Paranormal Magazin - No 9

    Jedan neobičan događaj odigrao se u Francuskoj 1997. godine. Da se tako nešto desilo pre 500 godina, u vreme najžešćih borbi protiv veštica, možda bi i bilo razumljivo, ali se priča odvija u XX veku poznatom kao najracionalnijem od svih, u kojem je došlo do prihvatanja takozvanog naučnog pogleda na svet i razračunavanja sa dotadašnjim praznoverjem.

    A ipak, Francusko udruženje trgovaca antikvitetima obratilo se novinarima želeći da upozore kolekcionare da nikako ne kupuju ogledalo s natpisom 'Luj Arpo 1743' na ramu. Rekli su da je ovo ogledalo ubilo više od 38 ljudi tokom svog postojanja i da je njihova dužnost da upozore eventualnog budućeg vlasnika na opasnost koja mu preti.
    Ovo udruženje je odlučilo da se obrati medijima kada je otkriveno da je ogledalo nestalo iz policijskog depoa u kojem je čuvano od 1910. godine nakon što je izazvalo smrt dvoje ljudi. Neko je krišom ušao u skladište i odneo nekoliko predmeta, među kojima i ovo ogledalo 'ubicu'. 'Pretpostavljamo da će lopov pokušati da ga proda i zato želimo da upozorimo sve potencijalne kupce na opasnost koja im preti' - rekao je portparol udruženja i objasnio da je to ogledalo poznato po tome što je izazivalo krvarenje u mozgu kod ljudi koji su gledali u njega!
    Neki su pokušali da naučnim putem objasne ovaj fenomen, tvrdeći da se radi o specifičnom načinu na koji se svetlosni zraci odbijaju od njegove površine, ali je ipak većina umešanih u ovaj slučaj ostala u uverenju da se to dešavalo zato što je ogledalo uspelo da na neki način sačuva svih tih nekoliko stotina godina negativnu energiju kojom je ubijalo ljude. Veoma veliki broj ljudi i danas veruje da u vezi sa ogledalima postoji nešto neobično i jedinstveno i da ona nisu samo bezazlene 'stvarčice' u koje se pogledamo kada želimo da proverimo kakva nam je frizura ili popravimo šminku.
     Upotreba ogledala, kao i svih drugih glatkih površina koje poseduju sposobnost da reflektuju svetlost, u magijske svrhe i u cilju proricanja i 'viđenja' prošlih, sadašnjih i budućih dešavanja, stara je gotovo koliko i ljudski rod i postoji u svim epohama i kulturama, a veliki broj narodnih običaja i takozvanih sujeverja koji se odnose na ogledala i na sreću ili nesreću koju ona mogu da donesu, govori da ona zauzimaju posebno mesto u kolektivnoj svesti čovečanstva.
    Moć ogledala da otkriju ono što je skriveno poznata je još od antičkih vremena. 'Gledanje' u ogledalo u cilju proricanja koristili su drevni Egipćani, Arapi, Persijanci, Grci i Rimljani. U antičkoj Grčkoj, po ovoj veštini su najpoznatije bile proročice iz Tesalije koje su svoja predskazanja ispisivala ljudskom krvlju na ogledalu, a smatra se da su one naučile čuvenog Pitagoru kako da gleda u budućnost koristeći odraz mesečine na magičnom ogledalu. U Rimu su se ljudi vešti u 'čitanju' iz ogledala nazivali speculatii i bili su veoma traženi jer je bilo mnogo onih koji su želeli da bace pogled na svoju budućnost, dobiju odgovore na pitanja i rešenja za svoje probleme. U srednjovekovnoj Evropi, sem ogledala, korišćene su posude s vodom obojene iznutra crnom bojom. I slavni Nostradamus je zahvaljujući jednoj takvoj posudi dobijao svoje vizije.
    Džon Di, lični mag engleske kraljice Elizabete I, koristio je jaje od kristala i ogledalo od crnog opsidijana koje je danas izloženo u 'Britanskom muzeju' u Londonu. Francuska kraljica Katarina Mediči je često konsultovala svoje magično ogledalo koje joj je omogućavalo da vidi buduće događaje, a to je isto činio i otac Koton, ispovednik kralja Anrija IV. Johanes Hartlib, lekar nekoliko bavarskih kraljeva, tvrdio je da postoje ljudi koji su u stanju da 'pripreme' ogledalo tako da svako ko u njega pogleda dobije odgovor na svoje pitanje. Po narodnim verovanjima, ogledalima su se pripisivale i pozitivne i negativne moći. Smatralo se da su u stanju da ukradu čoveku dušu, a jedan od najrasprostranjenijih običaja je da se u slučaju nečije smrti u domu pokojnika prekriju sva ogledala da se ne bi desilo da duša umrlog ugleda sebe i tako ostane zarobljena između dva sveta, a veoma mnogo ljudi veruje da ako neko vidi svoj odraz u ogledalu u prostoriji u kojoj je neko umro, to znači da će i on sam uskoro doživeti istu sudbinu. Takođe, ogledalo treba ukloniti iz sobe bolesnika jer je duša u vreme bolesti mnogo ranjivija i podložnija uticaju zlih sila.
    Slomiti ogledalo je loše znamenje i doneće 7 godina nesreće, ali je još opasnije ogledati se u njemu noću pri svetlosti sveće jer tada mogu da kroz njega nagrnu duhovi iz drugog sveta. Postoji i mnoštvo pravila za postavljanje ogledala u domu. Opšteprihvaćeno pravilo je da ogledalo ne sme da se nalazi u spavaćoj sobi. I u Feng-šuiu, drevnoj kineskoj nauci o harmonizaciji energije u životnom prostoru, ogledala zauzimaju posebno mesto i postoje stroga pravila za njihovo postavljanje i korišćenje, s posebnim naglaskom na zabranu njihovog postavljanja u prostoriji u kojoj se spava. Jedna od tehnika koja se preporučuje posle posete nekog 'neprijatnog' gosta je da se plamenom sveće prođe ispred ogledala i tako odstrani negativna energija koju je uneo u kuću. Ogledala mogu da se koriste i za odbranu od zlih sila i to posebno od 'urokljivog oka' i zbog toga je u XVII veku u Evropi postojala moda nošenja malog ogledala na šeširu. Priviđenje ili ne Jedna od čestih scena u horor-filmovima je da neki od junaka pogleda u ogledalo i ugleda potpuno nepoznat lik na njemu. Ponekad se dešava da vide i odraz nekog entiteta 's one strane' pored svog lika, a neki vide sebe, ali sa manje ili više izmenjenim crtama lica. Pošto se ovakve stvari ne dešavaju samo u filmovima, već i u stvarnom životu, mnogi su pokušali da objasne ovaj fenomen proglašavajući ga običnom optičkom iluzijim, dok su drugi smatrali da se najverovatnije radi o nekoj vrsti ozbiljnog psihičkog poremećaja.

    Italijanski psiholog Đovani Kaputo nedavno je pokušao da dođe do definitivnog odgovora na ovo pitanje i organizovao je istraživanje u kojem je učestvovalo 50 dobrovoljaca. Po njegovoj pretpostavci, da bi se ugledalo 'tuđe' lice u ogledalu, potrebno je posmatrati sebe desetak minuta u slabo osvetljenoj prostoriji (on je koristio lampu sa sijalicom od 25 vati postavljenu iza leđa učesnika eksperimenta). Po isteku 10 minuta gledanja u ogledalo, od učesnika je zatraženo da napišu šta su videli. Od 50 učesnika, 66 odsto je izjavilo da je videlo velike promene na svom licu, a među njima, 18 posto je videlo lice svoje majke ili oca, (od kojih je 8 odsto bilo živo, a 10 odsto pokojno) s donekle izmenjenim crtama, 28 procenata je videlo potpuno nepoznatu osobu, 18 odsto neku životinju (mačku, svinju i lava), a 48 odsto neko fantastično ili monstruozno biće. Emotivne reakcije učesnika eksperimenta bile su još zanimljivije.
    Gotovo polovina je izjavila da je pojavljivanje njima nepoznatog lika u ogledalu bilo praćeno osećajem da ih ta osoba posmatra nalazeći se unutar ili izvan ogledala, neki su smatrali da ih je taj 'stranac' posmatrao s pretećim izrazom lica koji im je izazvao zebnju, drugi su izjavili da je izraz njegovog liuca bio nedokučiv, a postojali su i oni koji su ga smatrali ohrabrujućim. U slučaju da su ugledali lice pokojnog člana porodice, osećali su da žele da mu postave pitanja, a monstruozna i fantastična bića su u svima onima koji su ih ugledali izazvala strah, pa čak i užas. Objašnjenje rukovodioca eksperimenta, Đovanija Kaputa za sve ove efekte je da je moguće da se radi o vizuelnim 'iskrivljenjima' do kojih dolazi zbog toga što naše čulo vida pokušava da iznova i iznova prepoznaje istu sliku, a to na kraju dovodi do pogrešaka u njenom tumačenju. Da li je u pravu, ostaje da se vidi.

   Godina 1985. U sovjetskoj kosmičkoj stanici 'Saljut 7', koja je lebdela iznad Zemlje već 155. dan boravila je šestočlana ekipa: Leonid Kizim, Oleg Atkov, Vladimir Solovjev, Svetlana Saviskaja, Igor Volk i Vladimir Džanibekov. Posada je obavljala uobičajene, svakodnevne poslove – laboratorijske eksperimente, osmatrala okolinu letelice, posmatrala nebeska tela i zvezde...

    Odjednom, stanicu je obmotao narandžast gasni oblak. Svi članovi posade za kratko su oslepeli od izuzetno jake svetlosti 'oblaka'. Kada su se povratili od šoka, ali i kada im se vratio vid, svih šest članova posade jasno su videli kroz 'prozor' svemirske stanice sedam figura koje su ličile na ljude! 'Bića ' su ličila na ljude, ali su bila, u poređenju sa uobičajenim merama čoveka, gigantskog rasta, a na leđima su imala – krila! Uz to, oko glave su imala svetleći oreol. Baš kako hrišćanska religija zamišlja i predstavlja anđele. Posada je odmah poslala iscrpan izveštaj sa svim detaljima na Zemlju. Po sletanju svo šestoro su mesecima ispitivali, podvrgavali raznoraznim testovima – od medicinskih do psiholoških. Rezultati su bili neumoljivi – pokazalo se da ni jedan od članova posade nije 'odstupao' od vrhunskih zdravstvenih normi! Rezultat: svima je strogo zabranjeno, doživotno, da bilo kome kažu šta su videli u Kosmosu, a na izveštaj o celom slučaju je odmah stavljena oznaka 'strogo poverljivo'!
    Jedan od najnovijih dokaza da postoje 'anđeli' izneo je niko drugi do glavni tvorac projekta teleskopa 'Habl' Dr Džon Pračet. Mediji širom sveta su nedavno objavili čitavu seriju snimaka, napravljenih u različitim vremenskim intervalima tokom dugogodišnjeg boravka ovog 'oka' naše planete u svemiru. Na mnogima od njih, koji ipak nisu objavljeni, veoma jasno se razaznaju zagonetni čovekoliki oblici sa krilima na leđima, koji lete oko teleskopa... Posebnu pažnju istraživača 'nepoznatog' izazvala je serija fotografija koja je zabeležila na orbiti oko Zemlje, ispod 'Habla', sedam jarko svetlećih objekata nepoznatog porekla. Rukovodilac projekta Dr Pratčet , koji je prvi video i analizirao snimke, tvrdi da se na njima jasno razaznaju čovekolike figure visine bar 20 metara koje su imale krila na leđima čiji je raspon bio kao i krila aviona 'Erbas'!
    Nedavno je otkriveno da su i posade američkog svemirskog broda iz serije 'Šatl' nebrojeno puta bili svedoci pojavljivanja bića, sličnih, po našim predstavama, anđelima. Svi takvi izveštaji, kako u Rusiji, tako i u SAD, i dalje su klasifikovani kao 'najstroža tajna'. Posebna je priča o iskustvima ruskih kosmonauta sa orbitalne stanice 'Mir' koja i dalje lebdi iznad Zemlje. Jedan neimenovani kosomonaut, posvedočio je da su on i njegov suletač tokom polugodišnjeg boravka na stanici imali u više navrata fantastične vizije-priviđalo im se da se pretvaraju u neka druga stvorenja-ljude, životinje, pa čak i u vanzemaljska, humanoidna stvorenja, uključujući nama poznate 'anđele'... Slične priče ruskih kosmonauta, ali i američkih odavno su poznate, ali su do nedavno čuvane u strogoj tajnosti. Sada su na videlo izbile i ispovesti kosmonauta da su u stanici videli žive, pa čak i odavno umrle rođake. Slična iskustva imaju i piloti supersoničnih aviona. Kako ruski, tako i američki.
    Posebno je zanimljiv fenomen tzv. gigantske ruke, koji se pojavljuje tokom dužih letova. Pilot, odjednom, ima osećaj da upravljačku palicu aviona drži nečija nevidljiva ruka koja i upravlja avionom! Istraživanja u SAD, ali i u Rusiji su egzaktno pokazala da je najmanje 15 odsto pilota osetilo taj 'efekat', a da je on uzrok većine neobjašnjivih avionskih katastrofa... Teleskop 'Habl' je poslao 26. decembra 1994. u zemaljski centar 'Godak' nekoliko stotina snimaka na kojima je zabeležen gigantski grad potpuno bele boje koji je bukvalno lebdeo u svemiru. 'Habl' je snimao sazvežđe, veoma udaljeno od Zemlje, a naučnike je porazilo što grad nije bio na površini neke planete ili bilo kakvog drugog nebeskog tela, već je bukvalno – lebdeo u svemiru! Pojedini, retki naučnici koji su videli snimke kunu se da su na 'ulicama' grada videli, doduše veoma maglovito, čovekolika stvorenja sa – krilima na leđima. Zvanični Vašington je odmah naredio da se izveštaj i fotografije klasifikuju kao strogo poverljive. Američka svemirska agencija NASA se odmah pozabavila fenomenom, jer je državni vrh – ozbiljno shvatio postojanje gigantskog grada u svemiru!

   Nije slučajno - Franc Ferdinand i njegova supruga Sofija su 1914. godine stigli u Sarajevo u velikoj crvenoj limuzini – i baš tu je ovaj prelepi automobil doživeo randevu sa istorijom. Kompanija Graf & Stift je započela najpre proizvodnju bicikala, ali je od 1914. godine prešla na proizvodnju luksuznih automobila za prestižnu klijentelu. Među bogatim uglednicima koji su kupili Graf & Stift bili su i članovi austrijskog kraljevskog dvora.
     Nadvojvoda Franc Ferdinand i njegova supruga Soifija su stigli u Sarajevo u novom novcatom, uglancanom kabrioletu sa šest sedišta. Dok se Graf & Stift približavao uglu ulice, Gavrilo Princip je ispalio svoje čuvene hice. Nadvojvoda i njegova supruga su ubijeni, ali je Graf & Stift preživeo napad bez i jedne ogrebotine. Tako je počeo I svetski rat. Izgleda da je užas trenutka u kome se dogodilo dvostruko ubistvo zauvek ostao utisnut u nadvojvodin Graf & Stift. Svi koji su kasnije posedovali ovaj automobil su ili kratko poživeli, ili su bili ozbiljno povređeni. U sledećih dvanaestak godina posle Sarajeva, nadvojvodin automobil je promenio petnaest vlasnika i preživeo šest automobilskih nesreća. Ukupno je trinaest ljudi poginulo u njemu.
    Austrijski general Poćorek, na primer, koji je kupio ukleti Graf & Stift, doživeo je strašan poraz na Ceru i osramoćen je na bečkom dvoru, da bi zbog mentalnih problema završio u ludnici gde je i umro. Ne zna se ime sledećeg vlasnika, ali se zna da je bio armijski kapetan koji je umro u sudaru samo devet dana pošto je kupio ukleti automobil. Pri tom je ubio i dvojicu seljaka koji su izleteli na put pred njegov Graf & Stift. Automobil nije uspeo da izbegne seljake, pokosio ih je, sleteo s puta i zabio se u drvo. Guverner Jugoslavije (za vreme Austro-ugarske okupacije) je zatim kupio automobil Franca Ferdinanda. Dok je automobil bio u njegovom vlasništvu doživeo je četiri saobraćajne nesreće i u poslednjoj izgubio ruku. Zaključio je da je Graf & Stift definitivno uklet. Ali njegov prjatelj, doktor Sikris nije verovao da je automobil uklet, pa ga je kupio za sebe. Šest meseci kasnije, doktor je poginuo u automobilskoj nesreći. Graf & Stift se prevrnuo i smrskao svog vlasnika. Sledeći vlasnik je bio trgovac dijamantima. Izvršio je samoubistvo. Zatim je automobil kupio švajcarski vozač trkačkih automobila. Udario je u zid u punoj brzini, ispao iz automobila, preleteo preko zida i ostao na mestu mrtav.
    Poslednji vlasnik je bio Tibert Hiršfeld, vlasnik garaže. Hiršfeld je Graf & Stiftom krenuo na venčanje. U kolima je, osim njega, bilo i petoro njegovih bliskih prijatelja. Prilikom preticanja, ukleti auto se misteriozno otrgao kontroli. U saobraćajnoj nesreći koja je usledila, poginuli su i vozač i svih petoro putnika. To se dogodilo 1926. u Rumuniji. Mašina Smrti, kako su je nazvali, na kraju je, popravljena i restaurirana, završila u Ratnom muzeju u Beču, gde je posetioci još uvek mogu videti. Međutim, niko se više nije usudio da provoza Graf & Stift.

    Polako, ali neumitno postajemo psihički sve bolesniji! Do dan danas nema odgovora na pitanje: da li psihička poremećenost, ma kakvog stepena i oblika bila, posebno javnih ličnosti, njihovim delovanjem doprinosi ili odmaže društvu i, posebno, umetnosti?

    Najizrazitiji i najpoznatiji primeri u istoriji 'otklonjenih' od uobičajenih normi, prirodno, su iz sveta pisaca, slikara, kompozitora, naučnika. Ima, naravno, i političara, pa i careva, imperatora, kraljeva... Svi su imali u najmanju ruku čudno ponašanje i navike. Svi znaju da je čuveni slikar Vinsent Van Gog, u trenucima nervnog rastrojstva otsekao sebi desno uho. Međutim, malo je poznato da su uljane boje kojima je slikao za njega bile prava poslastica. Tamanio ih je svaki dan, najmanje po nekoliko tuba... Poznati ruski pisac 19. veka Nikolaj Gogolj, tokom svojih 'napada', spaljivao je sopstvene rukopise, a tvrdio je da je na petrogradskom Nevskom prospektu svojim očima i to više puta video - leteće mrtvačke kovčege. Uz to, ubeđivao je sve iz svoje okoline da je njegov želudac potpuno drugačiji nego kod svih ostalih ljudi: okrenut je naopačke!
    Nemački filosof Fridrih Niče bio je poznat po čudnom ponašanju. Postoji, crno na belo, lekarska dijagnoza: mozaična šizofrenija. Prijatelji, bliski i svedoci su zapisali: veoma često je umeo da pritrči konju i izgrli ga kao da mu je najrođeniji, pio je vino, pa čak i vodu, iz svojih čizama, jurio kokoške po dvorištu i farbao ih u razne žive boje... Fizičar Isak Njutn je, ostalo je svedočenje njegovih savremenika, mogao da stvara - piše svoja čuvena teoretska dela koja su donela revoluciju u fizici - jedino ako je bio go, kao od majke rođen. U trenucima rastrojstva ili zbog zaboravnosti, veoma često je umesto jaja sebi za doručak u šerpi kuvao - svoj džepni sat. Kažu da je svakodnevna pojava bila da ruča i po nekoliko puta, jer je jednostavno zaboravljao da je već - ručao!
    Veliki ruski pesnik Sergej Jesenjin veoma često je i bez ikakvog razloga lomio nameštaj po kući. Vređao je, takođe bez ikakvog razloga, i poznate i nepoznate koji su mu u tom trenutku bili u blizini. Pa čak i na ulici. Istine radi, kažu stručnjaci, nekoliko puta je pokušavao da se izleči, ali je na kraju izvršio samoubistvo, Mada ni do danas nije sigurno utvrđeno da li mu je neko, možda, 'pomogao'... Nemački pesnik i filosof Fridrih Šiler, tvorac nenadmašnog 'Viljema Tela', imao je bezbroj veoma čudnih navika. Najupečatljivija, ostalo je zapisano, je bila njegova 'navika' da može da piše jedino ako je na pisaćem stolu bilo nekoliko trulih jabuka!
     Filosof Šopenhauer je imao veoma nezgodnu narav. U hotelima koje je često menjao jer je mnogo putovao, umeo je da napadne i isprebija recepcionera ukoliko bi pogrešno napisao njegovo prezime. Uz to, panično se plašio infekcija i sve vreme putovao i selio se - bežeći, kako je tvrdio, od epidemija. Britanski književnik i pustolov Džonatan Svift, tvorac čuvene trilogije o putovanjima Gulivera, još za života je bio proglašen ludim. Verovatno, kažu stručnjaci, zahvaljujući njegovom ludilu zajedno sa njim boravili smo u zemlji liliputanaca, džinova i doživeli mnoge neverovatne avanture. Nemački kompozitor Robert Šuman počeo je da 'ludi' još u svojoj 24. godini, a u 43. je i zaista potpuno poludeo. Sve vreme, tokom svog veoma plodnog muzičkog života, redovno je tvrdio da ga svuda prate stolovi koji govore, a da svugde oko sebe veoma jasno vidi zvuke ...      Izvor tekstova: Treće Oko