Paranormalne Tajne - No 41

    Da li su oni sami izazvali sudbinu? Moćni klan Kenedijevih zadesio je niz tragedija koji je mnoge naveo da posumnjaju da nad ovom porodiocom lebdi prokletstvo. Sve je počelo 1941. godine, a traje do danas. Da li je uzrok nesreća  kletva koju bacio jedan rabin ili pakt sa nečastivim?

    Ako je neko bogat i moćan, ne znači da je pošteđen životnih tragedija. Niz nesreća koji je zadesio klan Kenedi naveo je mnoge na zaključak da se nad ovom porodicom vije prokletstvo. A takvih događaja bilo je zaista neuobičajeno mnogo. Ovde ćemo ih navesti hronološkim redom.
■ Godine 1941., Rozmari, ćerka Džozefa P. Kenedija, 'patrijarha' klana, koja je patila od blage mentalne retardiranosti, podvrgnuta je eksperimentalnoj hirurgiji, sa namerom da se izleči njeno nasilničko ponašanje. Rezultati lobotomije bili su pogubni i ostala je u duševnim bolnicama sve do smrti 2005. godine.
■ Godine 1944. Džozef Kenedi Junior, najstariji sin 'patrijarha', oboren je iznad Lamanša dok je prevozio eksploziv za saveznike.
■ Godine 1948. Ketlin Kenedi Kevendiš, Markiza od Hartingtona, poginula je u avionskoj nesreći u Francuskoj.
■ DŽeki Kenedi imala je prvi spontani pobačaj 1955., a 1956. godine, rodila je mrtvu ćerku.
■ Godine 1961. u decembru mesecu, Džozef P. Kenedi imao je moždani udar i do kraja života niej mogao normalno da se kreće i da govori.
■ Augusta 1963. Patrik Buvije Kenedi, drugi sin DŽona i Žakline Kenedi, umro je nekoliko dana po rođenju.
■ Godine 1963. 22. novmbra, predsednik SAD, Džon Ficdžerald Kenedi, ubijen je u Dalasu, u Teksasu.
■ Godine 1964. Ted Kenedi preživeo je pad aviona u kojem je bio kopilot, a pilot je poginuo. Ted je proveo nekoliko nedelja u bolnici oporavljajući se od teških povreda, probušenog plućnog krila, slomljenih rebara i unutrašnjeg krvarenja.
■ Godine 1968. 6. juna, u Los Anđelesu, ubijen je Robert F. Kenedi, Džonov i Tedov brat.
    I to nije bio kraj ...
■ Godine 1973 Edvard Kenedi Junior izgubio je desnu nogu usled raka kostiju, a iste godine poginuo je u avionskoj nesreći Aleksandar Onazis, posinak Džeki Kenedi.
■ Godine 1984. Dejvid A. Kenedi, sin Roberta Kenedija, umire od kokainskog predoziranja u hotelskoj sobi na Floridi, dok je drugi Robertov sin, Majkl, nastradao 1997. u skijaškoj nesreći u aspenu u Koloradu 1997. godine.
■ Godine 1999. u avionskoj nesreći, stradali su Džon F. Kenedi Junior, njegova supruga Kerolajn Beset Kenedi i Karolinina sestra Loren Beset.
    Zaista sve ovo zvuči jako strašno. Ali, skeptici smatraju da treba sagledati i drugu stranu medalje i da su Kenedijevi velikim delom i sami krivi za ono što ih je snašlo i većinu događaja tumače kao očekivane.
    Prva 'ukleta' od Kenedijevih, Rozmari, podvrgnuta je opasnoj operaciji koja je još bila u eksperimentalnoj fazi i unapred se znalo da je verovatnoća uspeha veoma mala. Kritičari teorije o prokletstvu smatraju da je Džozef P. Kenedi Junior, s obzirom da je volontirao u samoubilačkoj misiji, vozeći avion pun eksploztiva, mogao sa velikom verovatnoćom da pretpostavi kako će proći. Slično je i sa Markizom od Hartingtona koja je insistirala da leti po vremenu zbog kojeg je pilot isprva nedvosmisleno odbio zadatak. 'Patrijarh' Džozef P. Kendei imao je 73 godine kada ga je zadesio moždani udar, što nije neuobičajeno doba za tako nešto.
    Za Dejvida A. Kenedija i njegovu smrt od droge objašnjenje je jednostavno. Bio je dugogodišnji povremeni korisnik kokaina, pa se tako nešto moglo i očekivati. A Majkl Kendei očigledno je iskušavao sudbinu, jer je igrao ski fudbal bez propisane sigurnosne opreme.
    Avionska nesreća Džona F. Kenedija Juniora takođe se mogla predvideti, jer sa vrlo malo pilotskog iskustva leteo je u uslovima koji su druge pilote naveli da odustanu. Dakle, reklo bi se da je nerazumna sklonost ka riziku, pa čak i bahatost, možda pravi krivac za niz nesrećnih događaja koji su zadesili Kenedijeve.
    Valjalo bi podsetiti da u osnivači 'klana', Rouz i Džozef Kenedi, imali devetoro dece, da je ova porodica brojala 40-tak članova, pa da po zakonu verovatnoće i nije čudno da neko od njih nastrada. Ali, ipak, čak ni skeptici ne uspevaju da bilo čime osim lošom sudbinom objasne preostali niz nesrećnih događaja - ubistvo predsednika Džona Kenedija, njegovog brata Roberta, mrtvorođenu decu, bolesti ...
    Ko ih je ukleo? Serija nesrećnih događaja koji su zadesili Kenedijeve prouzrokovala je različite priče koje kruže u narodu o uzrocima prokletstva. Jedno od objašnjenja glasi da je Džozef P. Kenedi prodao dušu đavolu za olitičku i ekonomski moć porodice. Drugo objašnjenje dao je pisac Edvard Klejn, a po njemu je navodno Džozef 1937. godine na povratku sa jedne diplomatske misije bio na brodu koji je prevozio i Izraela Jakobsona, siromašnog rabina i njegovih šest učenika., koji su bežali iz Palestine. Kenedi se požalio kapetanu broda na buku koju su proizvodili jevrejski saputnici, moleći se u toku jednog značajnog jevrejskog praznika. Džoef je zahtevao da im se zabrane glasne molitve, jer time uznemiravaju druge putnike. Rabin Jakobson bacio je tada kletvu na Kenedija, osudivši njega i njegove muške potomke na tragičnu sudbinu.
    A u Irskoj, odakle potiču Kenedijevi, narod priča da je jedan Kenedi uništio satanište vila, zbog čega su one uklele buduće generacije.

    Da li nesreće u privatnom životu članova kneževske porodice Grimaldi izaziva srce raspusne kneginje urmle pre tri veka koje se čuva u dvorskoj kapeli? Ovo je legenda, po kojoj nad Grimaldijevima visi prokletstvo princeze Šarlote, rođene 1639. a umrle 1678. godine.
    Kao potvrda ove drevne legende, da ona nije puka izmišpljotina i da u nju i danas veruju građani kneževine Monako, navode se činjenice koje svedoče da će lični život članova kneževske porodice Grimaldi stalno doživljavati brodolome. A, do kada? Pa, sve dok u dvoru bude Šarlotino srce.

    Evo nekih od činjenica na osnovu kojih se tvrdi a nad porodicom Grimaldi lebdi Šarlotino prokletstvo. Majka vladara Monaka, princa Renijea, razvela se od muža sa kojim je bila venčana protiv svoje volje. Svi znaju za tragičnu smrt prinčeve žene, princeze Gracije, odnosno nekadašnje slavne glumice Grejs Keli, koja je poginula u saobraćajnoj nesreći 1982. godine, kada je navršila 50 godina, a neposredno pred 25. godišnjicu braka sa princom Renijeom. Njegova sestra Antoaneta udavala se tri puta. Od dvojice muževa se razvela, a treći, baletski igrač Džon Gilin, umro je od srčanog udara samo 40 dana nakon venčanja. Renijeova najstarija ćerka Karolina, razvela se od prvog muža Filipa Žinoa, a drugi Stefano Kaziragi, poginuo je u automobilskom udesu. Druga kneževa ćerka, Stefani, doživela je bračni brodolom zbog muževe preljube. A njen brat Albert, ima strah od Šarlotinog prokletstva.   
    Ne sme se isključiti mogućnost da je sujeverje sve ove događaje povezalo sa legendom. Ali, kako objasniti činjenicu da je sve počelo da se zbiva od trenutka kada je srce princeze Šarlote od Monaka, pre više od sto godina, zajedno sa urnom u kojoj se nalazi, uneto u privatnu dvorsku kapelu Grimaldijevih?
    Da bi se ovo razumelo, treba se vratiti tri veka unazad, u 1678. godinu, kada je umrla princeza Šarlota od Monaka i kada je njeno srce, po želji pokojnice, a shodno ondašnjem raširenom običaju među plemstvom, odvojeno od tela, preneto u Monako i sahranjeno u urni, u tamošnjem manastiru posvećenom Blagovestima.
    Taj čin izazvao je zgražavanje podanika i od tada i potiče tvrdnja da je time na kneževinu navučeno Šarlotino prokletstvo. Ali, zašto? Stvar postaje jasna kada se pogledaju dokumenti. U njima stoji da je 1639. godine tadašnji maršal Francuske, vojvoda od Gramona, dobio ćerku Šarlotu. Petnaestak godina kasnije ona se, tada već opisivana kao izuzetno lepa i senzualna devojka, pojavljuje na dvoru francuskog kralja Luja XIV, poznatog kao Kralj Sunce, čija ljubavnica uskoro postaje. Istovremeno postaje i ljubavnica niza kraljevih velikodostojnika, među kojima i vojvode Antoana de Komaona - svog rođaka!
    Pet godina kasnije, kada je naounila 20-tu, Šarlota na francuskom dvoru upoznaje Luja od Monaka, prestolonaslednika male kneževine, koji je tada imao samo 17 godina. Ali, to njegovom dedi, princu Orlandu i njenoj porodici nije smetalo da zbog državnih interesa ugovore Lujev i Šarlotin brak, uz zaboravljenje njenog dotadašnjeg burnog života. Brak je sklopljen 30. marta 1660. godine, ali i pored toga, kako dukumenta kazuju, princeza od Monaka odmah je počela da živi dvostrukim životom. Tačnije, u vreme koje je sa mužem provodila u Monaku, u dvoru Grimaldijevih, bila je 'smerna i sva posvećena dobrim delima', ali kada bi se vraćala u Pariz, 'bacala se vrtoglavo u naručje svih muškaraca koje je želela, a mogla je sve njih da sa lakoćom zavede, zbog lepote i senzualnosti.
    Luj od Monaka je dedu Orlanda nasledio 1662. godine, ali je Šarlota nekoliko meseci kasnije na zahtev Luja XIV, pozvana u Pariz da bi bila družbenica Henrijete od Engleske koja se u to vreme udala za princa Filipa od Orleana, brata Kralja Sunca koji je nastavio da uživa u čarima neodoljive Šarlote. Upravo sa henrijetom od Orleana, Šarlota je ispoljila neodoljivu naklonost i prema ženama, kako je zapisano, i dve princese prepustile su se grešnoj ljubavi, istovremeno se 'družeći' i sa muškarcima.
    To o grešnoj ljubavi doznaje kraljica Ana, majka Kralja Sunca, i Šarlota je po kratkom postupku oterana iz Versaja, dvora francuskih kraljeva. Vratila se u Monako i postala majka dvoje dece 'soga muža'. Ali, nakon Henrijetine smrti, pošto se Filip od Orleana ponovo oženio, tada sa Elizabetom Šarlotom Pfalc, Luj XIV još jednom šarlotu od Monaka vrća u Versaj da bi bila družbenica Elizabeti. I opet ona postje kraljeva miljenica, ali i ljubavnica raznih dvorjana, istovremeno pokušavajući da zavede i Elizabetu, što joj ne uspeva. To je princeza od Orleana jasno stavila do znanja svojim pismima.
    Šarlota od Monak umrla je 1678. godine kda je imala 40 godina. Pred smrt je zatražila da joj telo bude sahranjeno u Parizu, a srce u Monaku. Luj od Monaka, njen muž koji je u međuvremenu saznao sve o ženinom burnom životu u Parizu i Versaju, pristao je da Šarloti ispuni poslednju želju. Time je pokazao da joj je oprostio njen nedolični život - stoji u jednom od dokumenata.
    I tako, Šarlotino srce biva preneseno u Monako, u urni na kojoj je starim firentinskim jezikom (u stvari autentičnim jezikom državljana Monaka, mada oni danas govore francuski) ispisano: 'Ovde počiva srce Šarlote od Monaka'. Postavljeno je u manastiru Blagovesti. Već tada je to izazvalo nezadovoljstvo državljana Monaka, a od onda oni generacijama tvrde da će krivicom tog nečistog, nevernog srca sva pokolenja Grimaldijevih biti nesrećna. Otuda i legenda od prokletstvu princeze Šarlote.
    Koliko je poznato iz dokumenata, duže od 200 godna to prokletstvo nije se ispoljavalo. Ali, počelo je da deluje od trenutka kada je deda princa Renijea, ne zna se tačno zbog čega, odlučio da urnu sa Šarlotinim srcem, iz manastira prenese u privatnu kapelu smeštenu unutar dvorskog dvorišta. U toj kapeli urna se nalazi i sada. Opet nije sahranjena u tamošnjoj kripti, već je postavljena desno od oltara. Od tada,  ređaju se događaji koji pogađaju porodicu Grimaldi.
    Zato na članove porodice Grimaldi jača pritisak njihovih podanica, ali i ljudi sa dvora i čak nekih predstavnika crkve, da urna sa Šarlotinim beščasnim srcem bude izneta iz dvorske kapele i sahranjena u manastiru Blagovesti. Jer, to je jedini način da Šarlotin duh prestane da luta dvorom i da nanosi nesreću Grimaldijevim.
    Naravno, ima i onih koji sve ovo pripisuju slučajnostima i sujeverju. Ali, postoji i verovanje po kojem duše umrlih, naročito onih čiji delovi tela nisu sahranjeni sa telom, nastoje da telo opet sjedine i da zbog toga, sve dok to ne uspeju, lutaju mestima na kojima im se nalaze odvojeni delovi.

    U Beogradu je još 1989. godine objavljena transkripcija i prevod sa srpskoslovenskog teksta' Hilandarski medicinski kodeks' broj 517. zajedno sa originalnim tekstom i prevodom na francuski i engleski jezik. Ovaj dragoceni zbornik sadrži spise evropske naučne medicine od XII do XV veka. Kodeks je čuvan, proučavan i preminjivan u srbskom pravoslavnom manastiru na Atosu na Svetoj Gori, koji je pre više od osam vekova osnovao utemeljitelj Srbske crkve Rastko Nemanjić - Sveti Sava.
    Međutim, u transkripciji i prevođenju na moderan srbski jezik iz Kodeksa je izostavljen deo - koji se nalazi u originalnom prepisu ovog Kodeksa - o monaškim istraživanjima fenomena spontanog zapaljenja ljudskog tela il ispontanog samosagorevanja. Ovaj redak fenomen prvi je uočio heraklitanski filozof Hipokrat, a danas o njemu važi stav koji je izrekao Artur Klark, govoreći o mnografiji i televizijskoj seriji 'Misterije sveta', da je u pitanju 'misterija treće vrste', odnosno - 100% tajna.
    Šta da čovek radi, kakvo objašnjenje bar da nasluti, kada ustanovi postojanje neke određene misterije, kakva je, na primer, spontano zapaljivanje ljudskog tela? Najvažnija je uverljiva demonstracija fenomena, međutim, sve dok nema neke prihvatljive teorije ili upotrebljive hipoteze koja bi pojavu objasnila, malo šta o tome možemo razborito kazati. I, malo šta više frustrira od izolovanih enigmi koje, kako se čini na prvi pogled, ne dopuštaju nikakva racionalna objašnjenja.
    Misterije treće vrste su najređe i o njima se može reći vrlo malo. Neki skeptici tvrde da one čak i ne postoje. To su pojave ili događaji, koji se teško tumače, a gde postoje teorije, one su često fantastičnije i od samih činjenica. Možda je 100% tajna, nešto tako straćno da je čovek radije ne bi iznosio u medijima.
    Neobičan fenomen - spontano samozapaljivanje, o kome piše i Hilandarski medicinski kodeks broj 517. ima mnogo zabeleženih slučajeva poduprtih nepobitnim medicinskim dokazima. Ljudska tela je, u vrlo kratkom vremenu, progutala strašna vrućina koja je često okolinu, pa čak i odeću i obuću žrtava, ostavljala netaknutom!

    Početkom XIX veka Napoleon Bonaparta ozbiljno je nameravao da napadne Englesku i podrobno je razradio plan kojem je sve bilo podređeno. Na zapadnoj obali, blizu Bulonja, izgrađen je ogromni vojni logor, naoružavni su brodovi, barže, transporteri... Bonaparta je hteo da udari neprijatelju pravo u srce, da porazi Britaniju na njeom tlu i izdiktira uslove mira na obalama Temze. Moskovske novosti tada su pisale: 'Pripreme za ekspediciju protiv Engleske teku neumorno. Sve je u punoj bojevoj gotovosti za napad'.
    Celokupna aktivnost odražavala je krajnju rešenost samog Napoleona da napad usledi u najkraćem roku. Stalno je ponavljao da su mu za to potrebne samo 'tri maglovite noći'. Ali, iznenada svi ti grozničavi napori armije i državne mašinerije naprečas su prekinuti. Nije bilo nikakvih novih vojnih ili političkih faktora koji bi mogli prouzrokovati nenadanu promenu odluke francuskog diktatora.
    Trinaest decenija kasnije, intenzivne pripreme za ostvarivanje cilja, kojeg se Napoleon neobjašnjivo odrekao, započeo je Hitler. Razrađen je plan 'Morski Lav' koji je firer potpisao 16. jula 1940. godine. Prema njemu, Hitler je namerio da onesposobi englesku metropolu kao bazu odakle se vodi rat poriv Nemačke, pa ako zatreba i potpuno je osvoji. Do kampanje je bil oostalo samo mesec dana. Ali, kao i prethodnom slučaju, sve se iznenada prekida?! Posle svega dve sedmice, 31. jula,  na savetovanju rukovodilaca nacističke Nemačke, Hitler neočivano daje izjavu potuno suprotnu rešenju koje je upravo bilo prihvaćeno. Odjednom je sve obustavljeno!? Kao i u slučaju sa Napoleonom, u međuvremenu nije bilo novih faktora koji bi motivisali takvu promenu plana.
    I sam Vinston Čerčil se u svojim memoarima pitao: 'Zašto se Hitler nije obrušio na Englesku 1940. godine? Bio je tada najmoćniji, dok smo mi imali samo 20.000 obučenih vojnika, 200 topova i 50 tenkova'?
    Ne ponavlja li se istorija na previše čudan i napadan način? Prosečnom umu (a šta je masovna svest ako ne suština takve prosečnosti) čini se da je svaki postupak neke istorijske ličnosti obavezno logičan  i razuman. Nije li to razlog što pokolenja vojnih istraživača i istoričara ulažu toliko napora da izgrade sistem sopstvenih političkih objašnjenja takvih nenadanih zaokreta, najpre Napoleonovog, a zatim i Hitlerovog? Dobro je poznato, međutim, da je Hitler, i pored upozorenja svojih saradnika, nekoliko puta dosledno ponavljao Napoleonove nekadašnje pogrešne akcije u Rusiji, a neke čak i po datumima?
    Prema svedočenju ljudi iz Hitlerovog okruženja, poznato je da je on bio ne samo izuzetno neobičan medijum, već i čovek sklon magijskom razmišljanju. Takve ličnosti imaju snažan uticaj na okolinu, ali po sili zakona o rezonanciji, i same su podložne i otvorene za tuđ upliv i uticaj. Engleski istraživač D.H.Brenan u delu 'Okultni Rajh' iznosi svedočanstvo po kojem je, kada se nad Engleskom nadvila opasnost od nemačkog napada, grupa najjačih britanskih čudotvoraca i ekstrasensa nastojala da magijski deluje na Hitlera kako bi odustao od invazije. Zanimljivo je šta su učinili: pošto su se prethodno debelo premazali masnim tvarima, ulazili su u hladno Severno more, obrazujući tamo magisjki krug, iz kojeg su slali Hitleru osećaj nesigurnosti, uznemirenosti i misao o nemogućnosti izvođenja zamišljenog poduhvata. Kasnije je jedna od učesnika ove grupe ispričala da je njen čukundeda, u svoje vreme, učestvovao u sličnom ritualu uperenom protiv Napoleona, sa ciljem da obuzdaju njegovu rešenost a pređe Lamanš?
    Obojica, Napoleon i Hitler, nemotivisano i potpuno neočekivano, odrekli su se svojih zamilsi, a da li se to desilo pod dejstvom magije ili nečega drugoga, pitanje je. No, bilo kako bilo, činjenica je da danas postoje laboratorije, najstrože čuvani centri i još tajanstveniji resori koji pokušavaju da iz daljine utiču na političke i državne delatnike po svetu. Oni koji ih finansiraju (države) verovatno znaju šta se od njih može dobiti.

    Šetanje u snu, somnambulizam - mesečarstvo, radnja je izazvana nejasnim i zabrinutim mislima i dešava se u vreme dubokog sna. Suprotno raširenom verovanju, ono nema nikave veze sa snovima. Javlja se češće kod dece nego kod odraslih i obično je odgovor na napetost, težak dan u školi ili gubitak nečeg veoma dragog u životu.
    Noćni šetač seti u krevetu, ustaje i kreće se po sobi nespretnim i nekontrolisanim pokretima. Može se desiti da otvara ormane i fijoke, kao da je u potrazi za nečim, a zatim se vraća u krevet. Ceo taj 'program' obično traje oko 30 minuta,a šetač se po buđenju ničega ne seća. Teško je probuditi noćnog šetača, ali to i nije pametno, jer može uzrokovati nove nevolje ili čak njeogovo histerično ponašanje. Stručnjaci kažu da je najbolje spavača odvesti natrag u krevet. Obično je njegovo noćno kretanje omeđeno zidovima spavaće sobe, ali ako luta prizemljem ili napušta kuću, možda je najpametnije zaključavati njegovu spavaću sobu!

    Sedmoga jula 1945. godine, na jednom od starih pariskih grobalja u blizini Monparnasa obavljena je pogrebna ceremonija na kojoj je učestvovalo 160 civila i 15 vojnih lica. Te brojke je spomenuo sveštenik koji je ispraćao pokojnika na njegov poslednji put. Čak je i priložio spisak svih prisutnih. Prizivao je sve pomenute kao svedoke da je njegova priča o onome što se desilo u toku ceremonije čista istina. Događaj je opisan na nekoliko stranica i poslat je u RIm. U njemu se kaže:
    'Tog dana madam Fleming, poznaa u pariskim književnim krugovima, sahranjivala je jedinog sina. Sada aje bila lišena i poslednjeg oslonca u život. I muž gospođe Fleming i njen 23-godišnji sin umrli su usled nasledne porodične bolesti, tuberkuloze. Pokojnik, viši oficir Anri Luj Fleming, priključivši se vojci kao mlad čovek, započeo je službu u štabu generala De Gola i ostao do kraja. Često je dobijao vrlo odgovorne zadatke. Predviđali su mu uspešnu karijeru, ali neočekivana smrt sve je poremetila.
    Kada je ceremonija završena, grobari su prišli grobu. Tada se desio nepredviđeni događaj, tačnije zstoj: majka se u transu bacila na kovčeg vičući: 'Ne, ne, ne dirajte, ne dam moga sina'! Uzalud je sveštenik pokušavao da smiri jadnu ženu. Z tim trenucima sa ulazne strane gromlja gomili je prišao mlad čovek u svečanoj uniformi, sa epoletama. Polako se probijajući kroz gomilu, prišao je grobu. Većina ga nije ni osmotrila, misleći da je u pitanju neki zakasneli prijatelj umrlog. Međutim, ostali su bili preneraženi: oicir je bio ili dvojnik ili avet Anri Luj Fleminga!?
    Anri Luj se nagnuo prema majci koja je klečala i šapuno joj nekoliko reči. Ona je uzvratila, slabo mahnuvši rukom, dozvoljavajući da se ceremonija nastavi. Grobari su kovčeg preneli na postament užadima, pripremajući se da ga spuste u zemlju. Od grupe vojnika koji su stajali zaprepašćeno se izdvojio kapetan Žak Le Žantijom, najbliži Flemingov prijatelj. ne verujući očima, stavio mu je ruku na rame i rekao: 'Anri, da li si to zaista ti?'
    Anri Luj se nasmešio drugu i skinuo njegovu ruku sa ramena, stisnuvši mu lagano prste. Bez jedine reči se okrenuo i prošavši brzo kroz gomilu, koja se razmicala pred njim, nestao kroz krobljansku kapiju. Niko nije imao hrabrosti da ga prati. La Žentijom je dio jedan od prvih koji su došli sebi i zatražio je da se kovčeg otvori. Poklopac je bio skinut i jaki zraci podnevnog sunca osvetlili su bledo, istrošeno lice čoveka koji je umro u teškim mukama. Oni koji su ga poznavali, nisu se dvoumili: u kovčegu je stvarno ležao Anri Luj Fleming, u istoj svečanoj uniformi sa epoletama koju je nosio na sebi oficir što se malo pre toga udaljio od njegovog groba!

    Bilo je to jedno lepo sunčano poslepodne u Jorkširu u Engleskoj. Troje ljudi izašlo je iz kuće i hodali su sat vremena do obližnje šume, usput razgovarajući. Napred su išli Donald i Margaret Kvinsli, a nekoliko koraka iza njih, 70-godišnji Peter Skajt, Margaretin ota. U jenom trenutku Donald i Margaret su se sagnuli da bi bolje zagledali neke pečurke i tada je njen otac Peter rekao:
- Čudno, osećam se kao da sam zaostao u vremenu. Rekao bih da vreme ide suviše ...

    Zatim je zaćutao. Donald i Margaret su ostavili pečurke i bez zastajkivanja i okretanja nastavili šenju. Posle nekoliko trenutaka Margaret je rekla:
- Vreme ide suviše ... Šta si hteo da kažeš, tata?
    Posle nekoliko trenutaka začuli su Peterov uznemireni glas:
- Bože moj, šta mi se to dogodilo?
    Okrenuli su se, a onda zaprepašteno ustuknuli, jer, Petera više nije bilo. Jednostavno je - nestao! NJih dvoje su potrčali nazad i povikali:
- Petere, gde si?
    Tražili su ga u grmnlju, iza stabala, bezbroj puta prošli preko mesta na kojem su ga poslednji put videli, ali njega više naprosto nije bilo. A onda su prebledeli i oblio ih je hladan znoj. jer niotkuda su čuli njegov glas:
- Ne osećam se dobro, moj Bože, ne osećam se dobro ...
    Užasnuti i okamenjeni od straha stajali su usred šume, a onda je Donald drhtavim glasom zapitao:
- Tata, gde si?
    Čuli su odgovor njegovim karakterističnim ljutitim glasom:
- Šta gde sam? A, gde bih trebalo da budem? Donalde, zašto me tako gledaš? Ne boli me, samo me... Margaret! Šta radiš Margaret?
    Tog trenutka njoj su popustili živci. Nekontrolisano je počela da plače i više, a zatim je iz sveg glasa počela dozivati pomoć. Njen suprug Donald, i sam već na rubu živaca, zavapio je:
- Tata, prestanite da se šalite sa nama, gde se to krijete? Pa, šta nam to radite?
- Ali, zašto bih se krio od vas? Deco, šta vam je? Jeste li poludeli, pa zar ste slepi i ne vidite me?!
    Posle nekoliko trenutaka je dodao:
- Donalde, mislim da sam dobio srčani napad. Molim te, opipaj mi puls!
    Dok je Margareta jaukala, zapomagala i vrištala čupajući sebi kosu, njen muž Donald nagnuo se napred, kleknuo, pružio ruku prema glasu pipajući i napipao - samo vazduh. Potom se onesveđžen srušio na zemlju.
    Tamo su se zatekli šetači i izletnici, koji su ih jedva dozvali svesti, a onda su čuli nepovezanu priču, posle koje su najmlađi potrčali do obližnjeg zaseoka i najbližeg telefona. Nekolicina ih je pazila na Margaret i Donalda, pokušavajući da ih smire, a ostali su počeli pretraživati šumu, tragajući za Peterom. Pregledali su skoro svaki pealj tla, penjali se i u krošnje drveća i zavirivali u reupe srušenih debala, ali Petera nisu našli.
    Bilo je skoro veče kada je stigla policija u pratnji doktora. Bračni par Margaret i Donald bili su nesposobni da im još jednom ponove celu priču, ali su to umesto njih učinili okupljeni ljudi oko njih. Pod vođstvom jednog policajca oni su se složili u široki lanac koji je još jednom sistematski pročešljao celu oblast. Istovremeno, drugi poicajac je otišao po pomoć u zaseok, a doktor je Margaret i Donalda hitno prebascio u bolnicu zbog izuzetno jakog šoka.
    Potraga za Peterom se nastavila cele noći, a ujutro su stigli i pozvani ljudi iz Škotland Jarda. Po ko zna koji put šuma je pretražena, ali od 70-godišnjeg Petera nije bilo nikakvog traga. Dva dana posle, nakon što ih je ispitao inspektor Škotland Jarda, Klark Rof But, naredio je da se bračni par uhapsi pod sumnjom da su ubili Margaretinog oca Petera.
     Istraga je potrajala nekoliko nedelja, ali nije pronađen ni najmanji dokaz za sumnju, čak se nije mogao otkriti ni motiv zašto bi to učinili. Šuma Birčamp je pretražena ko zna koliko još puta, sve dok stručnjaci nisu jasno kazali da je Peterovo telo bilo nemoguće sakritio, a da ne ostane ama baš nikakav trag. Margaret i Donald napokon su pušteni iz pritvora, a celi slučaj arhiviran je među nerešene slučajeve Škotlanad Jarda, a tako leži i dan danas i niko još ne može tačno da kaže šta se to tamo dogodilo tog dana.