Paranormalne Priče - No 30

    U noći 30. novembra 1990. godine, dežurni u 64. milicijskoj stanici u Moskvi primio je neobičan poziv, gde je jedan vrlo uzbuđeni glas molio za pomoć. Radilo se o letećim predmetima, o prozorima i tanjirima koji se sami razbijaju...

Stariji vodnik Oleg Sergejev prepričava šta se desilo:
- Ja sam po prirodi skeptik i ni u kakva čudesa ne verujem. Ali, svojim sam očima video kako su po sobi letele nekakve tegle i rasprskavale se o zidove, pa su letele razne bočice. I najgore od svega, shvatite, niko ih nije bacao, letele su same od sebe!
    Saznavši za sve ovo, novinar sovjetskog časopisa, D.Jegor, odlučio je da ode tamo i da se lično u sve uveri. Zatekao je tamo mnogo sveta. Bili su tu stanari, susedi i milicija. Mnogo njih guralo se na stepenicama, a oni hrabriji ušli bi unutra. Jedna od susetki priča:
- Noću me je probudila buka. Pogledala sam na zid koji deli naše stanove i videla na njemu svetlucanje, nešto nalik na konture dečije figure, koja je ubrzo nestala.
    Novinar Jegor priča:
- Sijalice u stanu su polomljene, za osvetljenje se sad koriste sveće i upaljene šibice. No, i to je bilo dovoljno da vidim kako je pored mene pao neki predmet. Sagnuo sam se i pogidao ga. Bila je to pločica na kojoj e bilo nešto izgravirano. Doletela je iz susedne sobe. Ušao sam u tu sobu i uz pomoć sveće je pažljivo pregledao. U njoj nije bilo nikoga! Razum mi je sugerisao logične varijante: vešta prevara ili masovna halucinacija. Drukčije nije moglo biti - zato što je drukčije nemoguće. Ali, događaji sledećih dana pokazali su da se tu dešava 'ono što ne može biti'. Poltergejst!
    Jedan od eksperata za ovakve pojave, A.Kartaškin, koji je bio u toj kući, priča sledeće:
- Neke opšte crte poltergejsta su poznate. Prisutnost neke nevidljive sile, na primer. Postoje hipoteze o mehanizmu poltergejsta (poltergejst - od nemačke reči 'poltern' - dizati buku, galamiti i 'gejst' - duh, priviđenje). Mnoge od njih su zaista fantastične. Preda mnom su listovi iz sveske na kojima su stanari beležili ono što se dešavalo noću 2.decembra. Navešćemo neke delove:
■ 19.20 časova - Poletela je tegla sa džemom, razbila je staklo na stočiću za posluživanje.
■ 20.40 časova - Čoveka je po glavi udario nož za otvaranje konzervi.
■ 20.45 časova - Čuju se koraci u maloj sobi, brzi i laki. Otvaraju se vrata.
■ 21.50 časova - Proletela je pločica sa ugraviranim slovima, a dok je letela čuo se oštar zvuk.
■ 22.00 časova - Došla je milicija.
■ 22.35 časova - Lete pločice i četkice. Tegla je udarila milicionera.
■ 22.45 časova - Čika kolju je udario po glavi brus.
■ 00.25 časova - Kucanje na vrata. Ovorili smo - nema nikoga.
■ 00.45 časova - Milicija je otišla.
■ 01.25 časova - Legli smo da spavamo. Ugasili smo sveće. Vasju je nešto udarilo po nogama, a Vitju po glavi.
    Poltergejst je i dalje ludovao po kući. Nešto kasnije stanari su ponovo pozvali miliciju, vatrogasce i stanicu za hirnu pomoć. Svi su odmah stigli. Hteli su da otvore ulazna vrata, ali je brava bila zaglavljena. Narednik milicije je ušao preko požarnih stepenica i nekako otvorio ulazna vrata da ostali mogu ući.
    U kuću su zatim stigli i članovi moskovskog kluba 'Kontakt' koji proučavaju paranormalne pojave. Vođa operativne grupe kluba ekstrasenzornih osoba M.Burnov, rekao je da je poreklo poltergejsta - kosmičko, a njegov cilj je modelovanje ponašanja ljudi u izuzetnim i ekstremnim situacijama.

    Okultisti tvrde da se naše telo sastoji iz tri elementa: fizičkog, astralnog i mentalnog. Mentalni je svest, fizički je naše telo, a između njih je astralni element koji se obično naziva - telo osećanja. Smatra se da, u osnovi, poltergejst deluje na njega. Poltergejst je možda u vezi sa plazmom, četvrtim stanjem materije. Setimo se samo loptaste munje - najverovatnije u plazmenom stanju, koja je u stanju da probije staklo. Uopšte uzev, pojava poltergejsta je veoma složena i mnogoobrazna. I zato se mora izučavati profesionalno.
    Tajna je i dalje ostala tajna, Međutim, nešto se ipak desilo. I sad se još uvek može videti i dodirnuti sopstvenim rukama idealno okrugla rupa na prozorskom staklu, prečnika oko 15 centimetara, kao da ju je probio metak velikog kalibra ili granata. Međutim, ono što isto začuđuje - ivice nisu otopljene!?

    Vođen svojim snovima, jedan južnoafrički vrač otputovao je čak u Škotsku, gde je, kako veruje, uspeo da pronađe izgubljenu lobanju svog pretka! Godine 192., Nikolasu Goaleu, jedan duh je došao u san i zapovedio mu da pronađe glavu kralja plemena Ksosa - Hintsa, koga su Britanci ubili 1835. godine. Duhovi su bili veoma ljuti što si Britanci kraljevu lobanju odneli sa sobom kao trofej.
    Na osnovu daljih poruka koje je dobijao u snu, vrač je otetu lobanju našao u planinama Škotske. Stajala je u regalu, u kući na jednom seoskom gazdinstvu. Po kazivanju tog zemljoposednika, jedan od njegovih predaka je pre 160 godina kao vojnik zaista službovao u Južnoj Africi, a da su oni lobanju pre nekoliko decenija sasvim slučajno pronašli u bašti i od tada se nalazi kod njih u regalu.

    Argentinske novine su 1959. godine u jednom svom broju izvestile o čudnovatom premeštanju u prostoru i vremenu koje je iskusio izvesni argentinski biznismen. Jednog jutra on je izašao iz hotela u BajaBlanki, gde je obično odsedao, ušao u svoj novi automobil i uključio motor sa nemarom da izađe sa parkirališta. U tom trenutku automobil i njega je obavio neki oblak. ubrzo je biznismen video da stoji na ivici puta u pustom seoskom predelu. Oko njega nije bilo nikoga. Pogledao je na sat i utvrdio da je od izlaska iz hotela prošlo samo nekoliko minuta. na putu se tada pokazao kamion. Biznismen ga je zasutavio i zamolio vozača da ga odveze u Baja Blanku. Šofer ga je pogledao kao nekog ludaka i rekao mu da se nalazi u okolini Salte i da je odavde do Baja Blanke više od hiljadu kilometara. Preneraženi biznismen dovezao se kamionom do najbliže policijske stanice i tamo nagovorio dežurnog policajca da se poveže sa policijom u Baja Blanki i da sazna što više može o njegovim kolima. Posle nekog vremena odande je javljeno da auto sa tim brojem stvarno stoji na parkiralištu ispred hotela sa još uključenim motorom!
    Baja Blanka se već odavno smatra zonom u kojoj postoji energetski tunel za prostorno vremenske prelaske i transformacije. Ovde se često pojavljuju NLO-i i događaju se različiti anomalni fenomeni. Tako su u maju 1968. godine doktor Žerado Vidal i njegova žena ispričali da su se u okolini svoga grada vozili automobilom, kada ih je iznenada obavila gusta magla, nakon čega su oboje izgubili svest. Kada su se osvestili, videli su da automobil stoji na putu u potpuno nepoznatom mestu, da su svi satovi stali, a da je boja na karoseriji njihovog automobila jako nagorela. Uskoro su došli do saznanja da su se osvestili tek nakon dva dana i da se nalaze u Meksiku, hiljadama kilometara daleko od Baja Blanke!

    Početkom 1995. godine, u kineskom gradu Siuan He pojavilo se naobično dete. Dečak je bio čudno odeven i govorio je nerazumljivim dijalektom kineskog jezika. Doveli su ga u policiju, gde je ispričao da se zove Hon Hen, da živi u manastiru nedaleko od naselja Čen Džo i da ima 11 godina. Izgledao je veoma uplašeno i sve vreme je pitao gde je, kakav je to grad i zašto se kola kreću bez konja.

    U policiji su zaključili da deta 'nije baš sasvim zdravo', i poslali su ga u psihijatrijsku bolnicu. Na pitanje koja je sada godina, dečak Hon Hen je bez razmišljanja odgovorio 1695! Posle detaljnog ispitivanja, utvrđeno je da je dečak, ma kako to čudno bilo, bio potpuno zdrav. Doktor Li se veoma zainteresovao za svog neobičnog pacijenta. On je odamh pozvao specijaliste iz drugih oblasti i predložio im da posvete vreme malom dečaku.
    Zaključci naučnika bili su zapanjujući! Otkrilo se da dete govori kineskim jezikom XVI veka! Dečak je ostao u bolnici celu godinu i iznenada je nestao početkom 1996. godine. Traganje za njim nije dalo nikakve rezultate. Doktor Li je odlučio da pronađe manastir o kojem je mali Hon Hen pričao. Pokazalo se da manastir stvarno postoji ida je osnovan početkom XV veka. Doktor Li se uputio onamo i u staroj arhivi otkrio čudnovate beleške. Tu se spominje neki Hon Hen, koji je služio u manastiru. u dokumentima je stajalo da je početkom 1695. godine dete neočekivano nestalo, a pojavilo se tačno kroz godinu dana i to 'opsednuto demonima'. Ali, pošto je 'opsednutost' bila neobična, monasi su zaključili da slučaj zaslužuje da bude zabeležen u manastirskim svicima. Dečak je svima pričao da je sve vreme bio u XX veku, da ljudi tamo 'nisu isti kao sada', da se voze na 'kolima bez konja' i da po nebu 'lete kočije koje sijaju', ako i da ljudi 'razgovaraju sa ogledalima'.
    Objašnjenje za ovaj zagonetni slučaj može da bude samo jedno: dete je na neki način 'prestiglo' vreme i obrelo se u budućnosti. Ali, ako je posle toga mogao da se vrati nazad, to bi značilo samo jedno - da prošlost i budućnost postoje istovremeno.

    Posle jedne od svetskih turnije, Tito je sleteo na Brnik i odmorio se u rezidenciji na Brdu kod Kranja. Mada se nije znalo kada će poleteti za Beograd, po bezbednosnim pripremama bilo je jasno da će se to desiti uz toku sutrašnjeg prepodneva. Tako je i bilo. Njegov let odvijao se rutinski i ništa nije ukazivalo na moguće probleme. Dan je bio vedar, tipičan za maj, mada je ta 1973. godina bila sve samo ne mirna i stabilna. Čak je i saobraćaja bilo manje nego obično.

    Iznenada, kod Sremske Mitrovice, general Žutić je, bez ikakve najave i dozvole, napustio svoju visinu i krenuo u poniranje. Titov 'Boing 727' je, bukvalno, za samo sto metara mimoišao putnički avion JAT-a, DC-9, koji je leteo iz Beograda za Zagreb. Verovatno su njegovi putnici osetili snažan potres, ali je kapetan to mogao da im predstavi kao snažnu turbulenciju. Ovaj 'bliski susret' odigrao se na istoj visini, sa nepunih sto metara u horizontalnoj udaljenosti. Radarski kontrolor je mogao samo da nemo mposmatra razvoj situacije i da bude zahvalan sudbini što do sudara nije došlo. General Žutić, često neugodan čovek, ali odličan pilot, osuo je paljbu po kontroloru letenja. Stane Dolanc, koji je, ko zna zbog čega, bio u pilotskoj kabini, po sletanju na Surčin, složio je tavu prijavu da je nesrećni kontrolor letenja odmah bio suspendovan. Srećom, sistem kontrole letenja nije bio podložan metodi rekla-kazala. Radarska slika se memoriše, a razgovor između kontrolora letenja i pilota se snima ne samo u sali kontrole letenja, već i u svakom avionu -  crna kutija.
    Tako je veoma brzo utvrđeno da kontrolor letenja nije naredio Titovom avionu da napusti visinu i da krene u poniranje, a to je potvrdio i kapetan JAT-ovog aviona, pa se posle toga postavilo pitanje zašto je general Žutić to učinio tako smrtonosno ugrozio tadašnjeg predsednika Jugoslavije. Kompletna posada, zajedno sa Stanom Dolancem, i dalje je tvrdila da je dobila izričito naređenje da poniru i nikako nije želela da prihvati činjenično stanje! General Žutić nije kažnjen, a Stane Dolanc se izvinio zbog svoje prijave i neugodnosti koju je priredio kontroloru letenja. Vrlo je verovatno da Tito nikada nije ni saznao koliko je bio blizu smrti tog majskog dana. Kao što to ni putnici za Zagreb u drugom avionu nisu bili u prilici da to shvate.
    O tom slučaju nije se mnogo pričalo, mada se pilot 'Lufthanzinog' kargo aviona B707, koji je leteo iz Beča za Atinu, interesovao šta se to stvarno dogodilo. U momentu bliskog susreta Titovog i JAT-ovog aviona, nemački avion je bio tačno iznad njih, na 1.200 metara većoj visini. Drugih aviona nije bilo u blizini. Bezbednost vazdušnih letova je veoma delikatna oblast, ali se o pojedinačnim slučajevima ne priča mnogo, a pogotovo ne dugo. Ovaj mogući sudar ostao je u uskim krugovima i uglavnom je zaboravljen.
    Godinu dana posle ovog događaja u u Grčkoj, u Atini, se održavala jedna međunarodna konferencija kontrolora letenja na kojoj su bili i stručnjaci iz tadašnje Jugoslavije. Jedan og grčkih kontrolora, koji je pratio paranormalne pojave stupio je u kontakt sa jugoslovenskim stučnjacima i poverio im da su se godinu dana ranije, u strogoj tajnosti, u Atini sreli parapsiholozi zemalja NATO-a da bi razradili zajedničku akciju protiv Istočnog bloka i nesvrstanog sveta, kome je i Jugoslavija pripadala. Grčki stručnjak je pribavio određene informacije i dostavio ih našim stručnjacima.
    Ispostavilo se da su u 'Lufthansinom' kargo avionu, koji se u isto vreme zadesio na istom mestu u preletu kroz naš vazdušni prostor, bila tri putnika: dva Nemca i jedan Austrijanac, sva trojica na platnom spisku NATO-a kao parapsiholozi! Možda su po unapred dogovorenom planu, a možda i po trenutnom porivu, trojica parapsihologa, izgleda, telepatski delovala na posadu Titovog aviona, a na Dolanca, postoje određene pretpostavke, delovalo se u dužem periodu, i ona je zbog toga bila uverena da čuje komandu za snižavanje visine, zbog čega je umalo došlo do katastrofe.
    Ovo je najverovatnije najmanje poznati pokušaj atentata na nekadašnjeg predsednika Jugoslavije. S obzirom na medijski, a samim tim i parapsihološki rat koji je Jugoslavija kasnije izgubila, izgleda da je sve ovo bila istina. (1996. Treće Oko)