeru iznajmila sobu pod lažnim imenom, isekla je vene i bacila se kroz prozor sa 14. sprata.
    Čuveni mađioničar iluzionista Hari Hudini za života je bio protivnik spiritizma, ali je svojoj ženi i prijateljima obećao da će, ako umre pre njih, pokušati da sa njima uspostavi kontakt, ukoliko to bude moguće. Da li se šalio ili nije, čitavih deset godina njegova supruga Bes je održavala seanse u nadi da će joj se pokojni muž javiti. Poslednja je bila zakazana za Dan mrtvih 1936. godine na najvišem spratu Nikerbokera. Posle čitavog sata uzaludnih dozivanja, upravo u trenutku kada se grupa za kontakt saglasila da prekine sa pokušajima, začuo se strahovito snažan udar groma, a blesak munje koja je zaparala nebo uplašio je učesnike seanse. Posle se saznalo da grmljavine nigde te večeri nije bilo, osim tog jednog groma iznad hotela, pa su neki spekulisali da je Hudini kroz taj spektakularni blesak ipak objavio svoju prisutnost!
    Mada nije potvrđeno da se Hari Hudini pojavio u Nikerbokeru, ovaj hotel ostao je najposednutija taćka Holivuda. Kada je zatvoren 1971. goidne, stari bar je zapečaćen, sobe su ostale zatvorene i neiskorišćene dve i po decenije, sve dok nije ponovo otvoren kao nostalgična kafeterija 90-tih godina. Ponovo svraćaju glumci iz obližnjih studija, pa se u pauzama mogu videti Sandra Bulok i Leonardo Di Kaprio, a osoblje se kune da sreće Rudolfa Valentina, dok Merlin Monro može da se vidi u ženskom toaletu. Drugi, anonimni duhovi nekad se pokazuju tek na trenutak, svetla se sama pale i gase, a stvari se pokreću... Nikerboker i dalje važi za mesto glamura i velike misterije.
    'Aleksandrija hotel' otvoren je u Holivudu 1906. godine i od početka je bio sastajalište ljudi iz okolnih teatara, a već od 1910. godine postao je stecište zaposlenih u filmskoj industriji koja je bila u stvaranju. Kasnije su tu odsedali Vinston Čerčil, Enriko Karuzo, kralj Edvard VIi i američki predsednici Taft, Vilson i Teodor Ruzvelt. A D.V:Grifit, Čarli Čaplin, Meri Pikford i Daglas Ferbanks u 'Aleksandriji' su proglasili nezavisnu kompaniju 'Junajtid Artists'. Kako se Los Anđeles počeo ravijati u pravcu zapada, 'Aleksandrij' je dospela na marginu zbivanja, jer su ga zvezde napustile zarad modernijih 'Baltimora' i 'Ambasadora'. Ipak, veo tišine i zaborava sa hotela je skinut početkom 70-tih i prošlost je počela da se vraća i to na mnogo načina...
    Nensi Meloun i Liza Mičel u to vreme su se prihvatile da 'Aleksandriji' vrate aromu starih vremena. One su sobe nazvale po imenima njihovih bivših posetilaca, a hodnike ukrasile portretima zvezda i fotografijama Holivuda iz ranih dana. Da li je moguće da je ta veza sa prošlošću pomogla da se probude duhovi starog hotela?
    Pisac Lori Džekobson je tim povodom intervjuisao Nensi Meloun i ona se živo prisetila svog prvog viđenja poznate holivudske ' dame u crnom'. Nensi je u ranim jutarnjim časovima vešala sliek na zid hodnika kada je ugledala ženu obučenu u crno od glave do pete, uključujući i veliki crni šešir. Stajala je na drugom kraju hodnika i onda se počela udaljavati, da bi posle samo nekoliko koraka naprosto iščezla! Nensi Meloun je tvrdila da dama nije bila providna, ali da sigurno nije bila od čvrste materije!
    Viđali su je posle toga i drugi, a pisac Džekobson je verovao da je to osoba koja je mogla biti stanovnik hotela i da je biula u dubokoj žalosti za nekim voljenim. On je zaključio da: 'Pogođena tugom, ona jedva da je primetila svoj sopstveni odlazak i nastavila je da nekoga oplakuje više od 70 godina'.
    Za 'Holivud Ruzvelt' kažu da je najpoznatiji posednuti hotel u Holivudu. Kako je otvoren 1927. godine, od početka je bio namenjen da luži novoj filmskoj industriji kao veoma luksuzno mesto. Njegovoj promociji pomogli su Daglas Ferbaks i Meri Pikford, a na otvaranju su bili Glorija Svenson, Greta Garbo i mnogi drugi sa filmskog neba. Hotel je zadržao popularnost mnogo godina, a restaurisa je u starom stilu 1984. godine. Nedugo potom, već u decembru 1985. godine zbio se prvi neobičan događaj. Alan Rasel, asistent glavnog direktora, nalazio se u sali u kojoj je 1929. godine održan banket nakon dodele prve nagrade Akademije. U jednom delu prostorije osetio je izuzetno hladnu tačku, a njeno postojanje su osetili i drugi zaposleni. Proverom je utvrđeno da erkondišn nije uključen, niti da ima bilo kakvog strujanja vazduha. Jedan parapsiholog koji je ispitivao mesto, tvrdio je da je salu zaposeo jedan čovek u crnoj odeći, mada niko nije znao ko bi to mogao biti. Istoga dana, dakle oko dve nedelje pred ponovno otvaranje, osoblje je doživelo još jedan misteriozan susret.
    Na drugom kraju hotela, u direktorovoj kanselariji, Suzana Lenard je brisala starinsko ogledalo, kada je u njemu ugledala odraz neke plavuše. Brzo se okrenula da vidi ko joj se to tako nečujno približio, ali soba je bila prazna. Lik se, međutim, i dalje nalazio u ogledalu, i tek posle nekog vremena počeo je da nestaje i bledi. Pitajući se ko bi mogla da bude ta misteiozna plavuša, utvrđeno je da se ogledalo nekada nalazilo u sobi broj 1200, onoj koju je često koristila Merilin Monro. Da li je moguće da se ona na ovaj način još uvek zadržava u hotelu 'Ruzvelt'.
    Merilin Monro je rođena kao Norma Džin Mortenson i odrasla je u hraniteljskoj porodici, jer oca nikada nije upoznala, a majka je smatrana mentalno nestabilnom osobom. Sa 16 godina udala se za Džima Dogertija, a kada je mobilisan, zaposlila se u fabrici gde je radila na kontroli padobrana. Prilikom jednog propagandnog snimanja i tome kako žene pomažu u ratu, zapazio ju je fotograd i zatražio da snimi još slika. Sledećeg proleća, 1943. godine, pojavila se 33 puta u raznim magazinima. Uzela je ime Merilin Monro i dobila malu ulogu u filmu 'Skuda hi'. Ostalo, sve do njenog tragičnog kraja, spada u slavnu holivudsku istoriju. Posednuto ogledalo i dalje visi na zidu 'Ruzvelt' hotela i sada se nalazi u prizemlju gde se spušta lift. Ako naiđu u pogodnom trenutku i imaju sreće, posetioci i danas u njemu mogu da uhvate odraz lepe plavuše, a neki veruju da se Merilinin tužni život 'urezao' u ogledalo.
    U ovom hotelu, gosti se često žale da ih noću uznemirava, niko drugi do doh glumca Montgomerija Klifta, koji je preminuo 1966. godine. Iz provereno praznih okolnih soba i hodnika u sitne sate se čuje glasan razgovor, a svetla se sama od sebe gase i pale. Popularni Monti u mladosti je često odsedao u 'Ruzveltu', a noću išao na živce susedima glasno vežbajuću ulogu i duvajući u trubu po hodnicima. Neki kažu da jedan od najvećih glumaca svih vremena to radi i danas i da je još uvek prisutni gost u 'Holivud Ruzvelt' hotelu.
    Bilo to tačno ili ne, ovakve priče privlače posetioce i doprinose da holivudski hoteli dobiju pored nostalgičnosti i neophodnu dozu neodoljive misterije.