Paranormalna Dešavanja - No 18

    Da slavni baš imaju dobru 'vezu' sa onostranim, svedoči poznati američki glumac, biznismen i borac za prava životinja Ričard Vinsent - Dik Van Paten. Rođen 1928. godine, na početku karijere bio je skeptičan prema paranormalnom, ali onda je doživeo ono što ga je u tom pogledu zauvek promenilo.

    'To je bilo 1968. godine, kada već nekoliko meseci nisam ništa radio i bio sam prilično depresivan. Moja supruga i ja živeli smo u Los Anđelesu, u kući na dva nivoa, u kojoj je kuhinja bila u prizemlju a spavaća soba na spratu. Voleo sam da igram tenis i vežbao sam tri bloka dalje i toga dana, vraćajući se sa treninga kroz vrata iz dvorišta ušao sam u kuhinju. Ugledao sam čoveka ispod sudopere koji je nešto popravljao. Po opremi oko njega video sam da je vodoinstalater i pitao sam šta se dogodilo, o kakvom kvaru je reč? Izvukao se ispod sudopere, ustao i rekao: 'Nije ništa ozbiljno, samo nemojte da pijete vodu neko vreme!'.
    Zapazio sam kao neobično da je imao sedu bradicu i potpuno crnu kosu. Pitao sam opet šta nije u redu sa vodom, a on je polako ponovio: 'Nemojte da pijete vodu!'. Supruga je bila u sobi na spratu i popeo sam se gore da je pitam zbog čega je pozvala vodoinstalatera. Pogledala me je čudno i rekla da nikoga nije zvala! Sišli smo dole, da joj pokažem čoveka, ali u kuhinji nije bilo nikoga i sve je bilo na svom mestu. Pregledali smo sve prostorije i dvorište, misleći da se čudni majstor krije negde u blizini, ali nismo ga našli'.
    Van Patenovi nisu mogli da objasne sebi ovaj događaj, a dva dana kasnije Dika je pozvala njegova tašta iz Njujorka, kojoj se do tada podsmevao jer je smatrala da je vidovita i priređivala seanse. Rekla mu je da je sanjala da ne treba da pije vodu. Odbrusio joj je da ne tera šalu s njim, a supruga ga je ubeđivala da majci nije ništa pričala o događaju. Onda je ubrzo stigao još jedan telefonski poziv.
    'Zvao me je moj menadžer i javio mi dobru vest da sam angažovan za predstavu na Brodveju, koju je napisao Vudi Alen.    Kada je rekao da naziv komada glasi: 'Nemojte da pijete vodu', ja sam se presekao! Bio sam uplašen od toliko koincidencija, uplašen ali srećan što sam dobio posao. Dve nedelje kasnije počeli smo probe, i kada je došla premijera, doživeli fantastične ovacije! Kada smo izašli na scenu da se poklonimo i kada se zavesa podigla, noge su počele da mi se tresu: u trećem redu na sedištu pored prolaza, dokle su bila vidljiva lica publike, jasno sam video 'vodoinstalatera' koji je bio u mojoj kući onog dana! Zavesa se spustila pa ponovo podigla, a on je bio i dalje tamo. Isti čovek s bradicom, upamtio sam ga, nisam mogao da pogrešim! Gledao je pravo u mene. Sledeće večeri, i narednih dok smo igrali predstavu, tražio sam ga u publici, ali uzalud. Ovo je istinita priča i ja sada verujem da postoji neka sila jača od nas koja nas štiti i brine o nama, jer je moja karijera od tada krenula uzlaznom putanjom', zaključio je Dik Van Paten.

    Zbog sablasti koja je nastanjivala kuhinju pored koje je živela, glumica Marisa Džaret Vinokur mesecima nije mogla da spava, verujući da su to prijatelji sa kojima je delila kuću i kojima nije htela da se zameri. Sve dok joj jedne noći tumaranje, lupanje posuđem i zviždukanje nisu dozlogrdili...
    'Odrasla sam u porodici za koju duhovi nisu postojali, niti život posle smrti. Preselila sam se u Los Anđeles i bila sam u to vreme glumica bez posla, a prijatelji koji su iznajmili jednu veliku kuću, primili su me da stanujem kod njih. Bile su zapravo dve kuće jedna pored druge, u jednoj su živeli Piter i Keti sa svojom decom, a u drugoj vlasnica imanja.

    Volela sam njihovu decu Kitona i Keli, koja je tada imala dva meseca, i činilo mi se da sam došla u raj. Na nesreću, moja soba je bila odmah pored kuhinje i svake noći slušala sam zvuke kao da neko sprema večeru. Usput je zviždukao, uvek istu melodiju koja se ponavljala i išla mi na živce! Nisam mogla da spavam, samo sam se prevrtala u krevetu i mislila kada će da prestane, ali Piteru i Keti nisam htela da prigovaram. Onda je prevršilo meru, jedne noći skočila sam iz kreveta i sjurila se kroz hodnik do kuhinje da im kažem: 'Prestanite već jednom!'.     Otvorila sam vrata – a unutra nije bilo upaljeno svetlo i vladala je tišina! Nikoga živog. Ni ringle nisu bile tople. Otišla sam u sobu svojih prijatelja i zatekla ih da gledaju televiziju sa starijim detetom koje je bilo budno, dok je beba spavala. Pitala sam: 'OK, narode, ko je bio u kuhinji?' Kada sam im ispričala šta se događa, smejali su mi se, jer nisu mrdali iz kreveta', ispričala je Marisa. Kada se vratila u svoju sobu i ponovo legla, čula je jasno kako je neko dva puta, šapatom, poziva po imenu. Rešena da sada iznenadi uljeze u kuhinji i raskrinka igru, ustala je i polako, na prstima, došla do kuhinjskih vrata.
    'Uletela sam naglo i videla tu stvar, odnosno osobu s leđa, koja se istog trenutka okrenula prema meni – bila je to starica duge, sede kose i veoma bledog lica, koje je delovalo bolesno. Istog trenutka postala sam svesna da gledam u nešto u čega uopšte ne verujem! Okrenula sam se i najbrže što sam mogla pobegla u sobu i zavukla se pod pokrivač. Da bih otišla do Pitera i Keti morala bih da prođem kroz kuhinju, a to nisam želela ni po koju cenu. Čitave noći nisam oka sklopila, verujući da će ta osoba doći u moju sobu i ubiti me!', priča Marisa.
    Ujutro, kada je prijateljima sve ispričala, nisu joj verovali. Onda su razgledali tek stigle porodične slike i primetili da je na svakoj preko lica male Keli prevučena bela izmaglica. Samo preko njenog. Keli je inače često gledala negde preko njih i smejala se nečemu što oni nisu videli. Marisa je njene roditelje uveravala da se nešto čudno dešava, da nečega ima u kući, pa su zajedno otišli kod vlasnice i saznali da su pre njih tu živeli njen sin i snaja sa bebom. Posle nekoliko meseci doveli su snajinu majku, Donu, koja je bolovala od raka i koja je želela da poslednje dane provede pored unuke. Živela je oko šest meseci i umrla u kući, a Marisa je dobila upravo njenu sobu! Nakon njene smrti, sin i snaja rekli su da ne mogu više tu da žive i odselili se.
    'Pomislila sam: O, Bože, ona je još u toj kući, o Keli brine kao o svojoj unuci, a mene želi da izbaci iz svoje sobe! Nisam više htela da ostanem tamo i otišla sam. Sada mislim, zbog Done, da ljudi koji pričaju o duhovima nisu ludi, i stoprocentno im verujem', rekla je Marisa Džaret Vinokur. 

    Valentino Liberači, zvani Liberače, bio je američki pijanist i vokalist, koji je četiri decenije proveo na sceni, nastupajući na koncertima, snimajući ploče, filmove i televizijske emisije, a od 50-ih do 70-ih godina prošlog veka bio je najviše plaćeni zabavljač na svetu! Njegov ekstravagantni stil i ponašanje, koje je zadržao sve do smrti 1987. godine kada je umro od AIDS-a, privlačili su veliku pažnju.

    Debora Gibson, koja je postala jedna od najvećih pop-zvezda 80-ih, od svoje pete godine bila je opčinjena Liberačijem. Kada je imala sedam, baka i deda odveli su je na njegov koncert. Bio je to njihov rođendanski poklon. Devojčica, koja je već tada svirala na klaviru, nije verovala da će se njeni životni putevi na čudan način ukrstiti sa putevima njenog idola. Doduše, tek posle nejgove smrti.
    'Dok sam živela na Long Ajlendu, u kući se nije mnogo govorilo o paranormalnom. Kao tinejdžerka, počela sam da nastupam sa bendovima i konačno počela i da snimam ploče. A onda sam čula da je Liberače umro. Tih dana dve prijateljice su me pozvale da učestvujem na seansi prizivanja duhova, i ja sam rekla da želim da stupim u kontakt sa Liberačijem. Pitale su me ko je to, pa sam im objasnila. U kući je bilo mračno, gorela je sveća, a pored nas jebio klavir. Nad uidži-tablom pozvala sam: 'Liberače, možeš li me čuti, ja sam tvoj veliki fan, molim te pojavi se, pošalji mi neki znak!'. Odjednom, čuli su se zvuci kao da neko svira na klaviru! Skočile smo i počele da vrištimo od straha', rekla je Debora.Nešto kasnije, pevačica je počela da sarađuje sa Boldvinom Majerom, ne znajući u početku da je on godinama bio Liberačijev umetnički menadžer. Majer je posedovao jedan od Liberačijevih piana, obložen ogledalima u malim kockicama, i Debora Gibson ga je kupila od njega.
    'Dan kada je Liberačijev piano stigao u moj stan bio je veličanstven! Bilo je to ostvarenje velikog dela mojih snova. Kako ekscentrično – ogledalca obložena oko klavira, inč po inč, precizan, vrlo precizan rad! Naprosto sam bila fascinirana. Taj piano bio je u Liberačijevom stanu i on je bezbroj sati proveo svirajući na njemu! Osećala sam se povezana sa njim', seća se Debora. Njen mačak Glis, doduše, malo se čudno ponašao ne želeći da priđe klaviru i mjaučući prema njemu kada nikoga nije bilo pored. Barem nikog vidljivog!
    Posle nekog vremena, Debora Gibson dobila je poziv da nastupi u televizijskom šou programu sa jednim vidovnjakom. Kada je krenula u studio, čula je da je nešto palo – pored kvalira videla je jedno ogledalce koje je otpalo sa njega. Ponela ga je u svojoj tašnici. Najavljena kao 'tajanstveni gost' bila je u mraku i okrenuta leđima medijumu, a on je trebalo da pogodi o kome je reč.
    'Odjednom je zastao usred rečenice, i počeo da govori nešto o pianu koji sam ponela sa sobom. Rekla sam da zapravo i jesam i pokazala komad koji sam imala kod sebe. Vidovnjak je nastavio kako oseća veoma snažnog umetnika, muškarca, koji želi da komunicira sa mnom i na kraju rekao da je to Liberače! Kada je izgovorio: 'On je ovde, pored tebe i gleda te!', definitivno sam osetila njegovo prisustvo', kaže Debora.
    Nakon toga, pop-zvezda je poželela da napiše pesmu jednostavne melodike koja bi bile prihvatljiva za njene obožavaoce, i svirajući ih na klaviru, shvatila je da nehotice izvodi akorde koje nikada nije učila i koji su joj potpuno nepoznati. Note je zapisala, i to je bila pesma za koju su mnogi pitali da li je moguće da je njena!? Odgovarala je: 'Da, ona je mnogo sofisticiranija od mene!' Još uvek na početku karijere, Debora Gibson dobila je poziv da održi koncert u Solt Lejk Sitiju, u Juti. U to vreme nije imala angažman i ponudu je prihvatila. Popodne koje je prethodilo koncertu, provela je u jednoj prodavnici knjiga, za koju su joj rekli da ima retke i vredne primerke.
    'Pomislila sam da je to savršen način da se izgubi popodne, ali sam otišla. Knjižara je bila na dva nivoa i ja sam u prizemlju izabrala nekoliko knjiga i shvatila da je kasa gore. Popela sam se, i prolazeći pored jedne police, čula sam da je jedna knjiga iza mene ispala iz rafa. Nije bilo nikoga, podigla sam knjigu – i na koricama ugledala Liberačijevu sliku! Bila je to njegova biografija. Otvorila sam je da je prelistam, a iz omota koji je bio preko korica ispao je jedan koverat. Otvorila sam ga i u njemu se nalazio telegram naslovljen na Džordža Liberačija, Valentinovog brata, koji je takođe bio muzičar. Datum je bio april 1957. godine. U njemu je pisalo samo: 'Srećno na koncertu večeras. Liberače'. Zanemela sam, jer sam i ja imala koncert večeras. Sablasno, da ne poveruješ! Vratila sam koverat u korice, kupila knjigu, i nisam mogla da verujem da to svedočanstvo prošlosti sada pripada meni. Osećala sam naprosto da je to bio Liberačijev način da mi stavi do znanja da će sve biti u redu. I zaista, koncert je i te i naredne noći bio za pamćenje, sve mi je krenulo bolje a ja sam shvatila da je Liberače moj anđeo-čuvar koji se pojavio da me ohrabri kada mi je bio najpotrebniji', završila je priču Debora Gibson.
    Izvor tekstova: Treće Oko - obradio i prilagodio The Conoplja News